Љубо Миљановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЉУБО МИЉАНОВИЋ
Ljubo Miljanović.jpg
Љубо Миљановић
Датум рођења(1912-12-27)27. децембар 1912.
Место рођењаВрпоље Љубомир, код Требиња
 Аустроугарска
Датум смрти7. јун 1945.(1945-06-07) (32 год.)
Место смртиБијело Поље код Мостара
 ДФ Југославија
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

Љубо Миљановић (Врпоље Љубомир, код Требиња, 27. децембар 1912Бијело Поље код Мостара, 7. јун 1945), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Родио се 27. децембар 1912 у селу Врпоље Љубомир код Требиња у сиромашној сељачкој породици. Од радне младости био је присиљен да ради разне послове. У свом родном месту завршио је основну школу. Након Априлском рата и слома југословенске државе радио је на припреми устанка и у свом место формирао је партизанску чету на чијем челу се налазио. На друму ТребињеБилећа његова чета уништила је усташки батаљон и запленила наоружање.[1][2]

Постављен је у пролеће 1942. године на место заменика команданта 7. ударног херцеговачког батаљона. Те године је постао и члан Комунистичке партије Југославије. Истакао се у борбама у Трећој непријатељској офанзиви, а крајем маја 1942. године заједно са партизанским јединицама повукао се на Зеленогору где је ушао у састав новоформираног Херцеговачког НОП одреда. Био је учесник у вишедневним борбама које је његов одред заједно са 5. црногорском бригадом водио против четника и италијана како би заштитио болницу на Зеленгори и у покрету према Западној Босни. Формирањем 10. херцеговачке бригаде у августу 1942. године у њен састав улази и чета коју је предводио Љубо. Истакао се у Четвртој непријатељској офанзиви, нарочито у нападу на Прозор и на Рами. Са четом је преживео много борбе и пробио се до Херцеговине где је постављен на дужност команданта батаљона.[1][2]

Крајем лета 1943. године Љубо је на путу Требиње−Билећа био oпкољен, али је уз енергично командовање и велику борбу успео да се извуче из обруча. У новембру 1943. године формирана је 12. херцеговачка бригада, а он је постао командант 3. батаљона. Од маја 1944. био је заменик, а од новембра 1944. до краја рата командан 12. херцеговачке бригаде. На Кобиљој Глави сукобио се са немачко−усташком колоном која се кретала од Гацка према Билећи и успео да им затвори пут ка овом месту. Командовао је својом јединицом у борбама за ослобођење Кифиног села, Билеће, Дубровника, Метковића, Габеле, Чапљине, Љубишког и Читлука. Његова бригада је у мају 1945. године ушла у састав 3. бригаде КНОЈ-а, а он постао њен командант.[1][2]

Убијен је у заседи након рата 7. јуна 1945. године у Бијелом Пољу код Мостара, од непријатељских остатака из рата.

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембара 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1][2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]