Дуљеби

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Дуљеби (рус. Дуле́бы, укр. Дуліби) су били племе Старих Словена које је највероватније између 6. и 10. века насељавало област око реке Западни Буг (у Волинији). Веома мало се зна о њима, а главни извор података је Повест минулих лета. Према другим средњовековним изворима поред западне Волиније, насељавали су и данашњу јужну Чешку и област око средњег тока Дунава (у централној Мађарској) и између језера Балатон (или Блатног језера) и река Муре (притоке Драве) и Драве.[1] Између Блатног језера, Дунава и Драве су створили Балатонску кнежевину са средиштем у граду Блатнограду, која је у време владавине кнеза Коцеља обухватала и источну Славонију и Срем.

У Повести минулих лета је наведено да су они племе које је раније живело око реке Буг (Западни Буг), тамо где су касније живели Бужани (који су се почели звати Волињани).[2]

Према Повести минулих лета, Дуљеби су тешко пострадали након најезде Авара крајем 6. и почетком 7. века.

„Си же Обри воеваху на Словенах и примучиша Дуљеби, сушча Словени, и насиље творјаху женама дуљебским, ашче појахати будјаше Обрину, не дадјаше впрјашчи коња ни вола, но велјаше впрјашчи 3 ли 4 ли 5 жени в тељагу и повести Обрјана и тако мучаху Дуљеби. Биша бо Обрја тјелом велици и умом горди, и Бог потреби ја, помроша вси и не остасја ни един Обрин; ест притча на Руси и до сего дне; погибоша аки Обри, их же њест племени ни насљедка”

Дуљеби су  907. године под командом кнеза Олега учествовали у опсади Цариграда.[3] Дуљеби и њихов владар су поменути у радовима арапског географа Ал-Масудија.

Изгледа да се дуљебски племенски савез распао у 10. веку. и да су остаци Дуљеба учествовали у формирању Волињана и Бужана, убрзо затим постали су део Кијевске Русије.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sedov, Valentin Vasilyevich (2013) [1995]. Славяне в раннем Средневековье [Sloveni u ranom srednjem veku (Slavs in Early Middle Ages)]. Novi Sad: Akademska knjiga. стр. 41—44, 164, 388, 428—430, 435—437, 481, 497, 499, 515. ISBN 978-86-6263-026-1. 
  2. 2,0 2,1 Barford 2001, стр. 104
  3. ^ Waldman & Mason 2006, стр. 878

Литература[уреди | уреди извор]