Пређи на садржај

Икарус ИО

С Википедије, слободне енциклопедије
Икарус ИО

Икарус ИО
Опште
Намена Извиђач обалски
Посада 3
Произвођач Икарус Земун (погон Нови Сад)
Први лет 1926
Почетак производње 1927
Димензије
Дужина 10,40 m
Размах крила 15,20 m
Висина 3,52 m
Површина крила 47,50 m²
Маса
Празан 1.520 kg
Нормална полетна 2.450 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 мотор Форд-Либерти L-12
Снага 294 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 145 km/h
Макс. брзина на H=0 170 km/h
Долет 600 km
Плафон лета 4.500 m
Брзина пењања 180 m/min
Мотор за хидроавион Икарус ИО FORD Liberty L-12

Икарус ИО је хидроавион (Извиђач Обалски) произведен 1926. и 1927. године у фабрици авиона Икарус из Новог Сада, а за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије.

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]

Након пада прототипа Извиђачког Морнаричког (ИМ) хидроавиона са мотором БМВ 260 KS 31. маја 1926. године, Икарус је одмах приступио изради другог прототипа извиђачког хидроавиона са мотором Форд-Либерти L-12 снаге 400 KS, који је као и претходни конструисао инж. Јосип Микл технички директор Икаруса. Нови прототип је добио назив ИО (извиђач обални) и први пробни лет је обављен на дунаву код Новог Сада септембра месеца 1926. године. Након свестраних испитивања, авион је добио позитивну оцену и Поморско ваздухопловство је наручило прву серију од 12 примерака. Прву серију је Икарус испоручио у току 1927. године и ови авиони су добили бројне ознаке од 101 до 112. На основу примедби произашлих из оперативног коришћења ових авиона, извршене су одређене модификације па је ПВ крајем 1928. године извршило поруџбину још 24 примерака модификованих ИО авиона. Авиони ИО друге серије добили су нумеричке ознаке 113 до 136. Паралелно са израдом друге серије хидроавиона Икарус ИО направљен је прототип ИО авиона са мотором Лорен (класична конверзија). Ознаке подтипова ових авиона су биле према уграђеним моторима[1]:

  • ИО/Ли - Извиђач обалски хидроавион са мотором Либрерти Л-12 400 KS, (36 примерака + 1 прототип изграђених 1927. и 1928. године),
  • ИО/Ло - Извиђач обалски хидроавион са мотором Лорен-Дитрих 12Еб 450 KS, (1 примерак - прототип конверзија 1929. године),
  • ИО/Ре - Извиђач обалски хидроавион са мотором Рено 12Ке 500 KS, (1 примерак - прототип 1930. године Бр.137),
  • ИО/Ло - Извиђач обалски хидроавион са мотором Лорен-Дитрих 12Дб 400 KS, (20 примерака - конверзија 1934. године).

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Икарус ИО спада у класу хидроавиона са централним чамцем, потпуно је дрвене конструкције. Био је двокрилац, крила су му дрвене конструкције, заобљена на крајевима и пресвучена платном. На доњем крилу испод упорница налазе се уграђени помоћни пловци који повећавају стабилност пловидбе. Од метала су му направљене упорнице, затезачи и метална конструкција носача мотора (балдахин). Авион је погонио водом хлађени мотор Форд-Либерти Л-12 (Liberty L-12), 12-то цилиндрични линијски мотор V распореда цилиндра у два реда, који су међусобно заклапали угао од 45°, снаге 400 KS, и дрвена потисна елиса фиксног корака. Имао је три члана посаде, извиђач и пилот су седели паралелно један поред другог а нишанџија је седео испред њих у турели. Хидроавиони ИО су били стандардно обојени светло сивом бојом. Авион је поред обалског извиђања имао и функцију лаког бомбардера могао је да понесе око 250 kg. убојитог терета и био је наоружан једним митраљезом Дарне 7,7 mm на окретници у предњој турели.

Оперативно коришћење

[уреди | уреди извор]

Авион Икарус ИО је коришћен у Ратној морнарици Краљевине СХС/Југославије као обални извиђач и лаки бомбардер. Служба му је почела 1927. и трајала до пред сам рат 1941. године. Авиони су били распоређени и службовали у базама Дивуље, Водице и Кумбор. У почетку коришћења овог авиона се догодио релативно велики број удеса тј. већ 1932. године, број ових авиона је са почетних 37 пао на 29 коришћених примерака. Због интензивног коришћења 1933. године су истекли ресурси већине мотора Либерти па је 1934. године извршена замена Либерти мотора, моторима Лорен-Дитрих, што је омогућило даљу употребу ових авиона. У јануару месецу 1941. године у саставу Поморског Ваздухопловства било је 4 авиона овог типа од којих су два била исправна. У току ратних операција априла 1941. ови авиони нису коришћени, њихову функцију су преузели модернији авиони Рогожарски СИМ-XIV-Х и Рогожарски СИМ-XIVБ–Х.

Земље које су користиле овај авион

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Петровић, Огњан М. (2/2000). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930)". Лет - Flight 2: pp. 21-84. ISSN 1450-684X

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Лучић, Душан (1936). Основи практичне аеродинамике са описима аероплана (на језику: (језик: српски)). YU-Нови Сад: Ваздухопловни Гласник. 
  • Микић, Сава (1933). Историја југословенског ваздухопловства (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић. 
  • Оштрић, Шиме; Мицевски, М. (14. 09. 2007). Летећи Чунови: Чамци који лете - летјелице које плове (на језику: (језик: српски)). Београд: Галерија '73. 
  • Isaić, Vladimir; Frka, Danijel (2010). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio) (на језику: (језик: хрватски)). Zagreb: Tko zna zna d.o.o. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Петровић, Огњан М. (2000). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930)”. Лет - Flight (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. 2: 21—84. ISSN 1450-684X. 
  • Taylor, Michael J. H. (1989). Jane's Encyclopedia of Aviation. London: Studio Editions. стр. 528. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Алманах Југословенског ваздухопловства 1931-1932, Београд, Време, 1932,
  • Ђокић, Небојша; Надовеза, Бранко (2017). Ваздухопловна индустрија Краљевине СХС. Београд: Метафизика. ISBN 978-86-7884-210-8. 
  • Kolo, Aleksandar (1991). „Dejstva Pomorskog vazduhoplovstva Jugoslovenske mornarice”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. specijal: 24 — 29. ISSN 1450-6068. 
  • Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068. 
  • Радовановић, Радован (2015). Небојша Д. Ђокић. „ФАБРИКА ИКАРУС И ПОЧЕЦИ СРПСКЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ ИДУСТРИЈЕ”. „ЗАПИСИ“ Годишњак Историјског архива Пожаревац (на језику: (језик: српски)). Пожаревац: Историјског архива Пожаревац. 4: 179 — 192. ISSN 2334-7082. 
  • Ђокић, Небојша; Радовановић, Радован (2017). „СТВАРАЊЕ ВАЗДУХОПЛОВСТВА КРАЉЕВИНЕ СХС И ФОРМИРАЊЕ РАТНЕ ДОКТРИНЕ”. Записи (на језику: (језик: српски)). Пожаревац: Историјски Архив Пожаревца. 6: 113 — 126. ISSN 2334-7082. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Икарус_ИО&oldid=27884297”