Хакан Чалханоглу

С Википедије, слободне енциклопедије
Хакан Чалханоглу
Чалханоглу у дресу Турске 2016. године.
Лични подаци
Пуно име Хакан Чалханоглу
Датум рођења (1994-02-08)8. фебруар 1994. (30 год.)
Мјесто рођења Манхајм, Њемачка
Држављанство  Турска
Висина 1,78 м[1]
Маса 76 кг[1]
Позиција офанзивни везни
Клупске информације
Тренутни клуб
 Интер
Број 20
Јуниорска каријера
–
–
2001—2009
2009—2011		 Туранспор Мајнхајм
Полицеи Мајнхајм
Валдолф
Карлсруе 2
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
2011—2013
2013—2014
2014—2017
2017–2021
2021–		 Карлсруе
Хамбургер
Бајер Леверкузен
Милан
Интер		 50
32
79
135
96		 (17)
(11)
(17)
(22)
(21)
Репрезентативна каријера**
2010
2010—2011
2011—2013
2012—2013
2012–2014
2013–		 Турска до 16
Турска до 17
Турска до 19
Турска до 20
Турска до 21
Турска		 6
11
15
8
2
84		 (1)
(1)
(5)
(1)
(0)
(18)
* Датум актуелизовања: 31. јул 2021.
** Датум актуелизовања: 31. јул 2021.

Хакан Чалханоглу (тур. Hakan Çalhanoğlu; 8. фебруар 1994)[2] турски је фудбалер њемачког поријекла, који тренутно игра за Интер[3] и репрезентацију Турске на позицији офанзивног везног и крила. Познат је по способности да постиже голове из слободних удараца.[4]

Каријеру је почео у Карлсруеу 2010. године, одакле је прешао у Хамбургер 2013, гдје је провео само једну сезону и у јулу 2014. године прешао је у Бајер Леверкузен за 14,5 милиона евра. За Леверкузен одиграо је 115 утакмица и постигао 28 голова, након чега је на љето 2017. године прешао у Милан за 20 милиона евра. У јуну 2021. као слободан играч је прешао у Интер, са којим је потписао трогодишњи уговор.

Рођен је у Њемачкој, али се одлучио да игра за репрезентацију Турске, јер су његови родитељи поријеклом из Трабзона. Дебитовао је за репрезентацију Турске до 16 година 2010, након чега је играо за репрезентације до 17, 19, 20 и 21 године. Наступао је за репрезентацију Турске до 20 година на Свјетском првенству 2013, гдје је одиграо све четири утакмице и постигао гол у групној фази против Аустралије. За сениорску репрезентацију дебитовао је 2013. године, након чега је био члан тима на Европским првенствима 2016. и 2020.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Карлсруе[уреди | уреди извор]

Чалханоглу је рођен у Мајнхајму, Баден-Виртемберг, каријеру је почео 2011. године у Карлсруеу, који се такмичио у Бундеслиги 2. Карлсруе је сезону завршио на 16 мјесту и играо је плеј оф за опстанак, против Јан Регензбурга. Прва утакмица завршена је 1:1, у реваншу је било 2:2 и Карлсруе је испао у Трећу лигу због мање голова постигнутих у гостима; Чалханоглу је играо на обје утакмице.[5] На љето 2012. потписао је четворогодишњи уговор са Хамбургером, али је послат на позајмицу у Карлсруе за сезону 2012/13.[6] На првој утакмици у оквиру Треће лиге, постигао је два гола у ремију 2:2 са Хејденхајмом, оба из слободних удараца.[7] Трећи гол постигао је у четвртом колу, у ремију 1:1 са Оснабриком и тиме постао једини стријелац тима у прва четири кола.[8] По два гола постигао је у побједи 3:2 на гостовању Оснабрику у 23 колу,[9] и у побједи 4:1 против Шемницера у 35 колу.[10] Одиграо је 36 утакмица и постигао 17 голова, завршивши сезону као најбољи стријелац тима и четврти стријелац лиге.[11] Карлсруе је завршио на првом мјесту и пласирао се у Другу лигу.[12]

Хамбургер[уреди | уреди извор]

Након једногодишње позајмице у Карлсруеу, Чалханоглу је званично дошао у Хамбургер на љето 2013. године. Дебитовао је у августу, на утакмици првог кола Бундеслиге, на којој је Хамбургер играо неријешено, 3:3 на гостовању Шалкеу. Чалханоглу је играо до 74 минута, када га је замијенио Денис Аого.[13] Први гол за Хамбургер и прво гол у Бундеслиги постигао је 31. августа, у побједи 4:0 против Ајнтрахт Брауншвајга. У игру је ушао у 79 минуту, умјесто Рафаела ван дер Варта, а гол је постигао минут касније, након чега је постигао гол из слободног ударца у 91 минуту, за прву побједу Хамбургера у сезони.[14]

На дан 5. фебруара 2014. године, продужио је уговор на још двије године, до 2018. године.[15] У 22 колу, постигао је гол из слободног ударца, са удаљености од 37 m, против Борусије Дортмунд за 3:0.[16] Није покушао да пребаци живи зид, већ је шутирао у страну и лопта је отишла у гол; након утакмице био је одушевљен и изјавио је: „погодио сам слободан ударац онако како радим стално на. тренингу. Одушевљен сам што успио!“[17] Први црвени картон у каријери добио је 26. марта, на утакмици против Штутгарта у 26 колу, након што је добио други жути картон у 53. минуту.[18]

Хамбургер је сезону завршио на 16 мјесту, због чега је играо бараж за опстанак у лиги. Чалханоглу је одиграо 32 утакмице и постигао 11 голова, завршивши као други најбољи стријелац клуба, иза Пјер Мишела Ласоге који је постигао 13 голова.[19] У баражу је играо са Гројтер Фиртом; обје утакмице су завршене неријешено, али је Хамбургер опстао због више голова постигнутих у гостима, задржавши тако статус јединог клуба који је сваку сезону провео у Бундеслиги.[20]

Бајер Леверкузен[уреди | уреди извор]

Чалханоглу у дресу Леверкузена на пријатељској утакмици у јулу 2014. године.

Хамбургер првобитно није хтио да прода Чалханоглуа другим клубовима из Њемачке, али су промијенили одлуку након што су купили Ласога из Херте, истакавши да им одбијање није финансијски исплативо.[21] На дан 4. јула 2014, прешао је у Бајер Леверкузен, за 14,5 милиона евра.[22] Са Леверкузеном је потписао петогодишњи уговор.[23] Прије трансфера, Чалханоглу је узео боловање у Хамбургеру, а одлазак је правдао тиме да је био под стресом због агресивног понашања навијача, који су му, између осталог, вандализовали аутомобил. Такође је критиковао директора клуба, Оливера Крајзера, кога је оптужио за издају.[24] Његов прелазак је касније критиковао Сон Хјунгмин, као одговор на критике Чалханоглуа, који је прелазак Хјунгмина у Тотенхем назвао „лошим савјетом“.[25]

За клуб је дебитовао 19. августа, у првој утакмици плеј офа за пласман у Лигу шампиона за сезону 2014/15, на којој је Леверкузен побиједио 3:2 на гостовању против Копенхагена.[26] Четири дана касније, играо је прву утакмицу за клуб у Бундеслиги, у побједи против Борусије Дортмунд у првом колу.[27] Први гол постигао је 27. августа, у реванш утакмици против Копенхагена, на којој је Леверкузен побиједио 4:0 и пласирао се у Лигу шампиона.[28] Први гол у лиги постигао је 12. септембра, када је у оквиру трећег кола Леверкузен играо на домаћем терену неријешено, 3:3, против Вердер Бремена; то је била прва утакмица у сезони, у свим такмичењима, на којој клуб није побиједио.[29] Био је номинован за награду Златни дјечак за 2014. годину,[30] коју је освојио фудбалер Ливерпула, Рахим Стерлинг.[31]

Први гол у Лиги шампиона постигао је у побједи 3:1 против Бенфике у другом колу; постигао је трећи гол, из пенала.[32] Леверкузен је групну фазу завршио на другом мјесту, са десет бодова и пласирао се у осмину финала,[33] У гдје је играо против Атлетико Мадрида.[34] У првој утакмици, одиграној 25. фебруара 2015. године, Леверкузен је побиједио 1:0, а једини гол је постигао Чалханоглу.[35] У реванш утакмици, Атлетико Мадрид је побиједио 1:0, у продужецима није било голова и изводили су се једанаестерци. Чалханоглу је шутирао прво, али му је Јан Облак одбранио; за Леверкузен су промашили још Омер Топрак и Стефан Кислинг и Атлетико Мадрид је побиједио 3:2 и прошао даље.[36] У оквиру 31 кола, на утакмици одиграној 2. маја, постигао је водећи гол, из слободног ударца, у побједи против Бајерн Минхена 2:0.[37] Сезону је завршио са укупно 13 постигнутих голова у свим такмичењима, осам у Бундеслиги[38] и био је четврти стријелац тима, док је најбољи стријелац био Карим Белараби са 12 голова.[39]

Чалханоглу у дресу Леверкузена 2015. године.

Другу сезону у клубу почео је 26. августа, на утакмици против четвртолигаша, Спортфундеа, у оквиру прве рунде Купа Њемачке, на којој је постигао гол у побједи 3:0.[40] Двије недеље касније, постигао је гол из слободног ударца у побједи 1:0 на гостовању Хановеру у оквиру другог кола Бундеслиге.[41] У плеј офу за пласман у Лигу шампиона за сезону 2015/16, Леверкузен је играо против Лација. Након прве утакмице у којој је Лацио побиједио 1:0, Леверкузен је у реваншу у Њемачкој тријумфовао 3:0 и пласирао се у групну фазу; Чалханоглу је постигао водећи гол у 40 минуту.[42] У првој утакмици групне фазе, постигао је два гола у побједи 4:1 против Бате Борисова.[43] Одиграо је цијелу утакмицу у ремију 4:4 против Роме, која је водила 4:2 до 84 минута, након што је претходно Леверкузен водио 2:0.[44] Групну фазу Леверкузен је завршио на трећем мјесту, са шест бодова, као и Рома, која је прошла даље због бољег међусобног скора; Чалханоглу је играо сваку утакмицу.[45] Други гол у лиги постигао је у побједи 3:1 на гостовању Ајнтрахт Франкфурту у оквиру 13 кола,[46] док је трећи и последњи гол у сезони у Бундеслиги постигао у ремију 3:3 на гостовању Аугзбургу у оквиру 25 кола; гол је дао из пенала у 90 минуту.[47] Након испадања из Лиге шампиона, Леверкузен је такмичење наставио у Лиги Европе у сезони 2015/16, гдје је у 1/16 финала играо против Спортинг Лисабона. Чалханоглу је постигао гол у реванш утакмици, у побједи 3:1, за пролаз у осмину финала.[48] Играо је обје утакмице осмине финала, против Виљареала, који је побједом 2:0 у Шпанији прошао у четвртфинале, док је реванш у Њемачкој завршен 0:0.[49] Сезону је завршио са постигнутих осам голова у свим такмичењима, три у Бундеслиги.[38]

Први гол у трећој сезони у Леверкузену постигао је у оквиру првог кола групне фазе Лиге шампиона 2016/17, у ремију 2:2 против ЦСКА Москве, што је био његов 50 гол у сениорској клупској каријери.[50] Први гол у Бундеслиги постигао је у поразу 2:1 од Вердер Бремена, у оквиру седмог кола.[51] Наредне двије утакмице није играо, а гол је постигао и у десетом колу, у побједи 3:2 против Дармштата.[52] У 17 колу, одиграном 22. јануара 2017, постигао је два гола у побједи 3:1 против Херте.[53] На дан 2. јануара 2017. године, суспендован је на четири мјесеца од стране ФИФА, због кршења договора из периода када је играо за Карлсруе. Примио је 1000,000 од турског Трабзонспора, након договора да потпише за клуб, али је касније одлучио да продужи уговор са Карлсруеом. Трабзонспор је првобитно тражио одштету од 100,000 евра и компензацију од милион евра, али је ФИФА пресудила да буде исплаћена само одштета од 100,000 евра, уз четворомјесечну суспензију.[54] Чалханоглу тако није играо до краја сезоне, коју је завршио са постигнутих седам голова у свим такмичењима, шест у Бундеслиги, један у Лиги шампиона.[38]

Милан[уреди | уреди извор]

На дан 3. јула 2017. године, прешао је у италијански Милан, са којим је потписао уговор на четири године.[55] Трансфер је првобитно износио 20 милиона евра, али уз разне додатке и бонусе, износио је укупно 24 милиона.[56] Узео је дрес са бројем 10, који су прије њега носили неки од најбољих играча Милана, међу којима и Ђани Ривера, Руд Гулит, Дејан Савићевић, Звонимир Бобан, Руи Коста и Кларенс Седорф.[57][58]

У такмичарској утакмици дебитовао је у трећем колу квалификација за Лигу Европе за сезону 2017/18, у побједи 2:0 против Университатеа Крајове на Сан Сиру; у игру је ушао у 75 минуту умјесто Суса.[59] Први гол постигао је у оквиру првог кола групне фазе Лиге Европе, у побједи 5:1 на гостовању Аустрији Беч, гдје је уписао и двије асистенције.[60] У Серији А дебитовао је 20. августа, гдје је одиграо цијелу утакмицу првог кола, у побједи 3:0 против Кротонеа.[61] У поразу 2:0 од Роме на Сан Сиру у оквиру седмог кола, добио је црвени картон, након што је добио други жути картон послије прекршаја који је направио над Рађом Наинголаном у 80 минуту.[62] Први гол у лиги постигао је у побједи 4:1 против Кјева у оквиру десетог кола, поставши тако први Турчин који је постигао гол у Серији А након Емреа Белозоглуа 2003. године.[63] Други гол у првенству постигао је у ремију 1:1 против Фјорентине. Чалханоглу је дао изједначујући гол у 74 минуту, након што је Ђовани Симеоне постигао водећи гол за Фјорентину у 71 минуту.[64] Милан је групну фазу Лиге Европе завршио на првом мјесту, након чега је елиминисао Лудогорец у 1/16 финала.[65] У осмини финала играо је против Арсенала, који је прошао даље побиједивши на обје утакмице, 2:0 у Италији и 3:1 у Енглеској, гдје је Чалханоглу постигао једини гол за Милан.[66] Постигао је први гол у побједи 3:2 против Кјева у оквиру 29 кола Серије А,[67] док је постигао водећи гол у побједи против Болоње 2:1 у 35 колу.[68] До краја сезоне постигао је још два гола у лиги; у побједи 4:1 против Хелас Вероне у 36 колу[69] и у побједи 5:1 против Фјорентине у последњем колу.[70] Сезону је завршио са осам постигнутих голова у свим такмичењима, шест у Серији А, два у Лиги Европе.[38]

Први гол у сезони 2018/19, постигао је на утакмици петог кола групне фазе Лиге Европе, у којој је Милан побиједио Диделанж 5:2.[71] У последњем колу изгубио је од Олимпијакоса 3:1 и завршио је групну фазу на трећем мјесту.[72] Први гол у Серији А постигао је у побједи 3:1 на гостовању против Аталанте у 24 колу; друга два гола постигао је Кжиштоф Пјонтек.[73]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

„Захваљујем Њемцима што сам постао фудбалер. Али част је играти за репрезентацију Турске. Желим да будем турски %Месут Езил.

Чалханоглу о одлуци да игра за репрезентацију Турске..[74]

Иако је рођен у Њемачкој, одлучио је да игра за репрезентацију Турске, јер су његови родитељи поријеклом из Трабзона.[6] Наступао је за Турску у свим млађим категоријама, укључујући и Свјетско првенство за играче до 20 година 2013, које је одржано у Турској.[6] Турска је прошла групну фазу, а у осмини финала је поражена од Француске. У другој утакмици групне фазе, Чалханоглу је постигао изједначујући гол у побједи 2:1 против Аустралије.[75]

Чалханоглу у дресу Турске 2016. године.

За сениорску репрезентацију Турске дебитовао је 6. септембра 2013. године, у утакмици квалификација за Свјетско првенство 2014, у побједи 5:0 против Андоре. У игру је ушао у 82 минуту умјесто Гокана Тореа.[76] Први меч као стартер одиграо је 25. маја 2014, када је Турска у пријатељској утакмици побиједила Републику Ирску 2:1, у Даблину; изашао је из игре у 61 минуту, умјесто њега ушао је Олкан Адин.[77]

Чалханоглу је дијелио хотелску собу са Омером Топраком, након пораза на гостовању Холандији у квалификацијама за Свјетско првенство 2014, када су Гокан Торе и његов пријатељ ушли у собу наоружани и пријетили им, наводно због тога што је бивша дјевојка Гокана Тореа излазила са пријатељем Омера Топрака.[78] Инцидент није објављен турским медијима, али га је Чалханоглу открио у интервјуу њемачкој телевизији ZDF.[78] Торе се није враћао у репрезентацију до октобра 2014, када су Топрак и Чалханоглу били повријеђени. Након што су се опоравили, селектор Фатих Терим их је изоставио са списка за пријатељску утакмицу против Бразила и утакмицу квалификација за Европско првенство 2016 против Казахстана, док је Торе остао у тиму. Чалханоглу је тражио објашњење за изостављање са списка, док је Терим изјавио да Торе заслужује да му се опрости.[78] Чалханоглу и Торе су се помирили у јуну 2015. године.[79]

На дан 31. марта 2015, Чалханоглу је постигао први гол за репрезентацију, у побједи 2:1 на гостовању против Луксембурга, три минута прије краја.[80] У пријатељској утакмици против Бугарске, постигао је два гола у побједи 4:0.[81] Први гол у такмичарској утакмици постигао је 10. октобра, у побједи 2:0 на гостовању Чешкој у оквиру квалификација за Европско првенство 2016.[82]

Чалханоглу је постао први Турчин који је постигао гол против Енглеске, у 11 утакмица које су одиграле двије репрезентације. У пријатељској утакмици одиграној 22. маја 2016, на градском стадиону у Манчестеру, постигао је изједначујући гол у поразу 2:1.[83]

Стил игре[уреди | уреди извор]

Чалханоглу је због стила игре поређен са Месутом Езилом, фудбалером Њемачке, турског поријекла.[4][84][85][86][87] Изразио је жељу да буде еквивалент Езилу у репрезентацији Турске.[74]

Познат је по способности да постиже голове из слободних удараца,[88] и изградњи технике извођења слободних удараца какву имају Кристијано Роналдо и Жунињо Пернамбукано.[4] У децембру 2013. године, радио станица Talksport, описала га је као „плејмекера коме је суђен врх“, наводећи његову посвјећеност и способност добрих пасова.[4] Бивши енглески фудбалер, Овен Харгривс, изјавио је у интервјуу за BT Sport, у августу 2015, да би стил игре Чалханоглуа одговарао Ливерпулу или Тотенхему.[89]

Упрској бројним похвалама на почетку каријере и почетком двадесетих, каснијих година добио је и бројне критике. Морао је да се прилагоди позицији на крилу, због одсуства улоге класичног плејмејкера у тимовима у којима је играо, посебно у Милану. Критикован је такође због мањка физичких способности и генерално због несталности његових перформанси. Као његова снага наведени су дриблинг, пасови, као и визија игре.[90]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Његов млађи брат, Мухамед Чалханоглу је такође професионални фудбалер,[91] који је такође наступао за Валдолф Манхајм и Карлсруе, након чега је играо у нижим дивизијама у Аустрији и Турској.[92]

У јануару 2017. године, објавио је видео на твитеру, у коме је подржао кампању предсједника Турске, Реџепа Тајипа Ердогана, пред Уставотворни референдум 2017. године. Представник Бајер Леверкузена за односе са јавношћу, Дирк Меш, изјавио је да је клуб разговарао са Чалханоглуом око твита.[93]

Статистика каријере[уреди | уреди извор]

Клубови[уреди | уреди извор]

Ажурирано након утакмице игране 14. априла 2024.[94]
Клуб Сезона Лига Куп Континентално Остало Укупно
Лига Утак. Гол. Утак. Гол. Утак. Гол. Утак. Гол. Утак. Гол.
Карлсруе 2011/12. 2. Бундеслига 14 0 — — 2[а] 0 16 0
2012/13. 3. Лига Њемачке 36 17 3 0 — — 39 17
Укупно 50 17 3 0 0 0 2 0 55 17
Хамбургер 2013/14. Бундеслига 32 11 4 0 — 2[б] 0 38 11
Бајер Леверкузен 2014/15. Бундеслига 33 8 4 2 10[в] 3 — 47 13
2015/16. 31 3 3 1 12[г] 4 — 46 8
2016/17. 15 6 1 0 6[в] 1 — 22 7
Укупно 79 17 8 3 28 8 0 0 115 28
Милан 2017/18. Серија А 31 6 4 0 10[д] 2 — 45 8
2018/19. 36 3 4 0 5[д] 1 1[ђ] 0 46 4
2019/20. 35 9 3 2 — — 38 11
2020/21. 33 4 1 0 9[д] 5 — 43 9
Укупно 135 22 12 2 24 8 1 0 172 32
Интер 2021/22. Серија А 34 7 5 1 6[в] 0 1[е] 0 46 8
2022/23. 33 3 3 0 12[в] 1 1[ж] 0 49 4
2023/24. 29 11 0 0 6[в] 1 2[з] 1 37 13
Укупно 96 21 8 1 24 2 4 1 132 25
Укупно у каријери 391 88 35 6 76 18 9 1 512 113
  1. ^ Наступи у плеј офу Друге Бундеслиге
  2. ^ Наступи у плеј офу за опстанак у Бундеслиги
  3. ^ а б в г д Наступи у Лиги шампиона
  4. ^ Осам наступа и три гола у Лиги шампиона, четири наступа и један гол у Лиги Европе
  5. ^ а б в Наступи у Лиги Европе
  6. ^ Наступ у Суперкупу Италије
  7. ^ Наступ у Суперкупу Италије
  8. ^ Наступ у Суперкупу Италије
  9. ^ Наступ у Суперкупу Италије

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Ажурирано након утакмице игране 26. марта 2024.[95][96]
Наступи и голови за репрезентацију по годинама
Репрезентација Година Наступи Голови
Турска
2013. 1 0
2014. 4 0
2015. 10 4
2016. 11 4
2017. 6 0
2018. 7 1
2019. 9 1
2020. 5 1
2021. 14 3
2022. 8 3
2023. 8 0
2024. 2 1
Укупно 84 18

Голови за репрезентацију[уреди | уреди извор]

Ажурирано након утакмице игране 26. марта 2024. [94]
Кључ
‡ Гол из пенала
Голови за репрезентацију, по датумима, са приказом локације, противника, резултата и такмичења.
Број Датум Стадион Противник Гол за Коначан резултат Такмичење
1 31. март 2015. Стадион Жози Бартел, Луксембург, Луксембург  Луксембург 2:1 2:1 Пријатељска утакмица
2 8. јун 2015. Стадион Реџеп Тајип Ердоган, Касимпаша, Турска  Бугарска 1:0 4:0 Пријатељска утакмица
3 2:0
4 10. октобар 2015. Џенерали Арена, Праг, Чешка  Чешка 2:0 2:0 Квалификације за Европско првенство 2016.
5 29. март 2016. Стадион Ернст Хапел, Беч, Аустрија  Аустрија 1:1 2:1 Пријатељска утакмица
6 22. мај 2016. Градски стадион у Манчестеру, Манчестер, Енглеска  Енглеска 1:1 1:2 Пријатељска утакмица
7 5. септембар 2016. Стадион Максимир, Загреб, Хрватска  Хрватска 1:1 1:1 Квалификације за Свјетско првенство 2018.
8 6. октобар 2016. Торку арена, Конија, Турска  Украјина 2:2 ‡ 2:2 Квалификације за Свјетско првенство 2018.
9 10. септембар 2018. Френдс арена, Солна, Шведска  Шведска 1:2 3:2 Лига нација 2018/19 — Лига Б
10 22. март 2019. Лоро Боричи, Скадар, Албанија  Албанија 2:0 2:0 Квалификације за Европско првенство 2020.
11 14. октобар 2020. Турк Телеком Арена, Истанбул, Турска  Србија 1:2 2:2 Лига нација 2020/21 — лига Б
12 24. март 2021. Олимпијски стадион Ататурк, Истанбул, Турска  Холандија 3:0 4:2 Квалификације за Свјетско првенство 2022.
13 30. март 2021.  Летонија 2:0 3:3
14 4. септембар 2021. Стадион Викторија, Гибралтар  Гибралтар 2:0 3:0
15 11. јун 2022. Стадион Луксембург, Луксембург, Луксембург  Луксембург 1:0 2:0 Лига нација 2022/23 — лига Ц
16 14. јун 2022. Стадион Гурсел Аксел, Измир, Турска  Литванија 2:0 2:0
17 19. новембар 2022. Стадион Газијантеп, Газијантеп, Турска  Чешка 2:1 2:1 Пријатељска утакмица
18 26. март 2024. Стадион Ернст Хапел, Беч, Аустрија  Аустрија 1:1 1:6 Пријатељска утакмица

Највећи успеси[уреди | уреди извор]

Карлсруе[уреди | уреди извор]

Интер[уреди | уреди извор]

Индивидуална признања[уреди | уреди извор]

  • Играч сезоне Треће лиге Немачке (1) : 2012/13.
  • Најбољи фудбалер Турске (1) : 2021.
  • МВП мјесеца Серије А (2) : децембар 2020[97], новембар 2021.
  • Најбољи тим Серије А (1) : 2022/23.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Hakan Çalhanoğlu”. eurosport.co.uk. Приступљено 23. 3. 2019. 
  2. ^ „Hakan Çalhanoğlu”. espnfc.com. Приступљено 23. 3. 2019. 
  3. ^ „Hakan Calhanoglu joins Inter”. inter.it. 22. 6. 2021. Архивирано из оригинала 22. 06. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  4. ^ а б в г Mannion, Damian (11. 12. 2013). „Arsenal transfer news: the starlet being compared to Ozil”. Talksport. Приступљено 23. 3. 2019. 
  5. ^ „Germany » Relegation 2. Bundesliga 2011/2012 » Matches”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  6. ^ а б в „Calhanoglu: A great opportunity”. FIFA. 27. 2. 2013. Архивирано из оригинала 27. 10. 2014. г. Приступљено 23. 3. 2019. 
  7. ^ „Germany » 3. Liga 2012/2013 » 1. Round » 1. FC Heidenheim 1846 - Karlsruher SC 2:2”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  8. ^ „Germany » 3. Liga 2012/2013 » 4. Round » Karlsruher SC - VfL Osnabrück 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  9. ^ „Germany » 3. Liga 2012/2013 » 23. Round » VfL Osnabrück - Karlsruher SC 2:3”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  10. ^ „Germany » 3. Liga 2012/2013 » 35. Round » Karlsruher SC - Chemnitzer FC 4:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  11. ^ „Germany » 3. Liga 2012/2013 » Top Scorer”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  12. ^ „Germany » 3. Liga 2012/2013 » 38. Round”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  13. ^ „Schalke make point”. Sky Sports. 11. 8. 2013. Приступљено 23. 3. 2019. 
  14. ^ „No problems for Hamburg”. Sky Sports. 31. 8. 2013. Приступљено 23. 3. 2019. 
  15. ^ „Calhanoglu pens new Hamburg contract”. Four Four Two. 5. 2. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  16. ^ „Germany » Bundesliga 2013/2014 » 22. Round » Hamburger SV - Borussia Dortmund 3:0”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  17. ^ „VIDEO: Hamburg's Calhanoglu scores outrageous 50-yard free-kick”. Daily Mail. Приступљено 23. 3. 2019. 
  18. ^ „Take it to the Maxim”. Sky Sports. 22. 3. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  19. ^ „Germany » Bundesliga 2013/2014 » Top Scorer”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  20. ^ Raish, Dave (18. 5. 2014). „Hamburg secure Bundesliga survival over Greuther Fürth in relegation playoff”. Deutsche Welle. Приступљено 23. 3. 2019. 
  21. ^ Uersfeld, Stephen (4. 7. 2014). „Hakan Calhanoglu in Leverkusen move”. ESPN FC. Приступљено 23. 3. 2019. 
  22. ^ „Advantage Leverkusen as classy Calhanoglu cements status as rising star”. Goal.com. 26. 2. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  23. ^ „Leverkusen complete Calhanoglu deal”. Four Four Two. 4. 7. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  24. ^ „Calhanoglu: "Kreuzer ist mir in den Rücken gefallen"” [Çalhanoğlu: "Kreuzer stabbed me in the back"] (на језику: њемачки). T-Online. 19. 10. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  25. ^ Uersfeld, Stephan (27. 8. 2015). „Son Heung-Min badly advised over Tottenham move - Hakan Calhanoglu”. ESPN FC. Приступљено 23. 3. 2019. 
  26. ^ „Leverkusen edge København in first-leg thriller”. UEFA. 19. 8. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  27. ^ „Borussia Dortmund 0–2 Bayer Leverkusen: BVB rocked by record-breaker Bellarabi”. Goal.com. 23. 8. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  28. ^ „Leverkusen coast through at FCK's expense”. UEFA. 27. 8. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  29. ^ „Bayer Leverkusen rue missed chances as Werder Bremen snatch late point”. The Guardian. 12. 9. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  30. ^ Richards, Alex (28. 10. 2014). „England pair Raheem Sterling and Calum Chambers join Adnan Januzaj in Golden Boy award nominations”. Daily Mirror. Приступљено 23. 3. 2019. 
  31. ^ Walsh, Kristian (20. 12. 2014). „Raheem Sterling named Europe's Golden Boy after excellent year at Liverpool FC”. Liverpool Echo. Приступљено 23. 3. 2019. 
  32. ^ „Champions League 2014/2015 » Group C » Bayer Leverkusen - SL Benfica 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  33. ^ „Champions League 2014/2015 » Group C”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  34. ^ „Žreb Lige šampiona: Tri velika derbija!”. mondo.rs. 15. 12. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  35. ^ Raynor, Dominic (25. 2. 2015). „Bayer Leverkusen 1–0 Atletico Madrid”. BBC Sport. Приступљено 23. 3. 2019. 
  36. ^ Smith, Jonathan (17. 3. 2015). „Atlético Madrid 1–0 Bayer 04 Leverkusen”. BBC Sport. Приступљено 23. 3. 2019. 
  37. ^ „Bayer Leverkusen 2–0 Bayern Munich”. BBC Sport. 2. 5. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  38. ^ а б в г „Hakan Çalhanoğlu » Club matches”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  39. ^ „Germany » Bundesliga 2014/2015 » Top Scorer”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  40. ^ „Wolfsburg, Leverkusen, Schalke all win DFB-Pokal openers; Hoffenheim lose”. ESPN FC. 8. 8. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  41. ^ „Freistoß-König Calhanoglu lsst Leverkusen jubeln!”. Bild (на језику: њемачки). 22. 10. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  42. ^ „Champions League roundup: Bayer Leverkusen ease past Lazio”. The Guardian. 27. 8. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  43. ^ „Bayer Leverkusen 4–1 BATE Borisov: Big win for Bundesliga side”. Sky Sports. 16. 9. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  44. ^ „Champions League 2015/2016 » Group E » Bayer Leverkusen - AS Roma 4:4”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  45. ^ „Champions League 2015/2016 » Group E”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  46. ^ „Germany » Bundesliga 2015/2016 » 13. Round » Eintracht Frankfurt - Bayer Leverkusen 1:3”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  47. ^ „Germany » Bundesliga 2015/2016 » 25. Round » FC Augsburg - Bayer Leverkusen 3:3”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  48. ^ „Europa League 2015/2016 » Round of 32 » Bayer Leverkusen - Sporting CP 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  49. ^ „Europa League 2015/2016 » Round of 16”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  50. ^ „Dzagoev fires CSKA Moscow rally in draw with Bayer Leverkusen”. ESPN FC. 14. 9. 2016. Приступљено 23. 3. 2019. 
  51. ^ „Germany » Bundesliga 2016/2017 » 7. Round » Werder Bremen - Bayer Leverkusen 2:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  52. ^ „Germany » Bundesliga 2016/2017 » 10. Round » Bayer Leverkusen - SV Darmstadt 98 3:21”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  53. ^ „Germany » Bundesliga 2016/2017 » 17. Round » Bayer Leverkusen - Hertha BSC 3:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  54. ^ „Bayer Leverkusen midfielder Hakan Calhanoglu to serve four-month ban from FIFA”. ESPN. 2. 2. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  55. ^ „Official: Calhanoglu Is Now Red And Black” (Саопштење). A.C. Milan. 3. 7. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  56. ^ „AC Milan sign Hakan Calhanoglu from Bayer Leverkusen”. ESPN. 3. 7. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  57. ^ Joshi, Vishal (12. 8. 2017). „Milan Issue Latest Recruits Shirt Numbers as Calhanoglu, Bonucci, Silva & Rodrigues Learn Their Fate”. 90 Min. Приступљено 23. 3. 2019. 
  58. ^ „Who could wear AC Milan’s number 10 shirt after Keisuke Honda?”. m.calciomercato.com. 26. 7. 2016. Приступљено 23. 3. 2019. 
  59. ^ „AC Milan 2 CSU Craiova 0 (3-0 agg): Cutrone's first goal seals Europa League progress”. FourFourTwo. 3. 8. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  60. ^ „Austria Vienna 1–5 AC Milan”. BBC Sport. 14. 9. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  61. ^ „Patrick Cutrone catches the eye as AC Milan start with convincing win at Crotone”. ESPN FC. PA Sport. 21. 8. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  62. ^ „AC Milan 0 Roma 2: Dzeko, Florenzi pounce to leave Montella in trouble”. FourFourTwo. 1. 10. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  63. ^ „Suso stars in Milan win over Chievo to ease pressure in Montella”. beIN Sports. 25. 10. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  64. ^ „Italy » Serie A 2017/2018 » 19. Round » ACF Fiorentina - AC Milan 1:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  65. ^ „Europa League 2017/2018 » Round of 32”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  66. ^ Mendola, Nicholas (2018-03-15). „Arsenal overcomes outrageous Milan goal to advance in Europa League (video)”. ProSoccerTalk | NBC Sports (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-22. 
  67. ^ „Italy » Serie A 2017/2018 » 29. Round » AC Milan - Chievo Verona 3:2”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  68. ^ „Italy » Serie A 2017/2018 » 35. Round » Bologna FC - AC Milan 1:2”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  69. ^ „Serie A Italy » Serie A 2017/2018 » 36. Round » AC Milan - Hellas Verona 4:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  70. ^ „Italy » Serie A 2017/2018 » 38. Round » AC Milan - ACF Fiorentina 5:1”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  71. ^ „Europa League 2018/2019 » Group F » AC Milan - F91 Dudelange 5:2”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  72. ^ „Europa League 2018/2019 » Group F”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  73. ^ „Italy » Serie A 2018/2019 » 24. Round » Atalanta - AC Milan 1:3”. worldfootball.net. Приступљено 23. 3. 2019. 
  74. ^ а б „Leverkusen - Calhanoglu à la conquête de l'Europe” [Leverkusen – Çalhanoğlu ready to conquer Europe] (на језику: француски). FIFA. 15. 9. 2014. Архивирано из оригинала 17. 9. 2015. г. Приступљено 23. 3. 2019. 
  75. ^ „Australia - Turkey”. FIFA. 28. 6. 2013. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 23. 3. 2019. 
  76. ^ „Terim enjoys Turkey return against Andorra”. UEFA. 6. 9. 2013. Приступљено 23. 3. 2019. 
  77. ^ „Match Report - Rep Ire 1–2 Turkey”. Sky Sports. 26. 5. 2014. Приступљено 23. 3. 2019. 
  78. ^ а б в Sarigul, Emre (16. 11. 2014). „How a love story and a firearm incident tore the Turkey team apart”. The Guardian. Приступљено 23. 3. 2019. 
  79. ^ Weber, Jens (24. 6. 2015). „Reports: Turkey's Gokhan Tore and Hakan Calhanoglu settle row”. ESPN FC. Приступљено 23. 3. 2019. 
  80. ^ „International Friendly: Luxembourg 1 Turkey 2”. Four Four Two. 31. 3. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  81. ^ Bezants, Jack (8. 6. 2015). „Turkey 4–0 Bulgaria: Hakan Calhanoglu and Burak Yilamz at the double as hosts cruise to big victory ahead of Euro 2016 qualifier”. Daily Mail. Приступљено 23. 3. 2019. 
  82. ^ Raiman, Vojtěch (10. 10. 2015). „Turkey crash Czech party to reclaim third place”. UEFA. Приступљено 23. 3. 2019. 
  83. ^ Rudd, Lewis (22. 5. 2016). „Hakan Calhanoglu makes history by becoming the first Turkey player to score v England”. Metro. Приступљено 23. 3. 2019. 
  84. ^ Vélez García, Raquel (14. 5. 2014). „Chelsea Suffer Blow in 'New Mesut Ozil' Pursuit - Report”. International Business Times. Приступљено 23. 3. 2019. 
  85. ^ Doyle, Mark (29. 12. 2013). „'Calhanoglu is the new Ozil' - Schafer”. Goal.com. Приступљено 23. 3. 2019. 
  86. ^ Mokbel, Sami (1. 5. 2014). „Jose Mourinho wants £7.5m Hamburg midfielder Hakan Calhanoglu at Chelsea”. Daily Mail. Приступљено 23. 3. 2019. 
  87. ^ Jefferson, Ben (9. 12. 2013). „Arsenal and Liverpool in battle for 'new Mesut Ozil' Hakan Calhanoglu”. Daily Express. Приступљено 23. 3. 2019. 
  88. ^ Tweedale, Alistair (14. 4. 2015). „Cristiano Ronaldo free-kick goals are rare, show WhoScored.com stats”. Sky Sports. Приступљено 23. 3. 2019. 
  89. ^ „Hakan Çalhanoğlu için önemli açıklama! "Liverpool ve Tottenham..."” (на језику: турски). Eurosport. 27. 8. 2015. Приступљено 23. 3. 2019. 
  90. ^ „Calhanoglu stirring into life at AC Milan”. espn.com. Приступљено 23. 3. 2019. 
  91. ^ „Çalhanoğlu Karagümrük’te” (на језику: турски). amatorlig.net. 8. 8. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  92. ^ „Hakan Çalhanoğlu'nun kardeşi Muhammed Çalhanoğlu, Gümüşhanespor'da” (на језику: турски). Haber Turk. 27. 7. 2016. Приступљено 23. 3. 2019. 
  93. ^ „Leverkusens Calhanoglu unterstützt türkischen Präsidenten” (на језику: њемачки). Focus. 30. 1. 2017. Приступљено 23. 3. 2019. 
  94. ^ а б „Hakan Çalhanoğlu”. Soccerway. Приступљено 23. 3. 2019. 
  95. ^ „Hakan Çalhanoğlu”. EU-football.info. Приступљено 23. 3. 2019. 
  96. ^ „Hakan Çalhanoğlu”. Turkish Football Federation. Приступљено 31. 7. 2021. 
  97. ^ „Hakan Çalhanoğlu MVP of December”. Serie A. 5. 1. 2021. Архивирано из оригинала 05. 01. 2021. г. Приступљено 31. 7. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Хакан Чалханоглу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хакан_Чалханоглу&oldid=27707661”