Захумље

За другa значења, погледајте страницу Хум.

Захумље / Захумска земља Хум / Хумска земља
Захумље и околне српске земље у 10. веку
Географија
Континент		Европа
Регија		Балкан
Политика
Облик државе		кнежевина, удеона област
— кнез
Историја
Историјско доба		средњи век
— Оснивање		7. век
— Укидање		15. век
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Византијско царство	Османско царство

Захумље или Захумска земља, односно Хум или Хумска земља (грч. Ζαχλούμων χώρα, лат. Zachulmia, Chulmia, Chelmia, Chelmunia) била је српска средњовековна област која је обухватала део горње (јужне) Далмације, приближно од реке Неретве до града Дубровника, са припадајућим залеђем и острвима. Област су настањивали Захумљани (грч. Ζαχλοῦμοι), који су били Срби. Током раног средњег века, на том подручју постојала је српска кнежевина, чији су најзнаменитији владари били кнежеви Михаило Вишевић (10. век) и Мирослав Завидовић (12. век). Као удеона област у саставу великожупанске Србије и средњовековне Краљевине Србије, често је помињана у проширеним насловима српских краљева из династије Немањића, под чијом је влашћу остала све до треће деценије 14. века. Потом је потпала под власт босанских банова и потоњих краљева Срба и Босне из династије Котроманића, у чијим је проширеним титулама такође често помињана. Током 15. века, потпала је под власт великашке породице Косача, поставши једна од области које су 1448. године ушле у састав новоствореног Војводства Светог Саве. Потоње османско запоседање ове области започело је након 1465. године, а довршено је укључивањем читавог подручја у састав новоствореног Херцеговачког санџака.

Назив

У историјским изворима, називи ове области јављају се у два основна облика (Захумље или Захумска земља, односно Хум или Хумска земља), а сваки од тих назива се даље јавља у разним правописним варијантама, како на српском тако и на страним језицима (грчки, латински, италијански). Обласно име води порекло од назива за земљу која лежи иза хума (брда), што је већ у 10. веку било познато византијском цару и писцу Константину VII Порфирогениту (945-959).

Историја

Српске области и градови у 9. и 10. веку

За више информација погледајте: Захумљани

Према Порфирогениту, Захумљани су били Срби, исто као и Травуњани, Конављани и Неретљани, становници суседних области Травуније, Конавала и Неретљанске крајине, што се изричито наводи у царевом историографском делу под називом О управљању царством.

Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областима потврђују и Анали франачког краљевства, који под 822. годином бележе да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur).

Печат захумског кнеза Николе из друге половине 10. века

Најстарији по имену познати владар Захумља био је кнез Михајло Вишевић из прве половине 10. века, који је од византијских царева добио високе титуле антипата и патриција. Такође је из нешто познијег периода познат и захумски кнез Никола, чији је печат пронађен приликом археолошких ископавања, а датира се у последње деценије 10. века.

Разни обласни владари Захумља помињу се и у позном Летопису попа Дукљанина, али по правилу без потврде у другим изворима, уз изузетке који се односе на захумског кнеза Љутовида из прве половине 11. века и великог жупана Десу, који је средином 12. века био и захумски кнез.

Хумска земља у саставу државе Стефана Немање и његових наследника

У време успона великожупанске Србије у другој половини 12. века, Хумском земљом је као удеоном облашћу владао кнез Мирослав, брат српског великог жупана Стефана Немање. Мирослав је био ожењен сестром босанског бана Кулина, а Хумом је владао до смрти, између 1196. и 1199. године. Није познато да ли је Мирослављев син, кнежевић Тољен (I), који се помиње 1189. године, надживео и наследио оца. Током 1198. године, угарски краљевић Андрија, тадашњи херцег Далмације и Хрватске, напао је на Захумље, али није успео да запоседне област.

Према казивању Мавра Орбина (1601), локални великаши су недуго након смрти Мирослава протерали његовог десетогодшњег сина, кнеза Андрију, који се заједно са мајком склонио из Хума, а власт у тој области је потом предата извесном кнезу Петру, који је од стране позног дубровачког хроничара Јунија Растића (1735) био означен као син Мирослава. Таква филијација је доведена у питање, пошто старији хроничари (Тома Сплићанин и други) приликом помињања кнеза Петра и његовог нећака Тољена (II) нису указивали на њихово сродство са кнезом Мирославом и његовим потомцима. Према Орбиновом казивању, кнез Андрија је успео да се врати на власт у делу Хумске земље уз помоћ српског великог жупана и потоњег првовенчаног краља Стефана Немањића, који је потиснуо кнеза Петра у области западно од реке Неретве. Андрија је као хумски кнез одржавао добре односе са Дубровником и Сплитом, а за собом је оставио неколико синова, међу којима се средином 13. века помињу жупан Богдан и жупан Радослав. Током 1254. године, жупан Радослав се јавља као "клетвеник" (вазал) угарског краља и противник тадашњег српског краља Стефана Уроша I, али Хумска земља је упркос том покушају остала у саставу српске државе.

Појасна копча (запон) хумског великог кнеза Петра из прве половине 13. века

Као једна од кључних српских крунских земаља, Захумље је често помињано у проширеним титулама разних српских владара, поготово током 13. и 14. века.

Почетком 14. века, дошло је до низа пограничних спорова и сукоба између српског краља Стефана Милутина (1282-1321) и хрватске властеоске породице Шубића, која је тежила да успостави власт над неретванском Крајином и Хумском земом, а такође и над суседном Босном. Иако су Шубићи у неколико наврата постизали привремене успехе, првенствено у долини Неретве, српска државна власт је увек била изнова обнављана, у потпуности над источним хумским областима, док је на западним (неретванским) подручјима постепено слабила.

Након смрти краља Стефана Милутина (1321) у Србији је дошло до династичких сукоба око престола, што је омогућило локалним хумским великашима Бранивојевићима да се знатно осамостале, а у спорове око власти над Захумљем се потом укључио и босански бан, као и суседна Дубровачка република, која је 1326. године привремено овладала Стоном и околином, али је већ 1328. године морала да српском краљу Стефану Дечанском врати те хумске области. У борбе око Захумља се потом изнова умешао и босански бан Стефан II Котроманић, што је довело до даљих спорова, тако да је почетком 1333. године дошло до коначног споразума између новог српског краља Стефана Душана и Дубровчана: повељом од 22. јануара (1333), хумске приморске области са градом Стоном и "Стонским ратом" (полуострво Пељешац) препуштене су Дубровачкој републици, уз накнаду од 8.000 перпера и обавезу плаћања годишњег данка српском владару у висини од 500 перпера (стонски доходак). У међувремену, босански бан је учврстио своју власт у долини Неретве, чиме је држава Немањића трајно изгубила највећи део Хумске земље.

Иако је цар Душан током 1350. године за време свог похода кроз западне области привремено запосео цело Захумље, недуго након његовог повратка у источне крајеве Српског царства босански бан је успео да обнови своју власт над Хумском земљом. У време распада Српског царства, делом Хумске земље владао је кнез Војислав Војиновић, а потом и његов синовац, жупан Никола Алтомановић. Каснијим запоседањем суседне Травуније, босански бан Твртко I је 1377. године додатно осигурао пуну власт над Хумском земљом, прогласивши се исте године и краљем Срба и Босне. Током 14. века, на подручју Хума посебно су се истицале великашке породице Николића и Санковића, целом облашћу је потом овладао војвода Сандаљ Хранић Косача, кога је наследио Стефан Вукчић Косача, први војвода од Светог Саве (1448), под чијом се влашћу налазила и Хумска земља. Област је након 1465. године потпала под османску власт, а потом је укључена у састав новоствореног Херцеговачког санџака.

Црквено уређење на подручју Захумља било је обележено преплитањем утицаја источног и западног хришћанства, односно православља и римаокатолицизма. Након стицања аутокефалности Српске православне цркве (1219), први српски архиепископ Свети Сава је за области Хумске земље и Травуније установио Хумску епископију, чије се првобитно седиште налазило у манастиру Богородице Стонске, а касније је измештено у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму.

Видети још

• Историја Срба у раном средњем веку
• Српске земље у раном средњем веку
• Кнежевина Србија у раном средњем веку
• Историја Србије у средњем веку
• Српско приморје
• Дукља
• Дукљани
• Травунија
• Травуњани
• Неретљанска кнежевина
• Неретљани

Извори и литература

Извори

• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum: Критичко издање и превод (PDF). 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. Архивирано из оригинала 14. 07. 2024. г. Приступљено 21. 03. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Kurze, Fridericus, ур. (1895). Annales regni Francorum inde ab a. 741 usque ad a. 829 qui dicuntur Annales Laurissenses maiores et Einhardi. Hannoverae: Impensis Bibliopolii Hahniani. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга. 
• Moravcsik, Gyula; Jenkins, Romilly, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт. 
• Prigent, Vivien (2019). „Bulles de plomb inédites pour l’histoire d’Orikos médiéval” (PDF). SLSA Jahresbericht 2018. Zürich: Schweizerisch-Liechtensteinische Stiftung für archäologische Forschungen im Ausland. стр. 135—161. Архивирано из оригинала 26. 04. 2026. г. Приступљено 26. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Scholz, Bernhard Walter; Rogers, Barbara, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Thurn, Hans, ур. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ур. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 
• Wortley, John, ур. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press. 

Литература

• Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт. 
• Благојевић, Милош (1983). . „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126. 
• Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Благојевић, Милош (2009). Захумско-херцеговачка епископија и митрополија од оснивања до краја XIX века. Београд: Свет књиге. 
• Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Бубало, Ђорђе (2016). Српска земља и поморска у доба владавине Немањића. 1. Београд: Филип Вишњић. 
• Бубало, Ђорђе (2019). „Територијална компонента краљевске титуле Немањића”. Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића. Београд: САНУ. стр. 245—290. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
• Динић, Михаило (1967). Хумско-требињска властела. Београд: Српска академија наука и уметности. 
• Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum: Коментар (PDF). 2. Београд-Никшић: Историјски институт; Манастир Острог. 
• Živković, Tibor (2011). „The Origin of the Royal Frankish Annalist's Information about the Serbs in Dalmatia”. Homage to Academician Sima Ćirković. Belgrade: The Institute for History. стр. 381—398. 
• Ивановић, Радомир (1960). . „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис. 9—10 (1959): 79—95. 
• Исаиловић, Невен (2021). „Хум и Хумска земља у титулатури средњовековних владара и великаша” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне, Хума и Травуније. Бања Лука: Филолошки факултет; Филозофски факултет. стр. 13—37. Архивирано из оригинала 29. 06. 2024. г. Приступљено 29. 06. 2024. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Исаиловић, Невен (2023). . „Хум између Немањића и Шубића почетком XIV века” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 60 (2): 997—1022. Архивирано из оригинала 16. 06. 2025. г. Приступљено 26. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Коматина, Предраг (2021). Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена (PDF). Београд: Византолошки институт. Архивирано из оригинала 23. 06. 2024. г. Приступљено 21. 03. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Мишић, Синиша (1997). . „Стон и Пељешац од 1326. до 1333. године”. Историјски часопис. 42-43 (1995-1996): 25—32. 
• Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес. 
• Љубинковић, Радивоје (1959). . „Хумско епархиско властелинство и црква Светога Петра у Бијелом Пољу” (PDF). Старинар. 9-10 (1958-1959): 97—124. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета. 
• Popović, Svetlana (2002). . „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century” (PDF). Старинар. 51 (2001): 171—184. 
• Порчић, Небојша (2016). „Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 203—220. 
• Руварац, Иларион (1901). О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766. Мостар: Пахер и Кисић. 
• Рудић, Срђан (2021). Босанска властела у XV веку: Просопографска студија. Београд-Бањалука: Историјски институт; Универзитет у Бањој Луци. 
• Ћирковић, Сима (1964a). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1964b). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело. 
• Ћирковић, Сима (1964c). . „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370. 
• Ћирковић, Сима (1981а). „Унутрашње и спољне кризе у време Немањиних наследника”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—272. 
• Ћирковић, Сима (1981б). „Унутрашње борбе почетком XIV века”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 449—461. 
• Ћирковић, Сима (1981в). „Владавина Стефана Уроша III Дечанског”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 496—510. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ćirković, Sima (2014) [1964]. . „The Double Wreath: A Contribution to the History of Kingship in Bosnia”. Balcanica. 45: 107—143. 
• Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. 
• Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело. 
• Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. 
• Uzelac, Aleksandar (2018). „Prince Michael of Zahumlje – a Serbian ally of tsar Symeon” (PDF). Emperor Symeon's Bulgaria in the History of Europe's South-East: 1100 years from the Battle of Achelous. 1. София: St Kliment Ohridski University Press. стр. 236—245. Архивирано из оригинала 26. 08. 2025. г. Приступљено 26. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)

Спољашње везе

• Политика (2018): Предраг Коматина: Досељавање Срба на Балканско полуострво
• Политика (2018): Предраг Коматина: Срби од VII до X века