Пређи на садржај

Далеминци

С Википедије, слободне енциклопедије
Гломачи (Далеминци) и остала племена из групације Полапских Срба у раном средњем веку[1][2][3]

Далеминци, односно Гломачи или Гломачани (лат. Daleminci, глсрп. Głomačenjo, длсрп. Głomacany) били су средњовековно словенско племе из гупације Полапских Срба, чији су потомци данашњи Лужички Срби. Живели су у средњем Полабљу, око реке Лабе.

Лубор Нидерле је сматрао да разлози за разноликост имена Далеминаца/Гломача нису довољно јасни. Могуће је да су на територији древних Далеминаца касније узнапредовали су Гломачи, па је старо име замењено новим.[4] Лингвиста О. Трубачов је сматрао да етноним Далеминци има илировенетско порекло: од илирског Dalmatae — „овчији (пастири)”. [5] Археолог В. Седов је сматрао да је етноним Далеминци припада племену прашко-корчакског порекла, а име Гломачи је повезано са Словенима рјусенске културе, који су се преселили овде касније.[6]

Историја

[уреди | уреди извор]

Почевши од 6. века, подручје око средњег тока реке Лабе било је настањено племенима Полапских Срба. У историјским изворима франачког порекла, Далеминци се јављају од почетка 9. века, када су се заједно са осталим племенима из групације олапских Срба нашли на путу експанзије Каролиншког царства према истоку. Током 805. године, франачка војска коју је предводио краљ Карло Млађи, син и савладар цара Карла Великог, продрла је из Саксоније у област Далеминаца у средњем Полабљу, принудивши то племе на признање врховне франачке власти. Том приликом, словенски кнез Семил се обавезао се да ће као залог мира Францима послати двојицу синова, као таоце. Упркос том споразуму, франачко-словенски сукоби настављени су на ширем простору Полабља и током наредне 806. године, када је у борби против Франака погинуо Милидух, кнез полапских Срба, а временом је дуж реке Сале успостављено и франачкo крајиште према Србима (лат. Limes Sorabicus).[7][8][9][10]

Основни историјски извор за збивања из 805. године је "Chronicon Moissiacense", франачка хроника у којој су саопштене разне појединости о походу Карла Млађег у област Далеминаца (Гломач): лат. "tertium vero transmisit cum Saxonibus super Hwerenofelda et Demelchion. Et ibi pugnaverunt contra regem eorum nomine Semela, et vicerunt eum , et ille dedit duos filios ejus pro fidelitate; et tunc perrexerunt super Fergunna", док други извори бележе тадашње франачко-словенске сукобе на општији начин и са мање појединости.[11][12]

Далеминци су живели у плодном подручју између река Гросе Редер и Фрајбергер Мулде, између данашњег Мајсена и Штреле. Њихова насеља су се налазила поред Лабе и западних притока Мулдеа близу Гриме.[13] Далеминци су били одвојени од суседних племена дубоким шумама.[9] Од 11. века насеља Далеминаца су се проширивала према северу и истоку, јужна граница њихове територије била је стална. Западно подручје поред Гриме у 10. веку су добили Хутичани. Према „Баварском географу” средином 9. века Далеминци (Talaminzi[14]) имали су 14 градина. Племенски центар почетком 10. века била је градина Гана (споменута 929. године).[13] Далеминци су имали врсту коњаника (Wethenici), који се помињу од друге половине 10. века.[15] Мерсебуршки бискуп Титмар је извештавао да је племе Гломача обожавало језера и изворе, и прорицало на обали светог језера Glomuzi код Ломацша уз помоћ крви и пепела.[16]

Борба са Францима и Немцима

[уреди | уреди извор]

У 9. и 10. веку током 70 година Далеминци су се бранили од источнофраначких и саксонских освајача.[17] Диденгофенским капитуларом 805. године Карло Велики је забранио продају оружја у земље Словена и Аварима, као и војни походи против Чеха и Геневара источно од Магдебурга и у земљу Далеминаца (Demelchion).[18] Од 850. године Далеминци, заједно с неким другим полапско-српским племенима, били су независни и политички самостални.[19] Од 883. године већина полапско-српских племена источно од Залеа током 12 година била су део Велике Моравске, којој су платила данак.[20] У другој половини 9. века учествовали су у устанцима полапско-српских племена.[21] Саксонски војвода Хенрик без успеха борио се против Далеминаца 905. и 906. године.[22] Године 929. Хенрик напао је Далеминце: после двадесетодневне опсаде племенског центра Гане, његово одрасло становништво било је потпуно убијено, а жене и деца су одведени у ропство. Овај напад је сломио моћ Далеминаца.[17] Исте године, да појача своју моћ, Хенрик I основао је на обали Лабе тврђаву Мајсен, која је требало да постане упориште за будуће походе у земљу Лужичких Срба.[23] Од тада је почело укључивање Словена у Мајсенску марку.[9] Године 971. Далеминци, заједно с Нижанима, Милчанима и Лужичанима, платили су десетину Мајсенској епископији робовима.[24]

Око 1500. године језик Далеминаца је потиснут немачким колонистима.[9]

  • Далеминци међу осталим племенима из групације полапских Срба
    Далеминци међу осталим племенима из групације полапских Срба
  • Далеминци средином 9. века према „Баварском географу”
    Далеминци средином 9. века према „Баварском географу”
  • Место, где је некад било свето језеро Далеминаца — Glomuzi
    Место, где је некад било свето језеро Далеминаца — Glomuzi

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Большая Советская Энциклопедия; Карта из статьи «Полабские славяне» в БСЭ. Полабские славяне в 8—10 вв”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г.. 
  2. ^ Статья Полабские славяне // Большая советская энциклопедия / Гл. ред. А. М. Прохоров. — 3-е изд. — М.: «Сов. энциклопедия», 1969—1978. — Т. 20.
  3. ^ „Słowiańszczyzna zachodnia (Карта размещения племён западных славян в 800—950 гг.)”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2016. г.. 
  4. ^ Нидерле, Любор (2010). Славянские древности. Културный центр „Новый акрополь”. стр. 149. Архивирано из оригинала 20. 08. 2016. г. Приступљено 14. 06. 2019. 
  5. ^ Трубачев, О. Н. (1974). Ранние славянские этнонимы — свидетели миграции славян. 6. Москва: Вопр. языкознания. стр. 52—53. 
  6. ^ Седов, В. В. (1995). Славяне в раннем средневековье. Москва: Фонд археологии. стр. 143. 
  7. ^ Бранкачк 1979, стр. 95-110.
  8. ^ Kont 1989, стр. 33, 37, 54.
  9. ^ а б в г Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 84. 
  10. ^ Barkowski 2017, стр. 39-40.
  11. ^ Pertz 1826, стр. 307-308.
  12. ^ Pertz 1829, стр. 258.
  13. ^ а б Brankačk & Mětšk 1977, стр. 21.
  14. ^ Херрман, И. (1988). Древности славян и Руси. Ruzzi. Forsderen Liudi. Fresiti. К вопросу об исторических и этнографических основах «Баварского Географа» (первая половина IX века). Москва: Наука. стр. 164. 
  15. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 53.
  16. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 74.
  17. ^ а б Brankačk & Mětšk 1977, стр. 67.
  18. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 45, 62.
  19. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 57.
  20. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 65.
  21. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 17.
  22. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 66.
  23. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 18.
  24. ^ Brankačk & Mětšk 1977, стр. 55.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Далеминци&oldid=30922256”