Владо Стругар

С Википедије, слободне енциклопедије
владо стругар
Владо Стругар
Лични подаци
Датум рођења(1922-12-28)28. децембар 1922.
Место рођењаДоњи Улићи, код Цетиња, Краљевина СХС
Датум смрти24. август 2019.(2019-08-24) (96 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијавојно лице,
историчар
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1941 — 1971.
Чинпуковник
Одликовања
Орден братства и јединства са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
Орден народне армије са златном звездом Орден за храброст Орден за војне заслуге са златним мачевима
Партизанска споменица 1941.

Владо Стругар (Доњи Улићи, код Цетиња, 28. децембар 1922 — Београд, 24. август 2019) био је учесник Народноослободилачке борбе, српски историчар и књижевник, пуковник ЈНА, члан Војноисторијског института (ВИИ) у Београду, Македонске академије наука и уметности (МАНУ), Српске академије наука и умјетности (САНУ), Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ) и Сената Републике Српске.[1][2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. децембра 1922. у мјесту Доњи Улићи, код Цетиња. Гимназију је учио у Цетињу и положио велику матуру на пролеће 1941. године.[3]

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. После рата је имао чин пуковника и налазио се на разним дужностима у Југословенској народној армији (ЈНА), од чега највише у Војноисторијском институту (ВИИ) у Београду.[3] Пензионисан је из активне војне службе 1971. године.

У Сарајеву је започео студије права 1946. године, које није завршио. У Београду је слушао наставу и завршио: Институт друштвених наука 1953. године, затим Вишу војну академију ЈНА 1957, а 1964. године је магистрирао на Филозофском факултету у Београду.[4] Докторирао је у области историјских наука на Академији наука у Москви, 1968. године[3], са тезом Народноослободилачки рат Југославије.

Члан Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ) је постао од њеног оснивања 1973,[5] Македонске академије наука и уметности (МАНУ) 1981, а Српске академије наука и умјетности (САНУ) 1994. године. Члан је и Удружења књижевника Србије (УКС). Сенатор Републике Српске постао је у првом сазиву Сената (1996—2008). На Дванаестом конгресу СКЈ, 1982. године, изабран је за члана Централног комитета СКЈ.

Био главни и одговорни уредник научног часописа Војноисторијски гласник (1963—1967) и, после, Југословенског историјског часописа (1970—1973). Налазио се међу оснивачима, те је изабран за председника Црногорског сабора српске слоге (1992—1997), родољубивог удружења за просвету и културу.[5]

Добитник је награде „Златно перо Српског тројства“, коју му је Универзитет у Приштини додијелио 1997. године.[3]

Носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом, Орден за храброст и Орден за војне заслуге са златним мачевима.

Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992—2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003—2006). Почетком 2005. године, постао је један од оснивача Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе у Србији.[6]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Објавио је велики број књига из историје и књижевности. Дела су му превођена на руски, пољски, чешки, енглески и немачки језик. Нека од његових дела су:

  • Дела из историје:
    • Социјална демократија о националном питању југословенских народа (1956),
    • Рат и револуција народа Југославије (1962),
    • Југословенске социјалистичке странке 1914—1918. (1963),
    • Социјалдемократија о стварању Југославије (1965),
    • Југославија 1941—1945. (1969),
    • Југославија у рату 1941—1945. (БИГЗ, 1975),
    • Југославија федерација и република (1976),
    • Югославия в огне войньі 1941—1945 (1985),
    • Велика буна Црне Горе 1988—1989 — избор докумената (1990),
    • Повеља Југославије (устав државе и друштва) (1990),
    • Срби, Хрвати, Словенци и Трећа Југославија (1991),
    • Yugoslavia on the Boundary between East and West (1992),
    • Црногорски сабор српске слоге (1994),
    • Осамдесет година југословенске државе (1999),
    • Југославија у књигама историографским (2007),
    • Српство Јанка Вукотића и Митра Мартиновића (2008),
    • Владар Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (2010).

Видите још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Preminuo akademik Vlado Strugar
  2. ^ Бт., Д. (25. 8. 2019). „Последњи из плејаде великана”. Вечерње новости. Приступљено 3. 9. 2019. 
  3. ^ а б в г д „Vlado Strugar”. canu.me. Приступљено 4. 2. 2024. 
  4. ^ Владо Стругар 2010, стр. 285.
  5. ^ а б Владо Стругар 2010, стр. 286.
  6. ^ Вечерње новости (2005): И наша је Црна Гора

Литература[уреди | уреди извор]

  • Југословенски савременици — Ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.
  • Стругар, Владо (2010). Српство Јанка Вукотића и Митра Мартиновића — Белешка о аутору. Подгорица: Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владо_Стругар&oldid=27351686”