Доња Белица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Доња Белица
мкд. Долна Белица
Викиекспедиција во Дримкол 118.jpg
Административни подаци
Држава Северна Македонија
ОпштинаСтруга
Становништво
 — (2002)1.026
Географске карактеристике
Координате41°12′48″ СГШ; 20°38′06″ ИГД / 41.21330000653566° СГШ; 20.635000024159872° ИГД / 41.21330000653566; 20.635000024159872Координате: 41°12′48″ СГШ; 20°38′06″ ИГД / 41.21330000653566° СГШ; 20.635000024159872° ИГД / 41.21330000653566; 20.635000024159872
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина740 м
Доња Белица на мапи Северне Македоније
Доња Белица
Доња Белица
Доња Белица на мапи Северне Македоније
Остали подаци
Поштански број6339
Позивни број+389 (0)46
Регистарска ознакаSU

Доња Белица (мкд. Долна Белица, на аромунском: Beala di Ghios, грч. Κάτω Μπεάλα ("Като Беала"), алб. Belica e Poshtme) је насеље у Северној Македонији, у крајње западном делу државе. Доња Белица припада општини Струга.

Географија[уреди]

Насеље Доња Белица је смештено у крајње западном делу Северне Македоније, близу државне границе са Албанијом (седам километара западно од насеља). Од најближег града, Струге, насеље је удаљено осам километара северозападно.

Доња Белица се налази у историјској области Дримкол, која обухвата приобаље Охридског језера, око места истока реке Црни Дрим из језера. Насеље је смештено на северозападној страни језера. Западно од насеља издиже се планина Јабланица, док се источно пружа Струшко поље. Надморска висина насеља је приближно 710 метара.

Клима у насељу, и поред знатне надморске висине, има жупне одлике, па је пре умерено континентална него планинска.

Историја[уреди]

Доња Белица данас је већински албанско место. У Доњој Белици био је велики притисак турске власти, а само у срединама где је притисак био изузетно јак било је и потурчених Цинцара, што је веома ретко, а као скоро јединствен пример наводи се управо Доња Белица. Међу Цинцарима је чак постојао обичај да се девојкама урезује на чело крст, да би се предупредила свака жеља муслимана да их узимају или отимају за жене: „Било је муслимана који су говорили влашки у Доњој Белици, у којој се сада искључиво говори на албанском[1].

Почетком 20. века већину становништва чинили су Цинцари. Изгледа да је 1905. Доња Белица била искључиво цинцарско место са 1224 становника [2]. Према статистици Васељенске патријаршије из 1906. године Горња и Доња Белица су села са 400 кућа[3]. Према другим подацима из 1900. поред 650 Цинцара у Доњој Белици живело је и 50 Албанаца [4]. У 19. веку поред цинцарских кућа било је и словенских. Према подацима из 1873. године у Доњој Белици било је 212 Цинцара, 40 Словена и 28 Албанаца, тј. муслимана [5]. До изненадног повећања броја цинцарског становништва на самом почетку 20. века, дошло је, изгледа, највише досељавањем Цинцара у Доњу Белицу из Горње Белице, која је данас напуштена. Словенско становништво потпуно се иселило или асмиловало. Као што су се Цинцари често асимиловали у Србе, где су они били већина, тако су се и Срби често асимиловали у Цинцаре у срединама где су они били већина и где је утицај грко-цинцарске културе био преовлађујући.

Цинцари су се у Доњу Белицу доселили из Горње Белице, где су дошли у 18. веку из околине тада разрушеног Москопоља. Прво су се задржали у Смољанима, затим су населили Горњу Белицу, а касније и Доњу Белицу [6]. Наредна рушења Москопоља од стране Албанаца предвођених Али-пашом Јањинским, утицала су и на нове таласе исељавања Цинцара из средишње Албаније.

У 18. веку западно од Јабланице и Мокре биле су углавном словенске области.[7] Према подацима из 1873. као и према породичном предању једне од породица [8], која је пореклом из Доње Белице, може се закључити да је крајем 18. века у Доњој Белици живело становништво које је славило славу и изјашњавало се као Срби. И данас у охридско-струшком крају има неколико стотина староседелаца који славе крсну славу[9] а међу њима један број се и данас изјашњава као Срби. Једна од слава је Митровдан, Свети Димитрије. Позната београдска породица Цинцар-Јанковића, према предању записаном у породици, пореклом је из Доње Белице, где је средином XVIII века рођен отац војводе Цинцар-Јанка (Охрид, 1779 – манастир Раваница, 1833), који је касније, седамдесетих и осамдесетих година истог века био протојереј у Охриду. Њихова породица славила је крсну славу Светог Димитрија - Митровдан. Занимљиво је да у цркви Пресвете Богородице у Доњој Белици међу фрескама из XVIII века, посебно се истиче фреска Св. Великомученика Димитрија на коњу. У Доњој Белици је 1777. рођен Цинцар-Јанков брат од стрица Косте, Марко Костић, војвода Цинцар-Марко (Доња Белица, 1777 - Шабац, 1822), родоначелник београдске породице Цинцар-Марковић. Према записаном породичном предању Јанков отац је на Ђурђевдан добио дуго чекану вест да је Јанко жив због чега је од тада почео да слави Светог великомученика Георгија. Цинцар Јанко и његови потомци, Цинцар-Јанковићи славили су Ђурђевдан, док су Цинцар-Марко и Цинцар-Марковићи продужили да славе Митровдан [10].

Исто записано породично предање указује на разлоге једног, очигледно већег исељавања Срба из Доње Белице. Због инцидента у коме је убио једног Турчина, Јанко је из Охрида отишао у Цариград, а његова породица је за казну расељена из Доње Белице. Разлоге његовог одласка из Охрида и старог краја потврђује и једна песма Филипа Вишњића [11].

Осим Цинцар-Јанкове уже породице, расељена је и шира породица, као „многи који су подржавали Јанков поступак“. Након расељавања један Јанков рођени брат Марко населио се у Пећи, чији потомци су се презивали Марковићи. Други део породице отишао је у Свилајнац [12]. Цинцар-Марко се доселио у Ваљево. Кад су охридски трговци муслимани, препознали и пријавили Јанка, он је морао да напусти Цариград. Дошао је у Србију и живео је у Ваљеву и Убу до почетка Првог српског устанка у коме од почетка и Цинцар-Јанко и Цинцар-Марко учествују, у првим борбама често и заједно. Извесно је да је ово расељавање утицало на даље исељавање становништва из Доње Белице[13].

Становништво[уреди]

Доња Белица је према последњем попису из 2002. године имала 1.026 становника[14].

Етнички састав према истом попису био је:

Националност Укупно
Албанци 945
Власи 24
Македонци 17
Срби 1
Турци 1
други 38

Претежна вероисповест је ислам.

Познате породице и личности[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ humanities.uchicago.edu/depts/slavic/papers/Friedman-helsinkivlahpaper.pdf Victor A. Friedman, The Vlah Minority in Macedonia. Language. Identity. Dialectology and Standardization, University of Chicago.[мртва веза]
  2. ^ Према подацима секретара Бугарске егзархије Димитрија Мишева (Димитър Мишев) 1905. хришћанско насеље у Доњој Белици састоји се од 1.224 влаха и у селу ради „грчка школа“. D.M.Brancoff. "La Macedoine et sa Population Chretienne". Paris, 1905, р.164-155.
  3. ^ Άνω και κάτω Μπεάλα.
  4. ^ Васил Кънчов. Македония. Етнография и статистика. София, 1900.
  5. ^ В 19. век „Долна Белица е посочено като село със 109 домакинства, като жителите му са 28 мюсюлмани, 40 българи и 212 власи. Македония и Одринско. Статистика на населението от 1873. године Македонски научен институт, София, 1995. стр. 102-103.
  6. ^ „Горња Белица је село које су населили Цинцари из околине Москопоља у 18. веку. Они су се најпре задржали у Смољанима, затим су населили Горњу Белицу, а касније и Доњу Белицу. У 19. веку су се доселили и Цинцари из других крајева. Насеље се налазило на надморској висини од 1400 m" Beala di supra. Архивирано на сајту Wayback Machine (март 29, 2008) (на језику: енглески)
  7. ^ „Таква је била област Мокра пространа жупа са многобројним селима у горњем сливу Шкумбије. Ова села имају сва без изузетка, српска имена и већину у њима чине поарбанашени словени. У многима су од њих очуване успомене на православље и нарочито на славу. У близини је оласти 'Шајиш, у којој има православних Арбанаса. Слично је с областима Чермеником и Булчизом на западу од Јабланице, које смо поменули раније. Не само северни Арбанаси, него је и знатан део средње Арбаније произашао претапањем Словена у Арбанасе. Све је то задржало продирање Арбанаса у струшко-охридску област, и овамо је то продирање поглавито новијег датума (почетак 20. века прим.)“Јован Цвијић, „Балканско полуострво и Јужнословенске земље“.
  8. ^ Породица је изричита да је Цинцар-Јанко српског порекла. Предање је записано на основу казивања најстаријег Цинцар-Јанковог унука Јеврема Цинцар-Јанковића, коме је већину података говорила мајка његовог оца Зоранца Цинцар-Јанкова удовица. Вид. Младен Т. Цинцар-Јанковић, Да ли је Цинцар-Јанко био Цинцарин? Историјски подаци о Цинцар-Јанку Поповићу, војводи пожаревачком, Београд 1943, (рукопис), стр. 11.
  9. ^ Трифуновски, Јован Ф. Породична слава и сличне славе у охридско-струшкој области (PDF). Гласник етнографског Института САСА, том XLV. 
  10. ^ Младен Т. Цинцар-Јанковић, Да ли је Цинцар-Јанко био Цинцарин? у Историјски подаци о Цинцар-Јанку Поповићу, војводи пожаревачком, Београд 1943, (рукопис), стр. 11. Драгиша Лапчевић, Цинцарство у Србији, Београд 1924, Одговори на посланичка питања у Трговинском гласнику, 1923, 1924, стр. 13. Иако су га звали „Цинцар“, Јанково порекло је српско Почетком деветнаестог века, кад је Јанко дошао у Србију, надимци су често били саставни део имена: „Кара"-Ђорђе, „Коџа“ (велики) - Милош, „Чолак“ - Анта, „Узун“ (високи) - Мирко, Милутин „Турчин“, „Бакал“ (трговац) - Милосав, Петар - „Молер“ (сликар). Имена Турака скоро искључиво су двосложна Мула-Јусуф, Мехмед-ага, Кучук (мали) - Алија, Сали-ага, Кулин-капетан, Остроч-капетан, Хаџи-Мосто итд. Пошто је пореклом био из крајева у којима су заједно са Србима живели и Цинцари, а због утицаја Васељенске патријаршије и близине Москопоља, у хришћанском, поготово градском становништву превладавала грко-цинцарска култура, прозван је „Цинцар“ Јанко.
  11. ^ Бој на Карановцу или Узимање Карановца (данашњег Краљева) у којој је описано освајање Карановца 1805. У песми која је забележена у две верзије Карађорђе одговара турским булама из Карановца:

    „Ја би лако војску уставио,
    Ал` не могу Мутапа и Лому,

    Цинцар Јанка од Орида града
    Јер је Јанко из далеке земље
    На далеко кућу оставио
    А од турске силе и зулума“.”

  12. ^ „Горња и Доња Белица, одакле има много људи стално настањених по. Србији (по моравској долини)...“. Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље.
  13. ^ Значајно би билио имати и увид у турске пореске дефтерске књиге.
  14. ^ „Министерство за Локална Самоуправа. База на општински урбанистички планови”. Архивирано из оригинала на датум 15. 09. 2008. Приступљено 2. 06. 2008. 

Спољашње везе[уреди]