Енеолит

Из Википедије, слободне енциклопедије

Енеолит- или бакарно доба (или халколит), у старијој литератури називано и „камено бакарно доба“. Овај период обележило је откриће бакра, метала који почиње да се користи у изради примитивног оруђа и оружја. Мешањем бакра и калаја добијена је тврда легура - бронза, која потискује у потпуности камен као материјал за израду предмета. Управо по бронзи следеће доба, које смењује енеолит, добија име - бронзано доба.

Хронологија[уреди]

По класичној (ниској) хронолигији енеолит се дели на 3 фазе:

  • рани (2200г. пне)
  • средњи (1900 г. пне)
  • позни (1800/1700г. пне)

По високој хронолигији енеолит се дели на:

  • рани (од 3300 до 2800 г. пне)
  • средњи (од 2800 до 2300 г. пне)
  • позни (2300/2200 до 2000/1900 г. пне)

Геохронологија[уреди]

Енеолит припада суббореалу. (Холоцен почиње 8300. године пре наше ере и дели се на Пребореал (8300/8000- 7200г. пне)- Доба мезолита; Бореал (7200-5.500 г. пне) - Доба мезолита; Атлантик (5.500 - 3000. г. пне) -Доба неолита; Суббореал (3000-800г. пне) - бакарно и Бронзано доба; Субатлантик (800/500-до данас) - Гвоздено доба, и историјски период)

Развој металургије[уреди]

Велики рудници у доба енеолита су били квалитетни. Код метала постоји "рециклажа", тј. старо оруђе и оружје се поново претапа. Из овог периода имамо руднике - код Беча се вадио кремен, опсидијан се јавља на Мелосу и у јужној Италији и у чешком равногорју (тзв. чађави опсидијан). Кремена индустрија траје све до гвозденог доба.

Рана металургија бакра[уреди]

Жути кремен, Рио де Жанеиро, Бразил

У првој фази бакар се користио као петрографска сировина, користио се самородни бакар који се и у ранијем периоду користио за накит. Још у 6. миленијуму јављају се перлице од самородног бакра, али то није права металургија. У Европи већ у културама позног неолита имамо појаву самородног бакра и оксидних руда. Лежишта бакарне руде су на Карпатима, у Чешком Равногорју, на Кавказу, Уралу (где рано почиње мешање бакра и арсена, чиме се добија арсенска бронза).

Оксидне руде[уреди]

Оксидне руде су сулфидне руде у жилама које доспевају на површину, попут азурита, куприта, малахита.

Енеолитски рудници[уреди]

Руда је примитивно вађена, следила се жила сулфидне руде, која је дробљена и затим извлачена. Касније се развијају и једноставне пећи за прераду руде. Оксидне руде су топљене у јамама (руда је на дну, ћумур постављен около се палио) или огњиштима. Метал би се захватао у велике керамичке зделе. Сулфидне руде су тражиле велику ватру, били су потребни мехови, а претпоставља се и „сопаљ“ - шупљи предмет од керамике, који је служио за дување (потпиривање ватре). Овакви предмети су пронађени поред посуда за ливење. Истопљени бакар се хватао у малим посудама. У позном енеолиту се јављају калупи. Били су од камена, издубљени, у почетку једноделни, за једнократну употребу. Дводелни калуп се јавља тек 2300/2200. године п. н. е. у Вучедолској култури.

Културе енеолита на подручју Балкана:[уреди]

Ширење индоевропских популација из степских области јужне Русије према средњој и југоисточној Европи и велика експанзија вучедолског стила према јадранској зони, Панонској низији и Румунском Банату почиње развој енеолитских култура. Овоме доприноси и развој металургије (у источним областима се налазе најстарији рудокопи на Балкану - Рудна Глава код Мајданпека) Дезинтеграцијом овог периода започиње рано бронзано доба ових области. Ови догађаји служе као подлога стварања периодизације.

У апсолутним цифрама које се ослањају на C-14 податке (без калибрације), рани енеолит припада времену 3100-2700, средњи енеолит траје од 2700-2300, а позни од 2300. до 1900. год. п. н. е.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Nikola Tasic, "Eneolithic cultures of Central and West Balkans", Belgrade, 1995

Спољашње везе[уреди]