Павијан

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Павијан
Временски распон: рани плеистоценданашњост
Olive baboon Ngorongoro.jpg
Маслинасти павијан
Жути павијан снимљен у Кенији
Научна класификација e
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Primates
Подред: Haplorhini
Инфраред: Simiiformes
Породица: Cercopithecidae
Племе: Papionini
Род: Papio
Erxleben, 1777
Типска врста
Simia hamadryas
Врсте

Papio hamadryas
Papio papio
Papio anubis
Papio cynocephalus
Papio ursinus

Синоними
  • Chaeropitheus Gervais, 1839
  • Comopithecus J. A. Allen, 1925
  • Cynocephalus G. Cuvier and É. Geoffroy, 1795
  • Hamadryas Lesson, 1840 (non Hübner, 1804: preoccupied)

Павијани или бабуни (лат. Papio) су род примата из породице мајмуни Старог света (Cercopithecinae), врсте овог рода насељавају Африку и Арабију. Пет врста павијана су неки од највећих не-човеколиких чланова реда примата; само су мандрил и дрил већи. Раније су блиско сродни гелада (род Theropithecus) и две врсте (мандрил и дрил) из рода Mandrillus сврставани у исти род, а ови мајмуни Старог света се и даље често називају павијанима у свакодневном говору. Маса и висна им се разликују од врсте до врсте. Гвинејски павијан је висок 50цм и тежи само 14кг, док је највећи Капски павијан, који може достићи 120цм и тежину од 40кг.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Баби, статуа у Лувру.

Бабуни насељавају готово целу Африку[1]. Поред људи, једини су примати, који се такође могу наћи на североистоку континента, у Египту, Етиопији и Судану. Нема их само у северозападној Африци и на Мадагаскару[1]. Гривасти павијан се такође може наћи и у Саудијској Арабији и у Јемену на Арапском полуострву; али постоји могућност да га је ту довело локално становништво[2].

Таксономија и филогенија[уреди | уреди извор]

Званично постоји пет врста у роду Papio које се обично признају, иако постоје одређене несугласице у томе да ли су заиста врсте или подврсте[3]. Они су P. ursinus (капски павијан, који обитава у Јужној Африци[4]), P. papio (западни, црвени, или гвинејски павијан, који насељава западну Африку[4]), P. hamadryas (гривасти павијан, може се наћи у југозападној Африци, на Рогу Африке и у Арабији[2]), P. anubis (маслинасти павијан, насељен је у северно-централној афричкој савани[5]) и P. cynocephalus (жути павијан, у јужно-централној и источној Африци[4]). Многи аутори признају P. hamadryas као врсту[6], док све остале третирају као подврсте P. cynocephalus и колективно их ословљавају као „савански павијани[7]. Недавне морфолошке и генетичке студије павијана показују да су гривасти павијани у ближем сродству са северним врстама бабуна (попут гвинејског и маслинастог бабуна) у односу на јужне врсте (жути и капски бабун)[3][6].

Фосили[уреди | уреди извор]

Постоји неколико познатих фосилних врста павијана, од којих су најпознатији Papio ingens (понекад Dinopithecus ingens). Познат и као „велики павијан” вероватно је био величине гориле и живео у геолошком периоду плеистоцена пре око 1,7 милиона година у источној Африци. Претпоставља се да су се Papio ingens углавном хранили биљкама[8]. Најстарији фосил бабуна припада врсти Papio angusticeps, чија је делимично очувана лобања нађена у јужноафричкој Малапа пећини 2015.[9], на археолошком локалитету човеколиког Australopithecus sediba, овај фосил је стар од 2,026 до 2,36 милиона година. Ова врста је живела пре или у време постојања најновијег заједничког претка живећих врста, чија старост је одређена према молекуларном времену на 1,8 до 2,2 милиона година старости[9].

Врсте[уреди | уреди извор]

Према традиционалној класификацији признато је пет врста унутар рода Papio. Неки научници[10] сматрају да би бар још две форме требало признати као посебне врсте, то су кинда павијан (P. cynocephalus kindae) и сивоноги павијан (P. ursinus griseipes) који насељава Замбију, Боцвану, Зимбабве, Мозамбик, северни део Јужне Африке. Међутим, садашња сазнања о морфолошкој, генетској, и различитости у понашању унутар рода Papio су сувише мала да би било коначног, свеобухватног суда о овом питању.

Пет врста павијана у роду Papio су:

Павијани и људи[уреди | уреди извор]

У египатској митологији, Баби је приказан као гривасти павијан и сматра се да је био света животиња. Био је познат као пратилац Теута, па се назива и свети бабун.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Barton, R.A. (мај 1992). „Animal Behaviour”. The British Journal of Animal Behaviour. 43 (5): 831—844. 
  2. ^ а б Al-Safadi, Mousa M. (1994). „The Hamadryas Baboon, Papio hamadryas (Linnaeus, 1758) in Yemen (Mammalia: Primates: Ceropthecidae)”. Zoology in the Middle East. 10 (1): 5—16. 
  3. ^ а б Newman TK, Jolly CJ, Rogers J (2004). „Mitochondrial phylogeny and systematics of baboons (Papio)”. American Journal of Physical Anthropology. 124 (1): 17—27. PMID 15085544. doi:10.1002/ajpa.10340. 
  4. ^ а б в Црвена листа (језик: енглески)
  5. ^ Butynski, T. & Members of the Primate Specialist Group (2000). Papio anubis. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 12. 5. 2006. 
  6. ^ а б Frost SR, Marcus LF, Bookstein FL, Reddy DP, Delson E (2003). „Cranial allometry, phylogeography, and systematics of large-bodied papionins (Primates:Cercopithecinae) inferred from geometric morphometric analysis of landmark data”. Anatomical Record. 275 (2): 1048—1072. PMID 14613306. doi:10.1002/ar.a.10112. 
  7. ^ Wildman DE, Bergman TJ, al-Aghbari A, Sterner KN, Newman TK, Phillips-Conroy JE, Jolly CJ, Disotell TR (2004). „Mitochondrial evidence for the origin of hamadryas baboons.”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 32 (1): 287—296. PMID 15186814. doi:10.1016/j.ympev.2003.12.014. 
  8. ^ Gilbert CC et al. 2015. Papio Cranium from the Hominin-Bearing Site of Malapa: Implications for the Evolution of Modern Baboon Cranial Morphology and South African Plio-Pleistocene Biochronology. PLoS ONE 10 (8): e0133361; doi: 10.1371/journal.pone.0133361.
  9. ^ а б Geggel, Laura (21. 8. 2015). „Skull of Earliest Baboon Discovered”. Live Science. Live Science. Приступљено 15. 11. 2016. 
  10. ^ Jolly 1963, стр. 24–43

Литература[уреди | уреди извор]

  • Jolly, CJ (1993). „Species, subspecies, and baboon systematics”. Ур.: WH Kimbel; LB Martin. Species, Species Concepts, and Primate Evolution. New York: Plenum Press. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]