Корисник:NRT4019/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Четири царства Данила[уреди | уреди извор]

Четири царства Данила су четири царства која, према књизи пророка Данила, су претеча "крајњих

Књиге Старог завета
Законске књиге
Историјске књиге
Поучне књиге
Пророчке књиге
Девтероканонске књиге
Књиге Новог завета
Четири звери и antiquus dierum, приказани у Силос апокалипси.
Четири звери и antiquus dierum, приказани у Силос апокалипси.

времена" и "Царства небеског".

Четири царства[уреди | уреди извор]

Историјски подаци[уреди | уреди извор]

Књига пророка Данила је настала из колекције легенди која је кружила у јеврејској заједници у Вавилону и Месопотамији, током Персијских и раних Хеленистичких периода (5. до 3. век п.н.е.), и касније је била проширена у Макабејској ери (средина 2. века).[1]

Тема "четири царстава" се јавља изричито у 2. и 7. поглављу, и посредно у сликовитости 8. поглавља. Порекло Данилог концепта четири узастопних светских царстава су грчке теорије митолошке историје; Симболизам четири метала кипа у другом поглављу вуче порекло из персијских списа,[2] док четири "звери из мора" у седмом поглављу одражавају Осију (Ос. 13, 7-8), у којој Бог прети да ће бити Израелу као лав, леопард, медвед или дивља звер.[3] Став међу академицима је да четири звери седмог поглавља, као и метали у четвртом поглављу, представљају Вавилон, Медију, Персију и Селеукидско царство, са Антиохом IV као "мали рог" који уздиже остала три царства (Антиох је узурпирао права неколико других претендената да би постао владар).[4]

Друго поглавље књиге пророка Данила[уреди | уреди извор]

У другом поглављу, Набукодоносор сања о кипу направљеном од четири различита материјала, идентификована као четири краљевства:

  1. Глава од чистог злата. Представља Набукодоносора. (Вавилонија).
  2. Прса и руке од сребра. Представља "инфериорније" царство након Набукодоносоровог.
  3. Трбух и бедра од бронзе. Треће царство које ће владати целим светом, Грчко царство.
  4. Ноге од гвожђа, стопала делом од гвожђа, делом од глине. Четврто краљевство, снажно као гвожђе, али стопала делом од гвожђа, делом од глине указују на то да ће то краљевство бити подељено, представља Римско царство.

Седмо поглавље[уреди | уреди извор]

У седмом поглављу, Данилу у сну види како четири звери дижу буру на мору, и речено му је да четири звери представљају четири цара који ће се појавити у земљи:

  1. Звер слична лаву, са крилима орла.
  2. Звер слична медведу, усправљена на једну страну, која држи три ребра у чељустима, међу зубима.
  3. Звер слична леопарду са четири птичја крила и четири главе.
  4. Четврта звер, са огромним зубима од гвожђа и десет рогова.

Четврта звер представља четврто царство, другачије од свих осталих на земљи; „Оно ће прогутати сав свет, прегазити га и смрвити.”

Десет рогова звери представљају десет царева који ће настати из тог царства. Један даљи, "мали рог" ће се касније појавити и искоренити три претходна рога, цар који је другачији од претходних, и који ће покорити три претходна цара.

Осмо поглавље[уреди | уреди извор]

У осмом поглављу, Данило виђа овна са два рога, на ког се залеђе јарац са једним рогом; јарчев рог се ломи и на његовом месту израсту четири рога, поново заједно са "малим рогом".

Школе мисли[уреди | уреди извор]

Данилова визија звери, 1866. гравура Гистава Дора.

Рашијево тумачење[уреди | уреди извор]

Раши, средњовековни рабин тумачио је да четири цара представљају Набукодоносора („Ти си та глава од злата.”), Белшазара („царство, мање од твог”), Александра Македонског („треће царство, од бронзе”), и Римско царство („У време тих царева”). Раши објашњава да пето царство које ће Бог створити је царство месије.[5]

Хришћанско тумачење[уреди | уреди извор]

Од доба протестантске реформације шеснаестог века, модел "четири монархије" је постао широко коришћен од стране свих у склопу универзалне историје, паралелно уз есхатологију, међу протестантима. Неки су настављали да бране коришћење овог модела у раном деветнаестом веку.

Модел четири монархије се такође спомиње у класичној литератури и уметности као претеча моделу заснованом у књизи пророка Данила. Једно од њих је Aemilius Sura,[6] аутор којег је цитирао Марко Велеј Патеркул (19. п.н.e. - 31 н.е.). Ту се спомињу Асирско царство, Медија, Персија и Македонија као четири царства. Пето царство је после поистовећено са Римљанима (након 17. века, концепт петог царства је доживео повратак кроз хришћанско миленаристичко тумачење).

Јеврејски реконструкционисти и потпуни претеристи верују да је Данилово пророчанство комплетно испуњено, и да верници сада успостављају Царство небеско.

Два главна тумачења четири царства Данила су:

  1. традиционалистичи поглед, који подржава поистовећење Меди-Персије и одређује да је последње царство Римско царство.
  2. теза Макабејаца, поглед који подржава одвајање Медијанаца од Персијанаца, и одређује да је последње царство Селеукидско царство.[7]

Тумачење Римског царства[уреди | уреди извор]

Ова гравура Даниловог пророчанства из 1630. године од Матеуса Меријана прати Јеронимово тумачење четири звери, али са Асиријом уместо Вавилоном.

Ово тумачење представља традиционални поглед на јеврејске и хришћанске хисторицисте, футуристе, диспензационалисте, парцијалне претеристе, и остале мешавине јеврејског и хришћанског футуризма, као и одређене месијанске Јевреје. Они типично тумаче краљевства у књизи Данило као:

  1. Вавилонско царство
  2. Ахеменидско царство
  3. Грчко царство
  4. Римско царство

Јероним (c. 347 – 420) је описао ову шему у свом делу „Тумачење Данила”.[8] У оквиру овог тумачења постоје бројне варијације.

Тумачење уз књигу Откривења[уреди | уреди извор]

Хришћански тумачитељи обично читају књигу Данила заједно уз књигу Откривења из Новог завета. Црквени оци тумаче звер из тринаестог поглавља Откривења као Римско царство.[9] Већина модерних учених тумачитеља схватају "град на седам брда" у Откривењу као представљање Рима.[10]

Теорија другог храма[уреди | уреди извор]

Потпуни претеристи, идеалисти, одређени реконстуркционисти и други не-футуристи такође верују у исти општи след, али њихова учења тврде да су се Данилова пророчанства завришила са уништењем Другог храма Јерусалима, и да немају скоро икакве наговештаје након тога. Јеврејски и хришћански футуристи, диспензионалисти, и донекле парцијални претеристи верују да су се Данилова пророчанства завршила са уништењем Другог храма Јерусалима, али да ће се наставити у будућности након размака у пророчанствима.

Традиционална тумачења[уреди | уреди извор]

Есхатолошке теме[уреди | уреди извор]

Преко скоро две хиљаде година читаоци су размишљали о значају тема које се појављују кроз целу књигу Данила:[11]

  • Четири царства: У другом поглављу, Набукодоносор сања огроман кип сачињен од четири различитих метала која представљају царства, а у седмом поглављу су царства и владари представљани "роговима". У осмом поглављу, Данило виђа јарца са једним рогом који је после замењен са четири рогова. Додатни симболи се појављују у оба поглавља: кип је уништен од стране камена који израсте у планину, док четврта звер има десет рогова и још један човеколики рог, идентификован као цар.[12]
  • Хронолошка предвиђања: Данило неколико пута предвиди колико времена ће проћи до следећег доласка Царства небеског. Једно пророчанство Јеремија се тумачи тако да "70 година" представља "70 недеља година", и да се последња половина последње "недеље" дефинише као "време, времена, и пола времена", онда као 2,300 "вечери и јутра", са даљим бројевима дана на самом крају књиге.[13]
  • Погубљени Помазаник: девето поглавље књиге два пута спомиње "Помазаника", што има велике последице за хришћанску есхатологију. Данило (9, 25): „до Помазаника Владара, је седам седмица и још шездесет две седмице.”; следећи стих (9, 26): „А после шездесет две седмице Помазаник ће бити погубљен и остаће без ичега.” Научници тумаче ова два стиха као алузије на првосвештеника Јошуу из раног Персијског доба и на првосвештеника Онијаса III убијеног у 2. веку, али хришћани тумаче да оба стиха алудирају на смрт Исуса, која онда пружа тачну временску тачку за израчунавање времена које је преостало до смака света.[14]
  • Побуна која пустоши: Споменута у Данилу (8, 9, 11), по Новом завету се тумачи као есхатологшка будућност и уништење Јерусалима (Јеванђеље по Матеју 24:15, Јеванђеље по Марку 13:14), а касније као приказ антихриста.[15]
  • Мучеништво и васкрсење: у једанаестом поглављу, Данило говори како "мудри" жртвују своје животе као мученици пред коначним судом за васкрсење у коначно царство. Треће и шесто поглавље се тумаче на овај начин, чинећи основу за хришћански концепт мучеништва и спасења кроз векове.[15]

Хришћанска адвентистичка црква[уреди | уреди извор]

Пророчанство о 2,300 дана у Данилу 8:14 има велику улогу у есхатологији Хришћанске адвентистичке цркве. Тих 2,300 дана се тумаче као 2,300 година користећи принцип дан-година.[16] Према адвентистичким учењима, овај период почиње истовремено као и пророчанство о 70 недеља - 457 године п.н.е. и завршава се 1844 године.[17] Сматрало се да ће крајем овог периода започети смак света, што су и милеристи проповедали почетком 19. века.

Поглавље Паралелни редослед појаве елемената пророчанства према хисторицистима[18][19]
Прошлост Садашњост Будућност
Данило 2 Глава

Злато

(Вавилон)

Прса и

две руке

Сребро

Трбух

и бедра

Бронза

Две ноге

Гвожђе

Две ноге

са стопалима

Глина и гвожђе

Камен

Царство небеско препуштено ниједном другом народу

Данило 7 Крилати лав Усправљени медвед Леопард са четири крила и четири главе Звер са зубима од гвожђа и десет рогова Сцена пресуде

Звер поражена

Син човечји долази у облацима.

Преузима вечну власт и даје је свецима.

Данило 8 Ован са два рога

(Медија-Персија)

Једнорог / Коза са четири рога / Четири ветра (Грчка) Мали рог

Господар сплетки

Чишћење светилишта

Доводи до -->

(Царство небеско)
Данило 11-12 Краљеви (Персија) Северни и јужни краљеви

Четири ветра (Грчка)

Северни и јужни краљеви

Презирни сплеткаш

(Пагански и папски Рим)

Северни и јужни краљеви

Судњи дани

(Глобална религиозно-политичка држава)

У то време ће се појавити Михаило

Пробудиће се многи који почивају у праху

Једни за вечни живот

(Нације у загради представљају тумачење симбола како је дато у тексту. Нације у курзиву представљају хисторицистичку интерпретацију.„Син човечји“ и „Михаило“ се сматрају истим бићем.)

Већина адвентистичких група под милеристичком традицијом има слична веровања о Великој апостасији као и други рестиорационисти хришћанске вере. Неки од њих, као адвентистичка црква, имају традиционална веровања да апостијска црква која је основана када је бискуп Рима преовладавао вером и увео паганску корупцију - дозвољавајући обожавање идола и осталих паганских веровања, и основао римокатоличку цркву. Римокатоличка црква је одржавала друге традиције уместо светог писма, и дозвољавала одмор од рада недељом, уместо суботом.

Адвентисти проповедају да моћ коју представља мали рог, која се по пророчанству успоставила након распада Римског царства је у ствари папство. 533 године Јустинијан, цар Источног римског царства, је успоставио легитимитет бискупа (папе) Рима као епископа и врховног поглавара свих хришћанских црква. Због преовладавања Аријанства у деловима Римског царства од стране варварских племена, легитмитет није могао да успостави сам бискуп Рима. 538 године Белисаријус, један од Јустинијанових војсковођа је протерао Остроготе, последње међу варварских краљевства, из Рима и бискуп је започео успостављање свог универзалног ауторитета. Тако је, захваљујући војној интервенцији Источног римског царства, бискуп Рима постао свемоћан кроз старо Римског царство.

Као и многе протестанске вође из доба реформације, списе адвентистичког пионира Елен Вајт су усмерене против католичке цркве. Католичка црква је представљена као пропала црква, у припреми за подлу есхатолошку улогу као супарник божијој цркви, и да је папа антихрист. Многи протестански реформатори као што су Мартин Лутер, Џон Нокс, Вилијам Тиндејл, и други међу њима су имали слично мишљење о католичкој цркви и папству када су је напустили за време реформације.[20]

Елен Вајт је написала,

Његова реч упозорава на предстојећу опасност; ако прође без обзира, цео протестантски свет ће сазнати шта је циљ Рима, тек када је прекасно избећи замку. Она тихо гаји своју власт. Њене доктрине испољавају свој утицај у законодавним салама, у црквама, и у срцима људи. Она гомила своје узвишене и масивне структуре у тајним удубљењима у којима ће се поновити њени некадашњи прогони. Крадом и неслућено јача своје снаге како би испунила своје циљеве када буде дошло време за њен напад. Све што она жели је повољан положај, који јој се већ и пружа. Ускоро ћемо видети и осетити шта је сврха римског елемента. Ко год верује и покорава се речи Божјој, тиме подлеже прекору и прогону.[21]

Бахаи вера[уреди | уреди извор]

Бахаи вера тумачи пророчанство о 2,300 дана и 70 недеља на исти начин као адвентисти, са крајњим периодом 1844. године.[22] По Бахаи веровањима, 1844. година означава крај старог света и почетак миленијалног периода.[23] То представља крај доба Ислама, крај циклуса пророчанстава свих вера, и почетак заједничког доба током ког ће се остварити сва пророчанства свих религија. За вернике Бахаи вере, обећани повратак божијег гласника је остварен те 1844. године појавом Баба, праћен 19 година касније појавом Бахауле.[24]

Методисти[уреди | уреди извор]

Методистички теолог и хисторициста Адам Кларк је предложио алтернативу том крајњем периоду 1844. године. Кларк је тумачио осмо поглавље као друго пророчанство од седмог поглавља. У свом тумачењу из 1831. године, Кларк тврди да период од 2,300 година почиње од 334. године п.н.е. - године када је Александар Македонски започео свој поход на Персијско царство. Његов прорачун даје крајњи период 1966. године, који повезује са Данилом (7, 25).[25]

Традиционално тумачење четири царства, заједничко међу јеврејским и хришћанским тумачитељима дуже од два миленијума, поистовећује царства са Вавилоном, Меди-Персијом, Грчком и Римом. Ово тумачње се поклапа са Даниловим списама, које сматрају да су Меди-Персијска царства спојена, под "законом Медијанаца и Персијанаца". Ова тумачења имају подршуку јеврјеског Талмуда, средњовековних јеврејских теолога, хришћанских црквених оца, Јеронима, и Жана Калвина.[26]

Јероним специфично поистовећује четири царства споменута у другом поглављу књиге пророка Данила на овај начин.[27] Теорија четири царства је постојала уз теорије шест раздобља и три ере, као опште историјске структуре, у делу Августина Хипонског, Јевронимовог савременика.[28]

Једно друго тумачење које тврди да се редослед царстава завршава са Грчком и Дијадосима, тиме искључујући Рим, није без историјског прецедента. Пагански критичар хришћанства, Порфирије Тирски, је предложио другачије тумачење током 3. века нове ере. Током векова који су следели, неколико источних хришћана се залагало за његово тумачење, међу њима Јефрем Сирин, Полихроније, и Козма Индикоплевст.[29]

Током средњовековног доба православно хришћанско тумаћење је наследило тумачење Јеронима.[30] Повезало је четврто царство и њен пад са падом Римског царства, које се сматрало и даље читавим (Источно римско царство је истрајало до 1453. године). Ово је случај за пример писцу 10. века Адсоу, чије је дело Libellus de Antichristo ("Мали антихрист") припојило карактеристике средњовековног мита последњег римског цара.[31][32] Отон Фрајзиншки је искористио принцип translatio imperii ("пренос власти") и успоставио Свето римско царство као наставак Римског царства (и као четврто царство пророчанства).

Протестантска реформација[уреди | уреди извор]

Четири монархије је наслов дуге поеме Ен Бредстрит из 1650 године.[33] Насловна страна издања из 1678. године.

Бројни протестантски теолози, као што су Ђироламо Занчи (1516–1590), Џозеф Мид (1586 - 1639), и Џон Лајтфут (1602 - 1675), су истицали есхатолошку теорију четири царства.[34] Мид и други писци (као Вилијам Гилд (1586 - 1657), Едвард Хотон, Натанијел Стивенс (1606 - 1678)) су исчекивали крај четвртог царства, и почетак новог доба.[35] Рана модерна теорија четири царства у универзалној историји се често накнадно приписује хронологу и астрологу Јохану Керијону, засновано на његовом делу Chronika (1532). Развијање његове протестатнске светске хронологије је подржавао у свом утицајном предговору Филип Меланхтон (издато 1557. године)

Теорија је била актуелна током 1550-их. Јохан Слејданус је у делу De quatuor imperiis summis ("Од четири државе") (1556) сажимао статус теорије четири царства као историјску теорију; на то је већ указивао у својим претходним делима. Слејданусов утицајни поглед на теорију је био теолошки, са протестантском перспективом апокалиптичног пада током времена, и обраћање немачком националистичком стању према принципу translatio imperii.[36][37][38] Дело Speculum coniugiorum ("Стаклени брак") (1556) од правника Алонза де ла Вера Круза, у Новој Шпанији, посредно анализира ту теорију. Баца сумњу на цара Светог римског царства и његову тврдњу универзанлог империјума указујући на то да историјске "монархије" у питању нису имале извршитељски утицај.[39] Керијон / Меланхтон тумачење је да се Египатско краљевство мора сматрати инфериорним у поређењу са Вавилонским царством: као што је Француска била инфериорна у поређењу са Светим римским царством.[40]

Католик Жан Боден је био посвећен расправи против теорије четири царства као историјском парадигмом. Посветио је поглавље оповргњавању теорије, уз класичну шему златног доба, у својем делу из 1566. године Methodus ad facilem historiarum cognitionem (Метода за олакшавање познавања историје).[41]

1617. године, скулптуре које представљају четири царства Данила су постављене изнад врата Нирнберншке градске скуштине:[42]

  • Лав представља владара Вавилона, Набукодоносора. Медвед представља владара Персије, Кира Великог.
    Лав представља владара Вавилона, Набукодоносора. Медвед представља владара Персије, Кира Великог.
  • Леопард представља владара Грчког царства, Александра. Четврта звер представља Римско царство, и Гаја Јулија Цезара.
    Леопард представља владара Грчког царства, Александра. Четврта звер представља Римско царство, и Гаја Јулија Цезара.

Петомонархисти[уреди | уреди извор]

Под условима који су довели до Енглеског грађанског рата од 1642 до 1660 године и нередима који су следили, многи Енглези су се бавили миленаристичним идејама, веровајући да живе у периоду смака света.[43][потребна страна] Петомонархисти су чинили значајан део[тражи се извор] парламентарног груписања и у јануару 1661. године, након што је Чарлс II преузео власт у јеку Енглеске ресторације 1660. године, 50 милитантних петомонархиста под вођством Томаса Венера су покушали да преузму Лондон да би започели "пету монархију краља Исуса". Након неуспешне побуне, петомонархисти су постали неактиван и делатан део религијских другомишљеника.[44]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Collins 1984, стр. 29,34-35.
  2. ^ Niskanen 2004, стр. 27,31.
  3. ^ Collins 1984, стр. 80.
  4. ^ Matthews & Moyer 2012, стр. 260,269.
  5. ^ Chabad Tanakh: Rashi's Commentary on Daniel 2
  6. ^ John J. Collins, The Apocalyptic Imagination: An Introduction to Jewish Apocalyptic Literature (1998), p. 93.
  7. ^ John J. Collins, A Short Introduction to the Hebrew Bible (2007), p. 282
  8. ^ „St. Jerome, Commentary on Daniel (1958). pp. 15-157”. 
  9. ^ "The four beasts of Daniel, however, reappear in the monster of Chapter 13 of the Book of Revelation, with ten horns, seven heads, bear's feet and a lion's mouth, which the Fathers of the Church took to be the Roman Empire.", Gelston, et al., "New heaven and new earth prophecy and the millennium: essays in honour of Anthony Gelston", p. 297 (1999).
  10. ^ Wall, R. W. (1991). New International biblical commentary: Revelation (207). Peabody, MA: Hendrickson Publishers.
  11. ^ Collins 2013, стр. 82.
  12. ^ Collins 2013, стр. 83-85.
  13. ^ Collins 2013, стр. 85-86.
  14. ^ Collins 2013, стр. 86-87.
  15. ^ а б Collins 2013, стр. 87.
  16. ^ White, Ellen. „The Great Controversy 1888 Edition”. Ellen G White Estate. Приступљено 21. 2. 2014. 
  17. ^ White, Ellen. „The Great Controversy 1888 Edition”. Ellen G White Estate. 
  18. ^ Smith, Uriah (1944). Daniel and Revelation. Southern Publishing Association, Nashville, TN. 
  19. ^ Anderson, Roy Allan (1975). Unfolding Daniel's Prophecies. Mountain View, CA: Pacific Press Pub. Assoc. 
  20. ^ The Antichrist and the Protestant Reformation
  21. ^ White, Ellen G. (1999) [1888]. „Enmity Between Man and Satan”. The Great Controversy: Between Christ and Satan. The Ellen G. White Estate. стр. 581. ISBN 0-8163-1923-5. Архивирано из оригинала 2007-05-31. г. Приступљено 2006-06-06. 
  22. ^ Some Answered Questions by 'Abdu'l-Baha (Chapter 10)
  23. ^ Gleanings from the Writings of Baha'u'llah, CLXVI
  24. ^ Gleanings from the Writings of Baha'u'llah, XXV
  25. ^ Earle, abridged by Ralph (1831). Adam Clarke's commentary on the Bible (Reprint 1967 изд.). Grand Rapids, Mich.: World Pub. ISBN 9780529106346. Архивирано из оригинала 2012-12-05. г. Приступљено 2012-08-07. 
  26. ^ McDowell, Sean (2009). Apologetics study Bible for students: hard questions, straight answers. Nashville, Tenn: Holman Bible Publishers. стр. 899. ISBN 978-1-58640-493-2. 
  27. ^ "Jerome identified the four kingdoms analogously with the interpretation of the prophecy of Daniel 2, in a diachronic system. In the first kingdom, symbolized by the lion, he saw the Neo-Babylonian empire. He identified the bear with the Persian kingdom, the leopard with the Macedonian rule, and the fourth beast with the Roman empire." Fröhlich, "Time and times and half a time: Historical Consciousness in the Jewish Literature of the Persian and Hellenistic Eras', JSP Supplements, pp. 71-72 (1996).
  28. ^ Isabel Rivers, Classical and Christian Ideas in English Renaissance Poetry: A Student's Guide (1994), p. 56.
  29. ^ Beatrice, Pier Franco (1991). „Pagans and Christians on the Book of Daniel”. Studia Patristica. XXV: 27. ISBN 9789068315196. 
  30. ^ Chris Given-Wilson, Chronicles: The Writing of History in Medieval England (2004), p. 115.
  31. ^ C. A. Patrides, Joseph Anthony Wittreich, The Apocalypse in English Renaissance Thought and Literature: patterns, antecedents, and repercussions (1984), p. 45.
  32. ^ „Apocalypse”. Apocalyptic Ideas in Old English Literature. 
  33. ^ „PAL:Anne Bradstreet(1612?-1672)”. 
  34. ^ „Bishop John Lightfoot's Works (1684)”. 
  35. ^ Bryan W. Ball, A Great Expectation: eschatological thought in English Protestantism to 1660 (1975), p. 140.
  36. ^ Herbert Butterfield, Man on His Past (1955), pp. 45–56.
  37. ^ Alexandra Kess, Johann Sleidan and the Protestant vision of history (2008), pp. 83–85.
  38. ^ Anthony Grafton, What was History?: The Art of History in Early Modern Europe (2007), p. 171.
  39. ^ David Andrew Lupher, Romans in a New World: Classical Models in Sixteenth-Century Spanish America (2006), p. 163.
  40. ^ Paula Findlen, Athanasius Kircher: the last man who knew everything (2004), p. 177.
  41. ^ „Jean Bodin”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  42. ^ Thompson, Ronald Charles (1996). Champions of Christianity in Search of Truth. Teach Services. стр. 29. 
  43. ^ Capp, Bernard (1972). The Fifth Monarchy Men: A Study in Seventeenth-Century English Millenarianism (reprint изд.). Faber & Faber (објављено 2012). стр. 1487. ISBN 9780571286867. Приступљено 10. 2. 2019. „[...] a number of new books [...] share a common theme in stressing the normalcy and the wide extent of millenarianism in England in the seventeenth century [...].” 
  44. ^ Compare: Capp, Bernard (1972). The Fifth Monarchy Men: A Study in Seventeenth-Century English Millenarianism (reprint изд.). Faber & Faber (објављено 2012). стр. 1665. ISBN 9780571286867. Приступљено 10. 2. 2019. „The history of the Fifth Monarchists in the 1670s shows a continuing polarization of the movement, with the majority moving towards quietism and being accepted by other contemporary sectarians, whilst the minority became more deeply involved in violence and plots.” 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашњи линкови[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:NRT4019/песак&oldid=23797904”