Kajsija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
kajsija
Apricots.jpg
Status ugroženosti:
Status iucn3.1 EN sr.svg
Ugroženi takson (IUCN 3.1)[1]
Sistematika
carstvo: Plantae
razdeo: Magnoliophyta
klasa: Magnoliopsida
red: Rosales
porodica: Rosaceae
rod: Prunus
podrod: Prunus
sekcija: Armeniaca
Binomijalna nomenklatura
Prunus armeniaca
Linnaeus
Sinonimi:

Armeniaca vulgaris Lam.
Amygdalus armeniaca (L.) Dumort.

Ekologija taksona
Životna forma:
P fanerofita

Kajsija (lat. Prunus armeniaca, tur. kayısı), takođe poznata po imenu „marelica“, je kontinentalna koštuničava voćka koja zajedno sa šljivama, bademima, breskvama, višnjama i trešnjama pripada rodu Prunus familije Rosaceae.

Poreklo i status kajsije[uredi]

Centar nastanka i prirodni areal ove vrste teško je definisati, usled rane domestifikacije (3 milenijum p. n. e.)[2]. Kajsije najverovatnije potiču iz predela srednje Azije i severoistočne Kine, iz oblasti u blizini ruske granice. Moguće je da prirodni areal vrste obuhvata i Korejsko poluostrvo i Japan. Kajsija, iako to njeno botaničko ime sugeriše, ne potiče iz Jermenije. U Jermeniju su kajsije stigle posle 3000 godina, šireći se duž Puta svile. Odatle su je Rimljani, oko 70. p. n. e., proširili po celoj Evropi[3].

Danas, divlje (nedomestifikovane) jedinke kajsije rastu u veoma malim grupama u Kini, Kazahstanu, Kirgiziji i Uzbekistanu[1]. Usled male brojnosti ovih populacija, vrsta Prunus armeniaca smatra se ugroženom.

Uzgojene sorte kajsija raširene su širom planete. Najbolje uspeva u oblastima sa blagom, mediteranskom klimom, usled čega se u takvim oblastima intenzivno komercijalno uzgaja.

Opis[uredi]

Cvetovi kajsije

Kajsija raste kao žbun ili nisko drvo, visoko 8—12 m, sa stablom prečnika do 40 cm. Oblik krošnje je okrugao, ponekad pljosnat. Kora stabla je tamnosiva, uzdužno ispucala. Mlade grane i lisne drške su često crvenkaste boje. Listovi su ovalni, dugi 5—10 cm, široki 5—8 cm, sa špicastim vrhom, zaobljenom bazom i nazubljenom ivicom. Lisne drške su duge 2—4 cm.

Cvetovi imaju kratku cvetnu dršku, pa često imaju izgled sedećih cvetova. Razvijaju se usamljeno ili u parovima, najčešće pre listanja biljke. Prečnik cveta je 2—4,5 cm. Cvetna loža i čašični listići su dlakavi, krunični listići su bele do bledoružičaste boje, dugi 11—15 mm. Kajsija je samooplodna, retko stranooplodna biljka (auto-inkompatibilni su na primer kultivari 'Riland' i 'Perfection'). Najvažniji oprašivač je pčela.

Plod je koštunica, podseća na malu breskvu, prečnika 1,5—2,5 cm, žute do narandžaste boje, ponekad i crvene na strani izloženoj suncu. Jedno seme se nalazi unutar tvrde koštice. Diploidni broj hromozoma je 2n=16.

Proizvodnja i upotreba[uredi]

sveža kajsija
Nutritivna vrednost u 100 g
Energija 50 kcal   200 kJ
Ugljeni hidrati     11 g
- Šećer  9 g
- Biljna vlakna  2 g  
Masti 0,4 g
Proteini 1,4 g
Voda 86%
Vitamin A  96 μg  11%
- β-karotin  1094 μg  10%
Vitamin C  10 mg 17%
Gvožđe  0.4 mg 3%
Procenti se odnose na američke
preporuke za odrasle.
Izvor: USDA baza podataka hranljivih materija

Prema statističkim podacima iz 2005. godine, najviše kajsija se proizvodi u Turskoj (390.000 tona godišnje[4]), Iranu (285.000) i Italiji (232.000). U Srbiji postoji 1,7 miliona sadnica kajsije, a godišnja proizvodnja je oko 40.000 tona[5]. Kajsije se obično prerađuju i prodaju kao sušene, dok se u Srbiji najviše koriste za proizvodnju sokova, džemova i kompota. Sem za potrebe ishrane stanovništva, kajsija se koristi kao dekorativna vrsta, a njeno drvo je visokih mehaničkih i dekorativnih kvaliteta[6].

suva kajsija
Nutritivna vrednost u 100 g
Energija 240 kcal   1010 kJ
Ugljeni hidrati     63 g
- Šećer  53 g
- Biljna vlakna  7 g  
Masti 0.5 g
Proteini 3.4 g
Vitamin A  180 μg  20%
- β-karotin  2163 μg  20%
Vitamin C  1 mg 2%
Gvožđe  2.7 mg 22%
Procenti se odnose na američke
preporuke za odrasle.
Izvor: USDA baza podataka hranljivih materija
Proizvodnja kajsija u Republici Srpskoj (2000-2009).

U Srbiji se uzgajaju sledeće sorte kajsija[7]:

  • Ambrozija (S. Ambrogio), poreklom iz Italije
  • Breda, poreklom iz Holandije
  • Domaća rana, domaća sorta
  • Kečkemetska ruža (Kecskemeti rozsa), poreklom iz Mađarske
  • Krupna rana, domaća sorta
  • Mađarska najbolja (Ungarische Beste), poreklom iz Mađarske
  • Holubova (Holubova Merunka), poreklom iz Čehoslovačke
  • Rakovski, poreklom iz Austrije
  • Crvena rana, domaća sorta

Hranljiva vrednost i sastav ploda menjaju se sušenjem ili termičkom obradom. U sastav ploda ulaze pojedini vitamini, kao i tanini. Jedinjenja poput pojedinih terpena (mircen, limonen, geraniol i dr.) i kiselina daju prijatnu aromu plodu. Najzastupljenija kiselina u plodovima kajsije je limunska kiselina.

Sem ploda, i seme kajsije se koristi u prehrambenoj industriji, najčešće kao zamena za seme badema. Od ovog semena se spravlja italijanski liker amareto, kao i amareti biskviti. Ulje iz semena kajsije se ponegde upotrebljava kao jestivo ulje. Semena sadrže cijanogene glikozide, koji oslobađaju cijanid, usled čega su otrovna ako se upotrebljavaju u većim količinama.

Izvori[uredi]

  1. ^ a b Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006) 2007. Armeniaca vulgaris. In: IUCN 2007. 2007 IUCN Red List of Threatened Species. <www.iucnredlist.org>., Pristupljeno 11. 6. 2008.
  2. ^ Huxley A. (ed) 1992. New RHS Dictionary of Gardening 1: 203-205. Macmillan. ISBN 978-0-333-47494-5.
  3. ^ Rieger M. 2006. Introduction to Fruit Crops. Haworth Press. ISBN 978-1-56022-259-0.
  4. ^ The tendencies of Apricot producers, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  5. ^ Brendovi Srbije, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  6. ^ Jovanović B. 1972. Rod Prunus L. U: Flora SR Srbije IV. SANU: Beograd.
  7. ^ Bulatović S. 1972. sorte kajsije koje se gaje u SR Srbiji. U: Flora SR Srbije IV. SANU: Beograd.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]