Rihard Kun
| Rihard Kun | |
|---|---|
 Ričard Kun | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 3. decembar 1900. |
| Mesto rođenja | Beč,,  Austrougarska |
| Datum smrti | 1. avgust 1967. (66 god.) |
| Mesto smrti | Hajdelberg,  Zapadna Nemačka |
| Obrazovanje | Univerzitet u Beču, Univerzitet u Minhenu |
| Naučni rad | |
| Polje | hemija |
| Institucija | Univerzitet u Hajdelbergu, ETH Cirih |
| Poznat po | karotenoidi, vitamini |
| Nagrade | Nobelova nagrada za hemiju (1938) Geteova nagrada (1942) Medalja Vilhelm Ekner (1952) |
Rihard Johan Kun (nem. Richard Kuhn; Beč, 3. decembar 1900 — Hajdelberg, 1. avgust 1967) bio je nemački biohemičar austrijskog porekla, koji je 1938. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju „za svoj rad na karotenoidima i vitaminima“.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Mladost[uredi | uredi izvor]
Kun je rođen u Beču u Austriji, gde je pohađao gimnaziju. Njegovo interesovanje za hemiju rano se pojavilo; međutim imao je mnogo interesa i kasno se odlučio za studije hemije. Između 1910. i 1918. bio je školski drug Volfganga Paulija, koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku za 1945. godinu. Počev od 1918. godine, Kun je pohađao predavanja iz hemije na Bečkom univerzitetu. Završio je studije hemije na Univerzitetu u Minhenu i doktorirao 1922. godine kod Riharda Vilštetera za naučni rad o enzimima.
Nakon diplomiranja, Kun je nastavio naučnu karijeru, prvo u Minhenu, zatim na ETH u Cirihu, a od 1929. nadalje na Univerzitetu u Hajdelbergu, gde je bio šef hemijskog odseka počev od 1937. godine. 1928. oženio se sa Dejzi Hartman, a par je potom imao dva sina i četiri kćerke.
Istraživanje[uredi | uredi izvor]
Oblasti istraživanja Kuna obuhvatale su: istraživanja teorijskih problema organske hemije (stereohemija alifatičnih i aromatičnih jedinjenja; sinteze poliena i kumulena; sastav i boja, kiselost ugljovodonika), kao i opsežne polja u biohemiji (karotenoidi, flavini; vitamini i enzimi). Konkretno, sproveo je važna istraživanja o vitaminu B2 i vitaminu B6.
1929. godine postao je direktor Instituta za hemiju na novoosnovanom Institutu za medicinska istraživanja Kajzer Vilhelm (koji je od 1950. godine preimenovan u Maks Plank Institut za medicinska istraživanja u Hajdelbergu). Do 1937. godine takođe je preuzeo upravu nad ovim Institutom.
Pored ovih dužnosti radio je i kao profesor biohemije na Univerzitetu u Hajdelbergu, a godinu dana bio je na Univerzitetu u Pensilvaniji u Filadelfiji, kao gostujući istraživački profesor za fiziološku hemiju.
Potom mu je 1938. dodeljena Nobelova nagrada za hemiju za „rad na karotenoidima i vitaminima“, ali je odbio nagradu jer je Hitler zabranio nemačkim građanima da je prihvate. U rukom pisanom pismu, čak je opisao dodelu nagrade Nemcu kao poziv za kršenje Firerove uredbe.[1] [2] Nagradu je primio nakon Drugog svetskog rata.[3] Kun je takođe zaslužan za otkriće smrtonosnog nervnog agensa Soman 1944. godine.[4]
Kun je bio urednik časopisa Liebigs Annalen od 1948. godine.
Kun je umro 1967. godine u Hajdelbergu, Nemačka, u 66. godini.
Nacistička era[uredi | uredi izvor]
Kun je sarađivao sa visokim nacističkim zvaničnicima[5] i prijavio trojicu svojih jevrejskih saradnika 1936.
2005. godine Društvo nemačkih hemičara (Gesellschaft Deutscher Chemiker, GDCh) se izjasnilo o svojoj nameri da više ne dodeljuje medalju Ričarda Kuna: „Odbor GDCh namerava da prekine sa dodelom medalje nazvane po organskom hemičaru, dobitniku Nobelove nagrade godine 1938. i predsedniku GDCh 1964–65, Ričardu Kunu. Odbor na taj način povlači posledice istraživanja o ponašanju Ričarda Kuna tokom nacional-socijalizma. Iako pitanje da li je Kun bio ubeđeni nacionalsocijalista ili samo sledbenik orijentisan na karijeru nije u potpunosti razrešeno, on je nesporno podržavao nacistički režim pomoću administrativnih i organizacionih načina, posebno svojim naučnim radom. Uprkos svojim naučnim dostignućima, Kun nije pogodan da služi kao uzor i eponim za važnu nagradu, uglavnom zbog svojih nereflektiranih istraživanja otrovnih gasova, ali i zbog ponašanja prema jevrejskim kolegama“ (Nachrichten aus der Chemie 54, Maj 2006, str. 514).
Počasti i nagrade[uredi | uredi izvor]
- 1938: Nobelova nagrada za hemiju
- 1952: Medalja Vilhelm Ekner
- 1960: Počasni doktorat Univerziteta u Beču
- 1961: Austrijski orden za nauku i umetnost
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ U. Deichmann, "Dem Duce, dem Tenno und unserem Führer ein dreifaches Heil", published in D. Hoffmann and Mark Walker (eds.), "Physiker zwischen Autonomie und Anpassung" (Weinheim: Wiley-VCH Verlag, 2006).
- ^ Sarah Everts, Chemistry In Nazi Germany, Chemical & Engineering News, Volume 91, Issue 37, pp. 30-33, September 16, 2013, American Chemical Society.
- ^ „Nobel Laureates Facts”. The Nobel Foundation. 2008. Pristupljeno 2008-07-29.
- ^ Lukey, Brian J.; Salem, Harry (2007). Chemical Warfare Agents: Chemistry, Pharmacology, Toxicology, and Therapeutics. CRC Press. str. 12. ISBN 9781420046618.
- ^ "Science in the Third Reich", Margit Szöllösi-Janze.
- Shampo, M. A.; Kyle R A (oktobar 2000). „Richard Kuhn – Nobel Prize for work on carotenoids and vitamins”. Mayo Clin. Proc. 75 (10): 990. ISSN 0025-6196. PMID 11040844. doi:10.4065/75.10.990
. - Baer, H. H. (1969). Richard Kuhn; 1900–1967. Advances in Carbohydrate Chemistry and Biochemistry. 24. str. 1—12. ISBN 978-0-12-007224-8. ISSN 0065-2318. PMID 4909158. doi:10.1016/S0065-2318(08)60347-9.[this reference does not seem to say what it is claimed to]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- 1938 Nobel Prize in Chemistry
- Richard Kuhn on Nobelprize.org
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
