Vikinzi

Ukoliko ste tražili TV seriju, pogledajte članak Vikinzi (TV serija).

Viking (stnord. víkingr – vikingr) je termin koji se uobičajeno koristi za nordijske (skandinavske) ratnike, trgovce i gusare. Nastanili su se u širokoj oblasti Evrope, Azije, Bliskog istoka kao i dela Afrike, od kraja 8. do sredine 11. veka.

Koristili su svoje čuvene drakare da putuju do Bliskog istoka (Carigrada, Volge u Rusiji), na krajnji zapad, kao što su Island, Grenland i Njufaundlend, i krajnji jug kao Al Andaluz. Ovaj period vikinške ekspanzije, poznat kao Vikinško doba, čini najveći deo srednjovekovne istorije Skandinavije, Velike Britanije, Irske i ostatka Evrope u celini. Ovaj period ekspanzije je doveo do širenja nordijske kulture, ali i do istovremenog unosa jakih stranih kulturnih uticaja u samu Skandinaviju, sa dubokim razvojnim implikacijama u oba smera.

Popularne, moderne koncepcije Vikinga – termina koji se često primenjuje neformalno na moderne potomke i stanovnike moderne Skandinavije – često se znatno razlikuje od kompleksne slike koja proizilazi iz arheoloških i istorijskih izvora. Romantizovana slika Vikinga kao plemenitih divljaka je počela da se pojavljuje u 18. veku; i od tog vremena se razvila i postala široko zastupljena tokom Vikinškog oživljavanja u 19. veku. Gledišta na Vikinge kao bilo nasilne, piratske bezbožnike, ili kao neustrašive avanturiste posledica je u znatnoj meri konfliktnih varijeteta modernih vikinških mitova, koji su nastali tokom ranog 20. veka. Današnje popularne reprezentacije Vikinga, tipično bazirane na kulturnim klišeima i stereotipovima, komplikuju moderno shvatanje vikinške ostavštine.

Rana istorija i formiranje nacija

Karta s prikazom područja Skandinavskih naselja

  Osmi vek

  Deveti vek

  Deseti vek

  Jedanaesti vek

Rana plemena koja su živela u Skandinaviji današnja nauka poznaje kao Gote i Gaute (naseljene u južnom delu današnje Švedske, Gotlandu) i Svione.

U 6. veku pišu istoričari Jordanes i Prokopije iz Cezareje da u Skandinaviji živi mnoštvo naroda i plemena od kojih svaki ima svoga zasebnog vladara. Rezultat manjih plemenskih migracija bio je nastanak današnjih naroda poznatih u Skandinaviji; Šveđana, Danaca i Norvežana koji su sredinom 6. veka zauzeli svoje današnje prostore. U to rano istorijsko doba Skandinavija je bila rascepkana na niz manjih plemenskih kneževina. Ujedinjenje tih manjih država u veće, bio je dug i spor proces.

Prvi vladar koji je ujedinio Norvežane u 9. veku bio je Harald Lepokosi. Nakon njegove smrti 933. raspala se centralna vlast. Tek u 11. veku pošlo je za rukom Olafu Svetom da ponovo ujedini sve Norvežane. On je ostao poznat po tome što je u svoj narod doneo hrišćanstvo. Javno se krstio i tako, svojim primerom, pomogao bržu hristijanizaciju, do tada paganskih Norvežana.

Početkom 9. veka dolazi i do ujedinjenja Danske koja doživljava procvat i uspon u doba Haralda Plavozubog i Knuta Velikog kad je pod danskom vlašću bila i trećina Engleske i južni deo Švedske. (Harald Plavozubi 950. - 986, Knut Veliki 1016. - 1035)

I Švedska je u ranom srednjem veku bila razjedinjena na mnoge male kneževine i plemenske saveze. U to doba posebno se isticao plemenski savez u Upsali. Raspadom rodovskih društvenih zajednica i odnosa klasna podela društva najranije se zapaža kod Šveđana. Usled niza nerodnih godina koje su rezultovale nizom godina gladi pojedine plemenske vođe i aristokrate okupljaju svoje ratne družine i sa svojim brodovima organizuju prekomorske pljačkaške pohode.

Jedni su krenuli na zapad prema Francuskoj, Severnoj Nemačkoj i Engleskoj. Dok su drugi krenuli na istok uzvodno rekama i zašli duboko u slovenske zemlje sve do Kijeva pod imenom Varjazi. Dok su zapadni pljačkaši napadali Flandriju, Franačku Galiju i Friziju, pa uz zapadne obale Franačke Atlantskim okeanom stigli do Akvitanije i Španije.

Godine 844, po reci Garoni dopiru do Tuluza zatim se pojavljuju pred Lisabonom i Kadizom, osvajaju Sevilju, 845. pljačkaju Pariz, a 859. osvajaju Gibraltar i pljačkaju obale Mediterana sve do Sicilije i južne Italije. Osim strašnih razaranja i krvoprolića kojima su bili izloženi nesrećni Evropljani od varvara sa severa, dodatno su trpeli gubitke u ljudstvu jer su Vikinzi masovno ljude odvodili u roblje. U to doba i nisu imali ozbiljnije neprijatelje ni organizovane vojne sile koja bi im se ozbiljno suprotstavila osim velike i vojno nadmoćne Vizantije koju su Vikinzi izbegavali i sklapali s njom povoljne trgovačke saveze da joj se ne bi previše zamerili. (jednom zgodom su mirni prolazak u Crno more preko Dardanela platili arapskim robljem pohvatanim na južnoj Siciliji!).

Zbog mnogih susreta i trgovačkih razmena sa drugim, novim i neobičnim narodima, Vikinzi su poprimili uticaje mediteranskih, islamskih i hrišćanskih naroda što se posebno ističe na njihovoj specifičnoj umetnosti.

Vikinški brodovi

Glavni članak: Vikinški brodovi

Vikinški brod

Vikinzi su pravili dva tipa brodova: dugačke i uske, za rat i kraće, široke i stabilnije za trgovinu i transport. Razvili su brod bez palube, s kobilicom i ojačanim koritom koji se naziva drakar.

Rekonstrukcija dugačkog broda Morski pastuv.

Model knarr tipa broda.

Dugački brodovi su omogućavali dalekosežne ekspedicije, mada su Vikinzi isto tako konstruisali nekoliko drugih tipova brodova.

Ratni brodovi su bili lagani, stabilni i laki za manevriranje. Upravo tako dobri brodovi omogućili su im izuzetnu mobilnost. Bili su veoma brzi i moglo se njima doći veoma blizu obale, tako da meštani nisu uspevali organizovati odbranu.

Tipično za vikinške ratne brodove bila je glava zmaja ili nekog vodenog čudovišta, koja je stajala napred na vrhu i svojim otvorenim čeljustima i razrogačenim očima plašila neprijatelje. U to doba cela Europa je bila u strahu od vikinškog napada i izgovarali su molitvu: „Od normanskog besa, čuvaj nas mili Bože“.

Ne zna se pouzdano što im je služilo za navigaciju. Pretpostavlja se da su plovili u blizini obale što su duže mogli, a na pučini su se verovatno orijentisali prema pticama, zvezdama, smerom talasa, o čemu svedoči Haukova saga.

Brodovi su bili integralni deo vikinške kulture. Oni su omogućavali svakodnevni transport preko mora i plovnih puteva, eksploataciju novih zemalja, prepade, osvajanja, i trgovinu sa susednim kulturama. Oni su isto tako imali veliki religiozni značaj. Ljudi sa visokim statusom su ponekad bili sahranjeni u brodu zajedno sa žrtvovanim životinjama, oružjem, obrednim i drugim predmetima, kao što je slučaj sa sahranjenim plovilima u Gokstadu i Osebergu u Norveškoj i iskopanim sahranjenim brodom u Ladbiju u Danskoj. Sahranjivanje brodova su takođe praktikovali Vikinzi izvan domovine, kao što je slučaj s iskopanim Salme brodovima na Estonskom ostrvu Saremu.

Oružje

Vikinški mačevi

Najvažnije vikinško oružje bio je mač. Oštrica mača bila je duga oko 90 cm, a široka oko 10. Čini se da su vrlo cenili oštrice uvezene iz Franačke; njima bi sami dodavali balčake koji su često bili ukrašeni raznim ornamentima. Koristili su i luk i strele. Postojali su različiti lukovi za različite svrhe. Neki su bili dugi i do 2 metra. Uglavnom su ih izrađivali od tise. Tu su još i sekire i koplja. A za odbranu i štitovi uglavnom okrugloga oblika.

Ratna se strategija Vikinga sastojala od iznenadnog napada pri kojem bi ugrabili sve što je vredno, a potom jednako brzo odjurili na pučinu. Većina napada nije bila pomno planirana niti strateški komplikovana, iako je bilo i takvih koji su svedočili o vrlo razvijenoj organizaciji i vojničkim veštinama.

Novac

Vikinzi su se pre nego što su počeli kovati vlastite kovanice služili kovanicama naroda s kojima su došli u dodir. Prva vikinška kovnica novca bila je u Hedebiju, u današnjoj Norveškoj. Motivi vikinških kovanica bili su brodovi, životinje, kuće.

Vikinške kovanice nisu imale nominalnu vrednost, vredele su prema svojoj težini. Kad je trebalo da se usitne, rezale su se na komadiće. Čistoća materijala proveravala se zarezivanjem kovanica.

Osim vikinških, pronađene su i kovanice Vizantskog Carstva, Kalifata, Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, Engleske (čak više nego u samoj Engleskoj, ne zato što su ih Vikinzi toliko opljačkali, nego zato što su se za engleskog kralja Edgara sve kovanice topile i ponovo kovale svakih pet do šest godina). Pronađene su još i franačke i frizijske kovanice. Sve su ove kovanice, kao i originalne vikinške, Vikinzima vredele isključivo prema svojoj težini.

Osim kao platežno sredstvo, kovanice su Vikinzima služile i kao nakit. Neke bi probušili i nizali na razne načine, a neke bi rastopili i stvarali nešto potpuno novo (narukvice, ogrlice, broševe).

Vikinška umetnost

Glavni članak: Vikinška umetnost

Vikinška umetnost rano srednjovekovne Skandinavije i Danske - kako je u ranoj fazi njene evolucije reprezentuju stariji i mlađi oseberški stil (9. vek), a u kasnijoj fazi stilovi jellinge, ringerike i urnes (10. i 11. vek) - uporedna je likovna pojava s irskom i anglosaksonskom, pretežno hrišćanizovanom, umetnošću na Britanskim ostrvima.

Kao kasni paganski izdanak «varvarske» kulture zapadne Evrope iz doba seobe naroda. Vikinška umetnost nastavlja u Norveškoj i Danskoj a posebno u Švedskoj baštinu merovinške zoomorfne ornamentike koju je u Evropi prekinula karolinška renesansa prodirući postepeno i sporadično i u novi, ranoromanski likovni govor zrelog feudalnog hrišćanskog srednjeg veka. Njen razvoj počinje u stvari jednim prelaznim stilom, starijim oseberškim stilom, koji se razvija u raznim delovima Skandinavije na prelazu iz 8. vek u 9. vek. To je nešto izmenjeni zoomorfni stil III u kojem ima elemenata preuzetih iz insularne (irske) umetnosti. Taj prelazni stil koji je bio raširen, posebno u Južnoj Norveškoj, najbolje opisuju obe strane pramca broda iz Oseberga.

Već u prvoj polovini 9. veka, taj plošni stil je zamenjen punijim, i izražajnijim, reljefnim stilom nazvanim Mlađi oseberški stil. Taj stil se odlikuje figurama životinja koje se međusobno prepliću, bore i grizu praveći prekrasne dramatične prizore prepune dinamike. Iz tih oblika nastaje i naziv celog stila - Stil zakačenih životinja (engl. Gripping-beast style, šved. Gripdjurstil). Te čudesne životinje izbuljenih očiju i dugim repovima savijenim u krivine, skupljenim u klupka, ispunjavaju u raznovrsnim pozama plohe ukrasnih, ali i upotrebnih predmeta vikinške svakodnevnice od drveta, kosti i metala. Poreklo ovog fantastičnog životinjskog sveta još nije sasvim objašnjeno. Čini se da više izvire iz orijentalne, negoli iz karolinške tradicije. U red najlepših radova oseberškog stila, a ujedno i u red najznačajnijih dela «varvarske» umetnosti posle seobe naroda, ulaze drveni stupovi sa čudnovatim zmijskim glavama. Ovde je ne samo glava već i dugački vrat zmija prekriven bogatim zoomorfnim dekorom u punoj plastici. Ova ekspresivno i «barokno» koncipirana glava s otvorenim čeljustima i velikim očnjacima ima uzor možda u nekom karolinškom ili, verovatnije, orijentalnom životinjskom liku. Međutim, način na koji je ta glava rešena u likovnom smislu, sasvim je nordijski. To sudimo po dubokom reljefu i snažnoj minuciozno izrađenoj plastici. Više pojedinačnih životinja isprepletenih u snažno klupko formiraju glavu zmaja.

Pred kraj 9. veka, mlađi oseberški stil pomalo osiromašuje i degeneriše se. Otprilike u isto vreme na njega se nadovezuje stariji stil jelinge (oko 900/30-980) On je nastao preoblikovanjem irskih zoomorfnih oblika (odatle mu i drugi naziv hiberno-saksonski jelinge stil), a predstavlja, po mišljenju S. Milera, V. A. Dženija i T. Kendrika, skandinavsku varijantu ranosrednjovekovne zoomorfne ornamentike. Svojim životinjskim likovima koji su izrazito vrpčasti i sasvim plošni, ovaj stil je između svih vikinških stilova najudaljeniji od stvarnosti i realnog prikaza. On podseća pomalo na Salinov stil II germanske zoomorfne ornamentike, iz kojeg verovatno i vodi poreklo. Danski hiberno-saksonski uzorak stila jelinge pokazuje tipično nepovezano i isprekidano pletivo izduženih životinja koje se međusobno bore.

J. Brendsted je utvrdio da životinje Salinovog zoomorfnog stila III nastaju u dekoraciji oko 850. a «zakačena» životinja mlađeg oseberškog stila, oko 900. Postoji vrlo malo primera kombinacije jednog i drugog tipa životinja, ali te kombinacije ne predstavljaju prelaz u tip životinje koji karakteriše stil jelinge. Izrazita obeležja stila jelinge starijeg tipa pokazuju metalni okovi iz Elstrupa (Kopenhagen, Muzej), zlatni predmeti iz Roda, Norveška (Narodni muzej, Oslo), i zlatna okrugla pločica iz Hidensija (Stralsund, pokrajinski muzej) čiji se ornament sastoji od četiri isprepletene životinje, verovatno ptice nalik sovi. Kruškoliko oblikovana bedra životinje prekrivena su upletenim spiralama i tačkastom granulacijom, a njihove noge su vezane kao u stilu zakačenih životinja. Taj stil početkom X veka polako istiskuje mlađi stil jelinge (oko 950. - 1050) u kome dominira engleski motiv tzv. «velike životinje» (početni stadijum ovog motiva javlja se, prema J. Bredstedu, na kamenom krstu iz IX veka u crkvi Sv. Alkmunda u Derbiju). Taj stil se, potpuno formiran javlja u Skandinaviji prvi put na čuvenom runskom kamenu kraljevskog groba u Jelingeu u sev. Jilandu. Ovaj dekorativno skulpturalni kamen je naredio da se podigne oko 980. godine danski kralj Harold Gormuson kao spomenik svojim roditeljima. U runskom zapisu na jednoj od tri strana kralj se hvali da je osvojio Dansku i Norvešku i da je Dance hrišćanizovao. Na čeonoj strani kamena isklesan je, formalno i ikonografski - u umetnosti ranog Srednjeg veka u Skandinaviji sasvim poseban, najstariji prikaz raspetoga Hrista. Hristovo telo sapeto je ornamentalnim pleterom, imitirajući sličan manir prikazivanja raspeća u irskim ranim iluminacijama. (Evangelistar iz St. Galena). Na kamenu je još prikazana i markantna «velika životinja» nalik na grabljivca sa spiralno stilizovanim zglobovima, kandžama u obliku polumeseca i trouglastom glavom grifona. Jezik, rep i kresta završavaju se nekom vrstom palmete. Oko životinje se obmotala velika zmija koja joj daje izrazito nordijsko ikonografsko obeležje. Sama životinja, nesumnjivo, vodi poreklo od Lava-grifona iz vizantijske ili orijentalne umetnosti. Ostaje, međutim otvoreno pitanje kako je taj tip životinje došao na sever Evrope, da li direktno s područja oko Crnog mora ili posredno, iz engleske umetnosti. Takav lik pojavljuje se sve do propasti vikinške ornamentike, a ponovo se javlja u različitim varijantama kroz ceo XI vek (vikinška kutija za nakit nađena u riznici katedrale Kaminu, a nešto kasnije na bronzanoj zastavici iz Sederala u Švedskoj, a u jednoj modifikovanoj verziji na dovratku starije drvene crkve u Urnesu u Švedskoj. Skandinavski arheolozi ovu poslednju fazu stila nazivaju mamen, a tipičan primer je bojna sekira iz jednog tumula u Mamenu na poluostrvu Jiland. Stil mammen jedan je od ishodnih tačaka kasnijeg urnes stila. Runski kamen nepoznatog vikinga iz vremena oko 1030. godine, otkriven 1852. na groblju svetog Pavla u Londonu (Gildhal), jasno ilustruje ovu kasnu fazu mlađeg stila jelinge. S leve strane kamena je prikaz «velike životinje», a s desne danski runski natpis. Već veliki kamen iz Jelinga pokazuje da vikinška umetnost Srednjeg veka napušta čistu ornamentiku, a postepeno preuzima realistički prikaz kao temeljni uticaj Srednje i južni Evrope. Treba uzeti u obzir da vikinška umetnost, osim izvornog životinjskog motiva koristi i druge motive u čiji krug uticaja dolazi. To su npr. čvorasti troplet sa balčaka mača iz Lipehnea (sada u Štatlihe muzeju u Berlinu) i vegetativni ukras orijentalnog porekla (srebrna ogrlica iz Vernbija u Švedskoj - muzej u Stokholmu). Istovremeno prodire u vikinšku umetnost i anglosaksonska akantova vitica.

Vidi još

• Vikinška umetnost
• Nordijska mitologija
• Normani

Dokumentarni filmovi

• Vikinzi: Ko su bili prvi Vikinzi? (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Vikinzi: Jezivi svet vikinškog oružja (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Vikinzi: Pravi razlog vikinških osvajanja (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Vikinzi: Nasilni uspon vikinškog kraljevstva (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Vikinzi: Šta se dogodilo poslednjim Vikinzima? (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Poslednje putovanje Vikinga: Kakav je bio život ranih Vikinga? (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Poslednje putovanje Vikinga: Karlo Veliki - Car protiv Vikinga (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Poslednje putovanje Vikinga: 885. godina - Kako su Vikinzi napali Pariz? (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Poslednje putovanje Vikinga: Zašto su Vikinzi nestali? (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)
• Vikinška putovanja: Kako su Vikinzi postali gospodari talasa (Hronika - Srednjovekovna istorija - Zvanični jutjub kanal)

Literatura

• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 49. ISBN 86-331-2112-3. 
• Graham-Campbell, James (2013). The Viking World. London: Frances Lincoln Ltd. 
• Block, Leo (2003). To Harness the Wind: A Short History of the Development of Sails. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-209-4. 
• Heath, Ian (1985). The Vikings. Osprey Publishing. str. 4. ISBN 9780850455656. 
• Badsey, S.; Nicolle, D.; Turnbull, S. (2000). The Timechart of Military History. Worth Press Ltd. ISBN 978-1-903025-00-0. 
• Durham, Keith (2002). Viking Longship. Oxford: Osprey Publishing. 
• Lawson, M. K. (2005). Cnut: England's Viking King 1016-35. The History Press Ltd. ISBN 978-0582059702. 
• Green, Dennis Howard; Siegmund, Frank (2003). The Continental Saxons from the Migration Period to the Tenth Century: An Ethnographic Perspective. Boydell Press. str. 306. ISBN 978-1-84383-026-9. 
• Lund, Niels (2001). „The Danish Empire and the End of the Viking Age”. Ur.: P. H. Sawyer. The Oxford Illustrated History of the Vikings. Oxford University Press. str. 167-181. ISBN 978-0-19-285434-6. 
• Sawyer, Peter (2003). „The Viking Expansion”. Ur.: Helle, Knut. The Cambridge History of Scandinavia. Cambridge University Press. str. 105. ISBN 978-0-521-47299-9. 
• Downham, Clare (2007). Viking kings of Britain and Ireland: the dynasty of ́Ívarr to A.D. 1014. Dunedin Academic Press. ISBN 978-1-903765-89-0. 
• Fitzhugh, William W.; Ward, Elisabeth I. (2000). Vikings: The North Atlantic Saga ; [an Exhibition at the National Museum of Natural History, Smithsonian Institution, Washington D.C., April 29, 2000 - September 5, 2000]. Washington : Smithsonian Institution Press. ISBN 978-1-56098-970-7. 
• Grimbly, Shona (2013). Encyclopedia of the Ancient World. Routledge. str. 121. ISBN 978-1-136-78688-4. 
• Hadley, Dawn M. (2006). The Vikings in England: settlement, society and culture. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5981-0. 
• Helle, Knut (2003). The Cambridge History of Scandinavia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-47299-9. 
• Brink, Stefan (2008). „Who were the Vikings?”. Ur.: Brink, Stefan; Price, Neil. The Viking World. Routledge. str. 4-10. ISBN 978-0415692625. 
• Landau, Elaine (2005). Exploring the World of the Vikings. Enslow. ISBN 978-0-7660-2340-6. 
• Brookes, Ian (2004). Chambers concise dictionary. Allied Publishers. ISBN 9788186062364. 
• Lindqvist, Thomas (2003). „Early Political Organisation: (a) An Introductory Survey”. Ur.: Helle, Knut. The Cambridge History of Scandinavia: Prehistory to 1520. Cambridge University Press. str. 160—67. ISBN 978-0521472999. 
• D'Amato, Raffaele (2010). The Varangian Guard 988-453. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84908-179-5. Arhivirano iz originala 01. 01. 2016. g. Pristupljeno 23. 04. 2017. 
• Derry, T.K. (2012). A History of Scandinavia: Norway, Sweden, Denmark, Finland, Iceland. London and Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-81663-799-7. 
• Educational Company of Ireland (2000). Irish-English/English-Irish Easy Reference Dictionary. Roberts Rinehart. ISBN 978-1-4616-6031-6. 
• Hall, Richard Andrew (2007). The World of the Vikings. Thames & Hudson. ISBN 978-0500051443. 
• Hall, Richard (1990). Viking Age Archaeology in Britain and Ireland. Shire. ISBN 978-0747800637. 
• Roesdahl, Else (1998). The Vikings. Penguin Books. ISBN 978-0140252828. 
• Sawyer, Peter Hayes (1972). Age of the Vikings. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0312013653. 
• Askeberg, Fritz (1944). Norden och kontinenten i gammal tid: studier i forngermansk kulturhistoria. Almqvist & Wiksells boktr. 
• Williams, Gareth (2007). „Kingship, Christianity and coinage: monetary and political perspectives on silver economy in the Viking Age”. Ur.: Graham-Campbell, James; Williams, Gareth. Silver Economy in the Viking Age. Left Coast Press. str. 177—214. ISBN 978-1598742220. 
• Wolf, Kirsten (2004). Daily Life of the Vikings. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-32269-3. 
• Downham, Clare (2011). "Viking Ethnicities. A Historiographic Overview", History Compass 10.1 (2012). pp. 1.–12. PDF Academic.edu - registration required
• Heide, Eldar (2005). „Víking – 'rower shifting'? An etymological contribution”. Arkiv för nordisk filologi (PDF). 120. C.W.K. Gleerup. str. 41—54. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 23. 4. 2017. 
• Heide, Eldar (2008). „Viking, week, and Widsith. A reply to Harald Bjorvand”. Arkiv för nordisk filologi. 123. C.W.K. Gleerup. str. 23—28. Arhivirano iz originala 16. 10. 2022. g. Pristupljeno 23. 04. 2017. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• Hodges, Richard (2006). Goodbye to the Vikings: Re-Reading Early Medieval Archaeology. Gerald Duckworth & Company Limited. ISBN 978-0715634295. 
• Svanberg, Fredrik (2003). Decolonizing the Viking Age. Almqvist & Wiksell International. ISBN 978-9122020066. 
• Wamers, Egon (1985). Insularer Metallschmuck in wikingerzeitlichen Gräbern Nordeuropas. Untersuchungen zur skandinavischen Westexpansion. Neumünster: Karl Wachholtz. ISBN 978-3529011566. 
• Wamers, Egon (1998). „Insular Finds in Viking Age Scandinavia and the State Formation of Norway”. Ur.: Clarke, H.B.; Mhaonaigh, M. Ní; Floinn, R. Ó. Ireland and Scandinavia in the Early Viking Age. Dublin: Four Courts Press. str. 37—72. ISBN 978-1851822355. 
• Wawn, M.A. (2000). The Vikings and the Victorians: Inventing the Old North in Nineteenth Century Britain. Woodbridge: Boydell and Brewer. ISBN 978-0859916448. 

Spoljašnje veze

• Vikinzi
• Poslednji viking Harald Hardrada
• Najveći mit o vikinzima u koji veruje skoro ceo svet (B92, 1. maj 2016)
• Vikings – View videos at The History Channel
• Copenhagen-Portal—The Danish Vikings
• BBC: History of Vikings
• Encyclopædia Britannica: Viking, or Norseman, or Northman, or Varangian (people)
• Borg Viking museum, Norway
• Ibn Fadlan and the Rusiyyah, by James E. Montgomery, with full translation of Ibn Fadlan
• Reassessing what we collect website—Viking and Danish London History of Viking and Danish London with objects and images
• Wawm, Andrew, The Viking Revival – BBC Online, Ancient History in Depth (updated 17 February) 2011