Гладијатор (филм)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гладијатор

{{{опис_слике}}}

Изворни наслов ИМДБ 4 stars.svg 8.2/10 (184,687 гласова)
топ 250: #128
Режија Ридли Скот
Продуцент Даглас Вик
Дејвид Франзони
Бранко Лустиг
Сценарио Дејвид Франзони
Главне улоге Расел Кроу
Хоакин Финикс
Кони Нилсен
Ричард Харис
Џимон Хансу
Музика Лиса Џерард
Ханс Зимер
Жанр драма
Издавачка кућа Дримворкс (САД)
Универзал студиос (изван САД)
Студио Scott Free Productions
Red Wagon Entertainment[1]
Година 2000.
Трајање 155 мин.[2] (биоскопска верзија)
Земља Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Застава Сједињених Америчких Држава САД
Језик енглески
Буџет 103 милиона $[3][4]
Зарада 457.640.427 $
IMDb веза

Гладијатор (енгл. Gladiator) је историјски епски филм режисера Ридлија Скота из 2000. са Раселом Кроуом, Хоакином Финиксом, Кони Нилсен, Ричардом Харисом и Џимоном Хансуом у главним улогама. Расел Кроу глуми генерала Максимуса, пријатеља цара Марка Аурелија (Ричард Харис), којег издаје и убија његов амбициозни син Комод (Хоакин Финикс). Заробљен и претворен у роба на границама Римског царства, Максимус постаје гладијатор и пробија се кроз гладијаторску арену како би осветио убиство своје породице и свог цара.

Филмску музику (која је 2000. године награђена Златним глобусом) компоновали су Лиса Џерард и Ханс Зимер. Филм је био награђен са пет Оскара, укључујући и Оскара за најбољи филм. Овим филмов ревитализован је жанр историјског спектакла с каснијим филмовима као што су Троја, Александар, 300 — Битка код Термопила и Небеско краљевство[5].

Продукција[уреди]

Сценарио[уреди]

„Гладијатор“ је настао на темељу оригиналног сценарија Дејвида Францонија, који је написао све раније верзије.[6] Францони је потписао уговор за три филма са компанијом „Дримворкс“ (енгл. DreamWorks) као сценариста и копродуцент на темељу свог ранијег рада, „АмистадаСтивена Спилберга из 1997. Францони није био академски образован на пољу античке историје, али је под утицајем романа Данијела П. Маникса из 1958. „Они који ће умрети“ и након читања античке збирке царских биографија „Царске повести“ одлучио пажњу посветити Комоду. У Францонијевој првој верзији, од 4. априла 1998., главној улози је дао име „Нарцис“ по имену рвача који је удавио цара Комода, мада се његово име не помиње у „Царским повестима“, већ код Херодијана и Диона Касија тако да се може рећи да је сценариста користио неколико античких извора.

Pollice Verso Жан-Леона Жерома - слика из 19. века која је инспирисала Ридлија Скота да преузме пројекат.

Продуценти Волтер Паркс и Дејвид Вик су контактирали Ридлија Скота. Показали су му примерак слике Pollice Verso (Палчеви надоле) Жан-Леона Жерома из 1872. Скота је привукло стварање филма смештеног у амбијент античког Рима. Но, није био задовољан Францонијевим дијалозима па је ангажовао Џона Логана да преправи сценарио по његовом укусу. Логан је преправио добар део првог чина и додао одлуку да се убије Максимова породица како би се појачала јунакова мотивација[7].

Две седмице пре снимања, глумци су се још жалили на проблеме са сценаријем. Вилијам Николсон је доведен у студије Шепертона како би учинио Максимуса осећајнијим, преправивши његово пријатељство с Јубом и додавши мотив загробног живота. Рекао је: „Није хтео да види филм о човеку који жели да убије некога.“[7] Дејвид Францони је касније доведен како би прерадио Логанове и Николсонове преправке, а добио је и статус продуцента. Након што је доведен Николсон, вратио се на Францонијеве оригиналне идеје и вратио неколико сцена. Францони је као продуцент надгледао развој сценарија и бранио своју оригиналну визију[8]. Касније је с продуцентима Дагласом Виком и Бранком Лустигом поделио Оскар за најбољи филм[6].

Сценарио је прошао много прерада и ревизија на сугестије Расела Кроуа. Кроу је доводио у питање сваки аспект сценарија и одлазио је са снимања уколико не би добио одговоре. Према директору Дримворкса: „(Расел Кроу) је покушао преправити цели сценарио на лицу места. Знате ону велику реченицу у форшпану, 'У овом животу или следећем, имаћу своју освету'? Исправа ју је с гнушањем одбио изговорити.“[9] Николсон, трећи и коначни сценариста, каже да му је Кроу рекао: „Твоје реченице су смеће, али ја сам најбољи глумац на свету и могу учинити да и смеће добро звучи.“ Николсон је додао: „Вероватно су моје реченице биле смеће, тако да је он у ствари говорио искрено.“[10]

Снимање[уреди]

Једна од хваљених дигиталних слика Рима

Филм је сниман на три велике локације између јануара и јуна 1999. године. Уводна сцена битке у шумама Германије је снимана три дана у Борн Вудсу (енгл. Bourne Woods), покрајина Фарнхема у Енглеској. Сцене Максимусовог ропства, путовања кроз пустињу и гладијаторске школе су снимане у Куарзазатеу, Мароко, јужно од планинског ланца Атласа за три недеље. Сцене Рима снимљене су за деветнаест недеља на Малти уз коришћење вишенационалне радне снаге која је доведена до граница издржљивости.

Копија једне трећине римског Колосеума изграђена је на Малти од гипса и дрвета, док су остале две трећине додате дигиталним путем. Копија је грађена неколико месеци, а цена изградње процењена је на око милион долара[11]. друга страна комплекса послужила је за богат асортиман за уличне сцене старог Рима са све колонадама, капијама, статуама и пијацама које су коришћене у другим сценама.

Постпродукција[уреди]

За дигиталне ефекте се побринула европска постпродукцијска компанија Де Мил (енгл. The Mill). Неки од ефеката које је компанија употребила били су снимање правих тигрова испред плавог екрана у борбеним сценама и уводне сцене с горућим стрелама. Користили су и 2000 живих глумаца како би створили дигиталну гомилу од 35.000 виртуалних глумаца који су морали бити уверљиви и реаговати у сценама борби[12].

Неочекивани постпродукцијски посао узрокован је изненадом смрћу Оливера Рида од срчаног удара током снимања на Малти пре него што су све сцене биле снимљене. У Милу су израдили његовог дигиталног двојника како би га заменио у преосталним сценама у којима се појављује Проксимо снимајући дигиталног двојника у сени и дигитално маскирајући Ридово лице у преосталим сценама[13]. Филм је посвећен успомени на Рида[14].

Радња[уреди]

Генерал Максимус Децимус Меридијус (Расел Кроу) предводи римску војску у победи над германским варварима 180. године, окончава дугогодишњи рат и стиче поштовање цара Марка Аурелија (Ричард Харис). Иако ослабели Аурелије има сина, Комода (Хоакин Финикс), привремено вођство ипак жели да преда Максимусу, са жељом да се моћ поступно врати римском сенату. Аурелије саопштава Максиму своју одлуку и нуди му да размисли о томе пре него што то каже Комоду, који након овог сазнања убија оца. Комод, прогласивши се царем, пита Максимуса за оданост, што овај одбија, схвативши Комодову умешаност у цареву смрт. Комод наређује да смакну Максимуса и шаље Преторијанску гарду да му убије жену и сина. Максимус се опире својим крвницима и бежи кући, где затиче разапета тела у рушевинама своје виле. Након што је сахранио жену и сина, Максимус скрхан од жалости пада на гробове изгубивши свест.

Проналазе га трговци робљем и одводе га Зухабар, провинцију у северној Африци, где га купује Проксимо (Оливер Рид), управитељ локалне школе за обуку гладијатора. Смућен и резигниран због смрти породице и издаје од стране свог царства, Максимус се испрва одбија борити, али како се почиње бранити у арени тако му његове импресивне борилачке вештине подижу популарност међу публиком. Док вежба и бори се, Максимус се спријатељи с Хејгеном (Ралф Мелер), германским варварином и Јубом (Џимон Хансу), нумидијским ловцем који му постаје добар пријатељ и поузданик и с којим почиње да разговара о загробном животу.

У Риму, Комод поново отвара гладијаторске борбе како би одао почаст очевој смрти, а Проксимова гладијаторска дружина је ангажована да учествује. У оживљавању Битке код Заме (погрешно назване Битком код Картагине) у Колосеуму, Максимус предводи Проксимусове гладијаторе до коначне победе против пуно моћнијег противника, на опште одушевљење публике. Комод се спушта у арену како би упознао победнике и пренерази се кад угледа Максимуса. Цар, у немогућности да убије Максимуса због одушевљене гомиле, одлази из арене бесан.

Битка Тигра из Галије (лево) и Максимуса (десно) у арени.

Како се игре настављају, Комод Максимусу супротставља Тигра из Галије (Свен Оле Торсен), јединог непораженог римског гладијатора, у арени с тигровима на ланцу око њих. Након напете битке, Максимус једва савлада Тигра из Галије и почне чекати Комодову одлуку да ли да убије пораженог. Комод окреће палац према доле, али Максимус ипак поштеди Тигра из Галије, намерно увредивши цара и задобивши овације маса. Комод постаје још љући на Максимуса, који је сада постао познат као „Максимус милосрдни“.

Након битке, Максимус сусреће свог бившег слугу Цицера (Томи Фланаган) који му открива да му је војска још лојална. Максимус почне ковати заверу с Лусилом (Спенсер Трит Кларк), Комодовом сестром и сенатором Грахом (Дерек Џејкоби) како би се вратио својој војсци и срушио Комода. Али Комод, сумњајући на сестрину издају, запрети њеном малом сину и присили је да открије план. Преторијанци упадају у Промиксове просторије, сукобивши се с гладијаторима, док Максимус успева побећи. Хејген и Проксимо су убијени у опсади док су Јуба и преживели заробљени, а Максимус бежи према градским зидинама. Међутим, упада у преторијанску клопку у којој Цицеро бива убијен.

Закључивши како легенде рођене у Колосеуму тамо морају у умрети, Комод изазове Максимуса на двобој пред одушевљеном масом. Схвативши да је Максимус много способнији, Комод га пре битке убоде бодежом и сакрије рану оклопом. У арени, двојица размењују ударце, све док Максимус не истргне Комоду мач из руку и зарије му скривени бодеж у врат. Комод пада на тло сада утихлог Колосеума док Максимус, једва стојећи на ногама, угледа своју жену и сина у загробном животу. Пружа им руку, али га преторијански префект Квинтус (Томас Арина) враћа у стварност и упита за упуте. Максимус наређује да се ослободе Проксимови гладијатори и сенатор Грах, којег враћа у службу и наређује му да Рим врати под управу Сената. Максимус пада, а Лусила му потрчи у помоћ. Након што се уверио да су она и њен син у добром стању, он умире и одлази у загробни живот ка својој породици. Сенатор Грах и Проксимови гладијатори односе Максимусово тело из Колосеума. Сада слободан, Јуба закопава две мале Максимусове статуе његове жене и сина у земљу где је Максимус умро.

Улоге[уреди]

Глумац Лик Улога
Расел Кроу Максим Децим Меридије Римски генерал у Германији који постаје роб и тражи освету против Комода. Пре догађаја из филма је уживао поверење Марка Аурелија. Његов дом је у Шпанији близу Трујила.
Хоакин Финикс Комод Амбициозни и социопатични младић. Убија свог оца, а жели и сестру Лусилу. Постаје римски цар по очевој смрти.
Кони Нилсен Лусила Старије дете Марка Аурелија. Недавно је остала удовица. Чини се да јој је Максимус симпатија из прошлости. Покушава да одбије похотне насртаје свог брата док у исто време штити свог сина, Луција.
Џимон Хансу Јуба Нумидијски домородац кога су трговци робљем одвели од куће и породице и који постаје Максимусов блиски савезник.
Оливер Рид Проксимо Стари трговац који купује Максимуса у северној Африци. И сам је бивши гладијатор ког је ослободио Марко Аурелије.
Дерек Џејкоби Сенатор Грах Један од сенатора који се противе Комоду, а касније пристаје да помогне Максимусу у царевом свргавању.
Ралф Мелер Хејген Герман, Проксимов главни гладијатор. Током битке у Риму се спријатељио с Максимусом и Јубом.
Спенсер Трит Кларк Луције Вер Лусилин син.
Ричард Харис Марко Аурелије Римски цар који жели да врати републиканску управу, али га убија син Комод.
Томи Фланаган Цицеро Римски војник и Максимусов одани слуга који га информише док је овај у ропском заточеништву.
Томас Арина Генерал Квинт Други римски генерал и бивши Максимусов пријатељ. Постаје одан новом цару који га зато именује за заповедника Преторијанаца.
Дејвид Скофилд Сенатор Фалко Патрицијски сенатор који се противи Републици и помаже Комоду да консолидује своју моћ.
Свен Оле Торсен Тигар од Галије Наводно непоражени гладијатор који се враћа из пензије како би се супротставио Максимусу.

Утицаји филма[уреди]

Историјски[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Гладијатор

Филм већим делом није темељен на стварним историјским догађајима. Иако су продуценти контактирали стручњаке за Римско царство из академских кругова како би створили веродостојан приказ тог филма, сценаристи су додали неколико отклона од историје[15].

Римски цареви приказани у филму су Марко Аурелије (Ричард Харис), који је владао од 161. до 180. године, и његов син, Комод (Хоакин Финикс), који је владао од 180. до 192. године, и провео већину, ако не и све, време организујући гладијаторске борбе, наводно, јер је био опседнут спортом. Приказ Комода је много разводњенији него у сенаторским изворима као што је Аугустријанска историја која описује Комода као много крвожеднијег. Комодово убиство оца у филму је потпуно измишљено. Комод је био једини римски цар који се борио као гладијатор (иако постоје наводи да је и Калигула чинио исто). Комода је удавио рвач, а није убијен у двобоју у арени како то описује филм[16].

Лусила је била Комодова сестра и била је удата за Луција Вера (који се у филму спомиње као покојни отац њеног сина Луција Вера, али не као и сувладар), сувладара њеног оца до његове смрти 169. године. Инцест, или покушај инцеста између Комода и Лусиле у филму нема историјских утемељења, иако постоје гласине како је Комод починио инцест с другим сестрама. Лусила је била умешена у завере сената да се убије њен брат, 182. године, након покушаја убиства Комода, прогнана је на Капри, а касније је смакнута по братовљевим наредбама.

Хоакин Финикс као Комод.

Битка почиње тачно: Римљани бомбардују супарнике стрелама и катапултима, а затим шаљу легионаре у уским формацијама да започну битку „прса у прса“. Док маршира према варварској хорди, цела формација је приказана у поравнатој формацији, која није нудила тактичке предности. Римска војска обично би се раздвајала у неколико група од по 480 људи које су биле познате као кохорте.

Сцена која показује битку није историјски тачна, јер легионари напуштају формацију у холивудском акционом стилу како би започели битку с Германима један на један, у којој су варвари надмоћнији. У стварности, Римљани су углавном правили скупљене формације, а легионари их нису разбијали осим ако не би добили наредбе о повлачењу или ако би силом биле разбијене. У потоњем случају готово увек би били побијени, осим ако не би успели да се прегрупишу или стигну до пријатељских линија.

Град Рим и Колосеум (тада назван Флавијанов амфитеатар[17]) су тачно предочени, иако су топографија, погледи и центар Рима око њега измишљени. Надаље, у филму постоји сцена у којој се у граду деле леци на којима се оглашавају гладијаторске борбе. Ипак, масовна дистрибуција таквих летака пре изума штампарске машине би била непрактична.

У филму се спомиње јединица римске војске смештене у Остији, док у стварности, уз изузетак преторијанске гарде и тријумвирата, легије нису смеле да враћају у Италију.

Лик Максимуса је измишљен, иако је по неким особинама сличан Нарцису (име лика у првој верзији сценарија и стварни Комодов убица) и Спартаку (који је предводио сличан устанак робова).

У филму, Гај примећује како је „Рим основан као република“. Град је заправо основан као монархија. Рим је постао република кад је одбранио независност од Етрураца, а краљ Луције Тарквиније Охоли је проглашен 510. п. н. е. Не постоје стварни докази да је Марко Аурелије хтео да врати републиканско уређење. Заправо, Марко Аурелије је проглашењем Комода за свог наследника поново успоставио праксу наслеђивања (Марко Аурелије је био последњи од тзв. „Пет добрих царева“, током чијег је периода цар за своје наследнике постављао најбоље људе, чинивши тако царство меритократијом).

Након Комодове смрти цар је постао генерал Пертинакс, што се не спомиње у филму.

Ранији филмови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Спартак (филм из 1960)

Радња филма инспирисана је радњом два историјска филма из шездесетих — Пад Римског царства и Спартак[18].

Пад Римског царства (1964) говори о Ливију који је наследник Марка Аурелија, као и Максимус у Гладијатору. Ливије је заљубљен у Лусилу (Максимус је раније био заљубљен у њу). Оба филма говоре о убиству Марка Аурелија и Комодовом седању на трон након сазнања да је стари цар мислио да за свог наследника именује Ливија/Максимуса. У Паду Римског царства група уротника се нада да ће извући корист од Комодовог ступања на престо, док Комод наређује да Марка Аурелија отрују; у Гладијатору Комод сам задављује оца. У Паду Римског царства Комод даје Ливију део власти како би га држао оданим против његове воље; у Гладијатору Комод покушава да убије Максимуса, али не успева. Ливије и Максимус траже освету за убиство Марка Аурелија кога је убио Комод; врхунац оба филма је њихов међусобни двобој.

Спартак је заслужан за гладијаторски мотив, као и за лик Гракха, измишљеног сенатора који је у оба филма старији државник античког Рима који покушава задржати овласти у Сенату пред амбициозним аутократом - Марко Лициније Крас у Спартаку и Комода у Гладијатору. Занимљиво, оба глумца која су играли Гракха (у Спартаку и Гладијатору), су у претходним филмовима играли КлаудијаЧарлс Лотон из Спартака је глумио Клаудија у филму из 1937. — Ја, Клаудије, а Дерек Џејкоби из Гладијатора је наступио у тој улози у истоименој Би-Би-Си-јевој екранизацији из 1975. У оба филма се јавља иста сцена, где гладијатор (овде Максимус, у Спартаку Драба (Вуди Страуд) баца своје оружје на крају обрачуна.

Приказ Комодовог уласка у Рим сличан је призору из нацистичког пропагандног филма Лени Рифенштал, Тријумф воље (1934), иако је Ридли Скот истакао да је иконографија нацистичких скупова била инспирисана Римским царством[19]. Гладијатор је на филм пресликао сличне догађаје који су се догодили у поворци Адолфа Хитлера. Нацистички филм почиње с погледом из аеродрома на Хитлеров долазак у авиону, док Скот приказује поглед на Рим након којег следи кадар гомиле људи који гледају док Комод пролази покрај њих у кочији[19]. Прва ствар која се појављује у Тријумфу воље је нацистички орао, на шта се алудира статуом орла која стоји на врху једног копља (након чега следи још неколико украсних орлова), после чега се пажња окреће на Комодову поруку. У једном тренутку у нацистичком филму девојчица Хитлеру даје цвеће, док Комод сусреће неколико девојчица које му такође дају цвеће[20].

Музика[уреди]

Музика за филм након којег ће следити још једно издање с новим песама и ремиксима.

Музику номиновану за Оскара написали су Ханс Зимер и Лиса Џерард, док је диригент био Гавин Гринвеј. Вокали Лисе Џерард слични су онима из њеног рада за филм Инсајдер[21]. Музика за битке наводно је била слична оној покојног Густава Холста из „Mars: The Bringer of War“, а у јуну 2006. задужбина „Холст“ је тужила Ханса Зимера за плагирање Холстовог дела[22][23]. Слична музика појављује се у сцени Комодовог тријумфалног повратка у Рим. Дана 27. фебруара 2001. године, готово годину након објављивања прве музике, издавачка кућа Decca је издала „Gladiator: More Music From the Motion Picture“. 5. септембра 2005. су издали двоструко издање с два компакт-диска названо „Gladiator: Special Anniversary Edition“. Нека музика се појавила у плејофу NFL-а у јануару 2003. године, пре реклама и пре и након полувремена[24]. Лучано Павароти је 2003. објавио сопствени снимак с песмом из филма, и додао је како је пожалио што је одбио понуду да буде извођач[25].

Критике[уреди]

Си-ен-ен је навео битку за Германију као једну од „најбољих филмских битака икад снимљених“,[26] док је „Ентертејнмент викли“ (енгл. Entertainment Weekly) изабрао Максимуса као њиховог шестог најбољег акционог јунака[27]. Роџер Иберт био је један од оних који нису имали речи хвале за филм: написао је како филм изгледа „збркан, нејасан и мутан“[28].

Филм је био један од најуспешнијих 2000. године, са зарадом у свету од 457.640.427 долара. Оживео је жанр историјских спектакла па су након њега снимљени филмови као што су Троја, Александар, 300 — Битка код Термопила и Небеско краљевство[5].

Награде[уреди]

„Гладијатор“ је био номинован за 36 награда, укључујући 73. доделу Оскара, БАФТА награде као и за Златни глобус. Од 119 номинација, филм је освојио 48 награда[29].

Филм је освојио пет Оскара, а био је номинован за још седам, укључујући за најбољег споредног глумца за Хоакина Финикса и за Оскара за најбољег режисера за Ридлија Скота. Било је контроверзи око номинације за најбољу оригиналну музику. Због Академијиних правила, номинован је био само Ханс Зимер, али не и Лиса Џерард.

  • Еди награде
    • Најбоље монтиран драмски филм
  • Награде Цеха филмских сценографа
    • Најбоља сценографија - историјски или фантастични филмови
  • БАФТА награде
    • Најбоља фотографија
    • Најбоља монтажа
    • Најбољи филм
    • Најбоља сценографија
  • Златни глобуси
    • Најбољи филм-драма
    • Најбоља оригинална музика
  • Награде Друштва филмских критичара Лас Вегаса
    • Најбољи дизајн костима
    • Најбољи ДВД
    • Најбоља монтажа
    • Најбоља музика
    • Најбољи визулани ефекти
  • Награде Лондонских филмских критичара
    • Глумац године (Расел Кроу)

ДВД издања[уреди]

ДВД филма с продуженим и посебним верзијама.

Филм је први пут објављен на ДВД-у 20. новембра 2000., а од тада су објављиване продужене и посебне верзије. У специјалним додацима се налазе избачене сцене, документарци, коментари, галерије слика, скривене поруке и аудиције. На ДВД-у се налази неколико избачених сцена укључујући:

  • Након битке на почетку филма, Максимус хода кроз римски логор прегледајући своје рањене војнике.
  • Након што су Максимуса одвели у подручје изван арене, он угледа лавове, групу хришћана и неколико лешинара који једу мртво тело. Проксимо предложи опкладу пријатељу хоће ли Максимус, Јуба и Хејген преживети прву борбу.
  • Проксимо упућује Максимуса да не убија друге гладијаторе тако брзо и да забави публику.
  • Лусила се сусреће с неколико чланова Сената у тајној Граховој резиденцији након преговора о Комодовом слабом вођству. Лусила открива да Комод, како би платио свакодневне гладијаторске игре, продаје римске залихе жита што ће убрзо оставити град без хране на две године. Планира и да распусти сенат, а Лусила им каже да Комод мора бити убијен. Али, Грах јој узвраћа како ће причекати док Комод не буде по вољи народу те да ће га убити онда кад стекне довољно непријатеља.
  • Након што је сазнао да је Максимус преживео гладијаторску борбу, Комод одлази у тамну собу с римским лидерима. Узима мач и почне ударати очеву бисту, након чега је у сузама почне грлити и љубити.
  • Комод надгледа двојицу преторијанаца оптужених за издају јер су се показали као неспособни да смакну Максимуса у Германији. Квинтус покушава интервенисати, тврдећи да су они добри војници. Комод тада закључује да би можда Квинтус, као генерал, могао бити одговоран. Квинтус даје наредбу, а двојица бивају убијени стрелама док Комод стоји између њих.
  • Комод наређује да се шпијунирају могући издајници. Док Проксимо пије вино, угледа како га гледају тројица мушкараца.

Референце[уреди]

  1. ^ „Company Information“. movies.nytimes.com Приступљено 30. 7. 2010.. 
  2. ^ GLADIATOR (15)“. British Board of Film Classification. 19. 4. 2000. Приступљено 2. 6. 2013.. 
  3. ^ Sale, Martha Lair; Paula Diane Parker (2005) (PDF), Losing Like Forrest Gump: Winners and Losers in the Film Industry, приступљено 19. 2. 2007. 
  4. ^ Schwartz, Richard (2002), The Films of Ridley Scott, Westport, CT: Praeger, p. 141, ISBN 0-275-96976-2 
  5. ^ а б „The 15 Most Influential Films of Our Lifetime“. Empire (magazine). June 2004. pp. 115-. 
  6. ^ а б Stax (04. 04. 2002.). „The Stax Report's Five Scribes Edition“. IGN Приступљено 29. 12. 2006.. 
  7. ^ а б Tales of the Scribes: Story Development (DVD). Universal. 2005. 
  8. ^ John Soriano (2001). „WGA.ORG's Exclusive Interview with David Franzoni“ Приступљено 29. 12. 2006.. 
  9. ^ Corliss, Richard (08. 05. 2000.). „The Empire Strikes Back“ Приступљено 29. 12. 2006.. 
  10. ^ „Bill Nicholson’s Speech at the launch of the International Screenwriters’ Festival“. 30. 01. 2006. Приступљено 29. 12. 2006.. 
  11. ^ Winkler, стране 130
  12. ^ Landau 2000, стране 89
  13. ^ „Oliver Reed Resurrected On Screen“. IMDB.com. 12. 04. 2000. Приступљено 13. 03. 2007.. 
  14. ^ Schwartz, стране 142
  15. ^ Winkler 2004, стране 6
  16. ^ „Commodus“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 19. 02. 2007.. 
  17. ^ „Ancient Roman Architecture“ Приступљено 19. 02. 2007.. 
  18. ^ Winkler, Martin M. (06. 23. 2002.). „Scholia Reviews ns 14 (2005) 11.“ Приступљено 19. 02. 2007.. 
  19. ^ а б Winkler, стране 114
  20. ^ Winkler, стране 115
  21. ^ „Zimmer and Gladiator“. Reel.com Приступљено 01. 01. 2007.. 
  22. ^ Priscilla Rodriguez. „"Gladiator" Composer Accused of Copyright Infringement“. KNX 1070 NEWSRADIO Приступљено 01. 01. 2007.. 
  23. ^ Michael Beek. „Gladiator Vs Mars - Zimmer is sued:“. Music from the Movies Приступљено 8. 2. 2007.. 
  24. ^ Winkler, стране 141
  25. ^ „For Pavarotti, Time To Go 'Pop'“. Billboard Biz. 01. 11. 2003. Приступљено 09. 09. 2007.. 
  26. ^ „The best — and worst — movie battle scenes“. CNN. 30. 3. 2007. Приступљено 1. 4. 2007.. 
  27. ^ Marc Bernadin (23. 10. 2007.). „25 Awesome Action Heroes“. Entertainment Weekly Приступљено 11. 12. 2007.. 
  28. ^ Ebert, Roger. „Gladiator Review“. Chicago Sun-Times Приступљено 31. 12. 2006.. 
  29. ^ „Gladiator awards tally“. IMDB. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викицитат
Викицитат има збирку цитата сродних са:



Претходник:
Америчка лепота
Оскар за најбољи филм
2000.
Наследник:
Блистави ум
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}