Тиранин

За другу употребу, погледајте чланак Тиранија.

Краљ Сја Ђије држи хелебарду ђи и седи на двема дамама.

Убијање није убиство (Killing No Murder), насловна страна памфлета из 17. века (прештампаног у 18. веку) који је написан да би инспирисао и оправдао чин убиства Оливера Кромвела.

Облици владавине
Републички облици владавине:   Председничка република са потпуним председничким системом   Полупредседнички систем с извршним председником и одвојеним шефом владе који води остатак извршне власти, а којег именује председник и одговоран је законодавној власти   Парламентарна република са председником чија је улога церемонијална док извршну власт представља премијер, чија улога зависи од поверења законодавне власти   Република са председником који има извршну власт, а којег бира законодавно тело Монархијски облик владавине:   Уставне монархије са монархом чија је улога церемонијална, док извршну власт представља премијер   Уставне монархије које поред монарха имају и премијера, али где монарх и даље има значајну извршну и/или законодавну власт   Апсолутне монархије   Државе у којима су обустављене одредбе владе (нпр. војном диктатуром)   Државе с једнопартијским системом   Државе где се облик владавине не уклапа ни у један горе наведени систем (нпр. Прелазне владе, нејасне политичке ситуације или непостојање владе)

Тиранин (од grc τύραννος (túrannos), са значењем „апсолутни владар”), у модерној употреби речи у српском и другим језицима, јесте апсолутни владар кога не ограничавају закон или устав, или онај који је узурпирао суверенитет легитимног владара. Тирани, често приказани као окрутни, могу бранити своје позиције прибегавањем репресивним средствима. Оригинални грчки термин означавао је апсолутног суверена који је дошао на власт без уставног права, ипак, реч је имала неутралну конотацију током архајског и раног класичног периода. Међутим, грчки филозоф Платон видео је реч tyrannos као негативан облик владавине, и због одлучујућег утицаја филозофије на политику, сматрао је тиранију „четвртим и најгорим поремећајем државе”.

Тиранима недостаје „сама способност која је инструмент расуђивања” — разум. Тирански човек је поробљен јер је најбољи део њега (разум) поробљен, а исто тако је поробљена и тиранска држава, јер и њој недостају разум и ред.

Филозофи Платон и Аристотел дефинисали су тиранина као особу која влада без закона, користећи екстремне и окрутне методе и против свог народа и против других. Енциклопедија је дефинисала термин као узурпатора суверене власти који чини „своје поданике жртвама својих страсти и неправедних жеља, које замењује законима”. У касном петом и четвртом веку пре нове ере, појавила се нова врста тиранина, онај који је имао подршку војске – посебно на Сицилији.

Оптужбе за тиранију могу се применити на различите типове владавине:

• на владавину једног појединца (у аутократији);
• на владавину мањине (у олигархији, тиранија мањине);
• на владавину већине (у демократији, тиранија већине).

Етимологија

Енглеска именица tyrant јавља се у средњеенглеској употреби, преко старофранцуског, од 1290-их година. Реч потиче од латинског tyrannus, што значи „нелегитимни владар”, а то заузврат од грчког τύραννος (tyrannos), што значи „монарх, владар полиса”; tyrannos је прегрчки порекла, можда из лидијског језика. Крајње -t настаје у старофранцуском асоцијацијом на партиципе презента на -ant.

Дефиниција

„Реч 'тиранија' се користи са многим значењима, не само од стране Грка већ и кроз традицију великих књига.” Оксфордски речник енглеског језика нуди алтернативне дефиниције: владар, нелегитимни владар, апсолутни владар, или опресиван, неправедан или окрутан владар. Термин се обично примењује на зле аутократе који владају својим поданицима бруталним методама. Научник Пол Рахе тврди да је тиранска владавина „у једном или другом облику” била „норма кроз људску историју”, и додао да „није вероватно да ће нестати”.

Грчко-римска култура

Старогрчки тирани и сицилијански тирани били су утицајни опортунисти који су дошли на власт обезбеђивањем подршке различитих фракција деме. Реч tyrannos, могуће прегрчког, пелашког или источног порекла, тада је носила неутралну конотацију; једноставно се односила на свакога ко је стекао политичку моћ у полису ванправним средствима. Подршка тиранима могла је доћи од колега олигарха, од растуће средње класе или од сељака који нису имали земљу или су били задужени код богатих земљопоседника.

Грчки тирани остајали су на власти користећи плаћенике изван свог града-државе. Да би се наругао тиранији, Талес је написао да је најчуднија ствар коју је видео „остарели тиранин”, што значи да тирани немају јавну подршку да би дуго опстали.

Архајски тирани

Једна од најранијих познатих употреба речи 'тиранин' (на грчком) била је од стране песника Архилоха у вези са краљем Гигом од Лидије. Гиг је своју моћ стекао убиством краља Кандаула и женидбом његовом краљицом.

Врхунац тирана архајског периода дошао је почетком 6. века п. н. е., када је Клистен владао Сикионом на Пелопонезу, а Поликрат владао Самосом. Током овог времена, побуне су збациле многе владе у свету Егејског мора. Хилон, амбициозни и способни ефор Спарте, изградио је јак савез међу суседним државама правећи заједнички циљ са групама које су тражиле да се супротставе непопуларној тиранској владавини. Интервенцијом против тирана Сикиона, Коринта и Атине, Спарта је тако преузела хеленско вођство пре персијских инвазија. Истовремено, Персија је први пут почела да продире у Грчку, и многи тирани су тражили персијску помоћ против народних снага које су покушавале да их уклоне.

Коринт

Коринт је био домаћин једном од најранијих грчких тирана. У Коринту, растуће богатство од колонијалних подухвата и шири хоризонти које је донео извоз вина и уља, заједно са новим искуствима источног Медитерана која су донели плаћенички хоплити запослени у иностранству, створили су нову средину. Услови су били прави да Кипсел збаци аристократску моћ доминантног, али непопуларног клана Бахијади. Чланови клана су убијени, погубљени, протерани или изгнани 657. п. н. е. Коринт је економски напредовао под његовом владавином, а Кипсел је успео да влада без телохранитеља. Затим је оставио свој положај сину, Перијандру. Перијандар је био мање популаран од свог оца и важио је за бруталнијег.

Ипак, под Кипселом и Перијандром, Коринт је проширио и пооштрио контролу над својим колонијалним подухватима, а извоз коринтске грнчарије је цветао. Међутим, тирани су ретко успевали да успоставе неометану линију наслеђивања. Перијандар је гурнуо своју трудну жену низ степенице (убивши је), живе спалио своје конкубине, протерао сина, ратовао са тастом и покушао да кастрира 300 синова својих перципираних непријатеља. Задржао је свој положај. Перијандров наследник био је мање срећан и протеран је. Након тога, Коринтом је владала олигархија која ће на крају бити збачена у продемократској револуцији у 4. веку.

Атина

Скулптура Хармодије и Аристогитон, који су постали познати као тираноубице након што су убили Хипарха и били прееминентан симбол атинске демократије.

Атина је угостила своје тиране касно у архајском периоду. У Атини, становници су први пут дали титулу тиранина Пизистрату (рођаку Солона, атинског законодавца) који је успео 546. п. н. е., након два неуспела покушаја, да се постави за тиранина. Подржан просперитетом сељаштва и земљопоседничких интереса равнице, која је напредовала од пораста извоза маслиновог уља, као и својим клијентима из Маратона, успео је да постигне апсолутну власт. Кроз амбициозан програм јавних радова, који је укључивао неговање државног култа Атине; подстицање стварања фестивала; подршку Панатенејским играма у којима су награде биле ћупови маслиновог уља; и подршку Дионизијама (што је на крају довело до развоја атинске драме), Пизистрат је успео да одржи своју личну популарност.

Наследили су га синови, а са накнадним растом атинске демократије, титула „тиранин” попримила је своје познате негативне конотације. Убиство Пизистратовог сина, тиранина Хипарха од стране Аристогитона и Хармодија у Атини 514. п. н. е., довело је до тога да се они од тада називају „тираноубицама”. Године 510. Хипија, Хипархов брат, протеран је комбинацијом интриге, изгнанства и спартанског оружја. Антитирански став постао је посебно преовлађујући у Атини након 508. п. н. е., када је Клистен реформисао политички систем тако да личи на demokratia. Хипија (други Пизистратов син) понудио је да влада Грцима у име Персијанаца и пружао војне савете Персијанцима против Грка.

Сицилијански тирани

Најпознатији сицилијански тирани појавили су се дуго након архајског периода. Тираније на Сицилији настале су из сличних разлога, али овде је претња од напада Картагине продужила тиранију, олакшавајући успон војних вођа са народом уједињеним иза њих. Такви примери сицилијанских тирана су Гелон, Хијерон I, Дионисије Старији, Дионисије Млађи и Агатокле. Опасности које су претиле животима сицилијанских тирана истакнуте су у моралној причи о Дамокловом мачу.

Каснији тирани

Види још: Списак античких грчких тирана

Под македонском хегемонијом у 4. и 3. веку п. н. е., нова генерација тирана уздигла се у Грчкој, посебно под владавином краља Антигона II Гонате, који је инсталирао своје марионете у многим градовима Пелопонеза. Примери су били Клеон од Сикиона, Аристодем од Мегалополиса, Аристомах I од Аргоса, Абантида од Сикиона, Аристип од Аргоса, Лидијада од Мегалополиса, Аристомах II од Аргоса и Ксенон од Хермионе.

Против ових владара, 280. п. н. е. демократски градови почели су да удружују снаге у Ахајски савез који је успео да прошири свој утицај чак и на Коринтију, Мегариду, Арголиду и Аркадију. Од 251. п. н. е., под вођством Арата из Сикиона, Ахајци су ослободили многе градове, у неколико случајева убеђивањем тирана да се повуку, а када је Арат умро 213. п. н. е., Хелада је била слободна од тирана више од 15 година. Последњи тиранин на грчком копну, Набис, убијен је 192. п. н. е.

Римски тирани

Римски историчари попут Светонија, Тацита, Плутарха и Јосифа Флавија често су говорили о „тиранији” у супротности са „слободом”. Тиранија је била повезана са царском владавином и оним владарима који су узурпирали превише власти од Римског сената. Они који су били заговорници „слободе” обично су били прорепубликански и просенатски настројени. На пример, у вези са Јулијем Цезаром и његовим убицама, Светоније је написао:

Стога су завере које су претходно биле формиране одвојено, често од група од двоје или троје, уједињене у општу заверу, пошто чак ни народ више није био задовољан тренутним условима, већ се и тајно и јавно бунио против његове тираније и вапио за браниоцима своје слободе.

Грађани царства били су опрезни у идентификовању тирана. „Цицеронова глава и руке [су] одсечени и приковани за говорницу Сената да подсете све на опасности говора против тираније.”

Јосиф Флавије идентификовао је тиране у библијској историји (у Јеврејским старинама) укључујући Нимрода, Мојсија, Макабејце и Ирода Великог.

Грчка политичка мисао

Грци су дефинисали и узурпаторе и оне који наслеђују власт од узурпатора као тиране. Полибије (око 150. п. н. е.) указао је да ће на крају сваки облик владавине једног човека (монархија/извршна власт) постати корумпиран у тиранију.

Грчки филозофи наглашавали су квалитет владавине, а не легитимитет или апсолутизам. „И Платон и Аристотел говоре о краљу као добром монарху, а о тиранину као о лошем. Обојица кажу да је монархија, или владавина једног човека, краљевска када је за добробит владаних, а тиранска када служи само интересима владара. Обојица чине безакоње – било кршење постојећих закона или владавину личном наредбом без утврђених закона – знаком тираније.”

У класицима

Тиранија се сматра важном темом, једном од „Великих идеја” западне мисли. Класици садрже многе референце на тиранију и њене узроке, последице, методе, практичаре, алтернативе. Они разматрају тиранију из историјских, религијских, етичких, политичких и фикционалних перспектива. „Ако је иједна тачка у политичкој теорији неоспорна, чини се да је то да је тиранија најгора корупција власти – злоћудна злоупотреба моћи и насилно злостављање људских бића која су јој подвргнута.” Иако ово може представљати консензус међу класицима, није једногласно – Томас Хобс се није слагао, тврдећи да не постоји објективна разлика, попут бити злоћудан или врли, међу монарсима. „Они који су незадовољни под монархијом, називају је тиранијом; а они који су незадовољни аристократијом, називају је олигархијом: такође, они који се осећају оштећеним у демократији, називају је анархијом...”

Први део дела Дантеа Алигијерија Божанствена комедија описује тиране („који су се дочепали крви и пљачке”) у седмом кругу Пакла, где су потопљени у кључалу крв. Ови укључују Александра Великог и Атилу Хунског, и деле ниво са друмским разбојницима.

Николо Макијавели описао је тиранску владавину у Владаоцу, иако никада заправо није користио реч „тиранин”, већ је такве појединце називао „принчевима” (или владаоцима). То је без обзира на легитимитет положаја владара -- у својим Расправама о Ливију он понекад чак назива вође република „принчевима”. Он такође не дели традиционално виђење тираније, и у својим Расправама понекад експлицитно делује као саветник тиранима.

Антички Грци, као и они који су живели у и управљали Римском републиком, постали су генерално прилично опрезни према многим људима који су тражили да спроведу народни пуч. Шекспир приказује борбу једног таквог антитиранског Римљанина, Марка Јунија Брута, у свом комаду Јулије Цезар.

У Гибоновом делу Опадање и пропаст Римског царства, Том I, Поглавље III, приказано је како Октавијан Август преузима моћ тиранина док дели власт са реформисаним сенатом. „Након пристојног отпора, лукави тиранин се покорио наредбама сената; и пристао да прими управу над провинцијама и генералну команду над римским војскама...” Цареви су се „понизно изјашњавали као одговорни министри сената, чије су врховне декрете диктирали и поштовали.” Римско царство „може се дефинисати као апсолутна монархија прерушена у форме комонвелта (републике).”

Просветитељство

Франсоа Жерар, Француски народ тражи свргавање Тиранина 10. августа 1792.

Током доба просветитељства, западни мислиоци примењивали су реч тиранија на систем владавине који се развио око аристократије и монархије. Енглески филозоф Џон Лок, као део свог аргумента против „божанског права краљева” у својој књизи Две расправе о влади из 1689. године, дефинисао ју је овако: „Тиранија је вршење власти изван права, на шта нико не може имати право; а то је коришћење моћи коју неко има у својим рукама, не за добро оних који су под њом, већ за своју приватну, посебну корист.” Локов концепт тираније утицао је на писце наредних генерација који су развили концепт тираније као контрапункт идејама људских права и демократије. Амерички државник Томас Џеферсон описао је поступке краља Џорџа III као „тиранске” у Декларацији независности САД.

Филозофи просветитељства изгледа да су дефинисали тиранију према њеним повезаним карактеристикама.

• „Сувереном се назива тиранин који не познаје друге законе осим свог ћефа.” Волтер у Филозофском речнику.
• „Где закон престаје, тиранија почиње.” Лок у Две расправе о влади.
• „Јер они који злоупотребљавају моћ назваће се тиранима, не праведним људима.” Медрано у República Mista.

Памфлет Едварда Сексбија из 1657. године, „Убијање није убиство” (PDF датотека) оцртао је 14 кључних особина тиранина, пошто је памфлет написан да инспирише атентат на Оливера Кромвела и покаже у којим околностима би атентат могао бити сматран часним. Цео документ разматра и референцира тачке о тој материји из ране прехришћанске историје, све до 17. века када је памфлет написан. Од најпреовлађујућих особина тираније, „Убијање није убиство” наглашава:

1. Претходна војна служба у вођству – тирани су често бивши капетани или генерали, што им омогућава да преузму степен части, лојалности и угледа у вези са државним пословима.
2. Превара испред силе – већина тирана ће вероватније манипулисати својим путем до врховне власти него је наметнути војно.
3. Клеветање и/или распуштање раније угледних особа, интелектуалаца или институција, и обесхрабривање префињеног размишљања или јавног укључивања у државне послове.
4. Одсуство или минимизирање колективног уноса, преговарања или дебате (скупштине, конференције, итд.).
5. Појачавање војне активности у сврху одвлачења пажње јавности, подизања нових намета или отварања будућих пословних путева.
6. Симбиоза „мило за драго” у домаћим односима: нпр. сматрање религијских идеја дозвољеним уколико су корисне и ласкају тиранину; сматрање аристократа или племства похвалним и часним уколико су послушни вољи тиранина или у служби тиранина, итд.
7. Претварање ка инспирацији од Бога.
8. Претварање ка љубави према Богу и религији.
9. Раст или одржавање јавног сиромаштва као начин уклањања ефикасности воље народа.

У Шкотској, дела Самјуела Радерфорда Lex Rex и Александера Шилдса A Hind Let Loose била су утицајна теолошка дела написана у опозицији тиранији.

У свом делу República Mista из 1602. године, Томас Фернандез де Медрано дефинише тиранију као природни продужетак олигархије, која настаје када монарси верују да поседују апсолутно право да владају како желе, без одговорности или опозиције. Он тврди да такви владари, посебно они који угњетавају или занемарују своје поданике, ретко владају са мудрошћу или правдом. За Медрана, „Толико је дубоко усађено у срцима таквих људи (и ово је скоро општа истина), да мрзе и презиру тиране колико и да воле и поштују праведне краљеве и принчеве.”

Модерни тиранин могао би бити дефинисан доказаним кршењем међународног кривичног права као што су злочини против човечности.

Спискови тирана

Види још: Списак античких грчких тирана и Списак тирана Сиракузе

Разни спискови тирана укључују:

• 100 кроз историју, укључујући 40 из 20. века;
• 13 тирана 20. века;
• 20 тирана раног 21. века.

Постоје и бројни наслови књига који идентификују тиране именом или околностима.

Међу енглеским владарима, неколико је идентификовано као тирани насловима књига: Џон, краљ Енглеске (који је потписао Магна Карту), Хенри VIII од Енглеске и Оливер Кромвел.

Волечински је навео да су сви лидери некада били тирани на своје начине. Данијел Широ је приметио да је „сама суштина политике у аграрним цивилизацијама била, према нашим савременим демократским стандардима, тиранска”.

Методе стицања и задржавања власти

Пут тиранина може изгледати лак и пријатан (за све осим за аристократију). Године 1939. Вил Дјурант је написао:

Стога је пут до моћи у грчким комерцијалним градовима био једноставан: напасти аристократију, бранити сиромашне и доћи до споразума са средњом класом. Стигавши на власт, диктатор је укидао дугове, или конфисковао велика имања, опорезивао богате да би финансирао јавне радове, или на други начин редистрибуирао претерано концентрисано богатство; и док је везивао масе за себе кроз такве мере, обезбеђивао је подршку пословне заједнице промовишући трговину државним кованим новцем и комерцијалним уговорима, и подижући друштвени престиж буржоазије. Приморани да зависе од популарности уместо од наследне моћи, диктатуре су се углавном држале ван рата, подржавале религију, одржавале ред, промовисале морал, фаворизовале виши статус жена, подстицале уметности и расипале приходе на улепшавање својих градова. И радили су све ове ствари, у многим случајевима, док су чували форме народне владе, тако да је чак и под деспотизмом народ учио путеве слободе. Када је диктатура [тиранина] послужила да уништи аристократију, народ је уништио диктатуру; и само неколико промена је било потребно да демократија слободних људи постане стварност као и форма.

Стицање

У Држави, Платон је навео: „Народ увек има неког шампиона кога постави изнад себе и негује до величине. [...] Ово и ниједан други је корен из кога тиранин избија; када се први пут појави, он је заштитник”.

Тирани или наслеђују позицију од претходног владара, уздижу се кроз редове у војсци/партији или грабе власт као нови људи.

Политичке методе стицања власти повремено су допуњаване преваром или силом. Пизистрат од Атине је кривио самонанете повреде на непријатеље да би оправдао телохранитеље које је користио да преузме власт. Касније се појавио са женом обученом као богиња да сугерише божанско одобрење своје владавине. Трећи пут је користио плаћенике да преузме и задржи власт. Дионисије од Сиракузе преузео је власт на сличан начин, тврдећи да је био предмет завере непријатеља како би добио оружану силу око своје личности.

Задржавање

Дугачке препоруке метода дате су тиранима од стране Аристотела (у Политици на пример) и Никола Макијавелија (у Владаоцу). Оне су, генерално, сила и превара. Укључују унајмљивање телохранитеља, изазивање ратова да би се народ држао заузетим и зависним, чистке, атентате, и неовлашћене претресе и заплене. Аристотел је сугерисао алтернативно средство за задржавање власти – владање праведно.

Методе тирана за задржавање власти укључују умиривање светског мишљења организовањем намештених избора, коришћење или претњу насиљем, тражење народне подршке позивањем на патриотизам, и тврдње да су се услови побољшали.

Види још

• Велика лаж
• Деспотизам
• Диктатор
• Диктатура
• Државни тероризам
• Тираноубиство

Литература

• Cawthorne, Nigel (2004). Tyrants: history's 100 most evil despots & dictators. London: Arcturus. ISBN 978-0572030254. 
• Chirot, Daniel (1994). Modern tyrants: the power and prevalence of evil in our age. New York & Toronto: Free Press Maxwell Macmillan. ISBN 9780029054772. 
• Wallechinsky, David (2006). Tyrants: the world's 20 worst living dictators. New York: Regan. ISBN 978-0060590048. 
• Harden, Blaine (2015). The great leader and the fighter pilot: the true story of the tyrant who created North Korea and the young lieutenant who stole his way to freedom. New York: Viking. ISBN 9780670016570. 
• Fuegner, Richard (2003). Beneath the tyrant's yoke: Norwegian resistance to the German occupation of Norway, 1940–1945. Edina, MN: Beaver's Pond Press. ISBN 9781931646864. 
• Church, Stephen (2015). King John: England, Magna Carta and the Making of a Tyrant. London: Pan Macmillan. ISBN 9780230772458. 
• Rex, Richard (2009). Henry VIII: The Tudor Tyrant. Stroud, Gloucestershire: Amberley Pub. ISBN 9781848680982. 
• Hutchinson, Robert (2005). The last days of Henry VIII: conspiracies, treason, and heresy at the court of the dying tyrant. New York: William Morrow. ISBN 9780060837334. 
• Lane, Melissa S. (2014). The birth of politics: eight Greek and Roman political ideas and why they matter. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-16647-6. 
• Champion, Jeff (23. 2. 2011). The Tyrants of Syracuse Volume I: 480–367 BC. Casemate Publishers. ISBN 978-1-84884-934-1. 
• Champion, Jeff (19. 7. 2012). The Tyrants of Syracuse Volume II: War in Ancient Sicily, 367–211 BC (на језику: енглески). Casemate Publishers. ISBN 978-1-84468-296-6. 
• Beard, Mary (2015). SPQR – A History of Ancient Rome. New York: Liveright. ISBN 978-0-87140-423-7. 
• Ryan, Alan (2012). On politics: a history of political thought from Herodotus to the present. New York: Liveright. ISBN 978-0-87140-465-7. 
• Chapman, Honora Howell; Rodgers, Zuleika (19. 1. 2016). A Companion to Josephus. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4443-3533-0. 
• Kagan, Donald (1998). Pericles of Athens and the Birth of Democracy (на језику: енглески). Simon and Schuster. ISBN 9780684863955. 
• Adler, Mortimer J., ур. (1952). „95: Tyranny”. Great Books of the Western World. 3: The Great Ideas: II. Chicago: Encyclopedia Britannica. 
• Dante (мај 2005). The Divine Comedy: Inferno. Simon and Schuster. ISBN 978-1-4165-0023-0. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Pangle, Thomas L.; Burns, Timothy W. (2015). The Key Texts of Political Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-00607-2. 
• Strauss, Leo (4. 7. 2014). Thoughts on Machiavelli (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226230979. 
• Mansfield, Harvey C. (25. 2. 1998). Machiavelli's Virtue (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 9780226503721. 
• Freeman, Charles (1999). The Greek achievement: the foundation of the Western world. New York: Viking. ISBN 978-0670-885152. 
• Fine, John Van Antwerp (1983). The Ancient Greeks: A Critical History. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03314-6. 
• Durant, Will (1939). The Life of Greece. New York: Simon & Schuster. 
• Kyle, Donald G. (јануар 1993). Athletics in Ancient Athens. BRILL. ISBN 90-04-09759-7. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Boardman, John; Hammond, N. G. L. (5. 8. 1982). The Cambridge Ancient History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23447-4. 
• Thucydides (28. 2. 1974). History of the Peloponnesian War. Penguin UK. ISBN 978-0-14-190939-4. 
• Sacks, David; Murray, Oswyn; Brody, Lisa R. (14. 5. 2014). Encyclopedia of the Ancient Greek World. Infobase. ISBN 978-1-4381-1020-2. 

Спољашње везе

• Tyrant by Jona Lendering at livius.org.
• Loretana de Libero, Die archaische Tyrannis Bryn Mawr Classical Review
• Victor Parker, A History of Greece, 1300 to 30 BC (chapter 7)