Демократска Република Сомалија
| Демократска Република Сомалија الجمهورية الديمقراطية الصومالية Џамхуријада Димукрадига Сомалија | |||
|---|---|---|---|
| Химна Soomaaliyeey Toosoow | |||
 | |||
| Географија | |||
| Престоница | Могадиш | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | сомалски и арапски | ||
| Политика | |||
| Облик државе | социјалистичка република | ||
| Владари | |||
| — Председник | Сијад Баре | ||
| Владајућа партија | Револуционарна социјалистичка партија Сомалије | ||
| Историја | |||
| Историјско доба | Хладни рат | ||
| Догађаји | |||
| — Проглашење | 21. октобар 1976. | ||
| — Укинута | 26. јануар 1991. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Површина | |||
| — укупно | 637.657 km² | ||
| Валута | Сомалски шилинг | ||
| Земље претходнице и наследнице Сомалије | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
Демократска Република Сомалија је била социјалистичка држава на Рогу Африке. Републику је 1976. прогласио Сијад Баре, председник Сомалије од 1969. године.[1][2][3] Укинута је 1991. године услед промена у совјетском блоку.
Историја
[уреди | уреди извор]Године 1969, у државном удару на власт је дошао генерал Сијад Баре и Врховно револуционарно веће. Веће је ускоро распустило сомалски парламент и повукло дотадашњи устав.[4]
Нова влада је покренула кампање великих јавних радова и описмењавања неуког становништва. Уз остварену национализацију индустрије и земље, Сомалија је успоставила традиционалне везе с осталим арапским земљама и 1974. се придружила Арапској лиги.[5]
Јула 1976. године, Врховно револуционарно веће се распустило, а на његово је место дошла Револуционарна социјалистичка партија Сомалије. Партија је свој званични марксистички програм прилагодила специфичним условима у Сомалији, тако да се њена идеологија темељила на научном социјализму и исламу. Иако је Партија подупирала ситно приватно власништво, она је у суштини била социјалистичка.[4]
У јулу 1977. између Сомалије и Етиопије избио је Огаденски рат, у којему је Сомалија настојала анектирати регију Огаден, насељену претежито Сомалцима. У почетку су сомалске снаге побеђивале и до септембра 1977. Сомалија је контролисала 90% Огадена. Међутим, ускоро је уследила етиопска офанзива владе Дерг, подупрта совјетском логистиком и 20.000 кубанских добровољаца. До 1978. године, сомалске су снаге у потпуности отеране из Огадена. Иако је Сомалија била савезник Совјетског Савеза, након совјетске помоћи Етиопији, Баре је дбацио даљу совјетску помоћ и окренуо се новом савезнику, Сједињеним Државама. С временом је Сомалија постала земља са највишим бројем редовних војника у Африци.[6]
Нови устав у Сомалији донесен је 1979, након чега су одржани избори за народну скупштину. Поред тога, Политбиро Сомалске револуционарне социјалистичке партије је и даље имао стварну власт над земљом.[2] У октобру 1980. године, Партија је распуштена, а њено је место поново заузело Врховно револуционарно веће.[4] Сомалци су се од 1980-их све више бунили против Бареове власти, а како се Хладни рат примицао крају, стратешка важност Сомалије је опадала. Влада је ускоро постала тоталитарна, а диљем земље почеле су дејствовати герилске скупине и покрети, подупирани углавном од Етиопије. С временом су ови сукоби 1991. прерасли у Сомалски грађански рат, који траје и данас.
У току распада Совјетског блока, Сијад Баре је дао оставку на месту председника, чиме је укинута и социјалистичка Демократска Република Сомалија.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ J. D. Fage, Roland Anthony Oliver, The Cambridge history of Africa, Volume 8, (Cambridge University Press: 1985), pp. 478.
- ^ а б The Encyclopedia Americana: complete in thirty volumes. Skin to Sumac, Volume 25, (Grolier: 1995), pp. 214.
- ^ Moshe Y. Sachs, Worldmark Encyclopedia of the Nations, Volume 2, (Worldmark Press: 1988), pp. 290.
- ^ а б в Peter John de la Fosse Wiles, The New Communist Third World: an essay in political economy, (Taylor & Francis: 1982), pp. 279.
- ^ Benjamin Frankel, The Cold War, 1945-1991: Leaders and other important figures in the Soviet Union, Eastern Europe, China, and the Third World, (Gale Research: 1992), pp. 306.
- ^ Oliver Ramsbotham, Tom Woodhouse, Encyclopedia of international peacekeeping operations, (ABC-CLIO: 1999), pp. 222.
.svg){kind=small}
