Национална хокејашка лига

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са NHL)
Национална хокејашка лига
Тренутна сезона или такмичење:
Current sports event [[2016/17.]]
NHL Shield.svg
Лого НХЛ
Спорт Хокеј на леду
Основана 22. новембар 1917.
Број тимова 30
Држава  САД (23)
 Канада (7)
Тренутни
првак
Питсбург пенгвинси (4)
Највише титула Монтреал канадијанси (25)
Ранг 1
Веб-сајт www.nhl.com

Национална хокејашка лига (НХЛ) (енгл. National Hockey League—NHL; франц. Ligue nationale de hockey—LNH) је професионална организација у хокеју на леду коју тренутно чини 30 клубова, од којих је 7 из Канаде и 23 из САД.[1] Седиште лиге је у Њујорку (САД). НХЛ лига се сматра најјачом професионалном хокејашком лигом на свету,[2] и једном од највећих професионалних спортских асоцијација на територији Англоамерике.[2] Екипа која освоји првенство традиционално добија трофеј Стенли купа који је најстарији спортски трофеј који се додељује у професионалном спорту на територији Северне Америке.[3]

Лига је основана 22. новембра 1917. године у Монтреалу као наследник Националне хокејашке асоцијације (НХА) која је основана 8 година раније.[4] Од почетна 4 тима колико се такмичило 1917. године, лига је из године у годину напредовала и ширила се до 30 франшиза колико је данас активно у такмичењу. Током сезоне 2008/09. забележени су највећи приходи у историји лиге, од спонзора, ТВ права и продатих улазница за мечеве.[5]

Најбољи светски хокејаши играју у тимовима НХЛ лиге, а тренутно у лиги учествују играчи из преко 20 земаља широм света.[6] Иако су канадски играчи традиционално чинили играчку основу у већини клубова, у последње три деценије нагло је порастао број америчких и европских професионалних хокејаша у лиги.[7]

Историја[уреди]

Претеча Националне хокејашке лиге (скраћено НХЛ) била је Национална хокејашка асоцијација (скраћено НХА) која је основана 1909. године и окупљала је канадске тимове из Кебека и Онтарија. Ово је уједно била и најстарија професионална организација у хокеју на леду. Постојала је до 1917. године и у њеним оквирима је битисало 5 клубова.

Почеци НХЛ-а[уреди]

Током 1916. године дошло је до великих несугласица између власника тимова који су се такмичили у НХА лиги, а посебно су биле изразите несугласице између власника Торонто блуширтса Едија Ливингстона и власника остала 4 клуба (Канадијанса, Вондерерса, Сенаторса и Булдогса). Ливингстон је оптужен да је користио недостатке у статуту асоцијације у корист свог тима, те да је уцењивао поједине играче да не играју за ривалске тимове.[8] Власници 4 оштећена клуба су се окупили у монтреалском хотелу Виндзор крајем новембра 1917. да би расправљали о будућности такмичења.[9] Увидевши да према статуту НХА не постоји начин да се Ливингстон „изгура“ из асоцијације, одлучено је да 4 клуба суспендују своје чланство у НХА 26. новембра 1917. и да истог дана оснују властиту Националну хокејашку лигу (НХЛ).[10] Екипа Кебек булдогса, иако члан новоформиране лиге, није била у могућности да се такмичи у новој лиги из разлога што је већина играча тог тима била уједно и део 228 батаљона који је учествовао у биткама у Првом светском рату. Да би се решио изненадни проблем, а број тимова поново вратио на 4, челници НХЛ лиге су потписали уговор са играчима Торонто Блуширтса који је требало да се такмиче у оквиру новог клуба по имену Торонто Аренас.[11]

Ми нисмо бојкотовали Едија Ливингстона (власник Блуширтса) у управном одбору. То не би било ни поштено, али ни спортски. Ми смо једноставно одлучили да поднесемо оставке, и пожелели смо њему и његовој НХА франшизи срећу и успех у будућем раду.

 Власник Монтреал вондерерса Сем Лихтенхајм, у интервјуу спортском новинару Елмеру Фергусону[12]

Већ три недеље касније почело је такмичење у првој сезони НХЛ лиге (сезона 1917/18) са укупно 4 клуба. Прва утакмица одиграна је 19. децембра 1917. године између Канадијанса и Сенаторса, а играчка звезда премијерне утакмице (а касније и целе прве сезоне) био је Џо Малоун који је постигао 5 погодака у победи Канадијенса од 7:4. Малоун је сезону 1917/18 завршио са невероватна 44 поготка у 20 одиграних утакмица.[13] Међутим наставак такмичења у премијерној сезони је доведен у питање већ у јануару 1918. након што је у великом пожару до темеља изгорела Монтреалска хокејашка арена у којој су своје утакмице играли Канадијанси и Вондерерси.[14] Екипа Вондерерса је због тога била принуђена да одустане од даљег такмичења, тако да је премијерна сезона ипак окончана са 3 учесника. Екипа Кебека се вратила у такмичење 1919. године.[15]

Екипа Торонта је освојила прву титулу у НХЛ лиги и тако добила право да се бори за трофеј Стенли купа. Из двобоја са победником Пацифичке хокејашке асоцијације (ПЦХА) екипом Ванкувер милионерса Аренаси су изашли као победници и тако освојили Стенли куп за сезону 1918.[16] Екипа Канадијанса је освојила и наредно првенство 1919. године, али не и Стенли куп јер су финални мечеви против Сијетл метрополитанса отказани због епидемије шпанске грипе од које је оболела већина играча из Монтреала, а одбрамбени играч Џо Хол је преминуо.[17] До прве титуле Стенли купа у НХЛ-у тим из Монтреала је дошао 1924. године победивши у финалној серији екипу Калгари тајгерса (победника Западноканадске хокејашке лиге WCHL).[18] Иако је екипа Хамилтон тајгерса (1920. пресељени из Отаве) освојила лигашки део такмичења у сезони 1924/25 свој наступ у финалној серији условили су додатним бонусом од C$200.[19] Управа лиге је одбила тај захтев Тајгерса, па су Канадијанси дошли до НХЛ титуле без борбе (у полуфиналу елиминисали Торонто Сент Патрикс). У утакмици за Стенли куп, Монтреал је поражен с 3:1 од Викторија кугарса, и то је био последњи пут у историји америчког хокеја да је један тим који није члан НХЛ освојио тај трофеј.[20] Трофеј Стенли купа је постао службени трофеј победника НХЛ лиге 1926. године након што је WCHL асоцијација престала да постоји.[21]

Прво велико ширење лиге догодило се током 1920-их година. Године 1924. чланови НХЛ лиге постале су екипе Монтреал марунса и Бостон бруинса. Бруинси су тако постали прва америчка екипа у НХЛ лиги[22] а Марунси су наступали у новоизграђеној дворани коју ће у каснијим годинама прославити Канадијанси.[23] Већ наредне године у лигу су се укључиле и екипе Њујорк америкенса (куповином имовине Хамилтон тајгерса) и Питсбург пајратса.[24] Колико је власник њујоршког Медисон сквер гардена, Текс Рикард био фасциниран популарношћу „Американаца“ најбоље говори податак да је већ 1926. године основао властити клуб Њујоршке ренџерџе, који су исте године прикључени НХЛ лиги.[25] Након што је управа НХЛ лиге купила имовину и лиценце клубова из WCHL асоцијације лиги су се прикључиле и екипе Чикаго блекхокса и Детроит кугарса (касније Ред вингси).[26] Кон Смит је купио екипу Торонто Сент Патрика 1927. године и преименовао тим у Торонто мејпл лифси и већ 1931. изградио велику хокејашку дворану Мејпл лифс гарден.[27]

Велика економска криза која је задесила САД током 1930-их година и Други светски рат негативно су се одразили и на саму НХЛ лигу. Многи тимови су расформирани или суспендовали свој рад, а многи су пресељени. Тако су на једну сезону Пајратси постали Питсбург квекери 1930. а Сенаторси Сент Луис иглси 1934.[28] Канадијанси као најуспешнији тим до тада у лиги су били 1936. на корак од продаје и пресељења у Кливленд али су у задњи тренутак „спашени“ куповином од стране локалног трија бизнисмена и тако остали у Монтреалу.[29] Екипа Марунса је суспендовала свој рад 1938. године[30] а иста судбина заесила је и „Американсе“ 1942. који су због недостатка играча морали да одустану од наступа те сезоне (и никада нису обновили всој рад).[31] Број екипа у лиги је смањен на свега 6 у сезони 19642/43 (Бостон бруинси, Чикаго блек хокси, Дитроит ред вингси, Монтреал канадијенси, Њујорк ренџерси и Торонто мејпл лифси). Ових 6 тимова су били једини учесници НХЛ лиге у наредних 25 година, а тај период је остао познат под именом „Оригинална шесторка“ (енгл. Original Six).

Први меч свих звезда НХЛ лиге (енгл. NHL All-Star Game) одигран је 1934. године у част хокејаша Ејса Бејлија који је годину дана раније окончао каријеру након готово убилачког старта са леђа на њега од стране Едија Шора.[32] Наредни ол-стар меч одигран је 1937. као подршка породици играча Ховија Моренза који је преминуо од коронарне емболије након тешке повреде на утакмици. Његов клупски колега Орел Жолија је једном приликом изјавио да је Моренз умро „сломљеног срца“ након што је сазнао да више никада неће моћи да игра хокеј.[33] Морис Ришар је постао први играч који је постигао 50 погодака током сезоне у којој је одиграно 50 утакмица (1945).[34] Екипа Канадијанса је у периоду од 1956. до 1960. освојила 5 узастопних НХЛ титула, што је рекорд који никада није оборен.[35] Први тамнопути играч у НХЛ лиги био је хокејаш Бостон бруинса Вили О'Ри чијим наступом од 18. јануара 1958. је срушена расна баријера међу НХЛ играчима (до тада су сви играчи били искључиво белци).[36]

НХЛ између 1960. и 1990.[уреди]

Током 1960-их година лига је постигла велики напредак када су електронски медији у питању, потписивањем бројних уговора о дирктним преносима утакмица са водећим телевизијама широм континента. Крајем 60-их појавиле су се и ривалске организације које су имале сличне амбиције као и НХЛ. Западна хокејашка лига (WHL) чији циљ је било укључење у борбу за Стенлијев трофеј није заживела, али зато јесте Светска хокејашка асоцијација (WHA) која је у такмичарском смислу постала велики ривал НХЛ организацији све до свог гашења 1979. године.

Борба за тржиште и примат у хокејашком свету довела је до ширења лиге, па се тако у сезони 1967/68 број екипа удвостручио. Чланови лиге су постали Лос Анђелес кингси, Минесота норт старси, Филаделфија флајерси, Питсбург пенгвинси, Калифорнија силси и Сент Луис блуз.[37] Канађани су међутим били разочарани чињеницом да је свих 6 нових клубова са територије САД[38] а као одговор на то у лигу су 1970. укључени канадски Ванкувер канакси и Бафало сејберси (град је на граници обе државе).[39] Њујорк ајландерси и Атланта флејмси су прикључени лиги 1972. године[40] а две године касније и Вашингтон капиталси и Канзас Сити скаутси чиме је број тимова у лиги повећан на 18.[41]

Оснивањем WHA асоцијације 1972. године почела је и битка за играче између две ривалске хокејашке организације. Већ током прве сезоне 1972/73 чак 67 играча из НХЛ тимова је прешло у ривалску лигу за, за то време огромне суме новца.[42] Највреднији уговор је потписао Боби Хал који се за $2,5 милиона обавезао на верност екипи Винипег џетса што је била рекордна вредност уговора у хокеју у то време.[43] Сукоби који су трајали између две лиге наредних седам година негативно су се одразили на оба такмичења, посебно у економском погледу. Године 1979. потписан је историјски уговор између НХЛ и WHA асоцијације по коме се НХЛ обавезао да ће у своје оквире примити клубове који су се такмичили у WHA лиги која је престала да постоји. Сходно споразуму из 1979. чланови НХЛ су постали Едмонтон ојлерси, Хартфорд вилерси и Кебек нордикси.[44]

Осамдесете године НХЛ-а својим играма обележио је легендарни Вејн Грецки који се прикључио екипи Ојлерса у сезони 1979/80.[45] Предвођени Грецким, Ојлерси су освојили 4 Стенли купа (1984, 1985, 1987 и 1988.) а сам Грецки је остао упамћен по својим рекордима по броју постигнутих голова (92 гола 1981/82), асистенција (163 у сезони 1985/86) и освојених поена (215 у сезони 1985/86) током једне сезоне.[45] Његов трејд у Кингсе 1988. године за последицу је имао невероватан раст популарности НХЛ-а на територији САД који је довео током 90-их до новог таласа проширења (Сан Хозе шаркси, Тампа беј лајтнингси, Отава сенаторси, Анахајм дакси, Флорида пантерси, Нешвил предаторси, Атланта трешерси, Минесота вајлдси и Коламбус блу џакетси).

НХЛ локаути и последице[уреди]

Због штрајка играча НХЛ лига је три пута прекидала са такмичењима (енгл. Lockout) у периоду између 1992. и 2005. године.

Први штрајк који је покренула асоцијација НХЛ играча (NHLPA) десио се у априлу 1992. а успешно је окончан након десет дана преговора са управом лиге.[46] До новог локаута дошло је већ две године касније, на почетку сезоне 1994/95. Почетак сезоне каснио је више од три месеца (од 1. октобра до 11. јануара), а број утакмица у тој сезони је смањен са 84 на 48 и играле су се само утакмице унутар исте конференције.[46] Као резултат локаута уследило је потписивање колективног уговора између управе лиге и асоцијације играча. Овај уговор је допуњен 1998. године и важио је до 15. септембра 2005. године.[47]

Пошто по истеку постојећег уговора није постигнут нови договор између управе лиге и синдиката играча, 15. септембра 2004. пролашен је нови локаут од стране играча, а све утакмице су одгођене до даљег.[47] Локаут је трајао пуних 310 дана (најдуже у историји професионалног спорта) због чега је цела НХЛ сезона пропуштена (сезона 2004/05).[47] Синдикат играча је тражио више средстава од управе лиге за осигурања, а нови колективни уговор је ратификован у јулу 2005. на рок од 6 година са могућношћу продужења на још једну годину по истеку уговора. Потписивање новог колективног уговора омогућило је почетак нове сезоне 2005/06.[47]

Прва сезона после једногодишње паузе почела је 5. октобра 2005. а на лед је већ првог дана изашло свих 30 екипа, што је незабележено у историји лиге. Једногодишња пауза се позитивно одразила и на посећеност утакмицама у новој сезони, тако да је сезона 2005/06 остала запамћена по рекордној гледаности утакмица у историји лиге. Утакмице у тој сезони је уживо пратило укупно 20.854.169 гледалаца или 16.960 гледалаца по утакмици, што је повећање за 1,2% у односу на рекорд из сезоне 2001/02.[48] Највећу посећеност забележили су сви канадски тимови (посећеност од 98%)[48] док су екипе Канадијанса, Флејмса, Аваланча, Вајлдса, Лајтнингса и Канакса распродале све сезонске улазнице.[48][49] Највећи раст посећености утакмица (али и тв преноса) од 33% остварила је екипа Питсбурга, понајвише захваљујући новом хокејашком чуду у лику првог пика на драфту, 18-о годишњака Сиднија Крозбија.[48][50]

Од сезоне 2007/08 уведен је такозвани Зимски класик (енгл. NHL Winter Classic), односно утакмица регуларног дела сезоне која се игра на отвореном сваког 1. јануара. Први зимски класик одржан је 1. јануара 2008. у Њујорку пред 71.000 гледалаца између Бафала и Питсбурга, а славили су Пенгвинси бољим извођењем пенала са 2:1 (победнички гол постигао је Сидни Крозби).[51] Због великог успеха овог догађаја, зимски класик је постао традиција у оквиру регуларног дела сезоне НХЛ лиге.

Правила игре[уреди]

Трајање утакмице[уреди]

Главни чланак: Хокеј на леду
Званични лого НХЛ-а до 2005. године

Свака утакмица НХЛ лиге се одвија између два тима у трајању од укупно 60 минута. Утакмица је подељена на три периода (трећине) у трајању од по 20 минута, а трајање паузе између две трећине је 15,30 минута, односно 17 минута уколико пренос меча ради национална телевизија. Рекламне паузе за ТВ куће које раде пренос меча су на првом прекиду након 6, 10 или 14. минута од почетка сваког периода, изузев уколико је прекид у наведеном термину резултат постигнутог погодка неке од екипа, односно уколико неки од тимова има предност играча више (енгл. power play) у том тренутку. У наведеним ситуацијама рекламни блок иде у току првог прекида након постигнутог гола, односно истека пауер плеја. Такође према новим правилима из сезоне 2007/08 уколико је до прекида дошло због ајсинга (енгл. icing) није допуштена рекламна ТВ пауза. То правило је уведено да би се спречили играчи да праве паузе у тренуцима када измене нису дозвољене.

Након 60 минута екипа која је постигла више погодака је победник утакмице. Уколико је резултат нерешен након 60 минута игра се продужетак. У регуларном делу сезоне продужетак траје 5 минута, и игра се системом 4 против 4 све док једна од екипа не постигне погодак (правило златног гола). Прва екипа која постигне погодак је победник и меч се аутоматски прекида. До сезоне 2005/06 важило је правило да уколико и након продужетка нема победника утакмица се региструје нерешеним резултатом.

Од сезоне 2005/06 не постоји нерешен резултат, већ се уколико је резултат након продужетка нерешен изводе пенали (казнени ударци). По три играча сваког тима изводе пенале, а победник је она екипа која постигне више погодака. Уколико је резултат након три пенал серије и даље нерешен, извођење казнених удараца даље се наставља по систему златног гола. Екипи која осигура победу након извођења пенала дописује се један погодак на број голова пре извођења казнених удараца.

Током плеј-офа се не изводе пенали након продужетака. У доигравању трајање продужетка је 20 минута, игра се системом 5 на 5 све док један тим не постигне погодак. Теоријски то значи да утакмица може да траје неограничено дуго временски, али у пракси никада се није десило да је једна утакмица трајала више од 6 продужетака. У досадашњој НХЛ историји свега 4 утакмице су окончане у 5. продужетку, а 2 у шестом.[52] Током плеј-офа нису дозвољене рекламне паузе у продужецима за ТВ станице током прекида, а прва пауза након половине првог продужетка се користи само за глачање ледене површине.[тражи се извор]

Према правилима НХЛ и ИИХФ, у регуларном делу сезоне важи следећи систем бодовања:[53]

  • 2 бода - победа;
  • 1 бод - пораз након продужетка или извођења казнених удараца;
  • 0 бодова - пораз након регуларних 60 минута.

Терен за игру[уреди]

Главни чланак: Хокејашки терен
Изглед терена за игру у НХЛ лиги:
1. Подручје ван терена за кажњене играче;
2. Подручје за играче оба тима;
3. Зона за службена лица.

Утакмице НХЛ лиге играју се на клизалишту правоугаоног облика са заобљеним угловима, а сам терен је окружен заштитном оградом од плексигласа. Ширина ледене површине је 25,91 м а дужина 60,92 метра[54] што је у складу са правилима ИИХФ по којима се ширина терена креће између 25 и 26 м, а дужина од 60 до 61 метар. Централна линија које је црвене боје (дебљине 30 цм) дели терен на две половине и користи се за одређивање прекршаја забрањеног испуцавања (ајсинг).[55] Постоје и две плаве линије које деле терен за игру на три зоне, тако да свака екипа има одбрамбену, неутралну и нападачку зону и обрнуто.[55] У равни са гол-линијом постоје две тање црвене линије (по једна са сваке стране терена) помоћу којих судије досуђују да ли је постигнут погодак (да ли је пак прешао гол-линију), односно да ли је дошло до забрањеног испуцавања.

Иза сваког гола налази се трапезоидна површина (уведене од сезоне 2005/06).[56] Иза гол-линије, голман сме да игра паком само у том трапезоидном подручју, у противном голман добија казну искључења на два минута због одуговлачења игре.[57]

Црвене тачке (по две у нападачким зонама и 4 у неутралној зони) служе за извођење прекида (булија) у току утакмице, док се са плаве тачке која се налази на средини терена изводи почетни ударац на почетку сваког периода.

Правила игре[уреди]

Правила игре у Националној хокејашкој лиги се углавном поклапају са правилима која је поставила Међународна асоцијација хокеја на леду (ИИХФ). Након сваког прекршаја судија прекида игру и досуђује слободан ударац за екипу над којом је направљен прекршај. Мање разлике између две организације огледају се код офсајда, ајсинга и искључења.

Уколико пак који је играч упутио свом нападачу пређе у нападачку зону пре самог играча игра се прекида и свира се офсајд. Дакле екипа која напада не сме упутити пак у противничку зону уколико тамо већ нема неког од својих играча. Прекид услед офсајда се изводи у неутралној зони.[58] Офсајд се не досуђује уколико је играч екипе која се брани сам вратио пак у зону свог тима. Такође према правилима НХЛ лиге не суди се офсајд позиција (уколико нападач није дирао пак и вратио се на своју половину), тј. не прекида се игра у датом моменту (за разлику од ИИХФ).[58]

Ајсинг, или недозвољено испуцавање се досуђује када пак након директног додавања пређе преко две црвене линије. За разлику од међународних утакмица где се ајсинг суди аутоматски чим пак пређе другу линију, у НХЛ-у се суди такозвани touch-icing тј. када противнички играч (али не и голман) додирне пак који је прешао голманску линију. Након досуђеног ајсинга пак се додељује екипи која се бранила а були се изводи у зони екипе која је починила ајсинг.[59]

Разлике између НХЛ и ИИХФ правила огледају се и код казни искључења играча. Наиме по правилима ИИХФ-а за сваки тежи прекршај играч се аутоматски искључује из игре без права повратка на терен, док се у НХЛ лиги играч искључује из игре на 5 минута.[тражи се извор] Током трајања казне екипа која је кажњена нема право да замени кажњеног играча, и игра са играчем мање у односу на противника. Код мањих казни од 2 или 4 мин играч се аутоматски враћа у игру ако се постигне погодак, док у случају казне од 5 мин нема повратка у игру док казна не истекне, без обзира на број постигнутих погодака.[60]

Према договору између НХЛ лиге и синдиката играча од 5. септембра 2005. а у вези са борбом против допинга у спорту, сваки играч који је позитиван на недозвољена средства аутоматски се кажњава забраном играња у трајању од 20 утакмица. Уколико је и други налаз позитиван суспензија се продужава на 60 утакмица, а након трећег позитивног налаза следи доживотна суспензија.[тражи се извор]

Структура хокејашке сезоне[уреди]

Свака сезона НХЛ лиге подељена је на три дела: предсезона, лигашки део и доигравање (плеј-оф). Егзибициони део сезоне се своди на одигравање пријатељских и припремних утакмица широм света, обично током месеца септембра.

Лигашки део сезоне[уреди]

Током лигашког или регуларног дела сезоне 30 екипа је подељено у две конференције: Источну и Западну. Свака конференција је подељена на по три дивизије са по 5 екипа у свакој. У регуларном делу сезоне (са 30 тимова) свака екипа одигра укупно 82 утакмице: 41 на домаћем терену и 41 као гост. Сваки тим одигра по 24 утакмице у оквиру дивизије којој припада (по 6 са сваким ривалом) те још 40 утакмица против екипа из исте конференције (по 4 утакмице са сваким). Преосталих 18 утакмица су такозване „интерконференцијске утакмице“ које се играју против екипа из друге конференције - по један меч против 12 екипа плус још 6 мечева против три екипе.[61]

Дивизија Распоред Укупно утакмица
У оквиру дивизије 6 утакмица × 4 противника 24
Иста конференција, ван дивизије 4 утакмице × 10 противника 40
Интер-конференција 1 утакмица × 12 противника + 2 утакмице × 3 противника 18

Свака победа вреднује се са 2 бода, пораз након продужетака носи 1 бод, док пораз након 60 минута не доноси бодове. Победници свих 6 дивизија и још 5 екипа из обе конференције са највише освојених бодова настављају такмичење кроз елиминационе мечеве (или плеј-оф серију). Екипа која је након лигашког дела такмичења остварила најбољи резултат добија „Председнички трофеј“.

Елиминациони део сезоне[уреди]

Главни чланак: Стенли куп

У плеј-оф серији учествује укупно 16 екипа, по 8 из сваке конференције. Парови се одређују на основу пласмана у регуларном делу сезоне у оквиру конференције. Тако су екипе које су победници дивизија аутоматски међу прва три носиоца, а остали носиоци се бирају на основу пласмана. У првом кругу плеј-офа (конференцијско четврт финале) састаје се први са осмим, други са седмим, трећи са шестим и четврти са петим носиоцем. Игра се на 4 добијене утакмице (минимум 4, односно максимим 8 утакмица). На исти начин се одређују и парови за другу рунду, или конференцијско полуфинале.

Екипе које победе у финалним утакмицама по конференцијама стичу право играња у великом финалу, односно боре се за највреднији трофеј у НХЛ лиги - трофеј Стенли купа. Екипа која прва оствари 4 победе осваја титулу првака те сезоне.

Предност домаћег терена увек има екипа која је боље пласирана на листи носилаца. Прве две утакмице се играју на терену боље пласираног ривала у регуларном делу сезоне, те пета и евентуална седма утакмица.[61]

Меч свих звезда[уреди]

Меч свих звезда или Ол-стар меч (енгл. National Hockey League All-Star Game) је егзибициона утакмица која се традиционално игра на средини лигашког дела сваке сезоне, почев од 1947. године.[62] Имена екипа која су учествовала често су се мењала кроз историју. Од 1969. године игра се измеђе екипа Истока (све звезде истока) и Запада (све звезде запада). Од сезоне 2010/11 имена екипа се одређују према капитенима тимова.

У својој 60 годишњој историји НХЛ ол-стар меч се није играо свега 6 пута,[63] 1979 и 1987 због утакмица супер серије против екипа из Совјетског Савеза, 1995. и 2005. због локаута и 2006 и 2010 због поклапања са Зимским олимпијским играма.[64] Најуспешнији играчи на ол-стар утакмицама били су Вејн Грецки и Марио Лемју. Грецки је учествовао укупно 17 пута и освојио 25 бодова[тражи се извор] (Лемју два бода мање на исто толико наступа[65]).

НХЛ драфт[уреди]

Главни чланак: Драфт НХЛ лиге
НХЛ драфт 2008. у Отави

НХЛ драфт (енгл. NHL Entry Draft) представља годишњи избор који се обично организује два до три месеца након завршетка сезоне, а на којем учествују све франшизе НХЛ лиге, и где се бирају нови играчи за наступајућу сезону. Играчи из Северне Америке који учествују на драфту морају бити аматери, старости између 18—20 година, док добна граница не постоји за играче из Европе. Једини услов за играче из Европе је да раније нису наступали у НХЛ-у. Право наступа на драфту имају и играчи који немају потписан уговор ни са једним клубом (слободни агенти; енгл. Free agents).[66] Први драфт је одржан 1963. године и од тада се традиционално одржава сваке године. На основу процена хокејашких стручњака одређује се позиција сваког играча на драфту (пик на драфту). Екипе које су у претходној НХЛ сезони заршиле на дну табеле имају предност при избору играча на драфту.[66]

Неки од најпознатијих играча који су својевремено били први пик на драфту су Марио Лемју (1984), Матс Сундин (1989), Ед Јовановски (1994), Џо Торнтон (1997), Иља Коваљчук (2001), Александар Овечкин (2004), Сидни Крозби (2005) и Стивен Стамкос (2008).[66]

Асоцијација играча NHLPA[уреди]

NHLPA logo.svg.png

Удружење играча НХЛ лиге или скраћено НХЛПА (енгл. National Hockey League Players' Association; NHLPA) представља синдикалну организацију професионалних хокејаша који играју у 30 клубова НХЛ лиге.[67] Циљ синдиката је да заступа права хокејаша у оквиру борда лиге, те да потписује у име играча колективне уговоре. Основана је у јуну 1967. године, а њен први председник је био Боб Палфорд. Седиште синдиката је у Торонту (Канада). Сваки од 30 тимова лиге има свог представника у управном одбору асоцијације.

Од 1971. године NHLPA традиционално додељује награду Тед Линдзи за најбољег хокејаша сезоне по избору самих играча.[68]

Клубови[уреди]

Национална хокејашка лига је основана 1917. од pp. 4 канадска тима, а период од 1942. до 1947. је доба познато као "Велика шесторка". Кроз историју многи тимови су се прикључивали такмичењу, неки су се селили из једног града у други, а неки су пак престали да постоје. Данас лигу чини 30 клубова, од којих је 23 из САД а 7 из Канаде.

Убедљиво најуспешнија франшиза лиге су Монтреал канадијанси који су освојили укупно 24 трофеја Стенли купа (23 као чланови НХЛ, а 1 у оквиру НХА асоцијације). Други тим по успешности такође је из Канаде. Реч је о Торонто мејпл лифсима који у својим витринама имају 13 трофеја, али последњи су освојили давне 1967. године. Најуспешнија америчка франшиза су Детроит ред вингси са 11 титула првака. Најдуже победничке серије имају Канадијанси са 5 титула у низу (од 1955 до 1960.) и Ајландерси (између 1980 и 1983).[69] Екипа Канадијанса је такође поновила победнички низ са 4 узастопне титуле у периоду између 1976—79, а тим из тог периода су спортски новинари телевизије ESPN прогласили другим најбољим у историји професионалног спорта.[70]

Укупно 16 тимова се налази у оквиру Источне временске зоне. Једина екипа у источној конференцији која није у оквирима временске зоне UTC-5 је Винипег, док су екипе Детроита и Коламбуса једини тимови унутар западне конференције који су ван ове временске зоне. Због тога ће у сезони 2012/13 доћи до одређених престројавања по дивизијама.[71]

Дивизија Клуб Град Дворана Основан у НХЛ
Источна конференција
Атлантска
Atlantic
Њу Џерзи девилси
New Jersey Devils
Сједињене Америчке Државе Њуарк
(Њу Џерзи)
Пруденшал центар 1974
Њујорк ајландерси
New York Islanders
Сједињене Америчке Државе Њујорк
(Њујорк)
Насау ветеранс меморијал колосијум 1972
Њујорк ренџерси
New York Rangers
Сједињене Америчке Државе Њујорк
(Њујорк)
Медисон сквер гарден 1926
Питсбург пенгвинси
Pittsburgh Penguins
Сједињене Америчке Државе Питсбург
(Пенсилванија)
Консол енерџи центар 1967
Филаделфија флајерси
Philadelphia Flyers
Сједињене Америчке Државе Филаделфија
(Пенсилванија)
Велс Фарго центар 1967
Североисточна
Northeast
Бафало сејберси
Buffalo Sabres
Сједињене Америчке Државе Буфало
(Њујорк)
HSBC арена 1970
Бостон бруинси
Boston Bruins
Сједињене Америчке Државе Бостон
(Масачусетс)
ТД гарден 1924
Монтреал канадијанси
Canadiens de Montréal
Канада Монтреал
(Кебек)
Бел центар 1909 1917
Отава сенаторси
Ottawa Senators
Канада Отава
(Онтарио)
Скошабанк плејс 1992
Торонто мејпл лифси
Toronto Maple Leafs
Канада Торонто
(Онтарио)
Ер Канада центар 1917
Југоисточна дивизија
Southeast
Вашингтон капиталси
Washington Capitals
Сједињене Америчке Државе Вашингтон
(Округ Колумбија)
Верајзон центар 1974
Винипег џетси
Winnipeg Jets
Канада Винипег
(Манитоба)
МТС центар 1999*
Каролина харикенси
Carolina Hurricanes
Сједињене Америчке Државе Рали
(Северна Каролина)
РБЦ центар 1972 1979
Тампа беј лајтнингси
Tampa Bay Lightning
Сједињене Америчке Државе Тампа
(Флорида)
Сент Пит тајмс форум 1992
Флорида пантерси
Florida Panthers
Сједињене Америчке Државе Санрајз
(Флорида)
Банк атлантик центар 1993
Западна конференција
Централна
Central
Детроит ред вингси
Detroit Red Wings
Сједињене Америчке Државе Детроит
(Мичиген)
Џој Луис арена 1926
Коламбус блу џакетси
Columbus Blue Jackets
Сједињене Америчке Државе Коламбус
(Охајо)
Нејшонвајд арена 2000
Нешвил предаторси
Nashville Predators
Сједињене Америчке Државе Нешвил
(Тенеси)
Бриџстон арена 1998
Сент Луис блуз
St. Louis Blues
Сједињене Америчке Државе Сент Луис
(Мисури)
Скоттрејд центар 1967
Чикаго блекхокси
Chicago Blackhawks
Сједињене Америчке Државе Чикаго
(Илиноис)
Јунајтед центар 1926
Северозападна
Northwest
Ванкувер канакси
Vancouver Canucks
Канада Ванкувер
(Британска Колумбија)
Роџерс арена 1945 1970
Калгари флејмси
Calgary Flames
Канада Калгари
(Алберта)
Скошабанк Седлдом 1972*
Колорадо авеланчи
Colorado Avalanche
Сједињене Америчке Државе Денвер
(Колорадо)
Пепси центар 1972 1979
Минесота вајлдси
Minnesota Wild
Сједињене Америчке Државе Сент Пол
(Минесота)
Ексел енерџи центар 2000
Едмонтон ојлерси
Edmonton Oilers
Канада Едмонтон
(Алберта)
Рексал плејс 1972 1979
Пацифик
Pacific
Анахајм дакси
Anaheim Ducks
Сједињене Америчке Државе Анахајм
(Калифорнија)
Хонда центар 1993
Далас старси
Dallas Stars
Сједињене Америчке Државе Далас
(Тексас)
Американ ерлајнс центар 1967*
Лос Анђелес кингси
Los Angeles Kings
Сједињене Америчке Државе Лос Анђелес (Калифорнија) Стејплс центар 1967
Сан Хозе шаркси
San Jose Sharks
Сједињене Америчке Државе Сан Хозе
(Калифорнија)
Екс-пи павилион 1991
Финикс којотси
Phoenix Coyotes
Сједињене Америчке Државе Глендејл
(Аризона)
Џобинг.ком арена 1972 1979

Угашени и пресељени тимови[уреди]

У досадашњој НХЛ историји укупно 19 тимова је или угашено или пресељено. Први тим који је расформиран били су Монтреал вондерерси 1918. године, а разлог је била немогућност да се обезбеди довољан број играча.[тражи се извор] Први клуб који се преселио у други град био је Кебек Атлетик клуб који се 1920. преселио у град Хамилтон у Онтарију (Хамилтон тајгерси). До пресељења је дошло након што је тадашњи директор лиге Френк Калдер одузео франжизу од њеног власника Мајка Квина и продао је једној компанији чије је седиште било у Хамилтону.[72] Три клуба су расформирана током „Велике депресије“ а били су то Филаделфија квакерси (некадашњи Питсбург пајратси), Сент Луис иглси и Монтреал марунси. Почетком 1940-их и њујоршки Америкенси су запали у велику финансијску кризу која је довела до повлачења у сезони 1942/43, а касније и до потпуног гашења клуба (почетком 1946).[73]

Од екипа које су до 1979. постале делови НХЛ, 4 су промениле место боравка. Окленд силси су прешли у Кливленд (Кливленд барунси су се касније преселили у Минесоту), Кебек нордикси су постали Колорадо аваланчи 1995, Винипег џетси су прешли у Финикс 1996 док је екипа Хартфорд вилерса 1997. постала Каролина харикенси.[74][75]

Током доигравања у сезони 2010/11 франшиза Атланта трешерса је продата компанији „True North Sports and Entertainment“ која је одлучила да екипу пресели у канадски Винипег од сезоне 2011/12. и да врати старо име клуба Винипег џетси.[76]

Трофеји и награде[уреди]

Сви победници Стенли купа[77]
Нису укључени угашени клубови.
Клубови Титуле
Монтреал канадијанси 25*
Торонто мејпл лифси 13
Детроит ред вингси 11
Бостон бруинси 6
Чикаго блекхокси 6
Едмонтон ојлерси 5
Њујорк ајландерси 4
Њујорк ренџерси 4
Питсбург пенгвинси 4
Њу Џерзи девилси 3
Колорадо авеланчи 2
Филаделфија флајерси 2
Лос Анђелес кингси 2
Анахајм дакси 1
Калгари флејмси 1
Каролина харикенси 1
Далас старси 1
Тампа беј лајтнингси 1
* Освојили један шампионат пре оснивања НХЛ-а

Током сваке хокејашке сезоне управа лиге додељује већи број трофеја и награда заслужним екипама и појединцима. Свакако највреднији од њих је пехар Стенли купа који се додељује најуспешнијој екипи у текућој сезони. Екипа која након лигашког дела такмичења освоји највише бодова осваја Председнички трофеј.[78] И играчима се појединачно додељују многобројна признања на основу одређених статистичких показатеља током сезоне. Највреднији је Арт Рос трофеј[79] који се додељује најкориснијем играчу (највише освојених бодова) лигашког дела сезоне. Најбољи стрелац добија Трофеј Морис Ришар[80] а голмани екипе која је имала најмање примљених погодака током сезоне добијају Џенингсов трофеј.[81]

Добитници свих осталих индивидуалних трофеја се бирају путем гласања спортских новинара или менаџера клубова, а награде се обично додељују током јуна месеца, након што се оконча плеј-оф серија. Најпрестижнија индивидуална награда је Хартов трофеј[82] (енгл. Hart Memorial Trophy) а који се додељује најкориснијем играчу током целе сезоне (MVP - Most Valuable Player) по мишљењу професионалних хокејашких спортских новинара. Најбољи голман током целе сезоне добија Трофеј Везина,[83] а најбољи одбрамбени играч Норисов трофеј,[84] најбољи дебитант (или „руки“) добија Колдеров пехар,[85] док се као награда за фер-плеј додељује трофеј Леди Бинг.[86] Најкориснији играч током плеј-оф серије постаје власник награде Кон Смајт.[87] Избор најбољег тренера сезоне одвија се путем гласањем свих чланова „НХЛ ТВ мреже“ (енгл. National Hockey League Broadcasters Association) а најбољи тренер добија признање у виду трофеја Џек Адамс.[88] НХЛ лига објављује по три номинована у свакој категорији пар дана пре доделе награда, док се добитници сваке од награда објављују на самој церемонији доделе награда.

Најбољи играчи, тренери, менаџери у хокеју на леду који су имали веома успешне каријере, могу да се кандидују за улазак у такозвану „Хокејашку кућу славних“ (енгл. Hockey Hall of Fame). Правило је да сваки играч тек након три године по окончању каријере може бити примљен у кућу славних. Дешавало се чак и да су се поједини играчи попут Горди Хоуа и Марија Лемјуа враћали активном игрању након добијања овог великог признања.[89] Уколико је играч по проценама стручњака имао заиста фасцинантну каријеру, онда он аутоматски постаје члан „Куће славних“, а свега 10 играча је до сада доживело ту привилегију.[тражи се извор] Последњи играч коме је указана та част био је Вејн Грецки 1999. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Constitution of the National Hockey League pp. 1–3
  2. 2,0 2,1 Marsh, James (2006). "National Hockey League". The Canadian Encyclopedia., Приступљено 20. 9. 2011.
  3. "NHL.com – Stanley Cup Fun Facts". NHL., Приступљено 15. 7. 2006.
  4. The National Hockey League Official Record Book & Guide 2009 77th Edition. pp. 9. New York: National Hockey League (2008)
  5. Eichelberger, Curtis (May 29, 2009). "NHL Borrows From NFL as It Pursues Bigger TV Contract". Bloomberg., Приступљено 29. 6. 2009.
  6. "NHL aims to put global warming on ice". NHL.com., Приступљено 26. 4. 2008.
  7. Allen, Kevin (October 11, 2006). "European players taking more and more leadership roles, captaincies in NHL". USA Today., Приступљено 29. 6. 2009.
  8. Sammy in a tight corner, Toronto Star (March 3, 1915). pp. 12.
  9. McFarlane (1997). стр. 15–16.
  10. Holzman (2002). стр. 159.
  11. McKinley (2006). стр. 77.
  12. Holzman (2002). стр. 23.
  13. Pincus (2006). стр. 21.
  14. McFarlane, Brian; [Early Leagues and the Birth of the NHL; http://capitals.nhl.com/team/app?service=page&page=NHLPage&bcid=his_EarlyLeagues] National Hockey League., Приступљено 17. 1. 2011.
  15. Pincus (2006). стр. 24.
  16. Holzman (2002). стр. 197.
  17. Pincus (2006). стр. 23.
  18. Sandor (2005). стр. 33.
  19. Pincus (2006). стр. 35.
  20. "Victoria Cougars—1924–25 Stanley Cup". Legends of Hockey (Hockey Hall of Fame)., Приступљено 17. 1. 2010.
  21. Sandor (2005). стр. 35.
  22. The History of the Hub of Hockey. Boston Bruins Hockey Club., Приступљено 16. 5. 2008.
  23. McKinley (2006). стр. 102.
  24. Holzman (2002). стр. 262.
  25. Pincus (2006). стр. 33.
  26. Pincus (2006). стр. 29.
  27. Pincus (2006). стр. 39.
  28. McFarlane (1990). стр. 33.
  29. Jenish (2008). стр. 84–85.
  30. McFarlane (1990). стр. 37.
  31. McFarlane (1990). стр. 43.
  32. Pincus (2006). стр. 47.
  33. McKinley (2006). стр. 120.
  34. The Legends—Rocket Richard. Hockey Hall of Fame., Приступљено 18. 1. 2010.
  35. Pincus (2006). стр. 100.
  36. Players—Willie O'Ree. Hockey Hall of Fame., Приступљено 18. 1. 2010.
  37. Diamond (1991). стр. 175.
  38. McKinley (2006). стр. 194–195.
  39. McFarlane (1990). стр. 106–107.
  40. Boer (2006). стр. 13.
  41. McFarlane (1990). стр. 115.
  42. McFarlane (1990). стр. 113.
  43. Willes (2004). стр. 33.
  44. Willes (2004). стр. 214.
  45. 45,0 45,1 The Legends—Wayne Gretzky. Hockey Hall of Fame., Приступљено 18. 1. 2010.
  46. 46,0 46,1 CBC Sports (January 29, 2004). "We've been here before". cbc.ca., Приступљено 9. 6. 2006.[мртва веза]
  47. 47,0 47,1 47,2 47,3 Аudohar, Paul D. (December 2005). "The hockey lockout of 2004–05" (PDF). Monthly Labor Review.
  48. 48,0 48,1 48,2 48,3 Molinaro, John (April 20, 2006). "A season to remember". CBC.ca., Приступљено 9. 6. 2006.[мртва веза]
  49. Mackin, Bob (April 18, 2006). "Canucks abuse fan trust". Slam Sports., Приступљено 3. 7. 2006.
  50. Finder, Chuck (August 19, 2005). "Penguins ticket sales hit the roof". Pittsburgh Post-Gazette., Приступљено 11. 12. 2006.
  51. Sabres and Penguins to Play Outdoors on New Year's Day (Press release). Marketwire. 2007-09-17. Retrieved 2008-01-01.
  52. "Oh, what a night ... and morning. Stars-Canucks ranks sixth among longest OT games." Sports Illustrated. April 12, 2007., Приступљено 26. 4. 2007.
  53. Fitzpatrick, Jamie. "How the NHL Shootout Works". About.com. The New York Times Company., Приступљено 4. 8. 2008.
  54. National Hockey League (2005). "Dimensions of Rink". NHL.com., Приступљено 8. 6. 2006.
  55. 55,0 55,1 National Hockey League (2005). "Division of ice surface". NHL.com., Приступљено 8. 6. 2006.
  56. National Hockey League (2005). "Goal crease". NHL.com., Приступљено 8. 6. 2006.
  57. National Hockey League (2009). "Rule 63 – Delaying the Game". NHL.com., Приступљено 14. 3. 2010.
  58. 58,0 58,1 CBC sports (July 22, 2005). "Relaunching the Game". CBC.com., Приступљено 10. 6. 2006.[мртва веза]
  59. National Hockey League (2005). "Icing the puck". NHL.com., Приступљено 8. 6. 2006.
  60. National Hockey League (2005). "Minor penalties". NHL.com., Приступљено 8. 6. 2006.
  61. 61,0 61,1 NHL teams will play each other at least once per season. The Associated Press (November 30, 2007). Архивирано из оригинала 26. августа 2011., Приступљено 20. 9. 2010.
  62. NHL All-Star Game History & Statistics. [Архивирано] из оригинала 26. августа 2011.
  63. Podnieks (2000). стр. 12-14.
  64. Podnieks (2000). стр. 15-18.
  65. „Лемјуова биографија на службеном сајту”. Mario-lemieux.com. Приступљено 26. 9. 2011. 
  66. 66,0 66,1 66,2 "NHL Draft History". National Hockey League. Retrieved 2009-07-02.
  67. „What is the NHLPA?”. Nhlpa.com. Приступљено 26. 9. 2011. 
  68. History of Ted Lindsay award. Hall of fame., Приступљено 26. 9. 2011.
  69. Fitzpatrick, Jamie (2006). "Stanley Cup Winners". about.com., Приступљено 26. 6. 2006.
  70. ESPN (December 31, 1999). "The 10 greatest teams". ESPN.com., Приступљено 26. 6. 2006.
  71. "True North buys Thrashers, team set to move to Winnipeg". TSN. May 31, 2011., Приступљено 21. 6. 2011.
  72. Holzman (2002). стр. 230.
  73. Holzman (2002). стр. 43.
  74. Willes, Ed (2004). The Rebel League: The Short and Unruly Life of the World Hockey Associatio". McClelland & Stewart. ISBN 0-7710-8947-3. 
  75. "Teams". National Hockey League., Приступљено 30. 4. 2011.
  76. Rosen, Dan (June 21, 2011). "NHL Board unanimous on Winnipeg sale, relocation". NHL.com., Приступљено 24. 6. 2011.
  77. "Stanley Cup history". nhl.com. National Hockey League. Retrieved 2007-08-18.
  78. "Presidents' Trophy". nhl.com. National Hockey League. Retrieved 2007-08-18.
  79. „"Art Ross Trophy". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  80. „"Maurice Richard Trophy". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  81. „"William M. Jennings Trophy". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  82. „"Hart Memorial Trophy". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  83. „"Vezina Trophy".] nhl.com. National Hockey League. Retrieved 2007-08-18
  84. [[#cite_ref-84|↑]] [http://www.nhl.com/trophies/norris.html "James Norris Memorial Trophy"”. National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007.  line feed character у |title= на позицији 79 (помоћ); Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  85. „"Calder Memorial Trophy". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  86. „"Lady Byng Trophy". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  87. „"Conn Smythe Trophy". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  88. „"Jack Adams Award". National Hockey League. Приступљено 18. 8. 2007. 
  89. Canadian Press (November 7, 2005). "Roy on deck for 2006, 'mayhem' in 2007". tsn.ca., Приступљено 8. 6. 2006.
Библиографија

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]