Десета херцеговачка пролетерска ударна бригада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Десета херцеговачка ударна бригада
Borci Desete hercegovačke brigade.jpg
Оснивање 10. август 1942.
Место оснивања:
Шујица, код Дувна
Формација три батаљона
Јачина 620 бораца
Ангажовање
Одликовања Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединства
Команданти
Командант Владо Шегрт

Десета херцеговачка пролетерска народноослободилачка ударна бригада формирана је наредбом Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита, 10. августа 1942. године, у селу Шујици код Дувна, од Херцеговачког партизанског одреда и Мостарског партизанског батаљона. Нешто касније, крајем августа у састав бригаде ушла је Игманска партизанска чета, у септембру Прозорски батаљон Трећег крајишког партизанског одреда, а у новембру расформирани Трећи одред Четврте оперативне зоне Хрватске и партизански батљаони: „Јозо Јурчевић“, „Војин Зиројевић“ и „Миховил Томић“. По формирању бригада је имала три батаљона, с око 620 бораца, а у новембру 1942. године имала је пет батаљона, с око 1.000 бораца.

Први командант бригаде био је Владо Шегрт, народни херој, политички комесар Чедо Капор, а партијски руководилац Васо Мискин Црни, народни херој.

До ступања у састав Треће ударне дивизије, 9. новембра 1942. године, била је под непосредном командом Врховног штаба НОВ и ДВЈ. Уз велике успехе постигнуте у биткама на Неретви и Сутјесци, бригада је имала и велики значај за развој НОБ-а у Херцеговини, стварање 29. херцеговачке дивизије, стварање народне власти, развој организација Народноослободилачког покрета и учвршћење братства и јединства у Херцеговини. Била је једина бригада НОВЈ која је нарасла на 11 батаљона. У њеним редовима борили су се, поред Срба, Хрвата и Муслимана из Босне и Херцеговине и Далматинци, Црногорци и други.

За своје заслуге током Народноослободилачке борбе, више пута је похваљивана од стране Врховног штаба НОВ и ПОЈ и других штабова. Одликована је и Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, 3. јула 1958. године одликована је и Орденом народног хероја. Бригада је 11. јула 1952. године проглашена пролетерском.

Борбени пут Десете херцеговачке бригаде[уреди]

Августа 1942. године учествовала је у борбама за Купрес, затим у борбама око Дувна и Посушја, па у Прозорској операцији. После тога деловала је око Травника и на сектору Ливно-Гламоч. Од уласка у састав Треће ударне дивизије до почетка битке на Неретви водила је више борби у долини река Врбаса, Лашве и Босне. У новембру је учествовала у ослобођењу Јајца, а у децембру у његовој одбрани.

До 17. јануара 1943. године деловала је у захвату комуникације Јајце-Травник и на Влашић планини; 17. јануара 1943. године учествовала је у ослобођењу Жепча; потом је десетак дана деловала у захвату комуникације Брод-Сарајево. У бици на Неретви 15/16. и 16/17. фебруара учествовала је у ослобођењу Прозора; потом је ослободила Раму и Острожац, па је учествовала у борбама на Неретви и нападима на Коњиц.

У противофанзиви Главне оперативне групе Врховног штаба НОВ и ПОЈ са Неретве на исток учествовала је у бројним подухватима: у разбијању четника у северној Херцеговини (од 14. до 22. марта), ослобођењу Невесиња (у марту), у ослобођењу и одбрани Гацка (април-мај) и Љубиња и Стоца (у априлу). У мају је водила борбе на правцима Мостар-Невесиње-Улог и Билећа-Гацко, што је имало велики значај за оживљавање Народноослободилачког покрета у Херцеговини и за стварање слободне територије.

За време битке на Сутјесци, до 6. јуна 1943. године, водила је тешке борбе на правцима Никшић-Пива и Гацко-Пива и у долини Пиве. Потом је била ангажована на Волујку, па у пресудним операцијама у долини реке Сутјеске и на Зеленгори. У овој операцији имала је огромне губитке - око 400 погинулих, рањених и несталих. Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито је 14. јуна упутио бригаду у Херцеговину са задатком да снажније утиче на развој НОП-а, изградњу народне власти и др. Већ 19. јуна бригада је код Улога уништила Четнички штаб за источну Босну и Херцеговину.

У августу је ослободила Љубиње, а касније Калиновик, Автовац, Гацко и др. У октобру је поново ослободила Љубиње и Билећу, а у новембру Кулу Фазлагића. Ослободила је и део територије у западној Црној Гори. У зимским операцијама 1943/44. године водила је жестоке борбе са немачком Седмом СС дивизијом Принц Еуген. У борбама до краја пролећа 1944. године тежила је да продре према Бококоторском заливу и водила борбе у источној и јужној Херцеговини (Билећа, Гацко, Требиње, Невесиње, Корита, Трусина и Попово поље). У јулу и августу водила је борбе око Билеће и ометала продор немачких снага из источне Херцеговине у западну Црну Гору.

Од октобра 1944. до почетка марта 1945. године водила је више борби за коначно ослобођење Херцеговине, дела Бока которске и јужне Далмације: у октобру је ослободила Билећу, Дубровник и Херцеговину; до почетка 1945. учествовала је у борбама око Широког бријега и Невесиња; у Мостарској операцији ослободила је Невесиње и Јабланицу, а учествовала је и у ослобођењу Острошца и Коњица. Нарочито је битна њена улога у разбијању четничке групе „националног отпора“ у мостарској операцији. После овога водила је једномесечне борбе на Иван-планини. Учествовала је и у Сарајевској операцији. После марша од Сарајева до Постојне, дугог 610 километара, учествовала је у Тршћанској операцији и у ослобођењу Горењске и Љубљане, где је завршила свој ратни пут.

Народни хероји Десете херцеговачке бригаде[уреди]

Неки од бораца Десете херцеговачке ударне бригаде проглашени за народног хероја:

Литература[уреди]