Zaštitno odelo kosmonauta

Američki astronaut Majkl Fink nosi ruski skafander Orlan izvan MSS.

Baz Oldrin u odelu Apolo A7L tokom misije Apolo 11.

Zaštitno odelo kosmonauta, drugi naziv svemirsko odelo ili skafander (engl. Space suit; rus. Скафандр), je odevni predmet koji kosmonaute održava u životu pri izlasku u negostoljubivo okruženje koje vlada u otvorenom svemiru – vakuum, povećana doza radioaktivnosti i temeraturni ekstremi. Manje komplikovane verzije ovih odela kosmonauti nose i unutar svojih svemirskih letelica, prilikom poletanja raketom-nosačem kao i prilikom sletanja, kako bi bili zaštićeni ukoliko dođe do iznenadnog gubitka pritiska u kabini. Odela su nephodna prilikom izlaska u otvoreni svemir (šetnji svemirom), kada kosmonauti izlaze da rade izvan svojih svemirskih letelica. Svemirska odela su za tu namenu nošena u niskoj Zemljinoj orbiti, na površini Meseca, kao i u dubokom svemiru pri povratku astronauta projekta Apolo sa Meseca na Zemlju. Moderna svemirska odela umesto običnog odela pod pritiskom koriste složenu opremu i sisteme za održavanje potrebnih uslova unutar odela kako bi kosmonautu bilo što udobnije, i kako bi se što više smanjio napor koji on mora da uloži kako bi savio ruke i noge, jer se odela sa tankim zidovima prirodno ukrute u vakuumu. Danas se najčešće koristi samoodrživ sistem za dotok kiseonika i održavanje pritiska, temperature i vlažnosti vazduha unutar odela, kako bi se kosmonaut što slobodnije kretao u vakuumu svemira, bez potrebe za vezom sa svojim svemirskim brodom putem koje bi mu se obezbeđivali svi ovi uslovi. Kosmonauti su sa svojom letelicom povezani samo sigurnosnim vezama, kako bi u slučaju da otplutaju od letelice mogli preko tog užeta (obično vrlo tankog, izrađenog od kevlara ili nekog sličnog snažnog materijala) da se vrate.

Neke od zahteva koji se postaljaju pred zaštitna odela kosmonauta moraju ispuniti i presurizovana odela koja nose piloti prilikom nekih specifičnih misija, poput letova špijunskim letelicama na veoma velikim visinama. Iznad Armstrongove granice (koja iznosi oko 19.000 metara), atmosferski pritisak je toliko nizak da su presurizovana odela neophodna.

Prva u potpunosti presurizovana odela za upotrebu na veoma velikim visinama osmislili su nezavisni pronalazači još 1930-ih godina. Prvo svemirsko odelo nošeno u orbiti bilo je sovjetsko odelo SK-1, koje je nosio Jurij Gagarin tokom svog čuvenog leta 1961. godine.

Zahtevi

Astronauti u svemirskim odelima rade na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

Zaštitno odelo kosmonauta mora da obavlja više funkcija kako bi obezbedilo optimalne uslove za siguran i udoban rad kosmonauta, unutar ili izvan svemirske letelice. Odelo mora da obezbedi:

• Stabilan atmosferski pritisak unutar odela. Ovaj pritisak može biti manji u odnosu na atmosferski pritisak koji vlada na Zemlji, jer obično nema potrebe da se u odelu nalazi azot (koji čini oko 78% Zemljine atmosfere i ljudsko telo od njega nema koristi). Manji pritisak u odelu kosmonautu omogućava veću pokretljivost kada ga nosi, ali je neophodno da pre ulaska u odelo određeno vreme udiše čist kiseonik kako ne bi zadobio dekompresionu bolest.
• Pokretljivost. Pokretima kosmonauta obično se odelo opire zbog toga što postane kruto u vakuumskom okruženju. Bolja pokretljivost postiže se pažljivim projektovanjem zglobova i spojeva na odelu.
• Zalihu kiseonika za disanje i uklanjanje viška ugljen-dioksida. Ovi gasovi cirkulišu uz pomoć sistema unutar svemirske letelice, ili u slučaju odela za šetnje svemirom pomoću portabilnog sistema za održavanje uslova za život (engl. Portable Life Support System, PLSS).
• Regulaciju temperature. Za razliku od uslova na Zemlji, gde se toplota može prenositi putem konvekcije na atmosferu, u svemiru se toplota može izgubiti samo preko toplotnog zračenja ili putem kondukcije toplote na objekte koji su u kontaktu sa spoljašnjom površinom odela. Pošto temperatura spoljašnjosti odela značajno varira u odnosu na to da li je u toku dnevni ili noćni deo orbite, odelo je izolovano sa više slojeva (i preko 15) kako bi se temperatura održala na optimalnom nivou.
• Sistem za komunikaciju.
• Sredstva za prikupljanje i zadržavanje tečnih i čvrstih otpadnih materija iz organizma (mokraće i stolice), za šta se najčešće koristi posebno dizajnirana pelena (engl. Maximum Absorbency Garment).

Pored ovih zahteva, koji su neophodni za svako svemirsko odelo, postoje i opcioni zahtevi koji se ne moraju primenjivati, ali su poželjni radi udobnosti kosmonauta i povećane sigurnosti. Ti zahtevi su:

Američki i ruski kombinezon za tečno rashlađivanje i ventilaciju (LCVG).

• Naprednija odela bolje regulišu temperaturu kosmonauta uz pomoć kombinezona za tečno rashlađivanje i ventilaciju (engl. Liquid Cooling and Ventilation Garment, LCVG) koji je u kontaktu sa kožom kosmonauta. Tako se bolje reguliše njegova telesna temperatura, a višak toplote se zatim izbacuje u svemir preko radijatora na uređaju PLSS.
• Zaštita od ultraljubičastog zračenja.
• Makar delimična zaštita od zračenja subatomskih čestica.
• Mogućnost da se manevriše oko svemirske letelice, i da se za nju prikači ili otkači pomoću neke elastične veze (sigurnosnog užeta).
• Zaštita od mikrometeorida, od kojih se neki kreću brzinama preko 27.000 km/h, i koja se obezbeđuje slojem za termalnu i zaštitu od miktometeorida (engl. Thermal Micrometeoroid Garment, TMG), koji predstavlja sloj odela koji se nalazi u dodiru sa vakuumom. Iz iskustva se saznalo da je najveća mogućnost da dođe do udara mikrometeorida kada se kosmonaut nalazi unutar gravitacionog polja meseca ili planete, tako da su ove mere zaštite prvi put upotrebljene na odelima koja su astronauti koristili tokom šetnji po površini Meseca u sklopu Apolo misija.

Kao sastavni deo astronautičke higijene (u koju spadaju zaštita kosmonauta od ektremnih temperatura, radioaktivnosti i drugo), zaštitno odelo kosmonauta je neophodno pri izlasku u otvoreni svemir. Apolo/Skajlab A7L svemirsko odelo imalo je ukupno 11 slojeva: unutrašnju postavu, LCVG, sloj pod pritiskom, sloj za zatezanje, još jedan sloj postave i TMG koji se sastojao iz pet aluminijumskih izolacionih slojeva kao i dodatnog šetog sloja preko koji je bio napravljen od belog orto-materijala (engl. Ortho-Fabric). Ovako opremljeno svemirsko odelo može da zaštiti astronaute od temepraturnih varijacija u granicama od −156 °C do 121 °C.

Tokom istraživanja Meseca ili Marsa, postoji mogućnost da se na odelima nakupi značajna količina prašine sa površine. Kada kosmonauti prođu kroz hipobaričnu komoru i uđu nazad u svoj habitacioni modul, skidaju odela i tada postoji mogućnost da se prašina sa odela prenese na ostale površine i tako ih kontaminira, a samim tim se povećava i rizik da će je kosmonauti zatim udahnuti ili dodirnuti kožom. Astrinautički higijeničari trenutno rade na razvoju materijala koji ne zadržava na sebi veliku količinu prašine, tako da bi većina mogla da spadne ukoliko bi astronauti pre ulaska u hipobaričnu komoru jednostavno protresli odelo, ili ga obrisali nekom krpom ili metlicom. Inovativne metode ulaska i izlaska iz habitacionog modula mogle bi značajno da umanje rizik od unošenja prašine. Jedna ovakva metoda, na čijem razvoju NASA aktivno radi već nekoliko godina, je „port“ za svemirsko odelo. Kod ove metode, konstrukcija odela je takva da se odelo nalazi prikačeno leđima (delom na kojem se kod sadašnjih odela nalazi veliki „ranac“ sa svom opremom za disanje, kontrolu temperature i ostalih uslova) za modul u kojem su kosmonauti. Taj deo odela sličan je odelima Orlan koja danas koristi Rusija, i kroz koja kosmonauti ulaze s leđa, kroz vrata. Zbog efikasnijeg dizajna i primene najnovijih tehnologija ovo novo odelo imaće znatno manji „ranac“ od sadašnjih, tako da će kosmonaut jednostavno ući kroz leđa odela, dok će zatim neko za njim zatvoriti poklopac. Zatim se odelo odvaja od modula sa posadom i kosmonaut može da ide u istraživanje.

Nil Armstrong sa „Snupi kapom“

Kada se vrati, postupak se ponavlja unazad, tako da svi segmenti odela na kojima se najčešće nakupi najviše prašine (noge i ruke) ostaju van modula, dok sa unutrašnjim delom modula samo poklopac ima interakciju (s tim da postoji i poklopac sa strane habitacionog modula, tako da kada se on zatvori nijedan deo odela ne može naškoditi kosmonautima).

U odelima koja koristi agencija NASA, komunikacija se uspostavlja preko kape koja se navlači na glavu, a u koju su ugrađeni mikrofon i slušalice. Zbog boje ove kape koja je korišćena tokom misija Apolo i Skajlab, a koje su izgledom podsećale na lik iz crtanog filma Snupi, ove kape su nazvane „Snupi kape“. Unutar kacige svemirskog odela, na donjem delu vizira, ugrađeni su mali jastučići o koje kosmonauti mogu da počešu nos ukoliko ih zasvrbi. Ovo je samo jedna od mnogih stavki koje su naučene kroz decenije razvoja svemirskih odela, a sve u cilju da kosmonautima tokom rada izvan svemirske letelice bude što udobnije. Takođe, kosmonautima je na raspolaganju i mala kesa, zapremine oko 2 litra, iz koje slamčicom mogu da piju vodu, pošto neke šetnje svemirom traju i preko 8 sati.

Komponente

Zaštitna odela kosmonauta koja se trenutno koriste za šetnje svemirom uglavnom imaju iste komponente, dok se razlikuju samo po nekim tehničkim rešenjima i tehnologiji izrade. Iako je Kina sprovela šetnju svemirom i poseduje svemirsko odelo koje je u potpunosti napravljeno od strane kineskih inženjera, bez uvoza stranih komponenti (mada su neki sistemi urađeni po uzoru na odela Orlan koja je Kina kupila od Rusije), to odelo je korišćeno samo jednom u trajanju od oko 20 minuta, tako da se uopšteno gledano trenutno aktivno koriste samo dva tipa svemirskih odela – rusko Orlan i američko EMU. Neke od komponenti koje ova odela poseuduju su:

Kontrole na američkom odelu EMU

• Tvrdi gornji torzo je sekcija odela koja je izrađena od čvrstog materijala, obuhvata torzo kosmonauta, i čini jezgro svemirskog odela i stabilnu osnovu na koju su montirane ostale komponente. Na prednjoj strani torzoa nalazi se mali računar kojim kosmonauti mogu kontrolisati razne parametre tokom šetnje – podešavanje temperature unutar odela, pojačavanje ili smanjivanje zvuka u slušalicama, paliti i gasiti svetla, povećati ili smanjiti pritisak unutar odela, protok kiseonika, jačinu osvetljenja displeja, kao i prekidač koji u slučaju da dođe do kvara automatskog aktiviranja mikrofona u odelu mogu pritisnuti da komuniciraju sa kontrolom. Zanimljivo je da su sve oznake na ovim kontrolama odštampane izvrnuto, odnosno kao u ogledalu. Ovo je bilo neophodno jer kosmonauti ne mogu da se saviju i vide gde je koja komanda, jer je odelo kruto, i kroz vizir vide samo ograničen prostor oko sebe. Inženjeri su ovaj problem rešili tako što su natpise odštapali izvrnuto gledano izvan odela, a na rukave odela se postavljaju dva mala ogledala uz pomoć kojih kosmonaut iz odela može pročitati koja je koja komanda.
• Ranac je deo odela koji se nalazi na leđima odela i u njemu se nalaze svi sistemi koji održavaju pogodne uslove unutar odela – boce sa kiseonikom, sistem za ekstrakciju viška ugljen-dioksida, rashladni sistem, baterije za napajanje svih ovih sistema i osvetljenja, i drugo. Na američkim odelima se na ovaj ranac montira sistem Simplified Aid for EVA Rescue (SAFER), u prevodu pojednostavljeni sistem za spašavanje tokom EVA. Ovaj sistem sadrži malu količinu goriva pod pritiskom i male reaktivne motore koji se mogu kontrolisati sa dva džojstika. Sistem je razvijen u slučaju da se kosomnaut tokom šetnje otkači od letelice ili stanice, i krene da ide ka otvorenom svemiru, i u tom slučaju bi pomoću ovog sistema mogao da se vrati nazad na sigurno. S druge strane, ruska odela nemaju ovu mogućnost, tako da se prilikom izlska u otvoreni svemir u njima koriste jače veze sa letelicom (deblji kanapi) što usporava rad kosmonauta. Ruska odela Orlan su specifična po tome što se leđa odela (na kojima je „ranac“) otvaraju, i ujedno su i vrata (poklopac )kroz koja kosmonauti ulaze i izlaze iz odela. Tako se značajno skraćuje vreme potrebno da se odelo obuče i da se izađe u otvoreni svemir. Kod američkih odela prvo se oblače pantalone, a zatim se astronauti uvlače u tvrdi gornji torzo sa donje strane, i ceo taj proces je veoma naporan jer su odela konstruisana da budu uska uz telo.

Astronaut Klejton Anderson ulazi u rusko odelo Orlan kroz zadnji poklopac.

• Kaciga odela poseduje veliki vizir kroz koji kosmonauti mogu dobro videti oko sebe dok su u vakuumu svemira. Preko ovog vizira može se navući dodatni vizir koji je presvučen tankim slojem zlata, i kosmonautima pomaže tokom dnevnog dela orbite (kada sunčevi zraci padaju na mesto rada) kako bi zaštitili oči od intenzivnih Sunčevih zraka. Da ova zaštita ne postoji, došlo bi do trajnog oštećenja vida kod kosmonauta, jer nema atmosfere da zaptiti njihove oči. Na ruskim odelima na vrhu kacige postoji dodatni otvor kroz koji kosmonauti mogu videti iznad sebe. Sa leve i desne strane na kacigu su montirana svetla koja kosmonautima pomažu tokom noćnog segmenta orbite, kako bi videli mesto rada. Kod američkih odela na gornji deo kacige montirana je kamera sa predajnikom za bežični prenos video signala. Preko ove kamere kontrolori na Zemlji mogu uživo videti šta trenutno astronaut radi, kontrolisati da li je preskočen neki korak tokom rada i navoditi ih kroz ceo taj postupak. Ruska odela nisu opremljena ovim sistemom, ali se tokom ruskih šetnji obično pozajmljuje sistem sa američkih odela i privezuje se žicom za kacigu odela Orlan, tako da se može pratiti rad kosmonauta. Od 2014. godine ruski kosmonauti tokom izlaska u otvoreni svemir na rukave privezuju GoPro kameru, kojom mogu zabeležiti svoj rad i prizore Zemlje.

Oštećenje na rukavici

• Rukavice su veoma bitan deo odela. Tokom izlaska u otvoreni svemir deo tela koji se najviše hladi su prsti na rukama i nogama, zbog smanjene cirkulacije krvi. Zbog toga su u rukavice ugrađeni posebni grejači koji održavaju temperaturu prstiju i cele šake kako bi kosmonaut mogao bez problema da radi svoj posao. Dlanovi rukavica prekriveni su posebnim materijalom koji je veoma otporan na ogrebotine i oštećenja, a u isto vreme je pomalo lepljiv kako bi kosmonauti imali što bolje prianjanje pri hvatanju objekata, alata ili pri kretanju od rukohvata do rukohvata po spoljašnjosti letelice. Svaki par rukavica je veoma skup (cena je i preko milion dolara), i jedino se rukavice prave po veličinama tako da ih ne mogu nositi svi kosmonauti. S druge strane, veličina odela se može podešavati, tako da jedno odelo mogu koristiti osobe različitih visina.

Odela od istorijskog značaja

Sovjetska i ruska svemirska odela

• SK-1 serija su zaštitna odela kosmonauta koja su korišćena tokom programa Vostok (1961–1963). Ovo odelo nosio je Jurij Gagarin tokom prvog ljudskog orbitalnog svemirskog leta.
• Tokom misije Voshod-1 nisu nošena svemirska odela; ova misija je prva svemirska misija sa više od jednog člana posade (u svemir su letela tri sovjetska kosmonauta).
• Berkut („Berkut“ je ruski naziv za surog orla) je modifikovano SK-1 odelo koje su nosili kosmonauti misije Voshod-2; tokom ove misije kosmonaut Aleksej Leonov je u odelu Berkut sproveo prvi izlazak u otvoreni svemir (18. mart 1965. godine).
• Od misije Sojuz 1 do misije Sojuz 11 (od 1967. do 1971. godine) kosmonauti nisu nosili odela pod pritiskom tokom lansiranja i povratka u atmosferu iz svemira.
• Jastreb (rus. Ястреб) je bilo svemirsko odelo koje su kosmonauti koristili prilikom transfera posade imeđu letelica Sojuz 4 i Sojuz 5 (16. januar 1969. godine).
• Krečet-94 („Krečet“ je ruski naziv za vrstu sokola koja živi na Arktiku) je sovjetsko svemirsko odelo koje je trebalo da kosmonauti nose tokom šetnji po površini Meseca; pošto je sovjetski program za slanje ljudi na Mesec otkazan, ova odela nisu letela u svemir.
• Striž („Striž“ je ruski naziv za čiope, vrstu ptica) su bila svemirska odela razvijena za kosmonaute koji je trebalo da lete na sovjetskom spejs-šatlu Buran.
• Sokol („Sokol“ je ruski naziv za pticu soko) su svemirska odela koja kosmonauti nose prilikom lansiranja i povratka na Zemlju u letelici Sojuz. Prvi put kosmonauti su ih nosili tokom misije Sojuz 12. U upotrebi su od 1973. godine do danas.
• Orlan („Orlan“ je ruski naziv za beloglavog orla ili morskog orla) je svemirsko odelo projektovano za izlaske u svemir u orbiti tokom misija na Mesec (nije bilo namenjeno za šetnje po površini Meseca). Ovo odelo trenutno koriste ruski kosmonauti prilikom šetnji svemirom. U upotrebi od 1977. godine do danas (tokom godina je sprovedeno više modernizacija odela).

• 
  Odelo SK-1
• 
  Odelo Berkut
• 
  Odelo Jastreb
• 
  Odelo Krečet
• 
  Odelo Striž
• 
  Odelo Sokol
• 
  Odelo Orlan-MK

Američka svemirska odela

• Ranih 1950-ih godina, Zigfrid Hansen i njegove kolege u kompaniji Litton Industries projektovali su i izgradili odelo napravljeno od tvrdih materijala (engl. hard-shell, bukvalno prevedeno tvrda ljuska), koje je korišćeno u vakuumski komorama i preteča je odela koja su korišćena u misijama sa ljudskom posadom agencije NASA.
• Navy Mark IV odelo bilo je namenjeno za letove na velikim visinama, kao i za letove u vakuumsko okruženje svemira tokom misija projekta Merkjuri (1961–1963).
• Džemini odela (1965–1966) razvijena su u tri varijante: G3C odelo koje su astronauti nosili unutar svemirskih letelica, G4C odelo koje je bilo namenski projektovano za izlazak u otvoreni svemir ali se moglo koristiti i tokom boravka unutar svemirske letelice, i G5C odelo koje je namenski projektovano za misiju Džemini 7, tokom koje su astronauti u orbiti proveli 14 dana.
• Manned Orbital Laboratory MH-7 svemirska odela koja su bila razvijena za otkazani istoimeni projekat.
• Apolo Blok I A1C odelo (1966–1967) je bilo derivativ Džemini svemirskog odela, koje su astronauti primarnih i rezervnih posada nosili tokom treninga za prve dve misije projekta Apolo. Najlonska postava odela istopila se i progorela pri jakom požaru koji je buknuo tokom misije Apolo 1, čija je cela posada stradala. Ova odela su nakon toga povučena iz upotrebe iz sigurnosnih razloga, i počelo se sa radom na razvoju novog odela.
• Apolo/Skajlab A7L odela za šetnje svemirom i Mesecom. Ovo su bila „Blok II“ odela projekta Apolo, i astronauti su ih nosili tokom svih jedanaest misija ovog projekta sa ljudskom posadom, kao i tokom tri misije na stanicu Skajlab i tokom test projekta Apolo-Sojuz, u periodu između 1968. i 1975. godine. Najlonski sloj zamenjen je „beta“ tkaninom koja je bila otporna na vatru, a sve nakon tragičnog požara Apola 1. Na ovom odelu prvi put je ugrađen kombinezon za rashlađivanje putem tečnosti koji je u dodiru sa kožom astronauta, kao i spoljašnji sloj za zaštitu od mikrometeorida.
• Shuttle Ejection Escape Suit odelo korišćeno je u misijama od STS-1 (1981) do STS-4 (1982) tokom kojih ih je dvočlana posada šatla koristila u kombinaciji sa izbacivim sedištem. Razvijeno je na bazi odela koje su koristili piloti ARV. Ova odela su izašla iz upotrebe kada je šatl sertifikovan za upotrebu.
• Od misije STS-5 (1982) do misije STS-25 (1986) astronauti nisu nosili presurizovana odela prilikom lansiranja i sletanja. Posada je nosila samo plava odela slična onima koje nose piloti sa kacigama koje im obezbeđuju zalihu kiseonika.
• Launch Entry Suit odela prvi put su korišćena tokom misije STS-26 1988. godine, prve misije nakon nesreće spejs-šatla Čalendžer. Ovaj model odela bio je delom presurizovan i baziran na modelu odela koje su nosili piloti ARV. Korišćeno je tokom misija spejs-šatla između 1988. i 1998. godine.
• Advanced Crew Escape Suit odelo koristilo se na misijama spejs-šatla od 1994. godine. Ovo odelo nosila je posada orbitera spejs-šatla tokom lasniranja i pri povratku na Zemlju. Odelo je razvijeno na osnovu lekcija naučenih iz ranijih modela, među kojima su odela za pilote špijunskih aviona Lokid SR-71 i U-2 koji su leteli na veoma velikim visinama, pilota-astronauta letelice Nort Ameriken X-15 i projekta Džemini, i odela Launch Entry Suit koje je prethodno korišćeno u programu Spejs-šatl od misije STS-26.
• Extravehicular Mobility Unit (EMU) je zaštitno odelo koje su astronauti koristili i tokom misija spejs-šatla, a koje se i danas koristi prilikom izlaska u otvoreni svemir sa Međunarodne svemirske stanice. EMU je nezavisni antropomorfni sistem koji obezbeđuje zaštitu, mobilnost, sistem za održavanje uslova za život i komunikaciju astronautima koji sa spejs-šatla ili MSS izlaze u otvoreni svemir u orbiti oko Zemlje. U upotrebi je od 1982. do danas, uz određene modifikacije i dodavanje savremenih tehnologija.

• 
  Odelo Merkjuri
• 
  Odelo Džemini G4C
• 
  Manned Orbital Laboratory MH-7
• 
  Apolo Blok I A1C
• 
  Аполо Блок II/Скајлаб A7L
• 
  Shuttle Ejection Escape Suit
• 
  Shuttle Flight Suit
  (STS-5 do STS-25)
• 
  Launch Entry Suit
• 
  Advance Crew Escape Suit
• 
  Extravehicular Mobility Unit (EMU)

Kineska svemirska odela

• Šuguan odelo. Prva generacija zaštitnog odela, koje bi tajkonauti koristili prilikom izlaska u otvoreni svemir, razvijenog za otkazani Projekat 714. Odelo je bilo narandžaste boje, i višeslojnu strukturu od poliesterskih vlakana. Tajkonauti su mogli da ga koriste unutar kabine kao i prilikom svemirskih šetnji.
• Odelo Projekta 863, je odelo koje je trebalo da bude druga generacija kineskih svemirskih odela, ali je projekat njihovog razvoja otkazan.
• Šenzou (神舟) odelo, je odelo koje je prvi nosio tajkonaut Jang Livej tokom misije Šenzou 5, prve kineske misije u svemir sa ljudskom posadom. Ovo odelo umnogome podseća na rusko odelo Sokol, ali se veruje da je odelo razvijeno u Kini, i da nije uvozna verzija ruskog odela. Sa fotografija se vidi da odelo korišćeno od naredne misije Šenzou 6 nije isto, već unapređeno, i takođe se navodi da je to novo odelo lakše od prethodnog.
• Haiying (海鹰号航天服) svemirsko odelo namenjeno je za šetnje svemirom. Ovo odelo je verzija odela Orlan-M koju je Kina kupila od Rusije. Odelo je korišćeno tokom misije Šenzou 7.
• Feitan (飞天号航天服) svemirsko odelo namenjeno je za šetnje svemirom. Nova generacija odela koje je u potpunosti razvijeno u Kini. Ovo odelo takođe je korišćeno tokom misije Šenzou 7. Projektovano je za izlaske u otvoreni svemir u trajanju do sedam sati. Kineski tajkonauti trenirali su sa ovakvim odelima još od jula 2007. godine, i pokazalo se da je pokretljivost unutar odela značajno ograničena, i da je odelo kruto. Jedno ovakvo odelo ima masu od 110 kg.

• 
  Odelo Šenzou (Šenzou 5)
• 
  Odelo Šenzou (od Šenzou 6 na dalje)
• 
  Odelo Feitan

Vidi još

• Svemirski letovi
• Izlazak u otvoreni svemir
• Spisak šetnji svemirom u periodu 1965—1999. godina
• Spisak šetnji svemirom u periodu 2000—2014. godina
• Spisak šetnji svemirom od 2015. godine
• Spisak kosmonauta po kumulativnom trajanju šetnji svemirom

Literatura

• Abramov, Isaac P.; Skoog, Å. Ingemar; et al. (2003). Russian Spacesuits. London; New York: Springer-Verlag. ISBN 978-1-85233-732-2. LCCN 2003045585. OCLC 51922847. 
• Kozloski, Lillian D. (1994). U.S. Space Gear: Outfitting The Astronaut. Washington, D.C.: Smithsonian Institution Press. ISBN 978-0-87474-459-0. LCCN 92-34611. OCLC 623508754. 
• Seedhouse, Erik (2010). The New Space Race: China vs. the United States. Berlin; New York: Springer. ISBN 978-1-4419-0879-7. LCCN 2009936076. OCLC 695700526. 
• Thomas, Kenneth S.; McMann, Harold J. (2006). US Spacesuits. Berlin; New York: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-27919-0. LCCN 2005929632. OCLC 61477760. 
• Young, Amanda (2009). Spacesuits: The Smithsonian National Air and Space Museum Collection. Photographs by Mark Avino; introduction by Allan Needell; foreword by Thomas P. Stafford (1st izd.). Brooklyn, NY: powerHouse Books. ISBN 978-1-576-87498-1. LCCN 2009075080. OCLC 276334393. 

Spoljašnje veze

• "Svemirska odela" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. april 2018) na sajtu A Field Guide to American Spacecraft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. mart 2018)
• "Svemirsko odelo" (jezik: ruski) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2018), Engleska verzija
• "U.S. Human Spaceflight History" na sajtu Džonsonovog svemirskog centra. Pogledati link pri dnu strane – Walking to Olympus: An EVA Chronology (PDF).
• NASDA Online Space Notes na sajtu japanske agencije
• "Analysis of the Space Shuttle Extravehicular Mobility Unit – 1986" (PDF)
• "NASA Space Shuttle EVA tools and equipment reference book – 1993" (PDF)
• "Space Suit Evolution From Custom Tailored to Off-the-Rack (PDF)
• "Engineering Aspects of Apollo", pregled odela korišćenih tokom misija Apolo
• "Space Suit Photos" na Historic Spacecraft
• "Spacesuit and Spacewalk History Image Gallery" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. oktobar 2012) na sajtu NASA
• "EVA Space Suits (Extravehicular Activity)" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. februar 2014)
• „Space Suits Past and Future”. Pristupljeno 9. 1. 2015. 
• "Helmet Oddity" na sajtu YouTube (03:27)