Пређи на садржај

Папа Бонифације VIII

С Википедије, слободне енциклопедије
Бонифације VIII
Надгробна статуа Бонифација VIII
Лични подаци
Пуно имеБенедето Каетани
Датум рођења1235.
Место рођењаАнањи, Папска држава
Датум смрти11. октобар 1303.(1303-10-11) (67/68 год.)
Место смртиРим, Папска држава
Папа
Редослед193.
Понтификат24. децембар 1294 — 11. октобар 1303.
ПретходникЦелестин V
НаследникБенедикт XI

Рођен као Бенедето Каетани (1235—1303) кардинал је постао 1281, а за папу је изабран 24. децембра 1294. под именом Бонифације VIII пошто је Целестин V абдицирао. После њега за папу је изабран Бенедикт XI.

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Фамилија

[уреди | уреди извор]

Бенедето Каетани је рођен у Анањију, неких 50 km (31 mi) југоисточно од Рима. Био је млађи син Рофреда Каетанија (Подеста од Тодија 1274–1275), члана баронске породице Папске државе, Каетани или Gaetani dell'Aquila.[1]

Преко своје мајке, Емилије Патрасо ди Гваркино, нећакиње папе Александра IV (Риналдо деи Конти ди Сегни, који је и сам био нећак папе Гргура IX), није био далеко од седишта црквене моћи и покровитељства. Млађи брат његовог оца, Атенолфо, био је Подеста ди Орвието.[2]

Рана каријера

[уреди | уреди извор]

Бенедето је направио прве кораке у религиозни живот када је послат у манастир Мањих фратара у Велетрију, где је стављен под бригу свог стрица по мајци фра Леонарда Патраса.[3] Добио је канонство у катедрали у породичном упоришту Анањи, уз дозволу папе Александра IV. Најранији запис о њему је као сведок чина епископа Пандулфа од Анањија 16. октобра 1250. године.[4] Године 1252, када је његов стриц Пјетро Каетани постао бискуп Тодија, у Умбрији, Бенедето га је пратио у Тоди и тамо започео своје правне студије.

Његов ујак Пјетро му је 1260. доделио каноникат у катедрали Тоде. Такође је дошао у посед малог оближњег кастела Сисмано, места са двадесет и једном ватром (огњишта, породице). У каснијим годинама, отац Виталис, приор С. Егидио де С. Гемино у Нарнију, сведочи да га је познавао и разговарао са њим у Тодију и да је Бенедето био у школи коју је водио Рушет, доктор права, из тог града.[5]

Бенедето никада није заборавио своје корене у Тодију, касније је град описао као „место своје ране младости“, град који га је „хранио док је био још у нежним годинама“, и као место за које је „држао трајна сећања“. Касније у животу више пута је изражавао своју захвалност Анањију, Тодију и својој породици.

Године 1264, Бенедето је ушао у Римску курију, можда путем адвокатске канцеларије.[6] Служио је као секретар кардинала Симона де Бриона, будућег папе Мартина IV, на мисији у Француској. Папа Урбан IV (Жак Панталеон) је именовао кардинала Симона између 25. и 27. априла 1264. да се укључи у преговоре са Карлом Анжујским, грофом де Прованса, о круни Напуља и Сицилије. Дана 1. маја 1264. добио је дозволу да за своју мисију именује два или три табелиона (секретара), од којих је један био Бенедето.[7]

Дана 26. фебруара 1265, само једанаест дана након крунисања, нови папа, папа Клемент IV, писао је кардиналу Симону, рекавши му да прекине преговоре и одмах отпутује у Провансу, где ће добити даља упутства. Истог дана, Климент је писао Карлу Анжујском, обавештавајући га да папа има 35 услова на које Карло мора да пристане при прихватању круне; такође је писао Хенрију III Енглеском и његовом сину Едмунду да они никада нису били поседници Краљевине Сицилије.[8] Такође је похвалио кардинала сијенских банкара који су радили за Урбана IV на прикупљању средстава за Карла Анжујског, и да он треба да пренесе око 7.000 фунти турских из децима (пореза од десет одсто) Француске. Дана 20. марта 1265. године, да би убрзао посао са Карлом Анжујским, кардинал Симон је био овлашћен да петорици својих свештеника даје бенефиције из катедрала или на други начин унутар своје провинције.[9] Ово је можда била прилика којом је Бенедето Каетани стекао бар неке од својих француских бенефиција. Дана 9. априла 1265. године, на молбу кардинала Симона де Бриона, легација коју му је доделио папа Урбан проглашена је да није истекла после смрти Урбана IV.[10] Не би имало смисла доносити такву одлуку да је кардинал Симон већ престао да буде легат.

Дана 4. маја 1265. године кардинал Отобоно Фиески је именован за апостолског легата у Енглеској, Шкотској, Велсу и Ирској од стране новог папе Климента IV.[11] Заправо, он је послат као наследник кардинала Гаја Фолкеса, који је 5. фебруара 1265. изабран за Климента IV.[12] Дана 29. августа 1265. кардинала је на француском двору примио краљ Луј IX. Тамо је сазнао да су Симон де Монфор и његов син Хенри убијени у бици код Евешама раније тог месеца. Кардинал Отобоно је стигао у Булоњу тек октобра 1265. Пратио га је Бенедето Каетани.[13] Био је у Енглеској до јула 1268, радећи на сузбијању остатака барона Симона де Монфора који су још увек били под оружјем против енглеског краља Хенрија III. Да би финансирали своју побуну, барони су наметнули порез од 10% на црквену имовину, који је папа желео назад јер је десетина била неканонска. Ова препрека је биоа главна брига кардинала Отобона и његове пратње.[14] Док је био у Енглеској, Бенедето Каетани је постао ректор цркве Светог Лоренса у Тостеру, Нортхемптоншир.[15][16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ His elder brother, Roffredo or Goffredo, was the first Conte di Caserta from 1288, Signore di Calvi, Vairano e Norma in 1282, Senator of Rome 1290–1292, Signore di Vairano by decree of the King of Sicily on 1 April 1291, Podestà of Todi (1282/5–1283), Signore di Caserta (1290). He had a younger brother, Giovanni, and three sisters.
  2. ^ Finke, p. 9. Tosti, p. 37.
  3. ^ Tosti, p. 37, citing Teuli, History of Velletri, Book 2, chapter 5.
  4. ^ Pascal Montaubin (1997), „Entre gloire curiale et vie commune: le chapitre cathédral d'Anagni au XIIIe siècle”, Mélanges de l'école française de Rome, 109 (2): 303—442 , at 345–46.
  5. ^ Pierre Dupuy, Histoire du differend d'entre le Pape Boniface VIII. et Philippes le Bel, Roy de France (Paris 1655), pp. 527–528.
  6. ^ Ptolemaeus of Lucca Historia ecclesiastica XXIII. 26 (Muratori Rerum Italicarum Scriptores XI, p. 203). Tosti (p. 37) believed that Caetani held the office of Advocatus before he set out with Cardinal Ottoboni on the English legation.
  7. ^ August Potthast, Regesta Pontificum Romanorum II (Berlin 1875), p. 1543, nos. 18858, 18859, 18867. Pope Urban IV had held a Consistory on 25 April, at which the matter of naming Charles of Anjou as Senator of Rome was discussed. It was after this meeting that Cardinal Simon was given his Legation.
  8. ^ August Potthast, Regesta Pontificum Romanorum II (Berlin 1875), p. 1543, nos. 19037-19039.
  9. ^ Potthast, no. 19065. These were benefices which in the course of things were in the hands of the Pope.
  10. ^ Potthast, 19089.
  11. ^ Registres de Clément IV I, nos. 40–78.
  12. ^ Fieschi later became Pope Adrian V, in 1276. Another member of the embassy was Theobaldus of Piacenza, Archdeacon of Liège, who became a friend of Prince Edward, and went on Crusade with him; he later became Pope Gregory X in 1272. Francis Gasquet, Henry the Third and the English Church (London 1905), p. 414.
  13. ^ This derives from a statement of Pope Clement V in 1309, during the agitation for a posthumous trial of Boniface VIII: A. Theiner (ed.), Caesaris Baronii Annales Ecclesiastici Tomus 23 (Bar-le-Duc 1871), under year 1309, §4, p. 429. Rose Graham, "Letters of Cardinal Ottoboni," English Historical Review 15 (1900) 87–120.
  14. ^ Francis Gasquet, Henry the Third and the English Church (London 1905), pp. 403–416.
  15. ^ „George Baker, The History and Antiquities of the County of Northamptonshire Vol. III (London: J.B.Nicholas & Son 1836), pages 312–338”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 08. 07. 2022. 
  16. ^ Tosti, p. 38, n. 15

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bautz, Friedrich Wilhelm (1975). „Папа Бонифације VIII”. Ур.: Bautz, Friedrich Wilhelm. Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL) (на језику: немачки). 1. Hamm: Bautz. cols. 690–692. ISBN 3-88309-013-1. 
  • Boase, Thomas S. R. (1933). Boniface VIII. London: Constable. 
  • Celidonio, Giuseppe (1896). Vita di S. Pietro del Morrone, Celestino Papa V, scritta su documenti coevi (на језику: италијански). 3 volumes. Sulmone: Angeletti. 
  • Ciochetti, Marco (2020). Racconti di un evento: l’"aggressione" a Bonifacio VIII. Anagni, 7–9 settembre 1303. Raccolta e critica dei testi contemporanei, Rome, UniversItalia, 2020, online.
  • Coppa, Frank J, ур. (2002). The Great Popes Through History. Connecticut: Greenwood Press. 
  • Coste, Jean, ур. (1995). Boniface VIII en procès. Articles d'accusation et dépositions des témoins (1303–1311) (на језику: француски). Rome: L'Erma di Bretschneider. ISBN 978-88-7062-914-9. 
  • Denifle, H. (1889). „Die Denkschriften der Colonna gegen Bonifaz VIII. und der Cardinale gegen die Colonna”. Archiv für Literatur- und Kirchen- Geschichte (на језику: немачки). Freiburg im Breisgau. V. 
  • Finke, Heinrich (1902). Aus den Tagen Bonifaz VIII. Funde und Forschungen (на језику: немачки). Muenster. 
  • Frugoni, A. (1950). Il giubileo di Bonifacio VIII (на језику: италијански). LXII. Bulletino dell'Istituto storico per il Medioevo. 
  • Gregorovius, Ferdinand (1906). History of the City of Rome in the Middle Ages. V. London: George Bell and Sons. 
  • Marrone, John and Charles Zuckerman (1975). „Cardinal Simon of Beaulieu and relations between Philip the Fair and Boniface VIII”. Traditio. 21: 195—222. doi:10.1017/S0362152900011326. 
  • Matheus, Michael / Lutz Klinkhammer (eds.): Eigenbild im Konflikt. Krisensituationen des Papsttums zwischen Gregor VII. und Benedikt XV. WBG, Darmstadt, 2009, ISBN 978-3-534-20936-1.
  • Morghen, R. (1929). „Una legazione di Benedetto Caetani nell'Umbria e la guerra tra Perugia e Foligno del 1288”. Archivio della Società Romana di Storia Patria. 52. 
  • Oestereic, Thomas (1907). „Pope Boniface VIII”. The Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 2. 
  • Paravicini Bagliani, Agostino (2003). Boniface VIII. Un pape hérétique? (на језику: француски). Paris: Payot. 
  • Paravicini Bagliani, Agostino (2003). Bonifacio VIII. (на језику: италијански). Torino: Einaudi. 
  • Rociglio, A. (1894). La Rinuncia di Celestino V: Celestino V ed il VI centenario della sua Incornazione (на језику: италијански). Aquila. 
  • Rubeus (Rossi), Joannes (Giovanni) (1651). Bonifacius VIII e familia Caietanorum principum Romanus Pontifex (на језику: италијански). Romae: Corbelletti. 
  • Schmidinger, H. (1964). „Ein vergessener Bericht über das Attentat von Anagni”. Mélanges Tisserant (на језику: немачки). Roma. V. 
  • Théry, Julien (2017). "The Pioneer of Royal Theocracy. Guillaume de Nogaret and the conflicts between Philip the Fair and the Papacy", in The Capetian Century, 1214–1314, ed. by William Chester Jordan, Jenna Rebecca Phillips, Brepols, 2017, p. 219-259, online.
  • Schmidt, Tilmann (1983). Bonifatius VIII. In: Lexikon des Mittelalters. Vol. 2, Munich/Zurich 1983, cols. 414–416.
  • Schmidt, Tilmann (1989). Der Bonifaz-Prozeß. Verfahren der Papstanklage zur Zeit Bonifaz' VIII. und Clemens' V (на језику: немачки). Cologne, Vienna: Böhlau. 
  • Scholz, Richard (1903). Die Publizistik zur Zeit Philipps des Schönen und Bonifaz' VIII (на језику: немачки). Stuttgart. 
  • Sestan, Ernesto (1970). Bonifacio VIII. In: Enciclopedia Dantesca, a cura di Umberto Bosco. A-CIL, Rome, 1970, pp. 675–679.
  • Souchon, Martin (1888). Die Papstwahlen von Bonifaz VIII bis Urban VI (на језику: немачки). Braunschweig: Benno Goeritz. 
  • Theseider, Eugenio Dupré: Bonifacio VIII. In: Massimo Bray (ed.): Enciclopedia dei Papi, Istituto della Enciclopedia Italiana, Vol. 2  (Niccolò I, santo, Sisto IV), Rome, 2000, OCLC 313581688
  • Tierney, Brian (1964). Crisis of Church and StateНеопходна слободна регистрација. Totowa, New Jersey: Prentice-Hall. 
  • Tosti, Luigi (1911). History of Pope Boniface VIII and his times (на језику: енглески). Превод: Donnelly, E. J. New York. 
  • Wenck, Karl (1905). War Bonifaz VIII. ein Ketzer? In: Historische Zeitschrift 94 (1905), pp. 1–66.
  • Wood, Charles, T. (1967). Phillip the Fair and Boniface VIII: State vs Papacy. New York: Holt, Rhinehart, and Winston. 
  • Xavier, Adro (1971). Bonifacio VIII. Barcelona, 1971.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Папа Бонифације VIII на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Бонифације_VIII&oldid=28725635”