Интерпол

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Интерпол (вишезначна одредница).
Лого организације

Међународна криминалистичка полицијска организација, познатија по својој телеграфској адреси као Интерпол, је организација која се бави међународном полицијском сарадњом. Основана је 1923. године као Међународна криминалистичка полицијска комисија, а своју телеграфску адресу усвојила је 1956. Не треба је мешати с Међународном полицијом, која има активну улогу као униформисана полиција у ратом захваћеним земљама.

Интерпол је пета по величини међународна организација по броју држава чланица, после Универзалне поштанске уније, ФИБА (Међународне кошаркашке федерације), Уједињених нација и ФИФА-е (Међународне фудбалске организације). Има 186 земаља чланица које Интерполу обезбеђују буџет од 59 милиона долара. (Поређења ради, Европол има буџет од 90 милиона годишње.) Седиште организације је у Лиону, Француска. Њен садашњи председник је Џеки Селеби, комесар Јужноафричке полицијске службе а генерални секретар Роналд Нобл, бивши службеник министарства финансија САД. Нобл је први не-Европљанин на положају генералног секретара.

Да би задржао политичку неутралност, устав Интерпола забрањује његово мешање у злочине који не обухватају више земаља чланица [1], или политичке, војне, верске или расне злочине.[2] Његов рад усмерен је на јавну сигурност, тероризам, организовани криминал, ратне злочине, производњу и продају дрога, кријумчарење оружја, трговина белим робљем, прање новца, дечју порнографију, привредни криминал, рачунарски криминал, злочине против интелектуалне својине и корупцију.

У 2005. Генерални секретаријат Интепола имао је 502 запослена из 78 земаља чланица. Жене чине 52 процента запослених. Интерполов веб стране имају просечно 2,2 милиона посета сваког месеца. Интерполове потернице довеле су до хапшења 3.500 људи те године.

Историја[уреди]

Интерпол је основан у Аустрији 1923. године као Међународна криминалистичка полиција (ICP). После Аншлуса (немачке анексије Аустрије) 1938., организација је пала под утицај Нацистичке Немачке, а седиште комисије пресељено је у Берлин 1942. године. Нејасно је, међутим, да ли су и у коликој мери досијеа ИЦП-а коришћена за потребе нацистичког режима.

После Другог светског рата 1945., европски савезници Белгија, Француска, Скандинавија и Велика Британија обновили су организацију под именом Међународна криминалистичка полицијска организација. Седиште је установљено у Сен Клуду, граду у близини Париза, где је остало до 1989. године, када је пресељено у Лион.

Методологија[уреди]

Свака земља чланица има свој Национални централни биро (NCB) у коме раде њени држављани. Ови бирои су тачке са комуникацију са Генералним секретаријатом Интерпола, регионалним бироима и другим земљама чланицама у циљу пружања помоћи у међународним истрагама и откривању и хапшењу одбеглих криминалаца. Ово је посебно важно у земљама које имају више полицијских и обавештајних служби; централни биро је јединствена комуникациона тачка за стране службе, које можда не разумеју сложеност система безбедности у појединим земљама с којима желе да сарађују. На пример, Национални централни биро САД се налази у Министарству правде САД. На тај начин се обезбеђује одговарајућа размена података.

Интерпол има велику базу података неразјашњених злочина и осуђених и осумњичених криминалаца. У било које време држава чланица има приступ одређеним деловима базе података и њене полицијске снаге проверавају информације кадгод се деси неки већи злочин. Разлог лежи у чињеници да рецимо кријумчари дроге или слични криминалци имају међународне везе, и да врше кривична дела у више земаља.

Од 2002. године, Интерпол има и базу података о изгубљеним или украденим идентификационим и путним документима, на основу које државе чланице могу да провере да ли су документи издати од друге земље валидни. Често се, на пример, дешавају злоупотребе пасоша тако да ова база олакшава посао царинским службама држава чланица у откривању лажних пасоша. Почетком 2006. године база је имала преко десет милиона идентификационих докумената, чији су нестанак или крађа пријављени, а очекује се да ће број расти с бројем земаља које Интерполу шаљу своје листе изгубљених докумената.

Земље чланице и под-бирои[уреди]

Под-бирои су приказани курзивом.

Авганистан, Албанија, Алжир, Америчка Самоа, Андора, Ангола, Ангила, Антигва и Барбуда, Аргентина, Јерменија, Аруба, Аустралија, Аустрија, Азербејџан, Бахами, Бахреин, Бангладеш, Барбадос, Белорусија, Белгија, Белизе, Бенин, Бермуда, Бутан, Боливија, Босна и Херцеговина, Боцвана, Бразил, Британска Девичанска Острва, Брунеји, Бугарска, Буркина Фасо, Бурунди, Камбоџа, Камерун, Канада, Зеленортска острва, Кајманска Острва, Централноафричка Република, Чад, Чиле, Кина), Колумбија, Комори, Република Конго, Демократска Република Конго, Костарика, Обала Слоноваче, Хрватска, Куба, Кипар, Чешка Република, Данска, Џибути, Доминика, Доминиканска Република, Источни Тимор, Еквадор, Египат, Салвадор, Екваторијална Гвинеја, Еритреја, Естонија, Етиопија, Фиџи, Финска, Француска, Габон, Гамбија, Грузија, Немачка, Гана, Гибралтар, Грчка, Гренада, Гватемала, Гвинеја, Гвинеја Бисао, Гвајана, Хаити, Хондурас, Хонг Конг, Мађарска, Исланд, Индија, Индонезија, Иран, Ирак, Ирска, Израел, Италија, Јамајка, Јапан, Јордан, Казахстан, Кенија, Кувајт, Киргистан, Лаос, Летонија, Либан, Лесото, Либерија, Либија, Лихтенштајн, Литванија, Луксембург, Макао, Македонија, Мадагаскар, Малави, Малезија, Малдиви, Мали, Малта, Маршалска Острва, Мауританија, Маурицијус, Мексико, Молдавија, Монако, Монголија, Црна Гора, Монсерат, Мароко, Мозамбик, Мјанмар, Намибија, Науру, Непал, Холандија, Холандски Антили, Нови Зеланд, Никарагва, Нигер, Нигерија, Норвешка, Оман, Пакистан, Панама, Папуа Нова Гвинеја, Парагвај, Перу, Филипини, Пољска, Португал, Порторико, Катар, Румунија, Русија, Руанда, Сент Китс и Невис, Санта Лусија, Сент Винсент и Гренадини, Сао Томе и Принсипе, Саудијска Арабија, Сан Марино, Сенегал, Србија, Сејшели, Сијера Леоне, Сингапур, Словачка, Словенија, Сомалија, Јужна Африка, Јужна Кореја, Шпанија, Сри Ланка, Судан, Суринам, Свазиленд, Шведска, Швајцарска, Сирија, Таџикистан, Танзанија, Тајланд, Того, Тонга, Тринидад и Тобаго, Тунис, Турска, Туркс и Каикос, Туркменистан, Уганда, Украјина, Уједињени Арапски Емирати, Велика Британија, САД, Уругвај, Узбекистан, Венецуела, Вијетнам, Јемен, Замбија, Зимбабве

Земље не-чланице[уреди]

Северна Кореја, Кирибати, Федералне Државе Микронезије, Палау, Самоа, Соломонска Острва, Република Кина/Тајван, Тувалу, Вануату,

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :