Корисник:Мина1234
| Алексиначко поморавље | |
|---|---|
 Алексиначка котлина | |
  | |
| Дужина | 43 km |
| Ширина | 37 km |
| Области | Јужна Србија |
| Водоток | Јужне Мораве |
Алексиначко поморавље или Алексиначка котлина представља део композитне долине Јужне Мораве. Котлина је на северу ограничена Ражањском удолином, на северозападу Сталаћком клисуром, на западу развођем између Јужне и Западне Мораве, на југу планином Јастебац, а са источне стране налазе се планине Оштриковац, Лесковик и Буковик[1]. Дужина котлине износи 43 km, а највећа ширина 37 km[2]. Највеће насеље на простору котлине је Алексинац.
Географске одлике[уреди | уреди извор]
Рељеф[уреди | уреди извор]
Алексиначка котлина настала је тектонским процесима који су утицали на спуштање њеног дна чиме је котлина формирана. Рељеф котлине је испресецан хифрографском мрежом. Планине које окружују котлину су: Послоњска планина, Буковик, Китица, Седи врх, Лесковик и Девица[3]. Највиши врх ове регије налази се на Лесковику, 1174 метара надморске висине. Насеље на највећој надморској висини у општини налази се на 750 метара надморске висине, док се насеље са најмањом надморском висином налази на 163 метара надморске висине[4].
Клима[уреди | уреди извор]
У Алексиначкој котлини заступљена је умерено – континентална клима. Климу одликују умерене разлике у температури ваздуха између дана и ноћи и између годишњих доба. Јануар је месец најнижих темература, док се високе температуре јављају у јулу и августу. Поред тога климу одликују изражена прелазна годишња доба. Најчешћи ветрови су исторчни, југоисточни и северозападни. У просеку на годишњем нивоу падне 600-800 mm кише, а најкишовитији су пролеће и јесен. Просечни ваздушни притисак у Алексиначкој котлини износи 992,74 милибара. Највећа облачност је зими, а најмања током лета при чему је средња годишња облачност 5,7% покривености неба облацима[5].
Хидрографија[уреди | уреди извор]
Реке Алексиначког поморавља припадају сливу Јужне Мораве, односно Црноморском сливу. Од левих притока Јужне Мораве највеће су: Турија, Коптивничка река, Радевачка река и Срезова река. Од десних притока издвајају се: Моравица, Белобрешка река, Липовачка река и Мозговачка река[5]. После Јужне Мораве, највећа река овог простора је Моравица. Она извире испод планине Девица, одакле тече ка Алексиначкој котлини где се улива у Јужну Мораву. Вода Моравице при извору не садржи никакве штетне материје, међутим по изласку из Сокобање вода се може класификовати у изузетно загађене воде. Слив Моравице чини седам река[3]. У близини Алексинца, налази се вештачка акумулација, Бован, површине 110 ha. Функције Бованског језера су снабдевање насеља у Алексиначкој котлини пијаћом водом као и туризам[5].
Биљни и животињски свет[уреди | уреди извор]
Од површине територије, највећа површина је под њивама. Домаће врсте које се највише узгајају су пшеница и кукуруз, ређе овас и јечам. Највеће пољопривредне површине налазе се у долини Јужне Мораве и Моравице где се налазе и најплоднија земљишта – гајњача и алувијално земљиште[5].
Шуме и шумско земљиште су други најрапростањенији облик вегетације и земљишта Алексиначке котлине (28,5% од укупне теритојрије). Лишћарске шуме су заступљеније у односу на четинарске, и то су најчешће шуме храста китњака, цера и букве при чему се могу наћи и стабла багрема, јавора, граба и друга. Четинарске шуме претежно образују шуме бора и ариша. Пашњаци и ливаде су на трећем месту по заступљености, а најмање земљишта окупирано је за воћњаке и винограде[5].
Природни услови Алексиначке котлине омогућили су да овај простор буде станиште многобројним врстама живтиња. Међу стално настањеним врстама на овом простору су: веверица, срна, дивља свиња, зец, фазани, пух, јазавац, куна, лисица, видра, твор, лисица, вук, шакал и друге. У овом региону живе многобројне врсте птица укључујући дивље патке, дивље гуске, чапље, роде, и од мањих птица детлић[5].
Становништво[уреди | уреди извор]
Број становника у Алексиначком крају је износио 51.863 становника према попису из 2011. године. До 1961. године број становника је био у порасту, након чега је почео нагло да опада због смањења природног прираштаја и одсељавања. У 2011. години је било 5886 становника мање у односу на претходни попис, 2002. године[5].
Алексиначки крај је прилично хомоген када је у питању етничка структура, при чему Срби чине 91,71% становништва. Роми су други по бројности и чине 3,73% од укупног броја становништва, а у простору Алексиначке котлине живе и Македонци, Црногорци, Хрвати, Бугари, Руси, Бошњаци и други народи[5].
Женско становништво је у благој већини при чему особа женског пола има 26.184, а мушког пола 25.679. Просечна старост становника је 43,9 година, што осликава претежно старо становништво[5].
Просечна густина насељености је 73,36 ст/км2. Највећи број становника живи у селима (33.885 становника), док у градској средини живи око упола мање становника (17.978 становника). Бројке из 2012. године указују да је исте године било 442 живорођене бебе, док је 817 лица умрло. Скоро дупло већа стопа морталитета у односу на стопу наталитета указује на негативан природни прираштај који се испољава кроз смањење броја становника. На смањење броја становника такође утичу и миграције. Највећи број миграција узрокован је еконоским статусом и углавном се миграционе струје крећу ка већим насељима и градовима у потрази за школовањем или послом[5].
Насеља[уреди | уреди извор]
Сва насеља на простору Алексиначког поморавља припадају збијеном или мешовитом типу. Мешовитом типу насеља припадају потпланинска сеоска насеља и сеоска насеља у побрђима у којима постоје празни простори између махала. Без обзира на тип насеља, свако насеље има центар у којем се налазе задруга, општина, школа и црква[1].
Облик насеља је најчешће издужен јер се насеља пружају дуж главних саобраћајница и речних токова. Таква су моравска насеља у која спадају Корман, Трњане, Лужане и друга. Поред издужених, у овој регији се, у мањем броју, налазе и овална насеља која заузимају већи простор и шире се у више праваца[1].
Сва насеља Алексиначке котлине могу се поделити у три групе: моравска, потпланинска и насеља у побрђу. Моравска насеља заузимају централни простор котлине уз Јужну Мораву, при чему се највећи део насеља налази на западној обали Мораве. Ово су насеља у којим доминира земљорадња због плодног земљишта које се образовало уз реку. Потпланинска насеља су насеља на прелазу између низијског и брдско – планинског дела котлине. Оваква насеља налазе се у подножју Буковика, Лесковика и Јастрепца. Због положаја потпланинских насеља у њима су развијени подједнако сточарство и пољопривреда. Насеља у побрђима налазе се на благо заталасаним просторима где нестаје моравска равница[1].
Општина Алексинац дели се на 72 катастарске општине. У градска насеља категорисана су два насеља – Алексинац и Алексиначки рудник, а осталих 70 насеља спадају у остала насеља. У приградска насеља спадају Житковац, Моравац и Прћиловица. Сеоска насеља су: Алексиначки Бујмир , Банковац, Бели Брег, Беља, Бобовиште, Бован, Брадарац , Вакуп, Велики Дреновац, Витковац, Врело, Врћеновица, Вукања, Вукашиновац, Глоговица, Голешница, Горња Пешчаница, Горње Сухотно, Горњи Адровац, Горњи Крупац, Горњи Љубеш, Гредетин, Грејач, Дашница, Делиград, Добрујевац, Доња Пешчаница, Доње Сухотно, Доњи Адровац, Доњи Крупац, Доњи Љубеш, Дражевац, Јаковље, Јасење, Каменица, Катун, Копривница, Корман, Краљево, Крушје, Кулина, Липовац, Лознац, Лоћика, Лужане, Љуптен, Мали Дреновац, Мозгово, Моравски Бујмир, Породин, Преконози, Пруговац, Радевац, Рсовац, Рутевац, Срезовац, Станци, Стублина, Суботинац, Тешица, Трњане, Ћићина, Црна Бара, Честа, Чукуровац, Шурић[5].
Поред Алексинца као највећег насеља и центра котлине, међу већим насељима која имају преко 1000 становника издвајају се: Бобовиште, Дражевац, Житковац, Мозгово, Моравац, Прћиловица, Рутевац, Суботинац, Трњане и Трешица[5].
Историјске прилике[уреди | уреди извор]
Праисторија и стари век[уреди | уреди извор]
Археолошке ископине и локалитети указују на то да је подручје било настањено у периоду праисторије. Праисторијска насеља била су смештена у низијским деловима уз обале Јужне Мораве и њених притока. Насеља представљају део винчанске, винчанско – плочанске и бубањско – хумске културе. Предпоставља се да су главне привредне делатности тадашњих насељеника котлине биле лов, риболов и сточарство[2].
У периоду римске колонизације, простор Алексиначке котлине био је од изузетног значаја због Војног пута Београд – Цариград који је пролазио кроз њу. Захваљујући овим путевима, насеља у котлини су била повезана са свим суседним областима. На трасама римских путева била су грађена римска колонистичка насеља. Долине Мораве и Турије била су најгушће насељене, а на просторима некадашњих насеља пронађена су налазишта римске материјалне културе. По латинској речи turris, што значи тврђава, река Турија је добила име које је сачувано до данашњег дана[2].
Средњи век[уреди | уреди извор]
У Средњем веку, живот је био сконцетрисан у шест жупа: Реке, Загрлата, Пешчаница, Турија, Липовица и Топлоница[2]. Најзачајнија жупа била је жупа Загрлата. У ранијем периоду средњег века, ова жупа припадала је Стефану Немањи и налазила се у сливу Рибарске реке[1]. Центар жупе био је Ђунис који је био и најзначајније насеље у северозападном делу котлине. У њему су се налазили Трг на Морави, брод (прелаз преко реке) и Манастир Дренча, задужбина монаха Доротеја и Данила. Битне функције које су одликовале Ђунис биле су трговачка и мостовска. Градови св. Романа и Малетина штитили су жупу, а од њих су данас остали кула, Манастир Свети Роман као и рушевине Малетине. Остала насеља у жупи до краја IV века била су претежно сторачарска села, након чега почиње убрзан развој земљорадње[2].
Жупа Пешчаница налазила се уз Јаковаљанску реку и реку Пешчаницу. У средишту жупе налазио се град Пешчаница који је био значајан због свог географског положаја, а жупу је штитио град Корман од кога су до данас остале само рушевине. Центар жупе Турије представљала је Кулинска Бања која је образована око термалних извора. У насељу су се налазили бањски уређаји који су коришћени у античко и средњовековно доба, Манастир Светог Јована, конаци као и рударски центар. Жупа Липовица позната је по Манастиру Липовиц којег је подигао монах Герман 1399. године. Овај манастир је очуван до данашњег дана. Још једна специфичност овог предела било је развијена култура виноградарства за коју се претспоставља да потиче из античког периода. Најпространија жупа била је жупа Реке која се налазила у центру Алексиначке котлине, уз Јужну Мораву, и обухватала је и простор данашњег Алексинца. Насеља која су штитила жупу била су св. Нестор и Градац, а поред њих у многим списима помињала су се и села Лужани, Љубеш и Трнава. Жупа Топлица налазила се у долини Топоничке реке и граничила се са Нишком котлином. Жупу су штитили градови Железник и Градиште, а била је позната и по Бањи Топила и њеним лековитим водама[2].
Турска власт и ослобађање[уреди | уреди извор]
Док је Алексиначка жупа била под турском влашћу, путања Цариградског друма је промењена и пролазила је кроз простор данашњег Алексинца, што је и постакло подизање првог насеља на том простору. Алексинац се први пут помиње 1567. године у путопису Antuna Piagefette под именима “Спахицохиова” на турском и “Алексинци“ на српском. Касније је ово насеље у путописима било познатије као „Спахикои” по спахији који је у њему живео. По списима из овог времена, Алексинац је био мало, сиромашно насеље настало у VI веку као стратегијска станица Цариградског друма. Након што су становници Алексинца побегли преко Саве и Дунава у Аустроугарску, 1690. године, Алексинац је остао празан[1].
Први српски устанак направио је велики помак и узбуркао је становнике Алексиначке котлине. Познате борбе одиграле су се на Делиграду 1806, 1809. и 1813. године. Након слома Првог српског устанка Алексиначка жупа припала је Нишком пашалуку у склопу кога је остала све до 1933. године. Иако је Први српски устанак имао утицај у пределу Алексиначког поморавља, утицај Другог српског устанка се у овом пределу није осећао. Период од 1913. до 1932. године довео је до устаничких покрета против Турских власти који су били узроковани повећањем пореза, насиљем и бројним зулума учињених над Србима. Народни устанак у Источној Србији био је потпомогнут Милошем Обреновићем након чега је ослобођена Источна Србија што је потврђено и хатишерифом из 1833. године. Милошевој Србији било је припојено шест нахија заједно са Алексиначком нахијом која се у Кнежевини Србији налазила на крајњем југу, на граници са Турском[1].
По ослобађању од турских власти у Алексинцу се отвара прва основна школа, Алексинац постаје најпрометније место у пограничном делу Србије и добија индустријску функцију. Прва индустрија била је отворена 1865. године и то је била пивара. Економски развој у Алексинцу претходио је отварању болнице и других јавних установа. Након 1971. године у Алексинцу је изграђен нови мост и започета је јавна и стамбена изградња. Телеграфска линија за Турску водила је преко Алексинца, а у ово време Алексинац је добио и прву поштанску станицу[2].
Литература[уреди | уреди извор]
- Рајић, Сузана (2016). Алексинац и околина у прошлости. Алексинац: Завичајни музеј Алексинац
- Станковић, Јелена (2016). Географске одлике Јужног Поморавља. Ниш: Природно - математички факултет Ниш
- Антонијевић, Драгослав (1971). Алексиначко поморавље. Београд: Српска академија наука и уметности
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е Челиковић, Борисав (2003). Алексиначко поморавље, Бања, Голак. Београд: Службени гласник. стр. 204 — 211; 285—288.
- ^ а б в г д ђ е Костић, Михајло (1969). Алексиначка котлина. Зборник радова Географског института „Јован Цвијић”. стр. 453 — 466; 469.
- ^ а б Живковић, Љиљана; Јовановић, Славољуб; Милошевић, Наташа (2004). Проблем прикупљања и депоновања смећа са аспекта животне средине у Алексинцу. Зборник радова Географског факултета. стр. 106—107.
- ^ „Географски положај”. Званична интернет презентација општине Алексинац. Приступљено 14. 12. 2022.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Здравковић, Сања (2015). Географске промене у Алексиначкој котлини. Ниш: Природно-математички факултет Ниш. стр. 9—12; 15—16; 29—32.