Iljušin Il-4

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Iljušin Il-4
Iljušin Il-4
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1937. godine
Dužina14,22
Razmah krila21,44
Visina4,10
Površina krila66,70
Prazan6.420
Normalna poletna10.055
Maks. spoljni teret2.500 kg
Klipno-elisni motor2 x Tumanski M-88B 1.100(KS)
Snaga2 x 810 kW
Maks. brzina na Hopt430 km/h
Dolet4.000 km
Plafon leta9.700 m
Brzina penjanja413 m/min

Iljušin Il-4 (NATO naziv Bob) je dvomotorni sovjetski bombarder, sa velikim doletom, korišćen je u Drugom svetskom ratu. To je avion koji je izvršio prvo savezničko bombardovanje Berlina u Drugom svetskom ratu, noću između 7. i 8. avgusta 1941. godine. Uglavnom je korišćen kao noćni bombarder.[1][2]

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Avion DB-3TP torpedni avion sa plovcima

Koncept ovog aviona je definisao njegov konstruktor S. V. Iljušin još 1933. godine predviđajući ubrzan razvoj avijacije. Izazov je bio napraviti veliki brzi avion dugog dometa i pri tome rešiti mnoge tehničke probleme koji stoje na tom putu. Avion je konscipiran kao dvomotorni jednokrilac lake konstrukcije sa ekonomičnim motorima i podešenom aerodinamičnom linijom, optimiziranom za minimalni otpor, male dimenzije trupa, smeštaj bombi u trupu aviona, uvlačeći stajni trap i glatke spoljne površine aviona. Rezultat projektantskih napora bio je avion CKB-26 niskokrilni dvomotorni jednokrilac pogonjen radijalnim motorima Gnome-Rone K14, snage 560 kW, čija je licenca za proizvodnju kupljena od Francuza. Već sledeće 1936. godine biva gotov novi prototip CKB-30 koji za razliku od svog prethodnika ima zatvorenu kabinu pilota, motor M-85 (osvojena proizvodnja motora K-14) i metalnu konstrukciju trupa. Ovaj avion dobija vojnu oznaku DB-3 (daljinski bombarder) i kao takav ulazi u proizvodnju (1937) i naoružanje Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva. Tokom proizvodnje intenzivno se menja kako konstrukcija aviona, tako i tehnologija pa i vrste materijala od kojih je avion građen. Ovo dovodi do toga da postoji dosta varijanti ovih aviona. Proizvodnja aviona DB-3 je trajala do 1940. godine i proizvedeno je 1528 primeraka ovih aviona. Nakon 1940. godine u proizvodnju ulazi avion DB-3F sa motorom M-88 snage 810 kW koji kasnije dobija oznaku Il-4. Ovaj avion je znatno unapređen na osnovu primedbi koje su dobijene korišćenjem aviona u Zimskom ratu protiv Finske. Kao takav se proizvodi do 1944. godine i njih je napravljeno oko 3.500 primeraka.
[1][2]

Varijante aviona Il-4[uredi | uredi izvor]

Avion Iljušin Il-4 se proizvodio u fabrici Iljušin u Moskvi, fabrici aviona u Voronježu i fabrici aviona u Komsomolsku. Iako je postojala velika šarolikost u izradi aviona DB-3 tipovi prikazani u narednom pregledu svrstani su prema vrsti motora i godini proizvodnje aviona:[1][2]

  • CKB-26(1935) - prototipska verzija aviona sa motorom Gnome-Rone K-14,
  • CKB-30 = DB-3B(1936) - verzija aviona sa motorom M-85,
  • DB-3T(1937) - verzija torpednog aviona sa motorom M-85 kasnije je ugrađivan motor M-86,
  • DB-3 „Moskva“ - verzija putničkog aviona napravljena na osnovu bombardera DB-3,
  • DB-3B(1938) - verzija aviona sa motorom M-86,
  • DB-3TP(1938) - pomorska verzija aviona sa plovcima i motorom M-86,
  • DB-3B(1939) - verzija aviona sa motorom M-87A,
  • DB-3F(1941) - verzija aviona sa motorom M-88,
  • Il-4 (1942) - verzija aviona sa motorom M-88B.

Specifikacije[1][2][uredi | uredi izvor]

Karakteristika DB-3B(1936) DB-3T(1937) DB-3B(1938) DB-3M(1939) DB-3F(1941) Il-4(1942)
Dužina 14,22 m 14,22 m 14,22 m 14,22 m 14,22 m 14,22 m
Visina 4,10 m 4,10 m 4,10 m 4,10 m 4,10 m 4,10 m
Razmah krila 21,44 m 21,44 m 21,44 m 21,44 m 21,44 m 21,44 m
Površina krila 65,60 m² 65,60 m² 65,60 m² 65,60 m² 66,70 m² 66,70 m²
Težina praznog aviona 4.500 kg 4.298 kg 4.712 kg 5.373 kg 7.320 kg 6.420 kg
Maksimalna težina 7.000 kg 6.494 kg 7.079 kg 7.638 kg 9.470 kg 10.055 kg
Motori 2 × M-85 2 × M-85/M-86 2 × M-86 2 × M-87A 2 × M-88 2 × M-88B
Snaga 2 × 560 kW 2 × 560/670 kW 2 × 670 kW 2 × 670 kW 2 × 810 kW 2 × 810 kW
Maksimalna brzina 400 km/h 395 km/h 395 km/h 439 km/h 435 km/h 430 km/h
Plafon leta 8.400 m 7.800 m 8.300 m 9.700 m 10.000 m 9.700 m
Dolet 4.200 km 1.800 km 4.000 km 3.800 km 3.300 km 4.000 km
Brzina penjanja 390 m/min 384 m/min 331 m/min 340 m/min 476 m/min 413 m/min
Težina bombi / torpeda 2.500 kg 1.000 kg 2.500 kg 2.500 kg 2.500 kg 2.500 kg
Silueta Il-4 u dve projekcije.

Proizvodnja aviona DB-3 i Il-4 po godinama i fabrikama[uredi | uredi izvor]

Fabrike 1937 1938 1939 1940 1941 1942 1943 1944 1945
№ 18 (Voronež) 12 204 555 808 328 - - - -
№ 126 (Komsomolьsk-na-Amure) - 30 125 100 385 695 613 588 485
№ 39 (Moskva i Irkutsk) 33 165 279 198 44 53 698 118 -
№ 23 (Moskva) - - - - - 110 257 - -

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Korišćenje u svetu[uredi | uredi izvor]

Uoči rata civilna verzija aviona DB-3 zavana „Moskva“ je služila za održavanje putničkog i poštanskog saobraćaja na linijama unutar Sovjetskog Saveza. Avion Il-4 (DB-3) je koristilo uglavnom ratno vazduhoplovstvo Sovjetskog Saveza, u toku Zimskog rata između SSSR i Finske, Finska je zarobila 5 ovih aviona i od Nemačke kupila još 6 komada koje su Nemci zarobili kao ratni plen tokom rata protiv Sovjetskog Saveza tako da je u finskom ratnom vazduhoplovstvu od 1940-45 letelo 11 primeraka ovih aviona. Neutvrđen broj primeraka ovog aviona je koristio i Treći rajh. Nakon Drugog svetskog rata određen broj ovih aviona je SSSR ustupio Kineskoj Narodnoj Armiji.
[1][2]

Korišćenje aviona Il-4 u Drugom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]

Avion Iljušin Il-4 u letu
Aviona Iljušin Il-4 muzej u Moskvi
Avion Iljušin Il-4 u muzeju
Avion Iljušin Il-4 u muzeju

Uoči početka Drugog svetskog rata ovi bombarderi su bili raspoređeni na zapadnim granicama, južnom Kavkazu, Bajkalu i Dalekom istoku. Najveći broj bombardera prirodno je bio koncentrisan na zapadnim granicama odakle se očekivao napad Nemačke. Od ukupno 1332 bombardera, 1122 su bili avioni DB-3 i DB-3F (tj. Il-4)od kojih je 906 bilo upotrebljivo. Ovi avioni su masovnije počeli da pristižu u jedinice početkom 1940. godine što je bilo vremenski nedovoljno za obuku pilota i tehničkog osoblja neophodnog za opsluživanje i održavanje ovih aviona. Kada se tome dodaju još „dečje bolesti“ aviona i motora, nedostarak rezervnih delova (naročito motora) i izostanak razrađene i uvežbane taktičke primene ovih bombardera, okolnosti baš nisu išle u prilog ovim avionima.

Kada su počele ratne operacije 22. juna 1941. godine na aerodromima koji nisu napadnuti u roku od sat i po vremena jedinice su bile u punoj ratnoj gotovosti i spremne za akciju ali instrukcije za akciju su nekim jedinicama stigle su tek za tri dana. Pojedinačne akcije su izvođene na odgovornost komandanata pukova i članova posade. Prvog dana rata izgubljeno je 22 aviona u borbenim akcijama, ali je oboren i jedan Me-109 vatrom iz mitraljeza što je kod posada dovelo do saznanja da nisu baš bespomočni u borbi sa lovcima. U toku noći 23. juna kada je generalštab tačno utvrdio pravce nadiranja neprijatelja definisani su prvi zadaci bombarderskoj aviaciji. Drugog dana rata bombardovani su Kenigsberg, Gdanjsk, Lublin, Katovice i Varšava. Leteći danju, bez lovačke pratnje odrazilo se na enormne gubitke (preko 30% aviona) ali sticalo se i neophodno iskustvo. Kamandant eskadrile koja je bombardovala predgrađa Varšave Novikov se odlučio na taktiku bombardovanja sa velikih visina od 7.500 metara na kojoj se minimizira dejstvo protiv avionske artiljerije (PVA) a i lovci na ovim visinama gube manevarske sposobnosti tako da se grupisanjem bombardera može organizovati efikasna odbrana. U ovoj akciji odbijeni su lovački napadi oboren jedan Me-109 i izvršen borbeni zadatak. To je bila najuspešnija akcija toga dana. Ovu taktiku je tada bilo moguće primeniti kod gađanja velikih ciljeva međutim za gađanje malih i pokretnih ciljeva moralo se leteti znatno niža za šta ovaj avion nije bio predviđen.

U nedostatku jurišnih bombardera (Il-2 je tek počeo da se proizvodi), a neprijateljske moto mehanizovane kolone je trebalo zaustaviti svim mogućim sredstvima Il-4 je korišćen za ove zadatke leteći na visinama od 400 metara neoklopljen i relativno spor za ove zadatke bio je laka meta za PVA i lovce. Zbog toga je broj oborenih aviona aviona u akciji bio nedopustivo visok ali to je bila cena niza prethodnih propusta. Zbog velikih gubitaka 3.07.1941 izdata je direktiva o upotrebi aviona velikog dometa (Il.4), tom direktivom je bilo predviđeno da ovi avioni lete noću i to na velikim visinama. Gubici su na taj način znatno smanjeni, pored toga prebazirani su bombarderski pukovi sa Bajkala i Dalekog istoka i formirana avijacija dalekog dometa (ADD) podređena Zajedničkom štabu na čelu sa generalom Golovanovim. Golovanov je okupio iskusne pilote koji su pre rata leteli na civilnim linijama pod svim meteo uslovima i u bilo koje doba dana, insisterao na dobroj pripremi svakog zadatka i rezultati nisu izostali. Već od polovine jula meseca 1942. godine bombardovani su Kenigsberg, ciljevi u Istočnoj Pruskoj, Gdanjsk, Berlin, Budimpešta, Bukurešt, Ploešti i Galati. Kasnije je ADD korišćena u Staljingradskoj bici, na Kubanu u Donbasu i tako redom do kraja rata.

U toku Drugog svetskog rata avioni Il-4 iz sastava kopnenog vazduhoplovstva su napravili preko 220.000 letova i na neprijatelja bacili prko 2.000.000 bombi. Posade su se hrabro borile i u slučajevima kada šanse nisu bile na njihovoj strani, 240 pilota, navigatora i strelaca ovih aviona je dobilo orden Heroja Sovjetskog Saveza, a njih šestorica ovaj orden su dobili dva puta.

Nije beznačajan ni doprinos aviona Il-4 koji su kao torpedni avioni i bombarderi služili u Baltičkoj, Crnomorskoj i Pacifičkoj floti. Avioni Il-4 iz sastava Baltičke flote su izvršili prvo savezničko bombardovanje Berlina u Drugom svetskom ratu, noću između 7. i 8. avgusta 1941. godine. U periodu od avgusta do kraja decembra 1941. godine avioni Baltičke flote su napravili 1520 borbenih letova i izgubili 77 aviona. U toku opsade Lenjingrada glavni zadatak ovih aviona je bilo neutralisanje neprijateljske aviacije koja je dejstvovala sa aerodroma Pskov, Siverskoi, Krasnogvardejska i Gatčina. Deo avion je korišćen za bombardovanje Helsinkija, Talina i Kotke, dok su torpedni avioni u taktici „slobodan lov“ patroliranjem iznad baltičkog mora pronalazili ciljeve i potapali ih. U toku 1943. godine napravljeno je 229 letova, 93 napada i potopljeno 46 brodova. O herojstvu posada aviona Il-4 iz sastava Baltičke flote govori podatak da je 33 avijatičara dobilo orden Heroja Sovjetskog Saveza.

Avioni Il-4 iz sastava Crnomorske flote su dejstvovali već 24. juna 1941. godine napavši rumunsku pomorsku bazu u Konstanci a 8. avgusta 1941. godine su uspešno napali ciljeve u okolini Bukurešta. Tokom rata ovi avioni su pružali podršku trupama braniocima Odese i Sevastopolja bombardujući pozadinu neprijatelja, puteve, pruge, aerodrome, artiljerijske položaje i rezerve.

Pacifička flota je imala 157 torpednih aviona od kojih 26 Il-4. Do objave rata Japanu ovi avioni su bili aktivni onoliko koliko su to uslovi dozvoljavali s obzirom da nije bilo ratnih operacija aktivnost se ograničavala na izviđačko patrolna dejstva. Kada je objavljen rat Japanu 9. avgusta 1945. godine za kratko vreme je potopljeno 15 brodova ukupne tonaže 78.450 tona.

Avion Il-4 je odigrao značajnu ulogu u vazduhoplovstvu Sovjetskog Saveza prvi primerak je poleteo 1936. godine a leteo je do 1952. godine kada je izbačen iz upotrebe. Potisnuli su ga mlazni bombarderi Tu-14 i Il-28. Za vreme rata je služio u avijacija dalekog dometa (ADD) i to obično kao noćni bombarder, a u pomorskom vazduhoplovstvu kao torpedni avion, bombarder i minopolagač. Leteo je u surovim arktičkim uslovima ali i u tropskim. Najbolju karakteristiku ovom avionu dao je sam konstruktor Iljušin rekavši:

Avion koji zalazi po mraku 1500 kilometara u neprijateljsku pozadinu mora biti dobar avion.

To je bio Il-4 (tj. DB-3). Iako je ovaj avion bio u senci Il-2 zaslužuje dugo pamćenje.[1][2]

Korisnici aviona Il-4[1][2][uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e „Iljušin Il-4”. Pristupljeno 21. 12. 2010. 
  2. ^ a b v g d đ e „Il-4”. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 21. 12. 2010. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy i Sergey; (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (na jeziku: engleski). London: Ian Allan. ISBN 978-1-85780-187-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875 - 1955. (na jeziku: engleski). London: Osprey Aerospace. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (na jeziku: engleski). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000). The Encyclopedia of Military Aircraft (na jeziku: engleski). NY: Barnes & Noble. 
  • Guston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (na jeziku: engleski). NY: Barnes & Noble. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (na jeziku: (jezik: engleski)) (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Brassey's. 
  • Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciiй samoletov v SSSR do 1938 gg. (na jeziku: ruski). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 5-217-03112-3.
  • Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciй samoletov v SSSR 1938 - 1950 gg. (na jeziku: ruski). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 5-217-03103-4. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (na jeziku: (jezik: nemački)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Iljušin Il-4 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иљушин_Ил-4&oldid=27747452”