Панонски Словени

Сеобе Словена у раном средњем веку

Панонски Словени су Словени који су се током раног средњег века населили на ширем подручју тада већ бивше римске покрајине Паноније (западни део данашње Мађарске и северни делови данашње Хрватске и Србије). Досељавање словенских племена на панонске просторе започело је у 6. веку, односно у време када је највећи део Панонске низије потпао под власт Аварског каганата. У првој половини 7. века, део Панонских Словена нашао се у саставу Самове државе, која се распала под ударима Франака и Авара. Све до краја 8. века, већина Панонских Словена остала је под врховном влашћу Авара, а потом су током франачко-аварских ратова потпали под врховну власт Франачког царства.

Четири покрајине у римској Панонији, пре Велике сеобе народа

Током 9. века, на ширем подручју Паноније су изван подручја под непосредном франачком влашћу створене и посебне словенске државе, које су биле у вазалном односу према франачким владарима. Тако је у јужним панонским областима, око средњег тока реке Саве створена Посавска кнежевина, док је у областима северно од реке Драве створена Балатонска кнежевина. Средином 9. века, Панонски Словени су били обухваћени деловањем Моравско-панонске мисије, када је довршен и процес њихове христијанизације. Најпознатији владари Панонских Словена били су кнезови Људевит, Ратимир, Прибина, Коцељ и Браслав.

Средишње подручје словенске Балатонске кнежевине

Средином друге половине 9. века, на северни део Панонских Словена накратко се проширила власт Великоморавске кнежевине. Крајем 9. века, у Панонију су почели да продиру Мађари, који су временом успоставили своју власт на ширем простору Панонске низије. Током 10. и 11. века, већина Панонских Словена је постепено потпала под мађарску власт. У то време је започео и процес њихове постепене мађаризације, који је био посебно изражен у северним областима Паноније, док је на подручјима јужно од реке Драве био знатно слабији. На том простору је почетком 13. века у оквиру Краљевине Угарске створена Бановина Славонија, која је временом уздигнута на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).

Трагови племенске и језичке посебности Панонских Словена очувани су у културном и лингвистичком наслеђу становништва Панонске низије. Као потомци Панонских Словена, становници средњовековне Славоније (етнички Славонци) очували су своју народну посебност све до раног нововековног раздобља, када су потпали под удар хрватизације.

Види још

• Словени
• Стари Словени
• Словенски језици
• Јужни Словени
• Западни Словени
• Балатонска кнежевина
• Посавска кнежевина
• Панонија
• Мађаризација
• Хрватизација

Литература

• Bowlus, Charles R. (1995). Franks, Moravians, and Magyars: The Struggle for the Middle Danube, 788-907. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 
• Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Goldberg, Eric J. (2006). Struggle for Empire: Kingship and Conflict under Louis the German, 817-876. Ithaca, NY: Cornell University Press. 
• Gračanin, Hrvoje (2008). „Slaveni u ranosrednjovjekovnoj južnoj Panoniji”. Scrinia Slavonica. 8: 13—54. 
• Gračanin, Hrvoje (2010). „Zagrebačko područje u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju”. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu. 43 (1): 143—151. 
• Gračanin, Hrvoje (2011). Južna Panonija u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju (od konca 4. do konca 11. stoljeća). Zagreb: Plejada. 
• Gračanin, Hrvoje (2014). „Povijest Slavonije koja to nije: Stari vijek i rani srednji vijek”. Scrinia Slavonica. 14: 528—532. 
• Живковић, Тибор (1997). „Прилог хронологији аварско-словенских односа 559-578. године”. Историјски часопис. 42-43 (1995—1996): 227—236. 
• Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт. 
• Zett, Robert (2013). „O imenu Slavonija”. Scrinia Slavonica. 13: 489—495. 
• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Richards, Ronald O. (2003). The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian. Los Angeles: University of California. 
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
• Tóth, Imre H. (1996). „The Significance of the Freising Manuscripts (FM) for Slavic Studies in Hungary”. Zbornik Brižinski spomeniki. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti. стр. 443—448. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.