Вуко Торовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВУКО ТОРОВИЋ
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења1926.
Место рођењаРогаче, код Невесиња
 Краљевина СХС
Датум смрти1. мај 1943.(1943-05-01) (16/17 год.)
Место смртиПлужине, код Невесиња
Хрватска НД Хрватска
Професијаземљорадник
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од20. децембра 1951.

Вуко Торовић (Рогаче, код Невесиња, 1926Плужине, код Невесиња, 1. мај 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1926. године у селу Рогаче, код Невесиња. Потицао је из сиромашне сељачке породице, па је након основне школе остао у селу и бавио се земљорадњом.[1]

Јуна 1941. године, када је избио устанак у Херцеговини, заједно са двојицом страије браће и сестром ступио је у устаничку чету под командом Дукице Граховца. Имао је тада свега 15 година и био је најмлађи борац у чети. Током овог устанка истакао се приликом заузимања усташке жандармеријске станице у Лукавцу, 24. јуна 1941. године, као и у борбама вођеним у Трусини.[1]

Када су устаници, јуна 1941. године опколили Невесиње, непријатељска колона камиона је пошла из Мостара у помоћ опкољеном гарнизону. Вуко је тада био међу борцима, која је упала у колону и успела да је заустави. У овој акцији погинула су двојица Вукова старија брата и сестра. Касније је ступио у Први партизански батаљон „Невесињска пушка”. Иако је био премлад за исцрпљујуће ратне напоре, никада није одустајао од борбе. Обављао је у почетку углавном курирске задатке.[1]

Када су се у лето 1942. године, партизанске снаге пред надмоћнијим италијанско-четничким снагама морале повући из Херцеговине, Вуко је био међу одабраним херцеговачким борцима, који су на Зеленгори ступили у тада формирани Херцеговачки партизански одред. Недуго потом 10. августа 1942. године постао је борац тада формиране Десете херцеговачке ударне бригаде.[1]

Јануара 1943. године, приликом напада на Жепче, био је командир вода у Другом батаљону. Тада се на челу свог вода пробио до железничке станице и ту норганизовао напад на оклопни воз из кога је посада пружала јак отпор. Вуко је своје борце повео на јуриш и успели су да разоружају посаду. Приликом напада на Прозор, 17. фебруара 1943. године, Вуко је био међу првим борцима који су продрли у град и унели пометњу у непријатељске редове.[1]

Као веома искусан борац, Вуко је био постављен за командира Треће чете у Четвртом батаљону. Априла 1943. године учествовао је у нападу на четничко утврђење на путу Мостар—Невесиње. Вуко је тада повео један вод кроз шумицу и привукао се непријатељском положају. Четници су потом отворили ватру и почела је оштра борба. После извесног времена четницима је стигло појачање, које је успело да се партизанима забаци из леђа и опколи Вукову чету. Тада је отпочела огорчена борба. Вуко је са једним водом успео да се пробије из окружења, а потом је помогао извлачење опкољених бораца.[1]

Погинуо је 1. маја 1943. године у борби са италијанско-четничким снагама код села Плужине, код Невесиње. Тада су делови 55. пука италијанске дивзије „Марке” и четничке Невесињске бригаде одбацили заштитне делове Десете херцеговачке бригаде према Улогу и заузели село Плужине. Вуко је страдао од авионског напада док је пуцао из митраљеза.[1]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]