Калигула

Калигула
Калигула
Пуно име	Гај Јулије Цезар Германик
Датум рођења	31. август 12.
Место рођења	Анцијум (Римско царство)
Датум смрти	24. јануар 41.
Место смрти	Рим (Римско царство)
Титула	Римски цар
Период	16. март 37.-24. јануар 41.
Претходник/ци	Тиберије
Наследник/ци	Клаудије
Порекло и породица
Династија	Јулијевци-Клаудијевци
Отац	Германик
Мајка	Агрипина Старија
Супружник/ци	Јунија Клаудила Ливија Орестила Лолија Паулина Милонија Цезонија
Потомство	Јулија Друзила Тиберије Гемел (усвојен)

Гај Јулије Цезар Германик (лат. Gaius Iulius Caesar Germanicus) је рођен 12. године, као треће дете Германика и Агрипине Старије, Августове унуке. Познат је по надимку „Калигула“ (од римске речи „caligula“ - чизмица, ципелица).

Младост

Калигула је рођен у Анцијуму, треће од шесторо преживеле деце Германика и Агрипине Старије. Његова браћа су била Нерон и Друз, сестре Јулија Друзила, Агрипина Млађа и Лулила Ливила. Гај је био нећак Клаудија, будућег императора.Његова мајка, Агрипина Старија била је кћер Марка Випсанија Агрипе и Јулије Старије. Тиме и унука императора Августа и његове прве супруге Скрибоније.

Рана каријера

Caliga - ципела римских војника

Дечак од само две или три године, Гај је пратио свога оца Германика у походима на северу Германије. Војнике је забављао призор малог Гаја одевеног у малу војничку униформу, укључујући чизме и оклоп. Ускоро је добио надимак, Калигула, што значи “чизмице“ на Латинском, по малим чизмицама које је носио као део униформе. Гај, изгледа, није волео свој надимак.

По Светонију, Германик је отрован у Сирији од стране агента императора Тиберија, који је у Германику видео политичког ривала. Након очеве смрти, Калигула је живео са мајком, док се односи са Тиберијем нису погоршали. Тиберије није дозволио Агрипини да се преуда, бојећи се да би њен супруг могао постати ривал. Агрипина и Калигулин брат Нерон су протерани 29. н.е. под оптужбама за издају.

Адолесцент Калигула је прво послат да живи са својом прабаком, Тиберијевом мајком, Ливијом Друзилом али након њене смрти прешао је код баке Антоније.

30 н.е. његов брат Друз Цезар, затворен је због оптужби за издају а други брат Нерон умро је у прогонству од глади или самоубиства. Светоније пише како је после изгнанства мајке и браће, Калигула и његове сестре нису биле ништа до Тиберијеви затвореници, под сталном стражом војника.

31. н.е. Калигула је предат личној Тиберијевој бризи на острву Капри, где је живео шест година. На изненађење многих, Тиберије је поштедео Калигулу. Према историчарима, Калигула је био одличан природни глумац, способан да препозна опасност, скривајући своју одбојност и презир према Тиберију. Посматрач је рекао о Калигули: “Није постојало бољег слуге или горег господара.“

Пошто је постао император, Калигула је тврдио како је планирао убити Тиберија бодежом да би осветио мајку и браћу. Ипак, иако је унео оружје у Тиберијеву ложницу, није убио императора, и уместо тога бацио бодеж на под. Наводно, Тиберије је знао све о овоме али се никада није усудио да предузме нешто поводом тога. Светоније каже како је Калигула већ био окрутан и опак, он пише да је Тиберије довео Калигулу на Капри, његов циљ био је да омогући Калигули да живи због тога да би: ”... се показао као пропаст себе и свих људи, и да је неговао змију за Римски Народ и Фаетона за свет.”

33. н.е. Тиберије је почаствовао Калигулу почасном квестуром, позицију коју је држао до свог успињања на престо. У међувремену, и Калигулина мајка и брат Друз умрли су у затвору. Калигула је био накратко ожењен са Јунијом Клаудилом 33. али она је умрла на порођају следеће године. Калигула је проводио време спријатељивши се са Преторијским Префектом, Невијем Суторијем Макроном, важним савезником. Макрон је говорио позитивно о Калигули Тиберију, покушавајући да одстрани сваку одбојност или сумњу императора према Калигули. 35. н.е. Калигула је именован за заједничког наследника Тиберијевог, заједно са Тиберијем Гемелом.

Император

Када је Тиберије умро, 16. марта 37. н.е. његова имања и титуле Принципата остављени су Калигули и Тиберијевом унуку Гемелу, и њих двојица требали су бити ко-владари. Иако је Тиберије имао 77 година и на самрти, поједини антички историчари и даље тврде да је убијен. Тацит пише да је Тиберија јастуком угушио Преторијански Префект Макрон, да би убрзао Калигулин долазак на трон, на радост Римског народа, док је по Светонију могуће да је сам Калигула починио убиство иако ово није поменуто код ниједног другог историчара.Сенека Старији и Фило, обојица њих су писала за време Тиберијеве владавине, као и Јосифус, забележили су да је Тиберије умро природном смрћу.

Рана владавина

Подржан од стране Макрона, Калигула је поништио Тиберијев тестамент у делу који се односио на Гемела, на темељима лудила, али је у другим случајевима извршио Тиберијеве жеље.

Калигула је прихватио моћи Принципата, поверене од Сената, и ушао је у Рим, 28. марта праћен масом која му је клицала, поздрављајући га као “нашу бебу” и ”нашу звезду“ између осталих надимака. Калигула је описан као први император коме су се дивили сви на ”целом свету, од излазећег до залазећег сунца.” Калигулу су многи волели пошто је био вољени син популарног Германика,, и јер није био Тиберије. Каже се, судећи по Светонију, да је више од 160.000 хиљада животиња жртвовано током три месеца јавних славља у част почетка нове владавине. Фило описује првих седам месеци Калигулине владавине као потпуно срећна.

Калигулини први поступци, речено је, били су великодошни, иако многи политички мотивисани. Да би добио подршку, давао је бонусе војсци, укључујући и Преторијанску Гарду, градске војнике и оне изван Италије. Уништио је Тиберијеве записе о издајама, објавио да су суђења због издаје ствар прошлости и вратио оне који су послати у егзил. Помогао је онима оштећеним Царским пореским системом, прогнао одређене сексуално девијантне, и организовао раскошне спектакле за публику, попут гладијаторских битака. Калигула је прикупио и вратио остатке своје мајке и браће у похранио их у Августовом маузолеју.

Али све се променило октобра 37. н.е. када се император озбиљно разболео. Убрзо се опоравио али речено је како се млади император претворио у чудовиште, пошто је почео да убија или шаље у прогонство људе блиске себи или оне које је видео као озбиљну претњу. Погубио је свог рођака и усвојеног сина Тиберија Гемела што је разбеснело његову и Гемелову заједничку баку Антонију Млађу. Речено је да је починила самоубиство, иако Светоније наводи да ју је заправо Калигула отровао. Такође је наредио погубљења свог зета Марка Јунија Силана и шурака Марка Лепида. Његов ујак Клаудије је поштеђен само зато јер га је Калигула задржао као предмет подсмеха. Императорова омиљена сестра, Јулија Друзила, умрла је 38. од грознице, његове преостале две сестре, Ливила и Агрипина Млађа су прогнане. Презирао је што је био унук Агрипе и оклеветао је Августа понављајући неистину како је његова мајка заправо резултат инцестуозне везе између Августа и његове ћерке Јулије Старије.

Јавнa реформа

38. године, Калигула се посветио политичким и јавним реформама. Објавио је извештаје о јавним фондовима, који нису били јавни за време Тиберијеве владавине. Помогао је онима који су изгубили имања у пожарима, укинуо поједине порезе, и доделио јавне награде на гимнастичким свечаностима. Примио је и нове чланове у ред сенатора и еквита.

Можда и најзначајније, обновио је праксу демократских избора. Касије Дио каже да је овај поступак ”иако одушевио руљу, растужио паметне, који су престали да одржавају, да ако положаји поново падну у руке многих... многе катастрофе ће уследити“.

Током исте године, ипак, Калигула је критикован због погубљивања људи без суђења и присиљавања свог помоћника Макрона да почини самоубиство.

Финансијска криза и глад

По записима Касија Дија, финансијска криза избила је 39. н.е. Светоније ставља почетак кризе у 38. Калигулини политички издаци за добијање подршке, великодушност и екстраваганција исцрпли су државну касу. Антички историчари наводе да је Калигула почео лажно оптуживати, кажњавати и чак погубљивати појединце а све у сврху одузимања њихових поседа.

Још неколико Калигулиних очајничких мера описано је од стране историчара. Са циљем добијања средстава, император је затражио од јавности да позајмљује државни новац. Калигула је почео наплаћивати порез на тужбе, брак и проституцију. Поред тога, почео је са аукцијама живота гладијатора у јавним приликама. Тестаменти који су остављали предмете Тиберију тумачени су како би уместо тога оставили имовину Калигули. Центуриони чија је имовина задобијена пљачкањем приморани су да предају плен држави.

Тренутни и бивши надзорници путева оптужени су за неспособност и проневеру и присиљени су да врате новац. Судећи по Светонију, за прве године Калигулине владавине протраћено је 2.700.000.000 сестерција које је Тиберије нагомилао. Императоров рођак Нерон Цезар и завидео је и дивио се чињеници како је Гај брзо искористио огромно богатство које му је Тиберије оставио.

Краткотрајна глад непознатих размера десила се, можда изазвана финансијском кризом, али по Светонију, то је због Калигулиног отимања јавних вагона, а Сенека тврди да је због ометања увоза жита од стране Калигуле и његовог подухвата изградње понтонског моста.

Изградња

Упркос финансијским потешкоћама, Калигула је покренуо неколико грађевинских пројеката током своје владавине. Неки су били за јавно добро, а други за њега лично.

Јосифус описује као Калигулин највећи допринос побољшање лука у Регијуму и на Сицилији, што је омогућило већи увоз жита из Египта. Ова побољшања су могуће учињена као одговор на глад.

Калигула је завршио Августов храм и Помпејево позориште и отпочео изградњу амфитеатра близу Септе. Проширио је и царску палату. Започео је и изградњу аквадукта Аква Клаудија и Анио Новус, што је Плиније Старији сматрао инжињеријским чудима. Изградио је огромни хиподром познат као circus of Gaius and Nero и морем је транспортовао велики обелиск из Египта (познат као Ватикански Обелиск) подигавши га у центру Рима.

У Сиракузи, поправио је зидине града и храмове богова. Градио је нове путеве, старајући се да сви постојећи буду у добром стању. Планирао је да поново изгради Поликратову палату у Самосу, да заврши храм Аполона у Ефесу као и да оснује град високо у Алпима. Такође је планирао и прокопавање канала у Истиму у Грчкој, пославши главног центуриона да надгледа радове.

39. н.е. Калигула је извео спектакл наредивши подизање привременог плутајућег моста коришћењем бродова као понтона. Мост се простирао више од две миље, од одмаралишта Баје све до оближње луке Путеоли. Речено је како је мост требао надмашити мост Персијског краља Ксеркса Великог помоћу кога је он прешао Хелеспонт. Калигула, човек који није знао да плива, јахао је свог омиљеног коња Инцитата преко новоизграђеног моста, носећи оклоп Александра Великог. Овај цео поступак беше пркос предвиђању Тиберијевог пророка, Тразила од Мендеса, да Калигула: ”има шанси да постане император колико и да јаше коња преко залива Беја”.

Још један грандиозни подухват представља изградња два масивна брода, која су извађена са дна језера Неми током диктаруре Бенита Мусолинија. Бродови су међу највећима забележеним у античком свету. Већи је служио као Калигулина палата а мањи као Дијанин храм.

Већи брод, заправо комплексна пловећа палата, поседовао је мермерне подове и водовод између осталих бројних погодности. Тринаест година након што су извађени, бродови су уништени у нападу за време Другог Светског Рата и скоро ништа од трупа није преостало, иако је много других археолошких блага остало нетакнуто и налазе се у музеју близу језера Неми и у музеју Nazionale Romano (Palazzo Massimo) у Риму.

Сукоб са Сенатом

39. н.е. односи између сената и Калигуле су се погоршали. Предмет њиховог спора је непознат. Више фактора је погоршавало ову заваду. Сенат је постао навикнут да влада без императора у периоду од повлачења Тиберија на острво Капри 26. н.е. и Калигулиног доласка на власт. Поред тога, Тиберијева суђења за издају одстранила су бројне про-Јулијевске сенаторе попут Асинија Гала.

Напослетку је Калигула поново активирао Тиберијеве записе и на основу њих закључио да су многи сенатори непоуздани. Наредио је нови талас истрага и суђења. Заменио је конзула а неколико сенатора је погубљено. Светоније говори како су други сенатори понижени тако што су били присиљени да га чекају и трче за његовим кочијама.

Ускоро после раскида са Сенатом, Калигула се суочио са низом завера. Крајем 39. н.е. осујећена је завера у којој је учествовао његов шурак. Убрзо после тога, гувернер Германије, Гнеј Корнелије Лентул Гетулик, погубљен је због својих веза са завером.

Западна експанзија

40. н.е. Калигула је проширио Римско царство према Мауританији и начинио је значајан покушај да освоји и Британију. Освајање Британије је потпуно реализовано од стране његових наследника.

Мауританија

Мауританија је била под Римским протекторатом а њен краљ Птолемеј од Мауританије. Калигула ја позвао Птолемеја у Рим и онда га изненада погубио. Мауританија је анексирана а затим подељена у две провинције, Мауританију Тингитану и Мауританију Цесаренсис. Плиније тврди да је подела дело самог Калигуле али Касије Дио наводи да је 42. н.е. избио устанак, који су угушили Гај Светоније Паулин и Гнеј Хосидије Гета, и да се подела догодила тек после тога. Забуна је можда потекла од Калигулине првобитне одлуке да подели провинцију, али је имплементација одложена услед побуне.

Детаљи догађаја у Мауританији 39 - 44 н.е. су нејасни. Касије Дио је написао читаво поглавље о Калигулиној анексији Мауританије, али ти записи су данас изгубљени. Калигулини потези наизглед су имали стриктни лични политички мотив - а то су страх и љубомора на његовог рођака Птолемеја - тако да ова експанзија није проистекла из важних војних или економских потреба. Ипак, Такфаринова побуна показала је изложеност Проконзулства Африке са западне стране и неспособност подложничких краљева Мауританије да обезбеде заштиту провинцији, те је тако могуће да су Калигулине акције одважан одговор на потенцијалне будуће претње.

Британија

Могуће да је постојао поход на Британију који је обустављен. Антички историчари наругали су се овом походу наводима о Галима преобученим у Германска племена на Калигулином тријумфу у Риму, а поред тога бележе и наредбе Римским војницима да скупљају шкољке са обале. Мало основних извора не слажу се око онога што се заиста догодило. Модерни историчари изнели су велики број теорија у покушају да објасне ове поступке. Калигулино путовање на обале Ламанша била је могуће само извиђачка мисија. А постоји могућност да је мисија покренута са циљем прихватања предаје Британског поглавице Админија.

Личне карактеристике

Био је веома окрутан, спреман на свакаве бизарности (педофилија и садизам). Показивао је презир према традицији и Сенату. Имао је инцестуозни однос са све три сестре, поготово са Друсилом, планирао је да свог коња Инцитатуса постави за конзула.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Калигула

Претходник: Тиберије	Римски цар	Наследник: Клаудије
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}