Никола Љубибратић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
НИКОЛА ЉУБИБРАТИЋ
Ljubibratic Nikola.JPG
Никола Љубибратић
Датум рођења(1912-12-12)12. децембар 1912.
Место рођењаЉубово, код Требиња
 Аустроугарска
Датум смрти18. децембар 1976.(1976-12-18) (64 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411970.
Чингенерал-потпуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден народне армије
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст
Војнички крст 1939—1945

Никола Љубибратић (Љубово, код Требиња, 12. децембар 1912Београд, 18. децембар 1976), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 12. децембра 1912. године у Љубову, код Требиња.

До рата је био поштански службеник. После окупације Југославије, 1941. године, прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и учествовао је у организовању устанка и стварању првих партизанских јединица у требињском срезу. У борби на Радован-ждријелу, децембра 1941. године, учествовао је у разбијању италијанског моторизованог полубатаљона, која је на сектору Требиње-Дубровник убрзала ступање нових бораца у партизанске јединице. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је примљен 1941. године.

Јануара 1942. године постављен је за командира Прве чете Првог ударног херцеговачко-црногорског батаљона. Са својом четом учествовао је 20. фебруара у заробљавању и убиству команданта четника источне Босне и Херцеговине и делегата четничке врховне команде, мајора Бошка Тодоровића, у Кифином Селу, код Невесиња.

Приликом реорганизације партизанских јединица у Херцеговини, Никола Љубибратић је постављен за заменика команданта Првог ударног батаљона, с којим је 17. априла 1942. године, учествовао у уништењу усташког упоришта на Борчу. У борби за ослобођење партизанске болнице у Звијерини, код Билеће, исте године, успео је да са својим борцима ослободи четрдесет рањеника које су заробили четници.

Јуна 1942. године, у Врбници на Зеленгори, формиран је од херцеговачких бораца, који су се повукли пред италијанско-четничком офанзивом, Херцеговачки партизански одред. За заменика команданта Другог батаљона тог одреда постављен је Никола. С тим батаљоном је ушао у састав Десете херцеговачке ударне бригаде, формиране августа 1942. године.

У Четвртој непријатељској офанзиви, у току борби за ослобођење Прозора, с батаљоном је на јуриш заузео италијанске бункере. Гонећи непријатељску колону поред реке Раме, заробио је неколико тенкова. У Петој непријатељској офанзиви, у борбама на Волујаку и Маглићу, био је рањен.

Октобру 1943. године Штаб Десете херцеговачке бригаде формирао је Прву, Другу и Трећу групу ударних батаљона, а за заменика команданта Прве групе постављен је Никола. Његова група је 17. октобра, у рејону Гата и Гацка, напала и разбила Гатачку, Калиновичку и Сарајевску четничку бригаду. У новембру 1943. године постављен је за команданта Десете херцеговачке ударне бригаде, а пред крај рата за команданта Пете српске дивизије народне одбране, која се налазила у саставу Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ).

После ослобођења наставио је професионалну војну каријеру у Југословенској армији. Крајем 1945. отишао је на школовање у Војну академију „Фрунзе“ у Москви, коју је завршио 1947. године. Потом је завршио Вишу војну академију ЈНА. У ЈНА се налазио на дужностима команданта дивизије и помоћника команданта армије за позадину. Пензионисан је 1970. године у чину генерала-пуковника.

Умро је 18. децембра 1976. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден ратне заставе и Орден партизанске звезде са златним венцем. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1952. године.

Литература[уреди]