Милинзи
Милинзи су били јужнословенско племе које је насељавало грчко полуострово Пелопонез због добрих пољопривредних услова од 6. века, претежно планинске венце Тајгетоса (грч. Ταΰγετος), на западним странама архипелага. Бавили су се углавном земљорадњом и сточарством. У њиховом суседству је живело словенско племе Језераца.
585. године Словени освајају Коринт и улазе на Пелопонез.
Пелопонез је пуних двеста осамнаест година (од 587. до 805. године) био под словенском влашћу.[1] 805. године је избио устанак Словена на Пелопонезу против византијске власти. Том приликом је остварен први историјски евидентиран контакт Словена и Арапа на Балканском полуострву, када је у помоћ устаницима дошла арапска, исто непријатељ Византије флота, која је напала византијску луку Патрас (Πατραι), али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом.[2]
Милинзи, заједно са суседним племеном Језерита, учествовали су у значајној побуни против византијске власти 840–842. године, током владавине цара Теофила. Овај устанак је угушио стратег Теоктист Бриенос, након чега су племена била обавезна да плаћају годишњи данак од 60 номизмата (Милинзи) и 300 номизмата (Језерити), успостављајући тако свој полуаутономни статус. Овакав порез говори и о чињеници да је Језерита било пет пута више од Милинга или су Милинзи имали више прихода у равничарским крајевима од Милинга који су били углавном на вишим планинским крајевима.
Тензије су се наставиле, што је довело до још једне велике побуне око 921–922. године под царем Романом I (владао 920–944), у којој су учествовале координисане акције Милинга и Језерита који су искористили неравни терен планине Тајгетос за одбрану.[3]
Побуну је одлучно угушио стратег пелопонеске теме, Кренитес Аротрас, који је водио дуготрајну војну кампању од марта до новембра. Аротрас је систематски покоравао побуњенике блокадама планинских превоја, уништавањем усева и пљачком како би их присилио на покорност, користећи царске снаге да превазиђу одбрамбено коришћење предела од стране племена. Ова интервенција је чвршће интегрисала Милинге у административну структуру теме, а неке групе су пресељене у низијска подручја ради пажљивијег надзора. Као последица тога, данак Милинга је нагло повећан на 600 номизмата годишње - десет пута више од њихове претходне обавезе - док је данак Језерита порастао на исти износ, иако су оба касније смањена након жалбе цару Роману I усред спољних претњи од других словенских група.[3]
Пелепонески Словени су и након свих пораза одбијали да прихвате византијско хришћанство, па је међу Милинзима било раширено богумилско учење, о чему сведочи помињање цркве Милинга на Сабору у Сен Феликсу 1167. године.[4]
Касније, у Хроници Мореје (1248-1250) помиње се да је владар латинског војводства Ахаје, Вилијам Други Виледерм саградио три утврђења да би контролисао Милинге који држе Тајгетске планине. Он није успео да потчини Милинге на Тајгетосу али је успео у долинама где им је увео порез.
Помињу се владари Милинга под Византинцима 1296, Михајло Спано и 1335 Константин Спано који гради цркву у Кампинарију што сведочи да су се Милинзи тада већ пребацили на православно хришћанство под утицајем Византије.
Забележена су помињања Милиншких владара 1408. и 1415. године.
Путописац Ласкарис Канан (Ласкарис Кананос) око 1438. године бележи да се у области планине Тајгетос (тада познате као Зигос) и даље говори језиком који подсећа на језик северних народа (словенским), што указује на преживљавање словенских дијалеката међу потомцима Језерита и Милинга.
Османлије су заузеле Пелопонез 1460. године и као локалног владара поставили Амоса Зеневиса(Зенебиша, Зеновића) који је имао вајунитске корене а који је конвертован у ислам као Хамза бег. Милинзи су под османлијама живели под грчком црквом, вероватно језички још увек словенски.
Последње помињање Милинга је из 15. века, а помиње га Канан Ласкарис, који помиње Зиготе, потомке Милинга, који су говорили словенски.
Сматра се да су Милинзи опстали до 16-17. века када је процес асимилације и хеленизације завршен.
Милинзи су значајно допринели етногенези грчког етноса Маниота(крајњи југ Пелопонеза) кроз оснивање сталних заједница у Спољном Манију и на западним падинама планине Тајгетос, мешајући се са постојећим грчким становништвом како би обликовало посебан маниотски идентитет који карактерише изолација и отпорност. Локална предања међу Маниотима често наглашавају порекло од древних Спартанаца, наратив који се појавио у 18. веку кроз извештаје европских путника, а касније је проширен како би се потврдио етнички континуитет и борилачка вештина, ефикасно прикривајући словенске корене ових заједница. Докази о трајном присуству Милинга и даље постоје у пејзажу модерног Манија, посебно кроз опстанак приближно 400 словенских топонима у Спољном Манију, изведених из личних имена, карактеристика животне средине и пољопривредних термина који одражавају обрасце насељавања и свакодневни живот племена. Генетске студије даље указују на трагове словенског порекла у савременим популацијама Маниота, мада на ниским нивоима - у распону од 0,7% у Дубоком Манију до 4,9–10,9% у Источном и Западном Тајетосу - што сугерише хибридни генетски профил који је резултат ограниченог мешања, а не потпуне замене аутохтоних група. Ови лингвистички и биолошки маркери подвлаче улогу Мелинга у обогаћивању културног мозаика Манија, а да притом демографски не доминирају њиме.[3]
Немачки научник из 19. века Фолмерајер након експедиције на Пелопонез и изучавањем тврдио је да је древно хеленско становништво Грчке, посебно на Пелопонезу (Мореја), углавном искорењено комбинацијом куге, ратова и масовних миграција током раног средњег века, при чему су словенска племена касније населила депопулисане регионе и формирала етничку основу модерних Грка. Он је тврдио да су ови словенски приливи, који су се дешавали првенствено између 6. и 8. века нове ере, преплавили аутохтоно становништво, остављајући занемарљив генетски или етнички континуитет из класичне антике. Фолмерајер је наглашавао да сваки примећени хеленизам у савременој Грчкој произилази из језичке и културне асимилације коју је наметнула византијска администрација и православно хришћанство, а не из биолошког порекла.[5]
Експедиција Фолмерајерa из 1833. године дала је податке интегрисане у други том из 1836. године, где је квантификовао густину словенских насеља – тврдећи да је до две трећине унутрашњости полуострва било насељено Словенима до 9. века – на основу комбинованих историјских записа и теренских провера.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Предраг Пипер, Увод у славистику 1, Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ Историја Словена у маварској Шпанији Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (21. септембар 2009), Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ а б в „Melingoi”. Grokipedia (на језику: енглески). Приступљено 2026-01-25.
- ^ Bogomil as a religious creed that emerged in Macedonia Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. октобар 2007), Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ „Jakob Philipp Fallmerayer”. Grokipedia (на језику: енглески). Приступљено 2026-01-25.
- ^ „Jakob Philipp Fallmerayer”. Grokipedia (на језику: енглески). Приступљено 2026-01-26.
