Јадранско питање
 |
| Историја Далмације |
|---|
Јадранско питање или Јадрански проблем, у периоду послије Првог свјетског рата, представља рјешавање судбине територија дуж источне обале Јадранског мора које су раније припадале Аустроугарској. Коријен проблема налази се у тајном Лондонском уговору, који је потписан за време рата (26. април 1915), али и у растећем национализму, посебно у италијском иредентизму и југословенству, што је на крају довело до стварања Југославије. Питање је било главна препрека крају Париске мировнке конференције, али је дјелимично рјешен Рапалским споразумом између Краљевине Италије и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (12. новембар 1920).
Позадина
[уреди | уреди извор]Аустроугарска је изашла из рата 3. новембра 1918. године, када је наредила својим трупама да престану са борбеним дејствима. Примирје у Вили Ђусти, потписано је са Италијом тога дана, а ступило је на снагу 4. новембра, а 13. новембра је потписано примирје у Београду, Италије са својим савезницима на Балканском фронту. Италија је одмах почела да заузима територије које су јој уступљене уговором из 1915. године, а истовремено је јужнословенско становништво почело са образовањем месних самоуправа против аустроугарских власти и италијанске експанзије. Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба основано је у Загребу 5-8. октобра 1918. године, а Држава Словенаца, Хрвата и Срба проглашена је 29. октобра и истог дана је Сабор, легитимни парламент Хрватске и Славоније, прогласио независност од Аустроугарске. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца образовано је 1. децембра у Београду сједињењем ове државе са Краљевином Србијом
Докази
[уреди | уреди извор]Становништво
[уреди | уреди извор]Главне доказе представила је Југославија јер је на тим територијама живело око седам милиона Словена, готово целокупно становништво.[1]
| Мјесто | Јужни Словени | Проценти | Италијани | Проценти |
|---|---|---|---|---|
| Далмација | 610.669 | 96% | 18.028 | 2,8% |
| Ријека | 15.687 26.602 укључујући Сушак |
— | 24.212 25.781 укључујући Сушак |
— |
| Горица и Градишка | 154.564 | 61% | 90.009 | 36% |
| Истра | 223.318 Западна зона: 58.373 Источна зона: 135.290 |
57% | 147.417 Западна зона: 129.903 Источна зона: 6.686 |
38% |
| Трст | 56.916 | 29,8% | 118.959 | 62,3% |
Од далматинских острва, Италијани су већину имали само на Лошињу.[2] Када је залеђе Ријеке укључено заједно са њеним предграђем југословенска већина је повећана. Италијанске претензије на Горицу и Градишку су биле опште прихваћене, као и претензије на словеначка насеља око Фрулије.[3]
На Конференцији угњетених народа у Риму (од 8. до 10. априлу 1918), Италија је пружила званичну подршку Крфској декларацији (20. јул 1917), југословенском документу који уз подршку Британије и Француске изражава потребу за политичким уједињењем Јужних Словена.[4]
Географија
[уреди | уреди извор]Италијани су тврдили да природну географску границу Италије чине Јулијски и Динарски Алпи и да се због тога аустроугарско приморје налази унутар географске Италије.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Edinburgh Review 1920, стр. 214.
- ^ а б Edinburgh Review 1920, стр. 215.
- ^ Edinburgh Review 1920, стр. 216.
- ^ Edinburgh Review 1920, стр. 218.
Литература
[уреди | уреди извор]- Edinburgh Review, Longmans, Green & Co. The Peace Conference and The Adriatic Question. 1920: Edinburgh Review, Longmans, Green & Co. Архивирано из оригинала 23. 09. 2016. г. Приступљено 22. 09. 2016.
