Клаудије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Клаудије

Клаудије
Клаудије

Пуно име Тиберије Клаудије Нерон Цезар
Датум рођења 1. август 10. п. н. е.
Место рођења Лугдунум (Римско царство)
Датум смрти 13. октобар 54.
Место смрти Рим (Римско царство)
Титула Римски цар
Период 24. јануар 42-13. октобар 54.
Претходник/ци Калигула
Наследник/ци Нерон
Порекло и породица
Династија Јулијевци-Клаудијевци
Отац Нерон Клаудије Друз
Мајка Антонија Млађа
Супружник/ци Плауција Ургуланила
Елија Петина
Валерија Месалина
Агрипина Млађа
Потомство Клаудије Друз
Клаудија Антонија
Клаудија Октавија
Британик
Нерон (усвојен)

Тиберије Клаудије Нерон Цезар (лат. Tiberius Claudius Nero Caesar Drusus; Лугдунум, 1. август 10. п. н. е.Рим, 13. октобар 54.), познат и као Tiberius Claudius Drusus Nero Germanicus, био је четврти римски цар из Јулијанско-клаудијевске династије, а владао је од 24. јануара 41 до своје смрти 54. године. Рођен у Лугдунуму у Галији (данашњи Лион, Француска), од оца Друза и мајке Антоније млађе, био је први римски император рођен ван Италије.

Клаудије је сматран врло неприкладним за императора. Кажу да је читавог живота храмао на једну ногу и да је муцао, па га је очајна породица дословце искључила из јавног живота док није постао конзул, заједно са својим нећаком Калигулом 37. Ове мане су га можда спасле судбине која је снашла многе друге римске патриције у време чистки за Тиберијеве и Калигулине владавине.

Клаудијеви научни радови[уреди]

Искључење из јавног живота погодовало је Клаудијевој склоности за науком, нарочито историјом и лингвистиком. Док је још био дечак Клаудије је започео рад на римској историји коју је отворио убиством Јулија Цезара, да би затим прескочио неколико година и започео је поново завршетком грађанског рата. Историја је имала 43 поглавља. Написао је и двадесет поглавља о историји Етрураца и осам поглавља историје Картагине. Нажалост, ни једно од ових дела није сачувано.

Такође је предложио реформу римског алфабета додајући три нова слова.

Избор за императора[уреди]

После завере официра и сенатора који су убили Калигулу, група преторијанаца је „поставила“ Клаудија за његовог наследника, мислећи да ће он бити попустљив и послушан владар. Иако није имао намеру да постане цар, ускоро пошто је Сенат потврдио његов статус, Клаудије је започео неколико амбициозних пројеката. Један од њих било је проширење римске луке близу Остије, која ће постати лучки град Портус. За време његове владавине Рим је имао и војне успехе. Године 47. његове легије су коначно потчиниле Британију, која је била римска провинција у наредних 350 година.

Бракови[уреди]

Клаудије се женио четири пута. Прва два брака, с Плауцијом Ургуланилом и Елијом Петином, завршена су разводом. Његова трећа жена Валерија Месалина, ћерка Марка Валерија Месале Барбата и Домиције Лепиде Млађе, убијена је по његовом налогу. Последња његова жена Агрипина Млађа, била је мајка његовог наследника Нерона, свог сина из првог брака.

Ургуланила му је родила двоје деце: сина, Клаудија Друза и кћерку Клаудију. Према Светонију, Клаудије Друз је управо био верен с Јунилом, Сејановом кћерком, када се угушио комадом крушке. Било је сумњи и ко је прави Клаудијин отац, па је се Клаудије одрекао. У другом браку имао је једно дете, кћерку Клаудију Антонију. Месалина му је родила двоје деце: сина Британика и кћерку Октавију.

Четврта и последња жена, Агрипина, убила је Клаудија, сервиравши му отровне печурке.

Клаудије и Преторијанска гарда[уреди]

Због тога што га је за цара прогласила Преторијанска гарда, уместо Сената – био је први цар тако постављен – поједини коментатори су оспоравали Клаудијеву репутацију као владара (на пример Сенека). Штавише, он је био први цар који је користио мито да би обезбедио лојалност војске. Па ипак, потврда његових државничких вредности, за разлику од претходника Тиберија и Калигуле, доказана је његовом апотеозом после смрти и подизањем храма „Светом Клаудију“ на Келијском брду у Риму. Они који сматрају ово Агрипинино исказивање поштовања циничним ипак признају да, цинично или не, овакво поштовање није исказано његовим претходницима, што доказује да Клаудије није био омражен, каквим га сматрају поједини, и древни и модерни, историчари. Штавише, иако је Клаудијеву дивинизацију поништио његов наследник Нерон, поново је успоставио император Веспазијан.

Клаудије је био први император који је називан „Цезар“ само као израз части. (Он није имао легитимно право на име „Цезар“.) Од тада ће „Цезар“ постати део титуле сваког наредног римског императора, а из тога ће касније настати титуле немачког „Кајзера“ и руског „Цара“.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Клаудије



Претходник:
Калигула
Римски цар Наследник:
Нерон
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}