Рукометна репрезентација Црне Горе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црна Гора
LogoRSCG.png
Савез Рукометни савез Црне Горе
Конфедерација ЕХФ
Селектор Драган Ђукић
Основни дрес
Резервни дрес
Прва међународна утакмица
Највећа победа
Највећи пораз
Олимпијске игре
Учешћа 0 (Први пут -)
Најбољи резултат -
Светско првенство
Учешћа 1 (Први пут 2013.)
Најбољи резултат 22. место (2013.)
Европско првенство
Учешћа 3 (Први пут 2008.)
Најбољи резултат 12. место 2008.

Рукометна репрезентација Црне Горе представља Црну Гору у међународним такмичењима у рукомету и налази се под контролом Рукометног савеза Црне Горе (РСЦГ). Највећи успјеси репрезентације су пласман на Свјетско првенство 2013. и три учешћа на Европском првенству (2008, 2014, 2016).

Прије обнове независности (2006), Рукометни савез Црне Горе је функционисао у склопу рукометних савеза:

То значи да су рукометаши из Црне Горе наступали за националне тимове поменутих држава. Највећи допринос заједничким успјесима пружили су Веселин Вујовић, Ненад Перуничић, Предраг Перуничић, Никола Аџић, Блажо Лисичић, Петар Каписода, Горан Ђукановић и Ратко Ђурковић.

Историјат[уреди]

Први кораци (2006 – 2009)[уреди]

Процес стварања рукометне репрезентације Црне Горе започет је недуго након обнове независности. РСЦГ је примљен у ЕХФ и ИХФ, а за селектора националног тима је изабран Перо Милошевић. Прве припремне утакмице су биле заказане за сами крај 2006. године. Селектору су се одазвали скоро сви играчи који су, претходно, наступали за заједничку репрезентацију Србије и Црне Горе (Горан Ђукановић, Петар Каписода, Ратко Ђурковић, Ален Муратовић и Блажо Лисичић). Лијево крило Иван Никчевић и голман Дарко Станић се, иако рођени у Црној Гори, нијесу нашли међу репрезентативцима те државе. У каснијим годинама, они су били стадардни чланови српског националног тима.

Премијера: Турнир "Осам нација"[уреди]

Црногорска репрезентација је прве утакмице одиграла на Турниру "Осам нација", који је, у склопу припрема за квалификације за Европско првенство, организован у Болоњи, од 27. до 29. децембра 2006. године. Премијеру и побједу против Катара (36–24) обиљежили су: Раде Мијатовић, Гојко Вучинић, Младен Ракчевић, Марко Пејовић, Марко Добрковић, Миодраг Кажић, Ратко Ђурковић, Жарко Марковић, Горан Ђукановић (први капитен), Драшко Мрваљевић, Игор Марковић, Никола Вујовић, Петар Каписода, Милош Милошевић, Блажо Лисичић, Ален Муратовић и Мирко Милашевић. Услиједиле су, у једном дану, побједе над Естонијом и Румунијом, а трофеј је освојен након финалног тријумфа над Италијом (38–31).

Квалификације за Европско првенство у Норвешкој 2008.[уреди]

Црна Гора је, у склопу квалификација за пласман на Европско првенство у Норвешкој, требало да одигра шест утакмица у групи и, ако заузме прво мјесто, двије у баражу. Противници у првом дијелу квалификација, одржаних у периоду од 3. до 21. јануара 2007. године, били су Финска, Аустрија и Холандија.

У првој званичној утакмици, одиграној 3. јануара 2007. године, побијеђена је Финска (28–26). Слиједиле су побједе над истим ривалом (41–27), Аустријом (31–24 и 34–33) те Холандијом (32–27). У посљедњој утакмици, против лала, одиграно је неријешено (33–33), чиме је обезбијеђено прво мјесто у групи и баражни окршај са Португалом.

Навијачима црногорске репрезентације је, од догађаја из прве фазе квалификације, у сјећању остала урезана завршница утакмице против Аустријанаца: при резултату 33–33, Алену Муратовићу је преостало тек толико времена да упути шут са девет метара, преко живог зида. Лопта је завршила у мрежи, означивши пролаз Црне Горе у бараж.

У првој утакмици завршне фазе квалификација, Португал је савладан, и то у гостима, резултатом 30–28. У бјелопољском реваншу, одиграном 17. јуна 2007, Црна Гора је, пред 3.500 навијача, новом побједом (33–27) овјерила пласман на континенталну смотру репрезентативног рукомета.

Према предлогу селектора Милошевића, најзаслужнијим појединцима је требало додијелити веће премије. Дио играча није био задовољан том идејом, па се, након неуспјеха у покушају да се пронађе компромис, Милошевић повукао с позиције селектора. Упражњено мјесто је, у августу 2007, попунио Ранко Поповић.

Европско првенство у Норвешкој 2008.[уреди]

Црвени су, у склопу припрема за наступ на Европском првенству, крајем децембра 2007. наступили на Турниру "Осам нација", који су, претходне године, освојили. У групној фази, савладани су Естонци (37–31), Турци (33–24) и Грци (34–29), да би, у репризи прошлог финала, након бољег извођења седмераца, поново били побијеђени Италијани.

Град Драмен је угостио репрезентације из "Б" групе: домаћу Норвешку, затим Данску, Русију и Црну Гору. Црвени су, у наведеној конкуренцији, сматрани апсолутним аутсајдером. Селектор Поповић је повјерење указао шеснаесторици играча. То су били:

У првом колу је, мимо свих очекивања, изборен реми против Русије (25–25). Након тога, слиједили су порази од Данске (24–32) и Норвешке (22–27). Један освојен бод, уз гол-разлику бољу од руске, био је довољан за историјски пласман у четвртфиналну групу. Ондје су Црногорце чекали Словенци (29–31), Хрвати (26–34) и Пољаци (23–39). На концу, посљедње, шесто, мјесто у четвртфиналној групи и дванаесто мјесто у укупном пласману нијесу били нешто чиме је било ко из црногорског табора могао да буде незадовољан.

Најбољи утисак су, баш као и у квалификацијама, оставили Ален Муратовић, Горан Стојановић и Драшко Мрваљевић.

Први на листи стријелаца био је Муратовић (33), а пратили су га Мрваљевић (28), Каписода (21), Марковић (13), Рогановић (12), Свитлица (10), Ракчевић (9), Рудовић (6), Ђурковић (5), Милашевић (5), Добрковић (4) и Пејовић (3). Капитен Ђукановић, као специјалиста за одбрану, завршио је првенство без постигнутог гола.

Квалификације за Свјетско првенство у Хрватској 2009.[уреди]

Црногорска јавност је имала велика очекивања од баража за пласман на СП у Хрватској. Противник је, чинило се, био по мјери: Румунија. Далеко од сјаја некадашње славе, Румуни су доживљавани као лак плијен. Оно што је, међутим, забрињавало селектора Поповића био је изостанак неколицине веома важних играча: голмана Стојановића, лијевог крила Каписоде и средњег бека Ђукановића.

У првој утакмици, одиграној 8. јуна 2009. године, у Бијелом Пољу, Црвени су славили резултатом 31–27. Ипак, 14. јуна су, у реваншу, Румуни надокнадили предност и, побједом од пет голова разлике (29–24), изборили пласман на Свјетско првенство.

Голове су, у овом двомечу, постизали Мрваљевић (14), Муратовић (13), Свитлица (9), И. Марковић (8), Рогановић (4), Ракчевић (3), Ђурковић (2), Рудовић (1) и Лисичић (1), док се Бакић, Осмајић, Ж. Пејовић и Мартиновић нијесу усписивали у стријелце. На црти су се смјењивали Докнић и Рајковић.

Овај пораз је у црногорским рукометним круговима примљен као катастрофа.

Квалификације за Европско првенство у Аустрији 2010.[уреди]

Нови циклус је започет у врло неповољним околностима. Репрезентативну каријеру су, плански, окончали Ђукановић, Ђурковић и Лисичић, а Муратовић је, као кључни играч, доживио тешку повреду, која га је, фактички, трајно удаљила од националног тима.

На поменуте проблеме се надовезала веома тешка квалификациона група. Требало је, наиме, изборити барем друго мјесто у конкуренцији Шведске, Пољске, Румуније и Турске. Ново име у репрезентацији био је Фахрудин Мелић (десно крило), а знатно већу улогу је, усљед изостанка Муратовића, добио лијеви бек Владимир Осмајић.

У првом колу, одиграном 29. октобра 2008. године, Црвени су доживјели тежак пораз од Пољака (20–30). Слиједиле су побједе над Румунима (35–33) и Турцима (37–31), да би, потом, била укњижена два пораза од Швеђана (29–33 и 24–29). Нови тријумфи над Турском (33–26) и Румунијом (28–27) били су увертира за посљедње коло, у којем је Црној Гори, на домаћем терену, била неопходна побједа над Пољском, како би се пласирали на завршни турнир.

У Никшићу, пред 3.000 навијача, Црна Гора је, 17. јуна 2009, одиграла утакмицу на горњој граници својих могућности. Ипак, то није било довољно за побједу против веома квалитетне Пољске (23–31), па је пласман на Европско првенство остао тек лијепа, неостварена жеља.

У овим квалификацијама, голове за Црну Гору су постизали Рогановић (39), Осмајић (38), Мрваљевић (33), Ж. Марковић (32), Каписода (24), Мелић (17), Ракчевић (15), И. Марковић (8), Милашевић (5), М. Пејовић (7), Свитлица (4), Чолаковић (3), Рудовић (3) и Ж. Пејовић (1). Игор Бакић се није уписивао на листу стријелаца, а улоге голмана су биле повјерене Стојановићу, Докнићу и Косановићу.

Пораз од Пољске је, у симболичком смислу, представљао крај обећавајуће прве фазе у историји црногорске репрезентације и увод у трогодишње таворење, кроз које су пролазили како репрезентативци, тако и њихови навијачи.

Сиве године (2009 – 2011)[уреди]

Квалификације за Свјетско првенство у Шведској 2011.[уреди]

У новембру 2009. године, свега два мјесеца прије почетка квалификација за пласман на Свјетско првенство у Шведској, Ранко Поповић је поднио оставку на мјесто селектора црногорске рукометне репрезентације. Замијенио га је Касим Каменица, звучно име из историје југословенског рукомета. Медији су очекивали да ће та промјена бити почетак поновног успона црногорског рукомета.

Ипак, у првој фази квалификација, за коју се очекивало да ће с лакоћом бити пређена, доживљен је прави дебакл. Црна Гора је, на турниру у Италији, одржаном у периоду од 16. до 17. јануара 2010. године, на опште изненађење, поражена од Грчке (26–29), па јој је побједа над домаћом екипом (28–26) донијела друго мјесто, што је, у овако танкој конкуренцији, била врло слаба утјеха, будући да није водило у сљедећи круг квалификација.

Мрежу противника су, у ове двије утакмице, погађали Мрваљевић (7), Рогановић (6), Осмајић (6), Мелић (6), И. Марковић (6), Ж. Марковић (6), Ракчевић (5), Вујовић (5), Рудовић (3), Свитлица (3) и М. Пејовић (1). На листи стријелаца се нијесу нашла имена Каписоде и Ж. Пејовића. Улогу голмана су обављали Стојановић, Докнић и Мијатовић.

Тако је окончан и трећи квалификациони циклус у којем је Црна Гора остала без пласмана на велико такмичење.

Касиму Каменици није продужен мандат, а упражњено мјесто селектора је, одлуком РСЦГ, 14. априла 2010, на изненађење јавности, заузео Миодраг Поповић.

Квалификације за Европско првенство у Србији 2012.[уреди]

Квалификације за Европско првенство су започете тијесним поразом од Шведске (27–30), након чега је, на домаћем терену, у Бару, доживљен катастрофалан пораз од осредње Словачке (25–35). Ужасна форма црногорских репрезентативаца је настављена поразом од Израела (24–29), а побједа над истим ривалом (36–27), у Никшићу, остала је у сјенци дивљања домаћих навијача и прекида, због којег је ЕХФ казнила РСЦГ. То је, уједно, био и посљедњи меч црногорске репрезентације у овом граду.

Посљедње двије утакмице су – и за играче и за навијаче – представљале праву агонију. Црвени су против Швеђана (28–39) и Словака (21–36) више личили на случајно окупљену скупину аматера, него на рукометне професионалце. Све у свему, два бода у шест утакмица, уз веома неповољну гол-разлику (161-196), били су толико лош резултат да се смјена селектора није доводила у питање.

Голове за Црну Гору су постизали Ж. Марковић (21), Мелић (18), Рогановић (16), Ракчевић (15), Мрваљевић (13), С. Вујовић (13), И. Марковић (9), Осмајић (9), Драшковић (9), Шеваљевић (8), Ж. Пејовић (6), Петричевић (4), Грбовић (4), Мајић (3), Дапчевић (3), М. Пејовић (2), Бакић (1), М. Вујовић (1). На списку стријелаца није било Рудовића, Радовића, Перишића и Ласице. На позицији голмана су се мијењали Докнић, Мијатовић, Рајковић и Симић.

Миодраг Поповић се, приликом одласка са функције шефа стручног штаба, осврнуо на стање у црногорском рукомету, наводећи да РСЦГ није довољно добро обављао свој посао, а није много похвалног изрекао ни о односу неколицине репрезентативаца (Жарко Пејовић, на примјер) према репрезентативном дресу.

Једина афирмативна ставка Поповићевог мандата јесте пружање шансе младим играчима који ће, у наредним годинама, чинити окосницу црногорске репрезентације. У априлу 2011. године је за новог селектора изабран Зоран Кастратовић.

Нови талас (2011 – ?)[уреди]

Квалификације за Свјетско првенство у Шпанији 2013.[уреди]

Црногорска репрезентација је нови квалификациони циклус започела без много очекивања и медијске пажње, што је, испоставило се, било од велике помоћи приликом сучељавања са ривалима, будући да су Црвени, као унапријед прежаљена екипа, били лишени притиска.

По двије побједе над Белгијом (35–27 и 37–33) и Летонијом (31–30 и 32–28), у јануару 2012, одвеле су Кастратовићеве пулене, ојачане присуством повратника Каписоде, у бараж, у којем их је чекала моћна Шведска. У првој утакмици, у Стокхолму, Три круне су биле успјешније (22–21), али је, у реваншу, играном 16. јуна 2012, пред 4.200 црногорских навијача у Морачи, репрезентација Црне Горе, предвођена Васком Шеваљевићем, дошла до једне од највећих побједа (20–18) у својој историји и пласмана на Свјетско првенство.

Овај успјех је утолико већи, уколико се има у виду чињеница да су Швеђани, само два мјесеца након пораза од Црне Горе, освојили сребрну медаљу на Олимпијским играма у Лондону.

У шест квалификационих утакмица, противничке мреже су тресли Мелић (30), Шеваљевић (27), Рогановић (23), Ракчевић (20), Мрваљевић (20), Осмајић (14), И. Марковић (14), Ж. Марковић (12), Вујовић (7), М. Пејовић (4), Грбовић (2), Ж. Пејовић, (2) и М. Ласица (1). Без голова су остали Г. Ласица, Мајић, Милашевић, Перишић и Симовић. На црти су се окушали Мијатовић, Рајковић и Симић.

Свјетско првенство у Шпанији 2013.[уреди]

Црногорска репрезентација је отпутовала у Шпанију испраћена оптимистичним прогнозама. Кастратовић је, за наступ у Гранољерсу, одабрао осамнаест играча. То су били:

Драшко Мрваљевић се повриједио уочи прве утакмице, па је селектор могао да рачуна на седамнаест играча, од којих су, на свакој утакмици, по двојица била на трибинама.

У првом колу, Црногорци су, у врло тијесној завршници, поражени од Аргентинаца (26–28). Услиједио је убједљив пораз од Француза (20–32), да би, у трећем колу, Тунис био јачи (25–27). Пораз од Њемачке (21–29) је запечатио амбиције Црне Горе на овом такмичењу, па је посљедњи меч, против Бразила (25–26), схваћен као пуко отаљавање посла.

У разигравању за пласман од 21. до 24. мјеста, укњижена је прва побједа на свјетским првенствима (Чиле, 35–31), али је, у борби за 21. мјесто, претрпљен пораз (Јужна Кореја, 27–30), укупно шесто у седам првенствених утакмица. Такав се учинак, засигурно, није могао сматрати успјехом, посебно у контексту чињенице да противници у групи, изузев Француске и, донекле, Њемачке, нијесу представљали сам врх свјетског рукомета.

На врху листе стријелаца је био Шеваљевић (36). Слиједили су Мелић (28), Рогановић (28), Марковић (23), Вујовић (17), Ракчевић (15), Грбовић (8), Милашевић (7), Симовић (5), Осмајић (5), Г. Ласица (3), М. Ласица (2), Пејовић (2) и Каписода (1). Када су у питању одбране голмана, Мијатовић је имао 67 успјешних интервенција, Рајковић 18, а Симић 8.

Квалификације за Европско првенство у Данској 2014.[уреди]

дв

Резултати репрезентације[уреди]

Европска првенства[уреди]

Првенство Турнир Пласман ИГ П Н И ГД ГП ГР
 Норвешка 2008. Четвртфинална група 12. место 6 0 1 5 152 182 -30
 Аустрија 2010. Није се квалификовала - - - - - - - -
 Србија 2012. Није се квалификовала - - - - - - - -
Укупно 1/3 6 0 1 5 152 182 -30

Светска првенства[уреди]

Првенство Турнир Пласман ИГ П Н И ГД ГП ГР
 Немачка 2007. Није се квалификовала - - - - - - -
 Хрватска 2009. Није се квалификовала - - - - - - - -
 Шведска 2011. Није се квалификовала - - - - - - - -
 Шпанија 2013. Први круг 22. место 7 1 0 6 179 203 -24
Укупно 1/4 22. место 7 1 0 6 179 203 -24

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]