Дезмонд Туту
| Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
| Дезмонд Туту | |
|---|---|
| Датум рођења | 7. октобар 1931. |
| Место рођења | Клерксдорп, Јужноафричка Република |
| Титула | почасни архиепископ кејптаунски |
| Претходник | Филип Расел |
| Наследник | Њонгонкулу Ндунгане |
| Порекло | |
| Породица | |
Дезмонд Туту (енгл. Desmond Tutu; 7. октобар 1931.) је јужноафрички активиста и пензионисани англикански надбискуп који је светску славу стекао током осамдесетих година 20. века као противник апартхејда. Добио је Нобелову награду за мир 1984. године.
Биографија [уреди]
Након школовања постао је англикански ђакон. Посвећен је за свештеника 1961. године, а у Лондон је отпутовао 1962. године, где је усавршавао англиканску теологију. Током боравка у Енглеској, обављао је и свештеничке дужности у више жупа Англиканске Цркве. Године 1967., враћа се у Јужноафричку Републику, а од 1970. године предавао је на Националном универзитету у Лесоту. Био је у служби у Јоханесбургу од 1975., а 1977. године постао је бискуп Лесота. Године 1978. изабран је за генералног секретара Јужноафричког већа Цркава. Борио се против апартхејда као један од главних лидера и морална вертикала. Критиковао је власт, противио се ксенофобији и расизму, залагао се за права црнаца. Био је бискуп Јоханесбурга од 1984. до 1986. године. Постао је надбискуп Кејптауна 1986. године, а од 1987. и председник Афричке конференције цркава и један најутицајнијих верских вођа Африке. Представља морални узор, портпарол је људи без права гласа.
Године 1984., Туту је постао други Јужноафриканац који је добио Нобелову награду, након што ју је Алберт Лутули добио 1960. године. Био је први црни јужноафрички англикански надбискуп Кејптауна, Јужне Африке, и примат цркве Провинције Јужне Африке, данас Англиканске цркве у Јужној Африци. Туту је борац за људска права, а свој углед користи у кампањама за помоћ потлаченима и у борби против АИДСа, туберкулозе, хомофобије, сиромаштва и расизма. Нарочито се заузима за проблеме трећег света.
Добио је Нобелову награду за мир 1984., затим награду Алберт Швајцер за хуманост 1986., Гандијеву награду за мир 2005., као и председничку медаљу слободе 2009. године, те многе друге награде. Туту је саставио неколико књига својих говора и изрека, те је један од аутора бројних других књига.
Спољашње везе [уреди]
1901. Анри Динан и Фредерик Паси | 1902. Ели Дикомен и Шарл Албер Гоба | 1903. Вилијам Рандал Кример | 1904. Институт за међународно право | 1905. Берта фон Сутнер | 1906. Теодор Рузвелт | 1907. Ернесто Теодоро Монета и Луј Рено | 1908. Клас Понтус Арнолдсон и Фредрик Бајер | 1909. Огист Бернер и Пол де Констан
1910. Стална међународна мировна канцеларија | 1911. Тобијас Асер и Алфред Фрид | 1912. Елиху Рут | 1917. Црвени крст | 1919. Вудро Вилсон
1920. Леон Буржоа | 1921. Јалмар Брантинг и Кристијан Ланге | 1922. Фритјоф Нансен | 1925. Остин Чејмберлен и Чарлс Доз | 1926. Аристид Бријан и Густав Штреземан | 1927. Фердинанд Буисон и Лудвиг Квиде | 1929. Франк Келог
1930. Ларс Седерблом | 1931. Џејн Адамс и Николас Батлер | 1933. Норман Ејнџел | 1934. Артур Хендерсон | 1936. Карл фон Осјецки | 1937. Роберт Сесил | 1938. Нансенов међународни уред за избеглице
1944. Црвени крст | 1945. Кордел Хал | 1946. Емили Грин Болч и Џон Мот | 1947. Амерички комитет пријатељских услуга | 1949. Џон Бојд Ор
1950. Ралф Банч | 1951. Леон Жуо | 1952. Алберт Швајцер | 1953. Џорџ Катлет Маршал | 1954. Висок комесаријат УН за избеглице | 1957. Лестер Боулс Пирсон | 1958. Жорж Пир | 1959. Филип Ноел-Бејкер
1960. Алберт Лутули | 1961. Даг Хамаршелд | 1962. Лајнус Карл Полинг | 1963. Црвени крст | 1964. Мартин Лутер Кинг | 1965. УНИЦЕФ | 1968. Рене Касен | 1969. МРО
1970. Норман Борлог | 1971. Вили Брант | 1973. Хенри Кисинџер | 1974. Шон МекБрајд и Еисаку Сато | 1975. Андреј Дмитријевич Сахаров | 1976. Бети Вилијамс и Марејд Кориган | 1977. Амнести интернешонал | 1978. Анвар ел Садат и Менахем Бегин | 1979. Мајка Тереза
1980. Адолфо Перез Ескивел | 1981. Канцеларија ВК за избеглице УН | 1982. Алва Мирдал и Алфонсо Роблес | 1983. Лех Валенса | 1984. Дезмонд Туту | 1985. МГФПНР | 1986. Ели Визел | 1987. Оскар Аријас Санчез | 1988. МСУН | 1989. Тензин Гјатсо
1990. Михаил Горбачов | 1991. Аунг Сан Су Ћи | 1992. Ригоберта Менчу Тум | 1993. Нелсон Мандела и Фредерик де Клерк | 1994. Јасер Арафат, Шимон Перес и Јицак Рабин | 1995. Џозеф Ротблат и ПКНСП | 1996. Карлос Бело и Жозе Рамос Орта| 1997. МПЗМ и Џоди Вилијамс | 1998. Џон Хјум и Дејвид Тримбл | 1999. Међународна хуманитарна организација „Лекари без граница“
2000. Ким Дае-Јунг | 2001. Организација уједињених нација и Кофи Анан | 2002. Џими Картер | 2003. Ширин Ебади | 2004. Вангари Матаи | 2005. МАНЕ и Мухамед Ел Барадеј | 2006. Мухамед Јонус и банка Грамен | 2007. МПКП и Ал Гор | 2008. Марти Ахтисари | 2009. Барак Обама
2010. Љу Сјаобо | 2011. Елен Џонсон Серлиф, Лејма Гбови и Тавакул Карман | 2012. Европска унија