Кастор и Полидеук
Рим, Италија
Петер Паул Рубенс
Кастор и Полидеук (грч. Κάστωρ и Πολυδεύκης) по грчкој митологији,[1] односно Кастор и Полукс (лат. Castor и Pollux) по римској митологији су близанци, Ледини синови, а Хеленина и Клитемнестрина браћа. Мајка им је била Леда, али су имали различите очеве; Кастор је био смртни син Тиндареја, краља Спарте, док је Полукс био божански син Зевса, који је завео Леду под маском лабуда. Пар је стога пример хетеропатерналне суперфекундације. Иако су извештаји о њиховом рођењу различити, понекад се каже да су рођени из јајета, заједно са својим сестрама близнакињама Хеленом од Троје и Клитемнестром.
Класични извори
[уреди | уреди извор]
Старогрчки аутори причају бројне верзије приче о Кастору и Полуксу. Хомер их у почетку приказује као обичне смртнике, третирајући их као мртве у Илијади („... постоје два заповедника које не видим, / Кастор покоритељ коња и боксер / Полидеук, браћо моја ...“ – Хелена[2]), али се у Одисеји они третирају као живи иако их „држи плодоносна земља“. Аутор их описује као „имају част једнаку боговима“, живеће наизменичне дане због Зевсове интервенције. У Одисеји и у Хесиоду су описани као синови Тиндареја и Леде. У Пиндару, Полукс је Зевсов син, док је Кастор син смртног Тиндареја. Тема двосмисленог порекла није јединствена за Кастора и Полукса; сличне карактеризације појављују се у причама о Херкулу и Тезеју.[3] Диоскури се такође помињу у Алкејевом Фрагменту 34а,[4] мада је непознато да ли ова песма претходи Хомеровој химни близанцима.[5] is unknown.[6] Заједно се појављују у две драме Еурипида, Јелена и Електра.
Цицерон наводи причу о томе како је Симонида из Цеоса прекорио Скопас, његов покровитељ, јер је посветио превише простора хваљењу Кастора и Полукса у оди која слави Скопасову победу у трци кочија. Убрзо потом, Симониду је речено да два младића желе да разговарају с њим; након што је напустио собу за банкете, кров је пао и смрскао Скопаса и његове госте.[7][8]
Грчка митологија
[уреди | уреди извор]
- Кастор - (грч. Κάστωρ) на грчком значи дабар
- Полидеук - (грч. Πολυδεύκης) на грчком значи врло драг.
Кастор и Полидеук су познати и као Диоскури - (грч. Διόσκουροι или Dióskouroi). Њихово заједничко име на старогрчком значи божји синови, да би се тиме истакло да су они божји - Зевсови синови.
Рођење
[уреди | уреди извор]Постоји више легенди о пореклу Диоскура. Те легенде укључују и порекло њихових сестара.
Једна од најпознатијих је она по којој се Зевс, заљубљен у Леду, а не могавши да је заведе, прерушио у лабуда и, када је она заспала обљубио је, а она је после снела два јаја из којих су се излегли њих двојица.
Како су они били Зевсови синови, били су бесмртни као богови, мада, Хомер у својој Илијади каже да се Хелена, гледајући са зидина Троје, питала зашто не види браћу међу Ахајцима, а Хомер затим говори да су обојица већ мртви и сахрањени у својој домовини у Лакедемону, што наводи на закључак да су били смртни.
Све легенде наводе да је Полидеук био бесмртан.
Живот
[уреди | уреди извор]Кастор и Полидеук су, када су им Тезеј и Пирит отели сестру Хелену, ослободили сестру, уз помоћ Академа, а за освету отели Тезејеву мајку Етру. Придружили су се Јасону и аргонаутима на њиховом путовању на којем је Полидеук убио краља Амика у двобоју песницама. Према легенди, Полидеук је био добар борац, а Кастор добар јахач.
Кад је краљица Астидамија увредила Пелеја, Кастор и Полидеук су му помогли да разруши њен град Иолкос (грч. Ιωλκός) у Тесалији.
Кастор и Полидеук су отели кћерке Леукипа, Фебу и Хилеру и оженили их, али не дуго затим, Ида и Линкеј, нећаци Леукипа, су убили Кастора. Полидеук, који је од Зевса добио бесмртност, молио је да и његов брат, Кастор, добије бесмртност, али Зевс му није услишио молбу. Умјесто тога, они су један дан проводили у Хаду, а један дан се забављали са боговима на Олимпу.
Ова прича иде у прилог тврдње да је Полидеук био Зевсов син, а да је Кастор био Тиндарејев син.
Иконографија
[уреди | уреди извор]
Кастор и Полукс се доследно повезују са коњима у уметности и књижевности. Нашироко су приказани као коњаници са шлемовима који носе копља.[9][10] Псеудоопијски рукопис приказује браћу у лову, како на коњима тако и пешице.[11]
_-_Castor_and_Pollux_-_609090_-_National_Trust.jpg)
На заветним рељефима они су приказани разним симболима који представљају концепт близанства, као што су докана (δόκανα – два усправна комада дрвета повезана са две попречне греде), пар амфора, пар штитова или пар од змија. Такође су често приказани како носе капе од филца, понекад са звездама изнад. Приказани су на метопама (елемент дорског фриза) из Делфа приказујући их на путовању Аргом (Ἀργώ) и шуштању стоке са Идом. У грчким вазама се редовно приказују како хватају Фибу и Хилаиру, као Аргонауте, као и током верских обреда и приликом предаје Леди јајета у коме се налази Хелена.[3] На неким сликама на вазaма могу се препознати по капама које носе, пилосу (πῖλος), што се већ у антици објашњавало као остаци јајета из којег су се излегли.[13]
Дарес Фригијус их је описао као „плавокосе, великих очију, светле пути и добро грађене“.[14]
Светилишта и обреди
[уреди | уреди извор]
Диоскуре су обожавали Грци и Римљани; постојали су храмови близанцима у Атини, као што су Анакеион и Рим, као и светилишта на многим другим локацијама у античком свету.[15]
Диоскури и њихове сестре су одрасли у Спарти, у краљевском дому Тиндареја; били су посебно важни за Спартанце, који су их повезивали са спартанском традицијом двојног краљевства и ценили да су два принца из њихове владарске куће уздигнута до бесмртности. Њихова веза тамо је била веома древна: јединствена спартанска аниконична представа Тиндаридаја била је у виду два усправна стуба спојена пречком;[16][17] као заштитници спартанске војске „фигура од греде“ или докана је ношена у испред војске у походу.[18] Јединствено двојно краљевство Спарте одражава божански утицај Диоскура. Када је спартанска војска марширала у рат, један краљ би остао код куће, у пратњи једног од Близанаца. „На овај начин се ствара прави политички поредак у царству богова“.[7]
Римска митологија
[уреди | уреди извор]
Латинска имена диоскура су Кастор - (лат. Castor) и Полукс - (лат. Pollux)
Римска митологија издваја Кастора, и одаје му много веће поштовање неголи Полидеуку (код римљана Полукс)
Дан Кастора и Полукса се славио 15. јула, а храм посвећен њима налазио се на римском форуму.
Сазвежђе
[уреди | уреди извор]Сазвежђе Близанаца (Gemini) представља Кастор и Полукса, а њихове најсветлије звезде се зову Кастор и Полукс - (α и β Geminorum).
Према другој легенди, Зевсов син Полидеук је јутарња звезда која се рађа на небу, а смртни Кастор је вечерња звезда која залази у море.[19]
Напомене
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Bloomsbury (1996), „Dioscuri”, Dictionary of Myth, London: Bloomsbury Publishing
- ^ Илијада 3.253–255
- ^ а б Parker, Robert Christopher Towneley (2003), „Dioscuri”, Ур.: Hornblower, Simon; Spawforth, Anthony, The Oxford Classical Dictionary, Oxford University Press.
- ^ Alcæus of Mytilene (мај 2011), „Fragment 34a”, Ур.: Tout Coule, tout coule.
- ^ Homer, Hymn, Theoi.
- ^ Campbell, David (1967), Greek Lyric Poetry, Bristol: Classical Press.
- ^ а б Burkert 1985, стр. 212.
- ^ Roberts, John, ур. (2007), „Dioscūri”, Dictionary of the Classical World, Oxford: Oxford University Press.
- ^ "Dioscuri". Encyclopædia Britannica. 2008.
- ^ Routledge (2002), „Castor and Polydeuces”, Who's Who in Classical Mythology, London: Routledge.
- ^ Kazhdan, Alexander; Talbot, Alice-Mary (1991), „Dioskouroi”, Ур.: Kazhdan, Alexander P, The Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press.
- ^ Kerényi 1959, стр. 107 note 584.
- ^ Scholiast, Lycophron.[12]
- ^ Dares of Phrygia. History of the Fall of Troy 12. A short prose work which purports to be a first hand account of the Trojan War by Dares, a Trojan priest of Hephaestus in the Iliad.
- ^ Browning, W. R. F. (1997), „Dioscuri”, A Dictionary of the Bible, Oxford University Press.
- ^ Burkert 1985.
- ^ Kerényi 1959, стр. 107.
- ^ Sekunda, Nicholas "Nick" Victor; Hook, Richard (1998), The Spartan Army, Osprey Publishing, стр. 53, ISBN 1-85532-659-0.
- ^ Освалт, Сабина (2003). Грчка и римска митологија - лесксикон. Дерета. стр. 110.
Литература
[уреди | уреди извор]- Burkert, Walter (1985), Greek Religion, Cambridge: Harvard University Press, стр. 212—13.
- Kerényi, Karl (1959), The Heroes of the Greeks, Thames and Hundson, стр. 105—12 et passim.
- Maier, Bernhard (1997), Dictionary of Celtic Religion and Culture, Boydell & Brewer.
- Pindar, Tenth Nemean Ode.
- Ringleben, Joachim, „An Interpretation of the 10th Nemean Ode”, Ars Disputandi, Douglas Hedley and Russell Manning, transl, Архивирано из оригинала 2013-04-14. г.. Pindar's themes of the unequal brothers and faithfulness and salvation, with the Christian parallels in the dual nature of Christ.
- Walker, Henry J. The Twin Horse Gods: The Dioskouroi in Mythologies of the Ancient World. London–NY: I.B. Tauris, 2015.
- „Dioskouroi”, Ouranios, Theoi Project. Excerpts in English of classical sources.
- "The Divine Twins in early Greek poetry". Robbins, Emmet. Thalia Delighting in Song: Essays on Ancient Greek Poetry. 2013. ISBN 978-1-4426-1343-0.. University of Toronto Press. . pp. 238–253.
- Lippolis, Enzo (2009). „RITUALI DI GUERRA: I DIOSCURI A SPARTA E A TARANTO.”. Archeologia Classica. 60: 117—59.. www.jstor.org/stable/44367982.
- De Grummond, Nancy Thomson. "Etruscan Twins and Mirror Images: The Dioskouroi at the Door." Yale University Art Gallery Bulletin, 1991, 10–31. www.jstor.org/stable/40514336.
- Andrén, Anders (2020). „Divine Twins”. Ур.: Schjødt, Jens Peter; Lindow, John; Andrén, Anders. The Pre-Christian Religions of the North: History and Structures. 3. Brepols. стр. 1453—1463. ISBN 978-2-503-57489-9.
- Banaszkiewicz, Jacek (1996). „Pan Rugii - Rugiewit i jego towarzysze z Gardźca: Porewit i Porenut (Saxo Gramatyk, Gesta Danorum XIV, 39,38-41)”. Ур.: Kurnatowska, Zofia. Słowiańszczyzna w Europie średniowiecznej. 1. Wrocław: WERK. стр. 75—82. ISBN 83-901964-7-6.
- Beekes, Robert S. P. (2011). Comparative Indo-European Linguistics: An Introduction. John Benjamins Publishing. ISBN 978-9027211859.
- Hamacher, Duane W. „The Sumerians and Gemini: Sumerian Astronomical Interpretations as Origins of the Divine Horse Twins and Solar Chariots in Indo-European Mythology (Unpublished manuscript)” (PDF). стр. 7. Архивирано из оригинала (PDF) 2011-05-14. г.
- Jackson, Peter (2002). „Light from Distant Asterisks. Towards a Description of the Indo-European Religious Heritage”. Numen. 49 (1): 61—102. JSTOR 3270472. doi:10.1163/15685270252772777.
- Mallory, James P.; Adams, Douglas Q. (1997), Encyclopedia of Indo-European Culture, London: Routledge, ISBN 978-1-884964-98-5
- Mallory, James P.; Adams, Douglas Q. (2006), The Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World, Oxford, England: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-929668-2
- O'Brien, Steven (1982). „Dioscuric elements in Celtic and Germanic mythology”. Journal of Indo-European Studies. 10: 117—136.
- Parpola, Asko (2015). The Roots of Hinduism: The Early Aryans and the Indus Civilization (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 109. ISBN 9780190226923.
- Shapiro, Michael (1982). „Neglected evidence of Dioscurism (divine twinning) in the Old Slavic pantheon”. Journal of Indo-European Studies. 10: 137—166.
- Simek, Rudolf (1993). Dictionary of Northern Mythology. D.S. Brewer. ISBN 978-0-85991-513-7.
- West, Morris L. (2007). Indo-European Poetry and Myth. Oxford University Press. ISBN 978-0199280759.
- Alberro, Manuel (13. 10. 2004). „Las tres funciones dumezilianas y el mito de los mellizos divinos de la tradición indoeuropea en el”. En la España Medieval. 27: 317—337.
- Bianchi, U. "I Dioscuri: una versione della coppia divina". In: Il senso del culto dei Dioscuri in Italia. Atti del Convegno svoltosi a Taranto nell'aprile del 1979. pp. 23–40. 1979
- Blakely, Sandra (децембар 2018). „Starry Twins and Mystery Rites: From Samothrace to Mithras” (PDF). Acta Antiqua Academiae Scientiarum Hungaricae. 58 (1–4): 427—463. S2CID 203298715. doi:10.1556/068.2018.58.1-4.26. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 07. 2021. г. Приступљено 16. 08. 2022.
- Grottanelli, C. "Yoked Horses, Twins, and the Powerful Lady: India, Greece, Ireland and Elsewhere". In: Journal of Indo-European Studies (JIES) 14 (1-2), 1986. pp. 125–152.
- Hankoff, Leon D. (мај 1977). „Why the healing gods are twins”. The Yale Journal of Biology and Medicine. 50 (3): 307—319. PMC 2595421
. PMID 560764. - Kristiansen, Kristian (2011). „Bridging India and Scandinavia: Institutional Transmission and Elite Conquest during the Bronze Age”. Interweaving Worlds: Systemic Interactions in Eurasia, 7th to the 1st Millennia BC. Oxbow Books. стр. 243—265. ISBN 978-1-84217-998-7. JSTOR j.ctvh1dr2k.23. doi:10.2307/j.ctvh1dr2k.23.
- Sergent, B. "De quelques jumeaux indo-européens" Topique. In: Revue freudienne, numéro 22 (50). 1992. pp. 205–238.
- Sternberg, Leo (1929). „Der antike Zwillingskult im Lichte der Ethnologie”. Zeitschrift für Ethnologie. 61 (1/3): 152—200. JSTOR 23032863.
- Waddell, John (2018). „The Otherworld”. Myth and Materiality. 4. Oxbow Books. стр. 80—105. ISBN 978-1-78570-975-3. JSTOR j.ctvh1dtnp.10.
- Walker, Henry John. The Twin Horse Gods: The Dioskouroi in Mythologies of the Ancient World. London: I.B. Tauris, 2015, 271 pp.
- Walker, Henry John (2007). „THE GREEK AŚVINS”. Annals of the Bhandarkar Oriental Research Institute. 88: 99—118. JSTOR 41692087.
- Ward, D.J. "The Separate Functions of the Indo-European Divine Twins". in: Puhvel, J. (ed.). Myth and Law Among the Indo-Europeans. Studies in Indo-European Comparative Mythology. Berkeley – Los Angeles – London. 1970. pp. 193–202.
- Ward, Donald J. (1970). „An Indo-European Mythological Theme in Germanic Tradition”. Indo-European and Indo-Europeans. стр. 405—420. ISBN 978-1-5128-0120-0. doi:10.9783/9781512801200-021.
- Wenzel, Marian (септембар 1967). „The Dioscuri in the Balkans”. Slavic Review. 26 (3): 363—381. JSTOR 2492722. doi:10.2307/2492722.
- Davidson, Olga M. (1987). „Aspects of Dioscurism in Iranian kingship: The case of Lohrasp and Goshtasp in the Shāhnāme of Ferdowsi”. Edebiyāt. 1: 103—115.
- Nikolaev, Alexander (2012). „Avestan Haēcat̰.aspa-, Rigveda 4.43, and the Myth of the Divine Twins”. Journal of the American Oriental Society. 132 (4): 567—575. JSTOR 10.7817/jameroriesoci.132.4.0567. doi:10.7817/jameroriesoci.132.4.0567.
- Parpola, Asko (2005). „The Nasatyas, the chariot and Proto-Aryan religion”. Indo Shisoshi Kenkyu. 2004-2005 (16 & 17): 1—63. CiteSeerX 10.1.1.567.2086 .
- Wikander, S. Nakula et Sahadeva. Orientalia Suecana 6 (1957). pp. 66–96.
- Danka, Ignacy Ryszard; Witczak, Krzysztof Tomasz (2010). „DEIS EQUEUNUBO: The Divine Twins in Asturia”. Studia Celto-Slavica. 4: 17—26. doi:10.54586/ZLYB6908 .
- Goetinck, Glenys, "The divine twins and mediaeval Welsh literature", in: Hily, Gaël, Patrice Lajoye, and Joël Hascoët (eds.), Deuogdonion: mélanges offerts en l'honneur du professeur Claude Sterckx, Publication du CRBC Rennes 2, Rennes: Tir, 2010. 259–276.
- Kruta, Venceslas (2016). „"Têtes jumelées" et jumeaux divins : essai d'iconographie celtique”. Études Celtiques. 42 (1): 33—57. doi:10.3406/ecelt.2016.2468.
- York, M. "The Divine Twins in the Celtic Pantheon". In: Journal of Indo-European Studies (JIES). Volume 23 (1-2). 1995. pp. 83–112.
- Abrola, Natalija. "Old Indian Aśvinī, Uṣás, and Latvian Dieva dēli: Potential parallels". The 13th Annual International Conference on Comparative Mythology of the International Association for Comparative Mythology - Mythology of Metamorphoses: Comparative & Theoretical Perspectives. June 10–14, 2019, Estonian Literary Museum, Tartu, Estonia. p. 16. (conference paper abstract).
- Derksen, Rick (2015). Etymological Dictionary of the Baltic Inherited Lexicon (на језику: енглески). Brill. ISBN 978-90-04-27898-1.
- Назаров, Назарий А. (3. 7. 2017). „Следы индоевропейского близнечного мифа в формулах балто-славянских песен”. Scando-Slavica. 63 (2): 151—178. S2CID 149237704. doi:10.1080/00806765.2017.1390923.
- Frame, Douglas (2007). „Hippota Nestor”. Greek Mythology and Poetics. Harvard University. Архивирано из оригинала 01. 05. 2020. г. Приступљено 16. 08. 2022.
- Frame, Douglas. „Achilles and Patroclus as Indo-European Twins: Homer's Take”. Greek Mythology and Poetics. Harvard University. Архивирано из оригинала 01. 05. 2020. г. Приступљено 16. 08. 2022.
- Frauenfelder, D.W. The Spartan Dioscuri: Their origins and development in the Hellenic world. University of North Carolina. 1991.
- Nagy, Gregory. „Achilles and Patroklos as models for the twinning of identity”. Greek Mythology and Poetics. Harvard University. Архивирано из оригинала 01. 05. 2020. г. Приступљено 16. 08. 2022.
- Nagy, Gregory (1990). „Patroklos "Concepts of afterlife, and the Indic triple fire" and "Phaethon, Sappho's Phaon, and the White Rock of Leukas: 'Reading' the symbols of Greek lyric"”. Greek Mythology and Poetics. Harvard University. Архивирано из оригинала 01. 05. 2020. г. Приступљено 16. 08. 2022.
- Niedner, Felix (1898). „Die Dioskuren im Beowulf”. Zeitschrift für deutsches Altertum und deutsche Literatur. 42 (3): 229—258. JSTOR 20651615.
- Ward, Donald (1968). The Divine Twins: An Indo-European myth in Germanic tradition. University of California Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Диоскури у класичној литератури и уметности
- Images of the Castor and Pollux in the Warburg Institute Iconographic Database Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016)
| Божанства |  | |
|---|---|---|
| Легендарне личности | ||
| Текстови | ||
| Концепт и практиковање | ||
| Филозофија | ||
| Варијације | ||
| Види још | ||
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
