Rajnhard Hajdrih

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rajnhard Hajdrih
Rajnhard Hajdrih
Lični podaci
Puno imeRajnhard Tristan Ojgen Hajdrih
NadimakPraški kasapin, Bog Smrti[1]
Datum rođenja(1904-03-07)7. mart 1904.
Mesto rođenjaHale, Nemačko carstvo
Datum smrti4. jun 1942.(1942-06-04) (38 god.)
Mesto smrtiPrag, Protektorat Bohemija i Moravska
ObrazovanjeTehnički univerzitet u Minhenu
Vojna karijera
ČinSS-obergrupenfirer

Rajnhard Tristan Ojgen Hajdrih (nem. Reinhard Tristan Eugen Heydrich; Hale, 7. mart 1904 — Prag, 4. jun 1942) bio je SS-obergrupenfirer, šef Glavnog bezbednosnog ureda Nacističke Nemačke i guverner Protektorata Češke i Moravske. Najpoznatiji nadimak bio mu je Praški kasapin.

Istoričari ga smatraju jednom od najmračnijih ličnosti u nacističkoj vrhuški; Adolf Hitler ga je nazvao „čovekom sa gvozdenim srcem”.[2] Bio je osnivač i šef Ziherhajtsdinsta (SD), obaveštajne organizacije koja je bila zadužena za pronalaženje i neutralizaciju otpora Nacističkoj partiji pomoću hapšenja, deportacija i ubistava. Učestvovao je u organizaciji Kristalne noći, niza koordinisanih napada na Jevreje širom Rajha između 9. i 10. novembra. Napadi, koje su izveli SA jurišnici i civili, bili su uvertira za Holokaust. Po dolasku u Prag, Hajdrih je pokušavao da eliminiše opoziciju nacističkoj okupaciji suzbijajući češku kulturu i deportujući i ubijajući članove češkog pokreta otpora.

Opšteprihvaćeno mišljenje je da je Hajdrih bio jedan od arhitekata Holokausta time što je vodio konferenciju u Vanzeu koja je napravila planove za istrebljivanje svih evropskih Jevreja. Hajdriha su u operaciji Antropoid ubili čehoslovački partizani 1942, koji su radili za britanski SOE, na šta je Hitler uzvratio ubistvom 1.300 Čeha u selu Lidice.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Hajdrih[3] je rođen 1904. u Haleu na Saleu kao sin kompozitora i operskog pevača Riharda Bruna Hajdriha i njegove supruge Elizabete Ane Marije Amalije Kranc, rimokatolkinje.[4] Njegova dva imena predstavljaju patriotske muzičke posvete: „Rajnhard“ je tragični heroj iz opere Amen koju je njegov otac napisao, a „Tristan“ je iz Vagnerove opere Tristan i Izolda. Hajdrihovo treće ime, „Eugen“ je ime njegovog pokojnog dede po majci (profesor Eugen Kranc je bio direktor Drezdenskog kraljevskog konzervatorijuma).[5] Hajdrih je rođen u imućnoj porodici iz višeg socijalnog staleža. Muzika je bila deo njegove svakodnevnice; njegov otac je osnovao Muzički konzervatorijum u Haleu gde je njegova majka držala časove klavira.[6] Hajdrih je razvio strast prema violini koja ga nije napuštala ni kad je odrastao; impresionirao je slušaoce svojim muzičkim talentom.[7]

Njegov otac je bio nemački nacionalista, koji je svojoj deci usadio patriotske ideje, ali nije bio član nijedne partije do posle Prvog svetskog rata.[8] Vaspitanje u domaćinstvu Hajdrihovih je bilo strogo. Hajdrih je bio inteligentan i postizao je dobre uspehe u školi, posebno iz naučnih predmeta, u „reformgimnaziji“.[9] Bio je talentovan za sport i postao je dobar plivač i mačevalac.[7] Međutim, bio je stidljiv, nesiguran i često predmet podsmeha od strane druge dece zbog navodnog jevrejskog porekla.[10] Zbog glasina o poreklu je dobio nadimak „Mojsije Handel“.[11] Godinama kasnije, Vilhelm Kanaris je tvrdio da je došao u posed fotokopija koje dokazuju Hajdrihovo jevrejsko poreklo, ali ti dokumenti nikad nisu dospeli u javnost.[12] Nacistički gaulajter Rudolf Jordan je takođe tvrdio da Hajdrih nije „čisti Arijevac“. Hajdrih je na kraju naredio istraživačima SS-a da ispitaju ove glasine. Njihov izveštaj je glasio da Hajdrih nije imao jevrejskih predaka. Nacistički zvaničnik i „stručnjak za rasu“ Ehim Gerke je zaključio da je Hajdrih čisti Arijevac i da nema jevrejskih predaka.[13][14]

Godine 1918, Prvi svetski rat je okončan nemačkim porazom. Krajem februara 1919, građanski nemiri, uključujući štrajkove i sukobe između komunističkih i antikomunističkih grupa su potresali Hajdrihov grad, Hale. Po naredbi ministra odbrane Gustava Noskea, organizovane su desničarske paravojne formacije i naređeno im je da „povrate“ Hale.[15] Hajdrih, tada petnaestogodišnjak, stupio je u Merkerovu dobrovoljačku streljačku jedinicu (prvu jedinicu frajkora). Nakon što su se sukobi završili, Hajdrih je bio deo snaga zaduženih za zaštitu privatne imovine.[16] Malo se zna o ulozi koju je imao u ovim događajima, ali se zna da su na njega ostavili jak utisak; to je bilo njegovo „političko buđenje“.[16] Stupio je u antisemitsku organizaciju Nemačka nacionalna liga za zaštitu i otpor.[17]

Kao posledica Versajskog sporazuma, Nemačkom se raširila hiperinflacija, koja je uništila ušteđevinu mnogih ljudi. Ni Hale nije bio izuzetak. Do 1921, malo stanovnika Halea je moglo sebi da priušti muzičko obrazovanje u konzervatorijumu Bruna Hajdriha. Ovo je dovelo do finansijske krize u porodici Hajdrih.[18]

Pomorska karijera[uredi | uredi izvor]

Hajdrih je 1922. stupio u mornaricu, koja je pružala sigurnost, strukturu i penziju. Postao je mornarički kadet u Kilu, glavnoj nemačkoj mornaričkoj bazi, a 1. aprila 1924. je unapređen u starijeg oficirskog kandidata (Oberfähnrich zur See) i poslat na oficirski trening u Pomorsku školu Mervik.[19] Godine 1926. unapređen je u čin mornaričkog poručnika (Leutnant zur See) i postavljen za signalnog oficira na bojnom brodu SMS Šlezvig-Holštajn, zastavnom brodu nemačke severnomorske flote. Sa unapređenjem su došle dobre ocene od nadređenih, ali su se pojavljivali i problemi sa drugim članovima posade. Ponovo je unapređen 1. jula 1928. u čin mornaričkog natporučnika (Oberleutnant zur See). Međutim, viši činovi su pojačali njegovu ambiciju i aroganciju.[20]

Hajdrih je postao ženskaroš i imao je brojne afere. U decembru 1930. je prisustvovao balu veslačkog kluba, gde je upoznao Linu fon Osten. Njih dvoje su počeli da se zabavljaju i ubrzo su objavili svoju veridbu. Lina je već bila sledbenik Nacističke partije; njihovom prvom skupu je prisustvovala 1929.[21] 1931. Hajdrih je optužen za „ponašanje nedostojno oficira i džentlmena“ zbog raskidanja veridbe sa ženom sa kojom je bio u vezi šest meseci, pre nego što se verio sa Linom fon Osten.[22] Admiral Erih Reder je otpustio Hajdriha iz mornarice aprila iste godine. Otpuštanje je ostavilo Hajdriha bez perspektive u karijeri[23], ali i pored toga nije raskinuo veridbu, već se oženio sa Linom u decembru 1931.[24][25]

Karijera u SS i vojsci[uredi | uredi izvor]

Hajnrih Himler je 1931. započeo sa uspostavljanjem kontraobaveštajnog odeljenja SS. Po preporuci svog saradnika Karla fon Eberštajna, koji je bio prijatelj fon Ostenove, Himler je pozvao Hajdriha na razgovor. Bio je impresioniran i odmah ga je zaposlio.[26] Njegova plata je bila 180 rajhsmaraka mesečno (40 američkih dolara). Njegov NSDAP broj je bio 544.916, a SS broj je bio 10.120.[27] Hajdrih je kasnije primio SS počasni prsten od Himlera kao nagradu za službu (lični poklon, ne državno odlikovanje).[28]

Hajdrih je 1. avgusta 1931. počeo da radi na čelu novoosnovane obaveštajne službe.[26] Uspostavio je kancelariju u sedištu Nacističke partije u Minhenu. Do oktobra je uspostavio mrežu špijuna i doušnika za prikupljanje obaveštajnih podataka, radi ucenjivanja u političke svrhe.[29] Podaci o hiljadama ljudi su upisivani na indeksne kartice i skladišteni u štabu službe.[30] Prilikom Hajdrihovog venčanja u decembru, Himler ga je unapredio u čin SS-šturmbanfirera (majora). Za samo petnaest meseci, Hajdrih je prevazišao svoj nekadašnji čin u mornarici, i zarađivao je platu koja se smatrala „pristojnom“.[31]

Više Hajdrihovih neprijatelja je 1932. počelo da širi glasine o njegovom navodnom jevrejskom poreklu. Unutar nacističkih organizacija, takve glasine su mogle da budu vrlo opasne, čak i za šefa kontraobaveštajne službe Rajha. Rasni ekspert Nacističke partije doktor Ahim Gerke je istražio Hajdrihovo poreklo. Gerke je izvestio da je Hajdrih „... nemačkog porekla i bez ikakve obojene ili jevrejske krvi“.[32]

Gestapo i SD[uredi | uredi izvor]

Glavni štab Gestapoa u ulici Princ-Albreht u Berlinu, 1933.

Sredinom 1932, Himler je postavio Hajdriha na čelo preimenovane službe bezbednosti, Ziherhajtdinst (SD).[26] Hajdrihova kontraobaveštajna služba je izrasla u efikasnu mašineriju za teror i zastrašivanje. Kako je Hitler stremio ka apsolutnoj vlasti u Nemačkoj, Himler i Hajdrih su želeli da kontrolišu političku policiju u svih 17 nemačkih država. Počeli su sa Bavarskom. 1933, Hajdrih je okupio neke od svojih ljudi iz SD, i sa njima je upao u glavni štab policije u Minhenu, preuzevši policiju korišćenjem taktike zastrašivanja. Himler je postao šef minhenske policije a Hajdrih je postao načelnik 4. odeljenja, političke policije.[33]

Hitler je 1933. postao kancelar, i kroz niz dekreta[34] je postao nemački „firer i rajhskancelar“ (vođa i kancelar).[35] Prvi koncentracioni logori, koji su prvobitno bili namenjeni za smeštaj političkih protivnika, su uspostavljeni početkom 1933. Do kraja iste godine je već postojalo pedeset takvih logora.[36]

Herman Gering je osnovao Gestapo 1933. kao prusku policijsku silu. Kada je Gering preneo punu vlast nad Gestapoom na Himlera u aprilu 1934, ova organizacija je odmah postala instrument terora pod uticajem SS.[37] Himler je postavio Hajdriha za šefa Gestapoa 22. aprila 1934.[38] 9. juna 1934, Rudolf Hes je proglasio SD zvaničnom nacističkom obaveštajnom službom.[39]

Slamanje SA[uredi | uredi izvor]

Počevši od aprila 1934, po Hitlerovom zahtevu, Hajdrih i Himler su prikupljali podatke za dosije o vođi SA Ernstu Remu u pokušaju da se on ukloni kao rival za poziciju partijskog vođe. U ovom trenutku, SS je i dalje bio deo SA, rane nacističke paravojne organizacije koja je u to vreme brojala preko 3 miliona ljudi.[40] Po Hitlerovom uputstvu, Hajdrih, Himler, Gering i Viktor Luce su sastavili spiskove onih koje treba likvidirati, počev od sedam najviših službenika SA, a uključujući mnoge druge. 30. juna 1934. SS i Gestapo su započeli koordinisanu akciju masovnih hapšenja koja je nastavljena i tokom vikenda. Rem je ubijen bez suđenja, zajedno sa rukovodstvom SA.[41] Ova čistka je postala poznata kao Noć dugih noževa. Do 200 ljudi je ubijeno u akciji. Luce je postavljen za novog šefa SA, koji je pretvoren u organizaciju za sport i trening.[42]

SS-brigadefirer Hajdrih, šef bavarske policije i SD u Minhenu 1934.

Kada je SA izbačen iz igre, Hajdrih je počeo da Gestapo pretvara u instrument straha. Unapredio je svoj sistem indeksnih kartica, klasifikujući kategorije prestupnika različitim bojama kartica.[43] Gestapo je imao moć da hapsi građane pod sumnjom su u stanju da počine zločin, a definiciju zločina je određivao sam Gestapo. Zakon o Gestapou donet 1936. je dao policiji pravo da deluje „nad-pravno“. Ovo je dovelo do raširenog korišćenja „zaštitnog privođenja“, što je eufemizam za zatvaranje ljudi bez pravnog postupka,[44] dok sudovi nisu mogućnost da istražuju ili se mešaju. Za Gestapo se smatralo da deluje po zakonu sve dok sprovodi volju rukovodstva. Ljudi su proizvoljno hapšeni, slati u koncentracione logore ili ubijani.[36]

Himler je počeo da razvija koncept germanske religije, sa željom da članovi SS napuste crkvu. Početkom 1936, Hajdrih je napustio Katoličku crkvu. Njegova supruga, Lina, je to već učinila godinu dana ranije. Hajdrih ne samo da više nije bio pripadnik crkve, već je počeo da smatra kako su politička moć i uticaj crkve opasni po državu.[45]

Konsolidacija policijskih snaga[uredi | uredi izvor]

Zajs-Inkvart, Adolf Hitler, Hajnrih Himler, i Hajdrih u Beču, mart 1938.

Sve policijske snage u Nemačkoj su se ujedinile 17. juna 1936, nakon što je Hitler postavio Himlera za šefa nemačke policije. Himler je odmah reorganizovao policiju u dva dela: redarstvenu policiju (Ordnungspolizei, Orpo), u čijem sastavu je bila i nacionalna uniformisana policija i komunalna policija, i bezbednosnu policiju (Sicherheitspolizei, SiPo), koja se sastojala od tajne državne policije (Geheime StaatsPolizei, Gestapo) i kriminalističke policije (Kriminalpolizei, Kripo).[46] U tom trenutku, Hajdrih je bio šef bezbednosne policije i SD. Hajnrih Miler je bio operativni šef Gestapoa.[47]

Hajdrih je bio zadužen da pomogne u organizovanju Letnjih olimpijskih igara 1936. u Berlinu. Igre su iskorišćene da se promovišu propagandni ciljevi nacističkog režima. Ambasadori dobre volje su poslati u zemlje koje su razmatrale bojkot. Antijevrejsko nasilje je zabranjeno za vreme trajanja igara, a sa novinskih kioska naređeno je da povuče nacistički nedeljnik Jurišnik. [48][49] Za zasluge u uspešnoj organizaciji Igara, Hajdrih je odlikovan Ordenom olimpijskih igara (prvog stepena).[28]

Sredinom 1939, Hajdrih je osnovao Fondaciju Nordhav zaduženu za prikupljanje nekretnina koje bi SS i bezbednosna policija koristile kao gostinske kuće i mesta za odmor.[50] Vila Vanze, koju je Fondacija Nordhav kupila u novembru 1940,[51] bila je mesto održavanja Vanzejske konferencije (20. januara 1942). Na ovoj konferenciji, visoki nacistički zvaničnici su formalizovali planove za deportovanje i istrebljenje svih Jevreja iz teritorija koje su Nemci okupirali i iz zemalja koje su planirane za osvajanje.[52] Planirano je da ovu akciju koordinišu predstavnici nacističkih državnih agencija prisutnih na sastanku.[53]

Dana 27. septembra 1939. SD i bezbednosna policija (koju su sačinjavali Gestapo i kriminalistička policija) su združeni u novi Glavni bezbednosni ured Rajha ili Rajhsziherhajtshauptamt (RSHA), koji je stavljen pod Hajdrihovu kontrolu.[54] Zvanje „šef bezbednosne policije i SD“ je dodeljeno Hajdrihu 1. oktobra.[55] Hajdrih je postao predsednik Interpola (tada pod nacističkom kontrolom) 24. avgusta 1940,[56] i njegovo sedište je premešteno u Berlin. Unapređen je u čin SS-obergrupenfirera i generala policije 24. septembra 1941.[27]

Čistke u Crvenoj armiji[uredi | uredi izvor]

1936, Hajdrih je saznao da visoki sovjetski oficir planira puč kako bi zbacio Josifa Staljina. Osetivši priliku da istovremeno zada udarac i sovjetskoj armiji i admiralu Kanarisu iz nemačkog Abvera, Hajdrih je odlučio da ruske oficire treba „razotkriti“.[57] Raspravio je ovo pitanje sa Himlerom, a zatim o celoj stvari izvestili Hitlera. Međutim, „informacija“ koju je Hajdrih primio je bila lažna i podmetnuta od strane samog Staljina u pokušaju da opravda planirane čistke u komandi Crvene armije. Staljin je naredio jednom od najboljih agenata NKVD, generalu Nikolaju Skoblinu, da doturi Hajdrihu lažne podatke koji su se ticali navodne zavere protiv Staljina od strane maršala Mihaila Tuhačevskog i drugih sovjetskih generala. Hitler je odobrio Hajdrihov plan da se ove informacije iskoriste odmah. Hajdrihov SD je falsifikovao niz dokumenata i pisama koji su optuživali Tuhačevskog i druge komandire Crvene armije. Materijal je dostavljen NKVD-u.[57] Usledila je Velika čistka Crvene armije po Staljinovim naređenjima. Hajdrih je verovao da je njihov plan uspešno zaveo Staljina, zbog čega je on ubio ili otpustio oko 35.000 svojih oficira, značaj Hajdrihove uloge u ovim događajima je stvar spekulacije i pretpostavki.[58] Sovjetski vojni tužioci nisu koristili ove falsifikovane dokumente protiv generala tokom tajnih suđenja; umesto toga su se koristili lažnim priznanjima, koje su mučenjem izvukli od optuženih.[59]

Dekret Noći i magle[uredi | uredi izvor]

Spomen ploča francuskim žrtvama dekreta Noći i magle u koncentracionom logoru Hincert.

Do kraja 1940, nemačka vojska je osvojila veći deo zapadne Evrope. Naredne godine, Hajdrihovom SD je dato zaduženje da izvrši dekret Noći i magle (nem. Nacht und Nebel). Po ovom dekretu, „lica koja ugrožavaju bezbednost Nemačke“ trebalo je uhapsiti na najdiskretniji mogući način: „pod okriljem noći i magle“. Ljudi su nestajali bez traga, niko nije znao gde se nalaze, ni koja ih je sudbina zadesila.[60] Za svakog zatvorenika, SD je morao da popuni obrazac koji je navodio lične podatke, zemlju porekla i detalje njihovih zločina protiv Rajha. Ovaj obrazac je smeštan u kovertu sa pečatom na kome je pisalo „noć i magla“, i dostavljan u Glavni bezbednosni ured Rajha. U „centralnoj datoteci zatvorenika“, kao i u mnogim logorskim datotekama, ovim zatvorenicima su davani posebni brojevi „tajnih zatvorenika“, za razliku od brojeva za ratne zarobljenike, Jevreje, Rome i druge.[a] Ovaj dekret je ostao na snazi i nakon Hajdrihove smrti. Tačan broj ljudi koji su nestali po ovom dekretu nikada nije utvrđen, ali pretpostavlja se da ih je bilo oko 7.000.[61]

Vršilac dužnosti Rajh protektora Bohemije i Moravske[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Češki pokret otpora nacističkoj okupaciji
Hajdrih (levo) sa Karlom Hermanoom Frankom u Praškom zamku 1941.

Dana 27. septembra 1941, Hajdrih je postavljen za zamenika Rajh protektora Bohemije i Moravske (deo Čehoslovačke koji je pripojen Rajhu 15. marta 1939) i preuzeo je kontrolu nad ovom teritorijom. Rajh protektor Konstantin fon Nojrat je zvanično ostao na vlasti, ali je poslat na „odsustvo“ jer su Hitler, Himler i Hajdrih smatrali da njegov „meki pristup“ prema Česima pojačava antinemačka osećanja i ohrabruje antinemački otpor putem štrajkova i sabotaža.[62] Po stupanju na dužnost, Hajdrih je rekao svojim saradnicima kako „ćemo germanizovati češki šljam.“[63]

Hajdrih je došao u Prag da sprovodi politiku, suzbije otpor nacističkom režimu, i održi proizvodne kvote češke industrije motora i oružja, koje su bile „ekstremno važne za nemački ratni napor“.[62] Video je ovu oblast kao bedem Nemačke i osuđivao je češki pokret otpora kao „nož u leđa“. Kako bi sproveo svoje ciljeve, Hajdrih je zahtevao rasnu klasifikaciju na one koji mogu i na one koji ne mogu biti germanizovani. Objasnio je, „... pretvaranje ovog češkog đubreta u Nemce moraju da prate metode zasnovane na rasističkoj misli“.[64] Hajdrih je započeo svoju vladavinu terorisanjem stanovništva: 92 je ubijeno u toku prva tri dana od njegovog dolaska u Prag. Njihova imena su štampana na posterima koji su lepljeni širom okupirane oblasti.[65] Gotovo svi kanali kroz koje su Česi mogli da ispoljavaju češku kulturu su bili zatvoreni.[64] Po Hajdrihovim procenama, između 4.000 i 5.000 ljudi je uhapšeno do februara 1942. Oni koji nisu ubijeni su poslati u Koncentracioni logor Mauthauzen-Gusen, gde je samo četiri posto čeških logoraša doživelo kraj rata.[65] U martu 1942, dalje akcije protiv čeških kulturnih i patriotskih organizacija, vojske i inteligencije su dovele do praktične paralize češkog pokreta otpora. Iako su male dezorganizovane ćelije Centralnog rukovodstva domovinskog otpora (UVOD) preživele, samo je komunistički pokret otpora uspevao da deluje koordinisano (mada je i ovaj pokret trpeo zbog hapšenja).[65] Teror je takođe služio da parališe otpor u društvu, pomoću sveopšte represije protiv svake akcije otpora nemačkoj vladavini.[65] Hajdrihova brutalna politika u ovo doba mu je brzo donela nadimak „Praški kasapin“[66]

Kao vršilac dužnosti Rajh protektora Bohemije i Moravske, Hajdrih je primenjivao metode „štapa i šargarepe“.[67] Rad je organizovan na osnovama Nemačkog radničkog fronta. Hajdrih je koristio opremu konfiskovanu od češkog Sokolskog društva da organizuje događaje za radnike.[68] Distribuirana su sledovanja hrane i besplatne cipele, penzije su povećane, i (neko vreme) su uvedene neradne subote. Po prvi put je uvedeno osiguranje za nezaposlene.[67] Sivo tržište je suzbijeno. Oni koji su bili povezani sa sivim tržištem ili pokretom otpora su mučeni ili ubijani. Hajdrih ih je nazivao „ekonomskim kriminalcima“ i „neprijateljima naroda“, što mu je pomoglo da stekne podršku. Uslovi u Pragu i drugim delovima Češke su bili relativno mirni za vreme Hajdriha, i industrijska proizvodnja se povećala.[67] Ipak, sve ove mere nisu mogle da prikriju nestašice i povećanje inflacije; izveštaji o rastućem nezadovoljstvu su se množili.[68]

Uprkos javnom ispoljavanju dobre volje prema narodu, privatno Hajdrih nije imao nedoumica u vezi sa svojim konačnim ciljem: „Cela ova oblast će jednog dana biti definitivno nemačka, i Česi ovde ne mogu da se nadaju ničemu“. Plan je bio da se dve trećine stanovništva ili prebaci u delove Rusije ili istrebi nakon što nacistička Nemačka pobedi u ratu. Bohemiju i Moravsku je čekala aneksija direktno u nemački rajh.[69]

Češka radna snaga je eksploatisana kao radna snaga regrutovana za potrebe nacista.[68] Više od 100.000 radnika je sklonjeno sa „neprimerenih“ poslova i regrutovano od strane Ministarstva rada. Od decembra 1941, Česi su mogli da budu pozvani na rad bilo gde u granicama Rajha. Između aprila i novembra 1942, 79.000 čeških radnika je na ovaj način odvedeno na rad u Nacističkoj Nemačkoj. Takođe, u februaru 1942, radni dan je produžen sa osam na dvanaest sati.[70]

Hajdrih je u praksi bio vojni diktator Bohemije i Moravske. Njegove promene u strukturi vlade su ostavile predsednika Emila Hahu i njegov kabinet praktično bez vlasti. Hajdrih se često vozio sam u kolima sa otvorenim krovom kako bi pokazao svoje poverenje u okupacione snage i efikasnost svoje vlade.[71]

Pregled karijere[uredi | uredi izvor]

Hajdrihova služba u SS je bila mešavina brzih unapređenja, rezervnih dužnosti u redovnoj vojsci i službovanja na prvoj liniji fronta. Tokom 11 godina u SS, Hajdrih je imao sve činove od redova do generala. Takođe je bio i major u Luftvafeu i zabeležio gotovo 100 borbenih letova do 22. jula 1941, kada je njegov avion pogođen od strane sovjetskih protivavionskih oruđa. Hajdrih je tada prinudno sleteo iza neprijateljskih linija. Izbegao je sovjetske patrole i povezao se sa isturenom nemačkom patrolom.[72] Nakon ovoga, Hitler je lično naredio Hajdrihu da se vrati u Berlin i posveti se svojim SS dužnostima.[73] Njegov dosije ga takođe navodi kao mornaričkog rezervnog poručnika, mada tokom Drugog svetskog rata nije imao nikakvog kontakta sa ovim rodom vojske.

Uloga u Holokaustu[uredi | uredi izvor]

Telegram iz 1938. kojim se izdaju naređenja za Kristalnu noć, sa Hajdrihovim potpisom.
Pismo Geringa Hajdrihu iz jula 1941. koje se tiče „konačnog rešenja“ „u maniru emigracije i evakuacije“ (sic)

Istoričari smatraju Hajdriha najozloglašenijim pripadnikom nacističke elite.[74][75][76] Hitler ga je nazivao „čovekom sa gvozdenim srcem“.[2] Bio je jedan od glavnih arhitekata Holokausta tokom ranih ratnih godina i odgovarao i primao naređenja samo od Hitlera, Geringa i Himlera što se tiče svih pitanja u vezi sa deportacijom, zatvaranjem i istrebljenjem Jevreja.

Hajdrih je bio jedan od organizatora Kristalne noći, pogroma Jevreja širom Nemačke u noći 9. na 10. novembar 1938. Hajdrih je te noći poslao telegram raznim službenicima SD i Gestapoa kako bi olakšao koordinaciju programa sa SS, SD, Gestapo, uniformisanom policijom (Orpo), SA, nacističkim službenicima, pa čak i vatrogascima. U telegramu se govori o dozvoljavanju paljevina i uništavanja jevrejskih radnji i sinagoga, i naređuje se konfiskacija svog „arhivskog materijala“ iz centara jevrejskih zajednica i sinagoga. Telegram je naređivao da „što više Jevreja (koliko god je moguće smestiti u postojeće ustanove za pritvor)  – pogotovo imućnijih Jevreja – bude uhapšeno u svim opštinama ... Odmah nakon što se hapšenja sprovedu, odgovarajući koncentracioni logori treba da budu obavešteni kako bi se Jevreji smestili u logore što je pre moguće.“[77][78] Dvadeset hiljada Jevreja je poslato u koncentracione logore u danima koji su usledili odmah nakon pogroma; [79] istoričari smatraju Kristalnu noć početkom Holokausta.[80]

Kada je Hitler tražio povod za invaziju na Poljsku 1939. godine, Himler, Hajdrih i Hajnrih Miler su osmislili operaciju pod lažnom zastavom pod kodnim imenom Operacija Himler. Plan je uključivao lažni napad na nemačku radio stanicu kod mesta Gljivice 31. avgusta 1939. Hajdrih je učestvovao u planiranju i obilazio je teren koji je bio par kilometara od granice sa Poljskom. 150 nemačkih vojnika, obučenih u poljske uniforme je izvelo nekoliko napada duž granice. Hitler je iskoristio ovu varku kao povod za početak invazije.[81][82]

Dana 21. septembra 1939, Hajdrih je odaslao teleprintersku poruku o „jevrejskom pitanju u okupiranoj teritoriji“ šefovima svih ajnzacgrupa Bezbednosne policije. Poruka je sadržala uputstva kako da se okupe Jevreji zarad smeštanja u getoe, pozvala je na osnivanje judenrata (jevrejskih saveta), naređivala je popis, sadržavala planove za arijanizaciju jevrejskih preduzeća i farmi, i druge mere.[b] Ajnzacgrupe su ušle za armijom u Poljsku kako bi sprovele ove planove. Kasnije, u Sovjetskom Savezu, ove jedinice su bile zadužene za grupisanje i ubijanje Jevreja putem streljanja i korišćenjem dušegupki. Do kraja rata, ajnzacgrupe su ubile preko milion ljudi, uključujući preko 700.000 samo u Rusiji.[83]

„... planirane totalne mere treba da se drže u strogoj tajnosti ... prvi preduslov za konačni cilj („Endziel“) je koncentracija Jevreja iz sela u većim gradovima.“ – Hajdrih, septembar 1939.[v]
„Po naređenju rajhsfirera-SS, boravak bez posedovanja identifikacione kartice se kažnjava smrću“ – Hajdrih, novembra 1939. [84]

Hajdrih je 29. novembra 1939. poslao telegram o „evakuaciji novih istočnih provincija“, u kome se navode detalji o deportaciji ljudi železnicom u koncentracione logore, i daju uputstva za popis planiran za decembar 1939. na osnovu kog će deportacije da budu sprovedene.[84] U maju 1941. Hajdrih je sa kvartermajster-generalom Eduardom Vagnerom napravio nacrt propisa za planiranu invaziju na Sovjetski Savez, koji su osigurali da će ajnzacgrupe i armija sarađivati u ubijanju sovjetskih Jevreja.[85]

Hajdrih je 10. oktobra 1941 bio visoki starešina na sastanku u Pragu, na kome je razmatrana deportacija 50.000 Jevreja iz Protektorata Bohemije i Moravske u getoe u Minsku i Rigi. Prisutni oficiri su takođe razmatrali odvođenje 5.000 Jevreja iz Praga „u narednih nekoliko nedelja“ i njihovo predavanje komandantima ajnzacgrupa Arturu Nebeu i Otou Rašu. Uspostavljanje getoa u Protektoratu je takođe bilo u planu, što je dovelo do izgradnje koncentracionog logora Terezijenštat,[86] gde je do kraja rata umrlo 33.000 ljudi. Još desetine hiljada ljudi je prošlo kroz ovaj logor da bi kasnije stradali na Istoku.[87] Himler je 1941. imenovao Hajdriha za „odgovornog za sprovođenje“ prisilnog premeštanja 60.000 Jevreja iz Nemačke i Čehoslovačke u Lođski geto u Poljskoj.[88]

Dana 20. januara 1942, Hajdrih je predsedavao Vanzejskom konferencijom, na kojoj je predstavio svoj plan da deportuje i transportuje 11 miliona Jevreja iz svih evropskih zemalja, na prinudni rad do smrti ili direktno u logore smrti:[89][90]

Pod odgovarajućim rukovodstvom, Jevreji treba da budu dovedeni na Istok u okviru Konačnog rešenja, za korišćenje njihove radne snage. U velikim radnim grupama, odvojeni po polovima, Jevreji sposobni za rad će biti transportovani u ove oblasti i angažovani na izgradnji puteva, tokom čega će, bez sumnje, veliki deo njih („ein Großteil“) otpasti usled prirodnih gubitaka. Preživeli ostatak, jasno oni sa najvećim snagama otpora, će dobiti specijalan tretman, jer bi, ako bi bili oslobođeni, činili ćeliju klicu za ponovno uspostavljanje jevrejštine.
iz Hajdrihovog govora na Vanzejskoj konferenciji u januaru 1942.[91]

Smrt u Pragu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Operacija Antropoid
Mercedes sa otvorenim krovom u kome je Hajdrih smrtno ranjen.

Čehoslovačka vlada u egzilu u Londonu je rešila da ubije Hajdriha. Jan Kubiš i Jozef Gabčik su predvodili tim odabran za sprovođenje operacije. Obučeni od strane britanske Uprave za specijalne operacije (SOE), njih dvojica su se vratili u Protektorat iskočivši sa padobranima iz aviona Hendli Pejdž Halifaks, 28. decembra 1941. Skrivali su se pripremajući pokušaj atentata.[92]

Hajdrihov anonimni grob na berlinskom groblju invalida. Tačna lokacija postala je poznata javnosti 2019. godine kada su nepoznati počinioci otvorili grobnicu.

Dana 27. maja 1942, Hajdrih je planirao da se sastane sa Hitlerom u Berlinu. Nemački dokumenti navode da je Hitler planirao da premesti Hajdriha u Francusku, gde je Francuski pokret otpora postajao sve jači.[93] Hajdrih je morao da prođe raskrsnicu gde se put Drezden-Prag spaja sa putem ka mostu Troja. Ova raskrsnica u praškom predgrađu Liben je bila pogodna za napad jer vozači moraju da uspore u vrlo oštroj krivini. Kad je Hajdrihov automobil usporio, Gabčik je nanišanio svojim Sten automatom, ali se puška zaglavila i nije mogla da opali. Umesto da naredi svom vozaču da ubrza kako bi utekli, Hajdrih je naredio da se automobil zaustavi kako bi se suprotstavio napadačima. Kubiš je tada bacio bombu (prerađenu protivtenkovsku minu) na automobil koji se zaustavio. Eksplozija je ranila Hajdriha i Kubiša.[94]

Kada se dim raščistio, Hajdrih je izašao iz olupine sa pištoljem u ruci; pojurio je Kubiša i pokušao da uzvrati vatru. Kubiš je seo na svoj bicikl i pobegao. Hajdrih je trčao za njim duž pola stambenog bloka dok nije osetio slabost od šoka i pao. Poslao je svog vozača, Klajna, da juri Gabčika peške. U obračunu koji je usledio, Gabčik je upucao Klajna u nogu i pobegao u obližnju sigurnu kuću. Hajdrih, i dalje sa pištoljem u ruci, se držao za svoj levi bok koji je obilato krvario.[95]

Jedna Čehinja je prišla da pomogne Hajdrihu, i signalizirala je kombiju za dostavu da se zaustavi. Hajdriha su prvo smestili u vozačevu kabinu, ali se žalio da mu truckanje vozila nanosi bol. Zatim su ga smestili u zadnji deo vozila, na stomak, i odvezli u bolnicu.[96] Hajdrih je pretrpeo teške povrede leve strane tela, uključujući ozbiljnu povredu dijafragme, slezine, i pluća. Takođe je imao i polomljeno rebro. Doktor Slanina je zatvarao ranu na grudima dok je doktor Valter Diek bezuspešno pokušavao da ukloni ivericu. Odmah je odlučio da operiše. Operaciju su sproveli doktori Diek, Slanina i Hohlbaum. Hajdrihu je dato nekoliko doza transfuzije krvi. Odstranjena je slezina, urađen debridman rane na grudima, levog plućnog krila i dijafragme, i rane su zašivene.[96] Himler je naredio doktoru Karlu Gebhardu da odleti u Prag kako bi preuzeo lečenje. Uprkos groznici, izgledalo je da Hajdrihov oporavak teče dobro. Doktor Teodor Morel, Hitlerov lični lekar je preporučio korišćenje sulfonamida (novog antibakterijskog leka), ali je Gebhard, očekujući da će se Hajdrih oporaviti, odbio.[97] 2. juna, tokom Himlerove posete, Hajdrih se pomirio sa sudbinom izrecitovavši stihove iz opere svoga oca:

Svet je samo vergl[g] koji okreće Gospod Bog lično.
Svi moramo da plešemo po melodiji koja je već na bubnju.[98]
Mecima izbušen zid crkve svetih Ćirila i Metodija u Pragu, gde su Kubiš i njegovi saborci pružili poslednji otpor Nemcima.

Hajdrih je zapao u komu nakon Himlerove posete, i više se nije budio. Umro je 4. juna, verovatno oko 04:30. Imao je 38 godina. Zaključak nakon autopsije je bio da je umro od sepse. Po rečima Bernharda Vehnera, oficira kriminalističke policije koji je istraživao atentat, Hajdrihov izraz lica kad je umro je odavao „neobičnu i uznemirujuću duhovnost i potpuno perverznu lepotu, poput renesansnog kardinala“.[99]

Nakon velike sahrane održane u Pragu 7. juna 1942, Hajdrihov kovčeg je smešten u voz za Berlin, gde je održana nova ceremonija u novoj Rajhskancelariji 9. juna. Posmrtni govor je održao Himler[100] a bio je prisutan i Hitler, koji je na jastuk postavio Hajdrihova odlikovanja.[101] Iako je u javnosti Hajdrihova smrt iskorišćena za vladinu propagandu, Hitler je privatno krivio samog Hajdriha za njegovu smrt, zbog neobazrivosti:

Kako ne samo lopova već i ubicu stvara prilika, takvi herojski potezi kao što je vožnja u otvorenim neoklopljenim kolima ili šetnja ulicama bez obezbeđenja su naprosto prokleta glupost, koja Otadžbini ne služi ni pet para. Činjenicu da čovek nezamenjiv kao Hajdrih izlaže sebe nepotrebnoj opasnosti, mogu samo da osudim kao glupu i idiotsku.[102]

Hajdrih je sahranjen na vojnom groblju u Berlinu.[103] Tačan položaj grobnog mesta nije poznat - privremeni drveni marker koji je nestao kad je Crvena armija ušla u grad nikad nije zamenjen kako Hajdrihov grob ne bi postao mesto okupljanja neonacista.[104] Fotografija sa Hajdrihove sahrane prikazuje vence i ožalošćene u odeljku A, koji se nalazi pored severnog zida prema ulici Šarnhorst, na prednjoj strani groblja.[104] Skorije napisana Hajdrihova biografija takođe navodi da je njegov grob u odeljku A.[105] Hitler je želeo da se Hajdrihu izgradi monumentalna grobnica, ali usled sve lošije finansijske situacije u Nemačkoj, grobnica nikad nije izgrađena.

Nakon rata, sudski sistem Zapadne Nemačke je dodelio Hajdrihovoj udovici saveznu penziju.[106] Par je imao četvoro dece: Klausa, rođenog 1933; Hajder, rođenu 1934; Silke, rođenu 1939; i Marte, rođenu ubrzo nakon očeve smrti 1942.[107] Klaus je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1943. Udovica Lina je napisala memoare, Leben mit einem Kriegsverbrecher (Život sa ratnim zločincem), koje je objavila 1976.[108] Ponovo se udala i umrla je 1985.[109]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Lidice

Hajdrihovi atentatori su se krili po sigurnim kućama, dok se na kraju nisu našli u pravoslavnoj crkvi svetih Ćirila i Metodija u Pragu. Nakon što je jedan izdajnik u češkom pokretu otpora odao njihovu lokaciju,[110] crkvu je okružilo 800 pripadnika SS i Gestapoa. Nekoliko Čeha je ubijeno, a ostatak se sakrio u kripti crkve. Nemci su pokušali da isteraju begunce mecima, suzavcem i plavljenjem kripte. Na kraju su probili ulaz eksplozivom. Kako ne bi pali u zarobljeništvo, vojnici su izvršili samoubistvo. Među pomagačima atentatora koji su stradali je i vođa crkve, episkop Gorazd Češki, koga pravoslavna crkva slavi kao mučenika.[111]

Besan zbog Hajdrihove smrti, Hitler je naredio hapšenje i streljanje 10.000 slučajno odabranih Čeha. Međutim, nakon konsultacija sa Karlom Hermanom Frankom, ublažio je svoju reakciju. Češke zemlje su bile važna industrijska oblast za nemačku vojsku, i nediskriminantno ubijanje bi moglo da smanji industrijsku produktivnost[112] Hitler je naredio brzu istragu. Obaveštajni podaci su pogrešno povezali atentatore sa mestima Lidice i Ležaki. Izveštaj Gestapoa je naveo Lidice, 22 km severozapadno od Praga, kao moguće skrovište atentatora, jer je nekoliko čeških vojnih oficira, tada u Engleskoj, došlo tamo, a u mestu Ležaki je Gestapo otkrio radio-predajnik pokreta otpora.[113] 9. juna, nakon konsultacija sa Himlerom i Karlom Hermanom Frankom, Hitler je naredio brutalne represalije.[114] Preko 13.000 ljudi je uhapšeno, deportovano i zatvoreno. Počev od 10. juna, svi muškarci stariji od 16 godina u Lidicama i Ležakima su ubijeni. U Ležakima su ubijene i sve žene.[110] Sve osim četiri žene iz Lidica su odmah deportovane u koncentracioni logor Ravenzbrik (četiri su bile trudne – nad njima je sproveden prisilni abortus u istoj bolnici gde je Hajdrih umro, a zatim su poslate u koncentracioni logor). Deo dece je odabran za proces germanizacije, a 81 dete je ubijeno u dušegupkama u logoru smrti Helmno. Oba mesta su spaljena i sravnjena sa zemljom.[115][116] Najmanje 1.300 je ubijeno nakon Hajdrihove smrti.[117][118]

Hajdriha je na mestu šefa RSHA zamenio Ernst Kaltenbruner,[103] a Karl Herman Frank (27–28. maj 1942) i Kurt Daluege (28. maj 1942. – 14. oktobar 1943), kao novi vršilac dužnosti Rajhsprotektora.

Nakon Hajdrihove smrti, politike formalizovane na Vanzejskoj konferenciji kojom je on predsedavao su sprovedene u delo. Prva tri prava logora smrti, namenjena za masovna ubistva su izgrađena kod Treblinke, Sobibora i Belzeca. Projekat je nazvan Operacija Rajnhard po Hajdrihu.[119]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Za brojeve zatvorenika, vidi IBM i Holokaust, Edvin Blek. str. 355–362. Blek navodi "Administration of German Concentration Camps", 9 July 1945, PRO FO 371/46979 (Public Record Office, London), kao i "Decoding Key for Concentration Camp Card Index Files", n.d. NARG242/338 T-1021 Roll 5, JAG (National Archives, College Park); a u zadnjem izvoru se pominje Frame 99.
  2. ^ Telegram je dokaz broj PS-3363 u slučaju Osvalda Pola tokom Nirnberških suđenja. Engleski prevod je dostupan na yadvashem.org.
  3. ^ Telegram je dokaz broj PS-3363 u slučaju Osvalda Pola tokom Nirnberških suđenja. Engleski prevod je dostupan na yadvashem.org.
  4. ^ Vergl je mehanički ulični instrument koji proizvodi zvuk okretanjem bubnja sa metalnim iglicama.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Snyder 1994, str. 146.
  2. ^ a b Dederichs 2009, str. 92.
  3. ^ Dederichs 2009, str. 11.
  4. ^ Gerwarth 2011, str. 14–15, 18.
  5. ^ Gerwarth 2011, str. 14.
  6. ^ Gerwarth 2011, str. 14, 20.
  7. ^ a b Dederichs 2009, str. 28.
  8. ^ Gerwarth 2011, str. 28.
  9. ^ Gerwarth 2011, str. 24.
  10. ^ Dederichs 2009, str. 23, 28.
  11. ^ Lemons 2005, str. 225.
  12. ^ „Reinhard Heydrich”. Auschwitz.dk. 20. 1. 1942. Pristupljeno 7. 1. 2012. 
  13. ^ „Reinhard Heydrich”. United States Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  14. ^ „Reinhard Heydrich biography”. Historyplace.com. Pristupljeno 7. 1. 2012. 
  15. ^ Gerwarth 2011, str. 28, 29.
  16. ^ a b Gerwarth 2011, str. 30.
  17. ^ Waite 1969, str. 206–207.
  18. ^ Gerwarth 2011, str. 32, 33.
  19. ^ Gerwarth 2011, str. 34.
  20. ^ Gerwarth 2011, str. 37, 38.
  21. ^ Gerwarth 2011, str. 39–41.
  22. ^ Gerwarth 2011, str. 43, 44.
  23. ^ Gerwarth 2011, str. 44, 45.
  24. ^ Calic 1985, str. 51.
  25. ^ „Kako je "Bili koza" postao PRAŠKI KASAPIN? On je bio jedna od najmračnijih ličnosti u nacističkoj vrhuški”. National Geographic Serbia (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-01-30. 
  26. ^ a b v Longerich 2011, str. 125.
  27. ^ a b Dederichs 2009, str. 12.
  28. ^ a b Kolekcija službenih beleški SS, Nacionalna arhiva Sjedinjenih Država, Koledž Park, Merilend
  29. ^ Gerwarth 2011, str. 56, 57.
  30. ^ Calic 1985, str. 72.
  31. ^ Gerwarth 2011, str. 58.
  32. ^ Williams 2001, str. 38.
  33. ^ Longerich 2011, str. 149.
  34. ^ Shirer 1960, str. 196–200.
  35. ^ Shirer 1960, str. 226–227.
  36. ^ a b Shirer 1960, str. 271.
  37. ^ Shirer 1960, str. 270–271.
  38. ^ Williams 2001, str. 61.
  39. ^ Longerich 2011, str. 165.
  40. ^ Kershaw 2008, str. 306–307.
  41. ^ Kershaw 2008, str. 309–12.
  42. ^ Kershaw 2008, str. 313.
  43. ^ Flaherty 2004, str. 56, 68.
  44. ^ McNab 2009, str. 156.
  45. ^ Williams 2001, str. 66.
  46. ^ Williams 2001, str. 77.
  47. ^ Weale 2010, str. 132, 135.
  48. ^ Calic 1985, str. 157.
  49. ^ Kershaw 2008, str. 358–359.
  50. ^ Lehrer 2000, str. 55.
  51. ^ Lehrer 2000, str. 61–62.
  52. ^ Goldhagen 1996, str. 158.
  53. ^ Kershaw 2008, str. 696.
  54. ^ Longerich 2011, str. 469, 470.
  55. ^ Headland 1992, str. 22.
  56. ^ Dederichs 2009, str. 83.
  57. ^ a b Williams 2001, str. 85.
  58. ^ Williams 2001, str. 88.
  59. ^ Conquest 2008, str. 200–202.
  60. ^ Snyder 1994, str. 242.
  61. ^ „Night and Fog Decree”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 08. 03. 2012. g. Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  62. ^ a b Williams 2003, str. 82.
  63. ^ Horvitz & Catherwood 2006, str. 200.
  64. ^ a b Bryant 2007, str. 140.
  65. ^ a b v g Bryant 2007, str. 143.
  66. ^ Paces 2009, str. 167.
  67. ^ a b v Williams 2003, str. 100.
  68. ^ a b v Bryant 2007, str. 144.
  69. ^ Garrett 1996, str. 60.
  70. ^ MacDonald 1989, str. 133.
  71. ^ Williams 2003, str. 141.
  72. ^ Gerwarth 2011, str. 174, 196, 197.
  73. ^ Gerwarth 2011, str. 197.
  74. ^ Sereny 1996, str. 325.
  75. ^ Evans 2006, str. 53.
  76. ^ Gerwarth 2011, str. xiii.
  77. ^ „Glass: Image 3”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 24. 10. 2011. g. Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  78. ^ Calic 1985, str. 192.
  79. ^ Calic 1985, str. 193.
  80. ^ „Kristallnacht”. The Hutchinson Encyclopedia (18 izd.). Oxford: Helicon. 1998. str. 1199. ISBN 978-1-85833-951-1. 
  81. ^ Shirer 1960, str. 518–520.
  82. ^ Calic 1985, str. 194–200.
  83. ^ Shirer 1960, str. 958–963.
  84. ^ a b Aly et al. 2004, str. 5.
  85. ^ Hillgruber 1989, str. 94–96.
  86. ^ Gruner 2006, str. 161.
  87. ^ „Theresienstadt”. United States Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 27. 1. 2012. 
  88. ^ Longerich 2010, str. 271.
  89. ^ Kershaw 2008, str. 696–697.
  90. ^ Horvitz & Catherwood 2009, str. 460.
  91. ^ Lehrer 2000, str. 80.
  92. ^ Calic 1985, str. 254.
  93. ^ Bryant 2007, str. 175.
  94. ^ Williams 2003, str. 145–147.
  95. ^ Williams 2003, str. 147, 155.
  96. ^ a b Williams 2003, str. 155.
  97. ^ Williams 2003, str. 165.
  98. ^ Lehrer 2000, str. 86.
  99. ^ Höhne 2000, str. 495.
  100. ^ Dederichs 2009, str. 148–150.
  101. ^ Williams 2003, str. 223.
  102. ^ MacDonald 1989, str. 182.
  103. ^ a b Dederichs 2009, str. 107.
  104. ^ a b Lehrer 2000, str. 87.
  105. ^ Dederichs 2009, str. 176.
  106. ^ Frei 2002, str. 335.
  107. ^ Gerwarth 2011, str. 77, 83, 113, 289.
  108. ^ Browder 2004, str. 260.
  109. ^ Lehrer 2000, str. 58.
  110. ^ a b Dederichs 2009, str. 152.
  111. ^ Dederichs 2009, str. 153–155.
  112. ^ Craig 2005, str. 189.
  113. ^ Dederichs 2009, str. 151–152.
  114. ^ Gerwarth 2011, str. 280.
  115. ^ Calic 1985, str. 253.
  116. ^ Frucht 2005, str. 236.
  117. ^ Burian et al. 2002.
  118. ^ Kershaw 2008, str. 714.
  119. ^ Arad 1987, str. 13.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rajnhard Hajdrih na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рајнхард_Хајдрих&oldid=27550056”