Ели Визел

С Википедије, слободне енциклопедије
Ели Визел
Ели Визел 1998. године
Лични подаци
Пуно имеЕли Визел
Датум рођења(1928-09-30)30. септембар 1928.
Место рођењаСигету Мармациеј, Краљевина Румунија
Датум смрти2. јул 2016.(2016-07-02) (87 год.)
Место смртиМенхетн, Њујорк, САД
НационалностРумун, Американац
ОбразовањеУниверзитет у Паризу
Занимањекњижевник, професор, активиста
Породица
СупружникМерион Ерстер Роуз (в. 1969 —  до своје смрти 2016)[1]
Деца1
РодитељиШломо Визел
Сара Фиег
Књижевни рад
Језик стварања
Најважнија делаНоћ (франц. La Nuit)
Награде

Ели Визел (хебр. אֱלִיעֶזֶר וִיזֶל ʾĔlîʿezer Vîzel;[2][3] Сигету Мармациеј, 30. септембар 1928 — Менхетн, Њујорк, 2. јул 2016) био је амерички књижевник румунског порекла, политички активиста, добитник Нобелове награде за мир[4] 1986. године и преживела жртва Холокауста. Визел је аутор 57 књига, написаних углавном на француском и енглеском језику, укључујући и књигу Ноћ — дело засновано на његовим искуствима као јеврејског затвореника у концентрационим логорима Аушвиц и Бухенвалд.[5]

Поред писања, Визел је био и професор хуманистичких наука на Универзитету у Бостону, који је након смрти Визела у његову част основао Центар за јеврејске студије Ели Визел (енгл. Elie Wiesel Center for Jewish Studies). Визел се залагао за права Јевреја и помогао је у оснивању Меморијалног музеја Холокауста у Сједињеним Државама у Вашингтону. У својим политичким активностима, он је такође водио кампању у корист жртава угњетавања у местима попут Јужне Африке, Никарагве, Косова и Судана. Поред тога, јавно је осудио геноцид над Јерменима из 1915. године и до краја живота остао снажан бранитељ људских права. Лос Анђелес Тајмс га је описао као „најзначајнијег Јевреја у Америци”.[6]

Визел је 1986. године био овенчан Нобеловом наградом за мир, а у то време га је норвешки Нобелов комитет назвао „гласником човечанства”, наводећи да је, кроз своју борбу да се помири са „својим личним искуством потпуног понижења и крајњег презира за човечанство приказаним у Хитлеровим логорима смрти”, као и „практичним радом на успостављању мира”, Визел је људима пренео поруку „мира, помирења и људског достојанства”.[7] Био је члан управног одбора Њујоршке фондације за људска права и остао активан у фондацији до краја свог живота.[8][9]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство и ране године[уреди | уреди извор]

Ели Визел је рођен 30. септембра 1928. године у Сигетуу (данас Сигету Мармациеј, у округу Марамуреш, у Карпатским планинама у Румунији.[10] Рођен је као дете Шлома Визела и Саре Фиег. Код куће, Визелова породица је већи део времена говорила јидиш, али исто тако и немачки, мађарски и румунски.[11][12] Његова мајка, Сара, била је ћерка Додија Фиега, познатог хасидисте из породице Визница и фармера из околног села. Додије је био активан и имао је поверење у заједници.

Визелов отац, Шломо, усадио му је снажан смисао за хуманизам, охрабрујући га да учи хебрејски и да чита књижевност, док га је његова мајка охрабривала да проучава Тору. Визел је рекао да његов отац представљао разлог, док је његова мајка Сара промовисала веру.[13] Визелу је речено да његова генеалогија води назад до рабина Шлома, сина Јицака, и да је био потомак књижевника рабина Јешајахуа бен Абрахама Хоровица ха-Левија.[14]

Виесел је имао три сестре — старије сестре Беатриче и Хилду, и млађу сестру Ципору. Беатриче и Хилда су преживеле рат и поново су се ујединиле са Визелом у француском сиротишту. На крају су сви заједно емигрирали у Северну Америку, где се Беатриче преселила у Монтреал, Квебек, Канада. Ципора, Шломо и Сара нису преживели Холокауст.

Године заробљеништва и Холокауст[уреди | уреди извор]

У марту 1944. године, Немачка је окупирала Мађарску, која је проширила Холокауст у ту земљу. Визел је тада имао 15 година, те је са својом породицом, заједно са остатком јеврејског становништва града, био смештен у један од два заточеничка гета постављеним у Марамарошсигету (Сигет), граду у којем је рођен и одрастао. У мају 1944. године, мађарске власти, под немачким притиском, почеле су да депортују јеврејску заједницу у концентрациони логор Аушвиц, где је око 90% људи убијено по доласку.[15]

Одмах након што су послани у Аушвиц, његова мајка и његова млађа сестра су убијене.[15] Визел и његов отац били су изабрани да обављају посао све док су били способни за то, након чега је требало да буду убијени у гасним коморама. Визел и његов отац су касније депортовани у концентрациони логор у Бухенвалду. До тог трансфера, признао је Опри Винфри, његова примарна мотивација за покушај преживљавања Аушвица је била спознаја да је његов отац још увек жив: „Знао сам да ће, ако ја умрем, и он умрети.”[16] Након што су одведени у Бухенвалд, његов отац је умро пре ослобођења логора.[15] У Ноћи,[17] Визел је подсетио на срамоту коју је осећао када је чуо да је његов отац претучен и он није могао да му помогне.[15][18]

Визел је тетовиран са затвореничким бројем „А-7713”, а тетоважа се налазила на његовој левој руци.[19][20] Логор је ослобођен од стране Треће армије Сједињених Држава 11. априла 1945. године, када су затвореници били спремни да буду евакуисани из Бухенвалда.[21]

Француска[уреди | уреди извор]

По завршетку Другог светског рата и ослобађању, Визел се придружио транспорту 1.000 деце која су преживела Бухенвалд, а која су транспортована у Екуи, у Француској, где je Œuvre de secours aux enfants (OSE) успоставила центар за рехабилитацију. Визел се потом придружио мањој групи од 90 до 100 дечака из православних домова који су тражили кошер објекте и виши ниво верског обреда; збринули су их у дому у Омблоју под управом Џудит Хемендингер. Овај дом је касније пресељен у Таверни и функционисао до 1947. године.[22][23]

Након тога, Визел је отпутовао у Париз, где је научио француски језик и студирао књижевност, филозофију и психологију на Сорбони.[15] Слушао је предавања филозофа Мартина Бубера и егзистенцијалисте Жана Пола Сартра, а своје вечери проводио је читајући дела Фјодора Достојевског, Франца Кафке и Томаса Мана.[24]

Када је имао 19 година, почео је да ради као новинар, пишући на француском, док је истовремено предавао хебрејски језик и радио као хорски службеник.[25] Писао је за израелске и француске новине, укључујући Tsien in Kamf (на јидишу).[24]

Године 1946, након што је сазнао да је Иргун бомбардовао хотел Краљ Давид, Визел је покушао да се придружи подземном ционистичком покрету. Године 1948. превео је чланке са хебрејског на јидиш за иргунске часописе, али никада није постао члан организације.[26] Године 1949. отпутовао је у Израел као дописник француских новина L'arche. Потом је био ангажован као дописник из Париза за израелске новине Yedioth Ahronoth, након чега је постао њихов међународни дописник.[27]

Десет година након рата, Визел је одбио да пише о својим искуствима током Холокауста. Почео је да преиспитује своју одлуку након састанка са француским писцем Франсоом Моријаком, добитником Нобелове награде за књижевност 1952. године, који је на крају постао Визелов блиски пријатељ. Моријак је био побожан хришћанин који се борио у француском отпору током рата. Он је упоредио Визела са „Лазаром који се уздиже из мртвих” и видео из Визелових мучених очију, „Божју смрт у души детета”.[28][29] Моријак га је убедио да почне писати о својим страшним искуствима.[24]

Визел је први пут написао мемоар од 900 страница И свет памти тишину (Шаблон:Јез-ји) на јидишу, који је објављен у скраћеном облику у Буенос Ајресу.[30] Визел је 1955. године прерадио скраћену верзију рукописа на француском језику La Nuit. Преведен је на енглески као Night 1960. године.[31] Књига је продата у неколико примерака након објављивања, али је ипак привукла интересовање рецензената, што је довело до телевизијских интервјуа са Визелом и састанака са књижевним личностима, међу којима и са Солом Белоуом.

Након повећане популарности, роман је коначно преведен на 30 језика са десет милиона продатих примерака у Сједињеним Државама. У једном тренутку режисер Орсон Велс је желео да на основу романа креира играни филм, али је Визел одбио, осећајући да ће његови мемоари изгубити своје значење ако буду изречени без ћутања између његових речи.[32] Опра Винфри је овај роман довела у центар пажње након што га је ставила у селекцију за свој клуб књига 2006. године.[15]

Сједињене Америчке Државе[уреди | уреди извор]

Године 1955, Визел се преселио у Њујорк као страни дописник израелског дневника, Yediot Ahronot.[27] Године 1969. оженио је Марион Ерстер Роуз, која је била из Аустрије, а која је такође превела многе његове књиге.[27] Имали су једног сина, Шлома Елишу Визела, названог по Визеловом оцу.[27][33]

У Сједињеним Државама је написао преко 40 књига, од којих је већина била фикција о Холокаусту и романи. Као аутор је награђен низом књижевних награда и сматра се једним од најважнијих у описивању Холокауста из веома личне перспективе.[27] Као резултат тога, неки историчари приписују Визелу да је појму Холокауста дао његово садашње значење, иако није сматрао да та реч адекватно описује тај историјски догађај.[34]

Године 1975. Ели Визел је заједно са Леонардом Феином основао часопис Момент (Moment).

За књигу и представу из 1979. године Суђење Богу (The Trial of God) се каже да се заснива на његовом стварном искуству сведочења три Јевреја у Аушвицу, који су били близу смрти, и судили Богу, под оптужбом да је Он тлачио Јевреје. Што се тиче његових личних уверења, Визел је себе називао агностиком.[35]

Визел је такође играо улогу у почетном успеху The Painted Bird Јерзија Косинског, потврђујући га пре открића да је књига фикција и подвала, у смислу да је представљена као право искуство Косинског.[36][37]

Визел је објавио два тома мемоара. Први, Све реке теку до мора, објављен је 1994. године и обухватио је његов живот до 1969. године. Други, под називом И море никада није пуно објављен је 1999. године, и покривао је период од 1969. до 1999. године.[38]

Политички активизам[уреди | уреди извор]

Визел и његова супруга Марион основали су Фондацију Ели Визел за човечанство 1986. године. Био је председник Председничке комисије за Холокауст (касније преименоване у Меморијално веће за холокауст Сједињених Држава) од 1978. до 1986. године, предводио изградњу Меморијалног музеја Холокауста у Сједињеним Државама у Вашингтону.[39][40]

Музеј даје награду "Ели Визел" "међународно познатим појединцима чије су акције унапредиле визију музеја у којем се људи суочавају са мржњом, спречавају геноцид и промовишу људско достојанство".[41] Фондација је уложила своја средства у инвестициони програм Понзи, менаџера Бернарда Л. Медофа, што је Фондацију коштало 15 милиона долара, а Визел и његова супруга су издвојили и већи део своје личне уштеђевине.[42][43]

Добио је Нобелову награду за мир 1986. године због своје борбе против насиља, репресије и расизма.[44] Норвешки Нобелов комитет описао је Визела као "једног од најважнијих духовних вођа и водича у доба када су насиље, репресија и расизам наставили да карактеризују свет".[45] Визел је објаснио своја осећања током прихватања говора:

Тишина охрабрује мучитеља, никад мученог. Понекад се морамо мешати. Када су људски животи угрожени, када је људско достојанство угрожено, националне границе и осетљивост постају ирелевантни.[46][45]

Добио је и многе друге награде и признања за свој рад, укључујући златну медаљу Конгреса Сједињених Држава 1985. године, председничку медаљу за слободу, као и награду Међународног центра у Њујорку за изврсност.[47] Такође је изабран за члана Америчке академије уметности и књижевности 1996. године.[48]

Виесел је 1975. године са Леонардом Феином основао магазин Момент (енгл. Moment). Они су основали и часопис како би проширили глас америчких Јевреја.[49] Такође је био члан Међународног саветодавног одбора невладине организације Монитор.[50]

Визел је постао популаран говорник на тему Холокауста. Као политички активиста, он се такође залагао за многе друге циљеве, укључујући Израел, страдање совјетских и етиопских Јевреја, жртве апартхеида у Јужној Африци, аргентинске десапаресидосе (шп. Desaparecidos), босанске жртве геноцида у бившој Југославији, никарагванске Мискито Индијанце и Курде.[51][52]

У априлу 1999. године, Визел је у Вашингтону одржао говор Опасности равнодушности, критикујући људе и земље које су изабрале да буду равнодушне док се Холокауст догађао. Он је индиферентност дефинисао као неутралну између две стране, што у овом случају значи превидети жртве Холокауста. Током читавог говора, он је изразио мишљење да је мало пажње, било позитивне или негативне, боље него ништа.[53]

Године 2003. открио је и објавио чињеницу да је најмање 280.000 румунских и украјинских Јевреја, заједно са другим групама, масакрирано у румунским логорима смрти.[54]

Године 2005. одржао је говор на церемонији отварања новог Музеја историје Холокауста Јад Вашем, где је рекао:[55]

Знам шта људи кажу — то је тако лако. Они који су били тамо неће се сложити са том изјавом. Изјава гласи: то је била нехуманост човека према човеку. НЕ! Човекова нехуманост према Јеврејима! Јевреји нису убијени зато што су били људска бића. У очима убица они нису били људска бића! Били су Јевреји!

Почетком 2006. године, Визел је пратио Опру Винфри док је посећивала Аушвиц, посету која је емитована у склопу емисије The Oprah Winfrey Show.[56] Дана 30. новембра 2006. године, Визел је у Лондону одликован за витеза као признање за његов рад на подизању образовања о Холокаусту у Уједињеном Краљевству.[57]

У септембру 2006. године, он се појавио пред Саветом безбедности Уједињених нација са глумцем Џорџом Клунијем да обрати пажњу на хуманитарну кризу у Дарфуру. Када је Визел умро, Клуни је написао: "Имали смо шампиона који је носио наш бол, нашу кривицу и нашу одговорност на његовим раменима генерацијама."[58]

Године 2007. Визел је овенчан Дејтонском књижевном наградом за животно дело.[59] Исте године, Фондација Ели Визел за човечанство је издала писмо у којем је осудила порицање јерменског геноцида, писмо које је потписало 53 нобеловца укључујући и Визела. Визел је у више наврата позивао турску деведесетогодишњу кампању да умањи своје поступке током геноцида над Јерменима у двоструком убиству.[60]

Визел је 2009. године критиковао Ватикан због укидања екскомуникације контроверзног бискупа Ричарда Вилијамсона, члана Друштва светог Пија X.[61]

У јуну 2009. године, Визел је у пратњи америчког председника Барака Обаме и немачке канцеларке Ангеле Меркел обишао Бухенвалд.[62] Визел је био саветник у Институту Гејтстоун.[63] Визел је 2010. године прихватио петогодишње именовање за истакнутог председничког сарадника на Универзитету Чапман у округу Оринџ, у Калифорнији. У тој улози, он је једном седмично боравио у Чапману како би се састао са студентима и понудио своју перспективу о темама које се крећу од историје Холокауста до религије, језика, књижевности, права и музике.[64]

У јулу 2009. године, Визел је најавио своју подршку мањинским Тамилима у Шри Ланки. Он је рекао да, "где год се прогоне мањине, морамо да подигнемо глас у знак протеста ... Тамилски народ је обесправљен и жртвован од стране власти у Шри Ланки. Ова неправда мора престати, а Тамилцима се мора дозволити да живе у миру и да цвета у својој домовини."[65][66][67]

Визел се 2009. године вратио у Мађарску, коју је посетио први пут након Холокауста. Током ове посете, Визел је учествовао на конференцији у Горњем дому мађарског парламента, састао се са премијером Гордоном Бајнаијем и председником Ласлом Шојомом и одржао говор пред око 10.000 учесника антирасистичког скупа одржаног у Дворани вере.[68][69] Међутим, 2012. године, он је протестовао против "побијања" учешћа Мађарске у Холокаусту, и одустао је од награде коју је добио од мађарске владе.[70][71]

Визел је био активан у покушају да спречи Иран да направи нуклеарно оружје, наводећи да "речи и поступци руководства Ирана не остављају никакве сумње у погледу њихових намера".[72] Он је такође осудио Хамас због "употребе деце као људских штитова" током конфликта Израела и Газе 2014. године вођењем медијске кампање огласима у неколико великих новина.[73] Тајмс је одбио да пусти тај оглас, рекавши: "Изражено мишљење је превише снажно и превише насилно направљено, и изазваће забринутост међу значајним бројем Тајмсових читатеља."[74][75]

Визел је често наглашавао јеврејску везу са Јерусалимом и критиковао Обамину администрацију због притиска на израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа да заустави изградњу израелског насеља у Источном Јерусалиму.[76][77] Он је изјавио да је "Јерусалим изнад политике. Поменут је више од шест стотина пута у Светом писму — и ни у једном тренутку у Курану ... Он припада јеврејском народу и много је више од града ...".[78][79]

Предавање[уреди | уреди извор]

Визел је посебно волео да предаје и био је на позицији професора хуманистичких наука у Бостону од 1976. године,[80] где је предавао и на одељењима религије и филозофије.[6] Постао је блиски пријатељ председника и канцелара Џона Силбера.[81] Универзитет је у његову част основао Центар за јеврејске студије Ели Визел.[80] Од 1972. до 1976. године Визел је био истакнути професор на Градском универзитету у Њујорку и члан Америчке федерације наставника.[82][83]

Године 1982. био је први гостујући стипендиста хуманистичких и друштвених мисли Хенрија Луса на Универзитету Јејл.[6] Такође је био коинструктор на зимским курсевима (јануар) на Екерд колеџу у Сент Питерсбургу на Флориди. Од 1997. до 1999. био је гостујући професор Ингеборга Ренерта на јерврејским студијама на Барнард колеџу Универзитета Колумбија.[84]

Приватан живот[уреди | уреди извор]

Године 1969. оженио је Марион Ерстер Роуз, која је првобитно била из Аустрије и која је превела многе његове књиге.[27] Имали су једног сина, Шлома Елишу Визела, названог по Визеловом оцу.[27][33] Породица је живела у Гринвичу, Конектикат.[85]

Визела је у хотелу у Сан Францисцу напао 22-годишњи Ерик Хунт у октобру 2007. године, али није повређен. Хунт је ухапшен наредног месеца и оптужен за више кривичних дела.[86][87]

У фебруару 2012. члан Цркве Исуса Христа светаца последњих дана извео је постхумно крштење за родитеље Симона Визентала без одговарајућег одобрења.[88] Након што је његово име поднето за крштење, Визел је говорио против неовлашћене праксе постхумног крштења Јевреја и замолио председничког кандидата и свеца последњих дана Мита Ромнија да га осуди овај догађај. Ромнијева кампања је одбила да коментарише овај догађај, упућујући таква питања црквеним званичницима.[89]

Смрт[уреди | уреди извор]

Визел је умро у јутро 2. јула 2016. године у својој кући на Менхетну, у старосној доби од 87 година.[42][90][91] Сенатор у Јути Орин Хеч одао је почаст Визелу у говору у Сенату наредне седмице, где је рекао: „Уз Елиејеву смрт, изгубили смо светионик човечанства и наде. Изгубили смо хероја људских права и светлост књижевности о холокаусту.”[92]

Године 2018. нађен је антисемитски графит на кући у којој се Визел родио.[93]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Почасна звања[уреди | уреди извор]

Визел је примио преко 90 почасних звања са свих светских колеџа и универзитета.[108]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Central Synagogue”. centralsynagogue.org. Архивирано из оригинала 18. 05. 2020. г. Приступљено 27. 05. 2019. 
  2. ^ Recording of Elie Wiesel saying his name at TeachingBooks.net
  3. ^ „NLS Other Writings: Say How, U-X”. National Library Service for the Blind and Physically Handicapped (NLS) - Library of Congress. 
  4. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 47. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ „Winfrey selects Wiesel's 'Night' for book club”. Associated Press. 16. 1. 2006. Приступљено 17. 5. 2011. 
  6. ^ а б в г Distinguished Speaker Series, March 3, 2003
  7. ^ „The Nobel Peace Prize for 1986: Elie Wiesel”. Nobelprize.org. 14. 10. 1986. Архивирано из оригинала 6. 7. 2008. г. Приступљено 17. 5. 2011. 
  8. ^ „Elie Wiesl”. Human Rights Foundation. Архивирано из оригинала 18. 1. 2017. г. Приступљено 3. 7. 2016. 
  9. ^ „Human Rights Foundation Lauds OAS Discussion on Venezuela”. Latin American Herald Tribune. Архивирано из оригинала 25. 06. 2016. г. Приступљено 3. 7. 2016. 
  10. ^ Liukkonen, Petri. „Elie Wiesel”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала 7. 1. 2010. г. 
  11. ^ „The Life and Work of Wiesel”. Public Broadcasting Service. 2002. Приступљено 15. 8. 2010. 
  12. ^ „Elie Wiesel Biography”. Academy of Achievement. 22. 10. 2010. Архивирано из оригинала 5. 10. 2010. г. Приступљено 15. 8. 2010. 
  13. ^ Fine 1982, стр. 4 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFine1982 (help)
  14. ^ Wiesel, Elie, and Elie Wiesel Catherine Temerson (Translator). "Rashi (Jewish Encounters)." ISBN 9780805242546. Schocken, 01 Jan. 1970. Web. 27 Oct. 2016.
  15. ^ а б в г д ђ "Elie Wiesel, Holocaust Survivor And Nobel Laureate, Dead At 87", Huffington Post, July 2, 2016
  16. ^ "Inside Auschwitz", Oprah Winfrey broadcast visit, January 2006
  17. ^ „Night by Elie Wiesel”. Aazae. Архивирано из оригинала 25. 10. 2017. г. Приступљено 28. 5. 2019. 
  18. ^ Donadio, Rachel (20. 1. 2008). „The Story of 'Night'”. The New York Times. Приступљено 17. 5. 2011. 
  19. ^ „Eliezer Wiesel, 1986: Not caring is the worst evil” (PDF). Nobel Peace Laureates. 
  20. ^ Kanfer, Stefan (24. 6. 2001). „Author, Teacher, Witness”. TIME. Архивирано из оригинала 10. 07. 2012. г. Приступљено 17. 5. 2011. 
  21. ^ See the film Elie Wiesel Goes Home, directed by Judit Elek, narrated by William Hurt. ISBN 978-1-930545-63-2.
  22. ^ Niven 2007, стр. 49
  23. ^ Schmidt, Shira, and Mantaka, Bracha. "A Prince in a Castle". Ami, September 21, 2014, pp. 136-143.
  24. ^ а б в Snodgrass, Mary Ellen. Beating the Odds: A Teen Guide to 75 Superstars Who Overcame Adversity, ABC CLIO (2008) pp. 154–156
  25. ^ Sternlicht, Sanford V. (2003). Student Companion to Elie Wiesel. Westport, Conn.: Greenwood Press. стр. 7. ISBN 978-0-313-32530-4. 
  26. ^ Elie Wiesel: Conversations. Elie Wiesel, Robert Franciosi. "Elie Wiesel: Conversations". University Press of Mississippi, 2002. p. 81. "Interviewer: Why after the war did you not go on to Palestine from France? Wiesel: I had no certificate. In 1946 when the Irgun blew up the King David Hotel, I decided I would like to join the underground. Very naively I went to the Jewish Agency in Paris. I got no further than the janitor who asked: "What do you want?" I said, "I would like to join the underground." He threw me out. About 1948 I was a journalist and helped one of the Yiddish underground papers with articles, but I was never a member of the underground."
  27. ^ а б в г д ђ е „Elie Wiesel”. JewishVirtualLibrary.org. 
  28. ^ Fine, Ellen S. Legacy of Night: The Literary Universe of Elie Wiesel, State University of New York Press (1982) p. 28
  29. ^ Wiesel, Elie. Night, Hill and Wang (2006) p. ix
  30. ^ Seidman, Naomi (јесен 1996). „Elie Wiesel and the Scandal of Jewish Rage”. Jewish Social Studies. 3 (1): 5. 
  31. ^ Grabois, Andrew (25. 2. 2008). „Elie Wiesel and the Holocaust”. Beneath The Cover. Архивирано из оригинала 30. 4. 2008. г. Приступљено 29. 8. 2012. 
  32. ^ Ravitz, Jessica (27. 5. 2006). „Utah Local News – Salt Lake City News, Sports, Archive – The Salt Lake Tribune”. Sltrib.com. Архивирано из оригинала 3. 11. 2013. г. Приступљено 14. 5. 2013. 
  33. ^ а б Telushkin, Joseph. "Rebbe", pp. 190–191. HarperCollins, 2014.
  34. ^ Wiesel:1999, 18.
  35. ^ Wiesel, Elie (2000). And the Sea Is Never Full: Memoirs, 1969–. Random House Digital, Inc. ISBN 978-0-8052-1029-3. „Some of the questions: God? 'I'm an agnostic.' A strange agnostic, fascinated by mysticism.” 
  36. ^ „The Painted Bird [NOOK Book]”. Barnes and Noble. Приступљено 9. 9. 2014. 
  37. ^ Finkelstein, Norman G. The Holocaust Industry. Verso. стр. 56. 
  38. ^ And the Sea Is Never Full, New York Times book review, January 2, 2000
  39. ^ video: 2016 Presidential Tribute to Elie Wiesel, 6 minutes
  40. ^ „President Clinton's and Elie Wiesel's Remarks on Bosnia Troops”. United States Holocaust Memorial Museum. 13. 12. 1995. Архивирано из оригинала 09. 06. 2016. г. Приступљено 2. 7. 2016. 
  41. ^ "The Elie Wiesel Award", United States Holocaust Memorial Museum
  42. ^ а б Berger, Joseph (2. 7. 2016). „Elie Wiesel, Auschwitz Survivor and Nobel Peace Prize Winner, Dies at 87”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2. 7. 2016. 
  43. ^ Strom, Stephanie (26. 2. 2009). „Out Millions, Elie Wiesel Vents About Madoff”. The New York Times — преко NYTimes.com. 
  44. ^ "Elie Wiesel, Holocaust Survivor And Nobel Laureate, Dies At 87", NPR, July 2, 2016
  45. ^ а б "Elie Wiesel, Holocaust survivor and Nobel Peace Prize winner, dies at 87", PBS, July 2, 2016
  46. ^ „The Nobel Peace Prize 1986”. NobelPrize.org. 
  47. ^ "Elie Weisel {sic}: Nobel Laureate, Author, Professor", Wharton Club of DC
  48. ^ „American Academy of Arts and Letters - Current Members”. Архивирано из оригинала 24. 6. 2016. г. Приступљено 3. 7. 2016. 
  49. ^ „About – Moment Magazine”. Moment Magazine (на језику: енглески). Приступљено 22. 6. 2016. 
  50. ^ „International Advisory Board Profiles: Elie Wiesel”. NGO Monitor. 2011. Приступљено 17. 5. 2011. 
  51. ^ "Elie Wiesel was a witness to evil and a symbol of endurance", US News & World Report, July 3, 2016
  52. ^ "Remembering Elie Wiesel", Jewish Standard, July 7, 2016
  53. ^ Eidenmuller, Michael E. „American Rhetoric: Elie Wiesel - The Perils of Indifference”. americanrhetoric.com. Приступљено 27. 11. 2017. 
  54. ^ "Hundreds pay tribute in Elie Wiesel's native Romania" Архивирано на сајту Wayback Machine (4. децембар 2020), AFP, July 7, 2016
  55. ^ „Echoes & Reflections: Speech by Elie Wiesel - Education & E-Learning - Yad Vashem”. Архивирано из оригинала 18. 04. 2018. г. Приступљено 17. 4. 2018. 
  56. ^ „Oprah and Elie Wiesel Travel to Auschwitz”. oprah.com. 1. 1. 2006. Приступљено 17. 5. 2011. 
  57. ^ а б Cohen, Justin (30. 11. 2006). „Wiesel Receives Honorary Knighthood”. TotallyJewish.com. Архивирано из оригинала 6. 6. 2011. г. Приступљено 17. 5. 2011. 
  58. ^ "Reaction to death of Holocaust survivor, author Elie Wiesel" Архивирано на сајту Wayback Machine (16. фебруар 2017), Associated Press, July 2, 2016
  59. ^ McAllister, Kristin (15. 10. 2007). „Dayton awards 2007 peace prizes”. Dayton Daily News. Приступљено 17. 5. 2011. 
  60. ^ Holthouse, David (лето 2008). „State of Denial: Turkey Spends Millions to Cover Up Armenian Genocide”. Southern Poverty Law Center. Архивирано из оригинала 20. 1. 2010. г. Приступљено 17. 5. 2011. 
  61. ^ Pullella, Philip (28. 1. 2009). „Elie Wiesel attacks pope over Holocaust bishop”. Reuters. Архивирано из оригинала 12. 03. 2009. г. Приступљено 17. 5. 2011. 
  62. ^ „Visiting Buchenwald, Obama speaks of the lessons of evil”. CNN. 5. 6. 2009. Приступљено 17. 5. 2011. 
  63. ^ „Paid Notice: Deaths WIESEL, ELIE”. query.nytimes.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 3. 2019. 
  64. ^ Sahagun, Louis (2. 4. 2011). „Wiesel offers students first-hand account of Holocaust”. Los Angeles Times. Приступљено 28. 1. 2014. 
  65. ^ „The Elie Wiesel Foundation for Humanity”. www.eliewieselfoundation.org. Архивирано из оригинала 4. 7. 2009. г. Приступљено 3. 7. 2016. 
  66. ^ „Sri Lanka's victimization of Tamil people must stop - Elie Wiesel”. Приступљено 3. 7. 2016. 
  67. ^ „Sri Lanka's victimization of Tamil people must stop - Elie Wiesel”. www.tamilguardian.com. Приступљено 3. 7. 2016. 
  68. ^ Quatra.Net Kft. (10. 11. 2009). „Elie Wiesel Magyarországon” (на језику: Hungarian). Stop.hu. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. Приступљено 13. 9. 2010. 
  69. ^ „Magyarországra jön Elie Wiesel” (на језику: Hungarian). Hetek.hu. 13. 11. 2009. Приступљено 13. 9. 2010. 
  70. ^ Patai, Raphael (1996). The Jews of Hungary:History, Culture, Psychology. 590: Wayne State University Press. стр. 730. ISBN 978-0-8143-2561-2. 
  71. ^ Reuters. Wiesel raps Hungary's Nazi past 'whitewash'. The Jerusalem Post. June 19, 2012.
  72. ^ „Elie Wiesel Says "Iran Must Not Be Allowed to Remain Nuclear" in Full-Page Ads in NYT, WSJ”. Algemeiner Journal. 18. 12. 2013. Приступљено 30. 6. 2015. 
  73. ^ Almasy, Steve; Levs, Josh (3. 8. 2014). „Nobel laureate Wiesel: Hamas must stop using children as human shields”. CNN. Приступљено 13. 8. 2014. 
  74. ^ „London Times refuses to run Elie Wiesel ad denouncing Hamas' human shields”. Haaretz. JTA. 6. 8. 2014. Приступљено 13. 8. 2014. 
  75. ^ Greenslade, Roy (8. 8. 2014). „The Times refuses to carry ad accusing Hamas of 'child sacrifice'”. The Guardian. Приступљено 13. 8. 2014. 
  76. ^ Cooper, Helene (4. 5. 2010). „Obama Tries to Mend Fences With American Jews”. New York Times. 
  77. ^ „Elie Wiesel: Jerusalem is Above Politics (ad also placed in 3 newspapers on April 16)”. Arutz Sheva. 17. 4. 2010. Приступљено 17. 5. 2011. 
  78. ^ „For Jerusalem”. The Elie Wiesel Foundation for Humanity. Архивирано из оригинала 15. 8. 2015. г. Приступљено 17. 5. 2011. 
  79. ^ „'Tension, I Think, is Gone', Elie Wiesel Says of U.S. and Israel”, Political Punch, ABC News, 4. 5. 2010, Архивирано из оригинала 16. 12. 2014. г. 
  80. ^ а б "Fond memories of Elie Wiesel in Boston", Boston Globe, July 2, 2016
  81. ^ „Illustrious Friends Remember John R. Silber”. The Alcalde. 30. 11. 2012. Приступљено 20. 2. 2013. 
  82. ^ "For Holocaust Survivor Elie Wiesel, New York City Became Home", Wall Street Journal, July 2, 2016
  83. ^ "About the American Federation of Teachers", American Federation of Teachers
  84. ^ „Wiesel to Speak at Barnard; Lectures Help Launch a $2.5M Judaic Studies Chair. Columbia University Record, November 21, 1997”. Columbia.edu. 21. 11. 1997. Приступљено 24. 7. 2013. 
  85. ^ „Human rights advocate Elie Wiesel turns 86”. октобар 2014. Архивирано из оригинала 28. 05. 2019. г. Приступљено 3. 7. 2016. 
  86. ^ „Police arrest man accused of attacking Wiesel: Holocaust-surviving Nobel laureate was allegedly accosted in elevator”. MSNBC. Associated Press. 18. 2. 2007. Приступљено 17. 5. 2011. 
  87. ^ „Man gets two-year sentence for accosting Elie Wiesel”. USA Today. Associated Press. 18. 8. 2008. Приступљено 27. 8. 2008. 
  88. ^ Fletcher Stack, Peggy (13. 2. 2012). „Mormon church apologizes for baptisms of Wiesenthal's parents”. The Salt Lake Tribune. Salt Lake City, Utah. 
  89. ^ „Elie Wiesel calls on Mitt Romney to make Mormon church stop proxy baptisms of Jews”. The Washington Post. 14. 2. 2012. Приступљено 3. 7. 2016. 
  90. ^ Yuhas, Alan (2. 7. 2016). „Elie Wiesel, Nobel winner and Holocaust survivor, dies aged 87”. The Guardian. Приступљено 2. 7. 2016. 
  91. ^ Shnidman, Ronen (2. 7. 2016). „Elie Wiesel, Nobel Peace Prize laureate and renowned Holocaust survivor, dies at 87”. Haaretz. 
  92. ^ "Orrin Hatch Pays Tribute to Elie Wiesel", The Weekly Standard, July 8, 2016
  93. ^ „Anti-semitic graffiti on Auschwitz survivor Elie Wiesel's house - BBC News”. Bbc.com. 4. 8. 2018. Приступљено 5. 8. 2018. 
  94. ^ а б в г д ђ Davis, Colin (1994). Elie Wiesel's Secretive Texts. Gainesville, FL: University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-1303-9. 
  95. ^ а б в г д ђ е ж „Elie Wiesel Timeline and World Events: From 1952”. Holocaust Encyclopedia. United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 4. 2. 2012. 
  96. ^ Congressional Gold Medal Recipients (1776 to Present)
  97. ^ „Rooseveltinstitute.org”. Архивирано из оригинала 25. 3. 2015. г. 
  98. ^ Ferraro, Thomas (4. 7. 1986), „12 Famous Immigrants Presented with Medal of Liberty”, St. Petersburg Times, стр. 18A, Приступљено 5. 2. 2012 
  99. ^ „The Niebuhr Legacy: Elie Wiesel”. Elmhurst College. Архивирано из оригинала 5. 2. 2012. г. Приступљено 5. 2. 2012. 
  100. ^ "ELIE WIESEL TIMELINE AND WORLD EVENTS: FROM 1952", Holocaust Encyclopedia
  101. ^ „Holocaust survivor honored”. Christian Chronicle. Архивирано из оригинала 3. 10. 2008. г. 
  102. ^ „Winners of the National Humanities Medal and the Charles Frankel Prize”. 21. 7. 2011. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. Приступљено 20. 2. 2013. 
  103. ^ „To Life: Celebrating 20 Years”. Florida Holocaust Museum. Архивирано из оригинала 7. 2. 2012. г. 
  104. ^ „Kenyon Review for Literary Achievement”. KenyonReview.org. Архивирано из оригинала 09. 01. 2018. г. Приступљено 28. 05. 2019. 
  105. ^ „Elie Wiesel receives 2012 Nadav Award. Ynetnews. November 11, 2012”. Ynetnews. Ynetnews.com. 11. 11. 2012. Приступљено 20. 2. 2013. 
  106. ^ „National Winners – public service awards – Jefferson Awards.org”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2010. г. Приступљено 6. 10. 2014. 
  107. ^ „John Jay Justice Award 2014”. cuny.edu. Архивирано из оригинала 01. 02. 2017. г. Приступљено 28. 05. 2019. 
  108. ^ "Elie Wiesel: Commencement Speaker", Newswise, May 7, 1999
  109. ^ „Honorary Degrees Going To 6 At Lehigh”. The Morning Call. 15. 5. 1985. Архивирано из оригинала 19. 01. 2012. г. Приступљено 3. 2. 2012. 
  110. ^ „Presidents, premiers and peacemakers merit honorary degrees”. DePaul University. Приступљено 5. 2. 2012. 
  111. ^ „Honorary Degree Recipients”. Seton Hall University. 17. 4. 2005. Архивирано из оригинала 07. 04. 2014. г. Приступљено 5. 2. 2012. 
  112. ^ „Results - Howard Gotlieb Archival Research Center”. Архивирано из оригинала 15. 08. 2016. г. Приступљено 3. 7. 2016. 
  113. ^ „Convocation set tomorrow to honor Elie Wiesel”. Baltimore Sun. Архивирано из оригинала 28. 04. 2012. г. Приступљено 5. 2. 2012. 
  114. ^ Coker, Matt. „Elie Wiesel Joins Chapman University, to Guide Undergrads Spring Semesters Through 2015”. OC Weekly. Архивирано из оригинала 3. 11. 2013. г. Приступљено 28. 1. 2014. 
  115. ^ „Elie Wiesel to Speak at Commencement”. Vox of Dartmouth. Dartmouth College. 15. 5. 2006. Архивирано из оригинала 07. 06. 2010. г. Приступљено 28. 05. 2019. 
  116. ^ „Message from the President”. Cabrini Magazine. Pennsylvania: Cabrini College. 4 (2): 2. 22. 2. 2007. 
  117. ^ „Elie Wiesel to Speak At UVM April 25, Receive Honorary Degree”. University of Vermont. 24. 4. 2007. Приступљено 5. 2. 2012. 
  118. ^ „OU to award Elie Wiesel honorary degree during lecture”. Oakland University. 2. 10. 2007. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. Приступљено 5. 2. 2012. 
  119. ^ „ELIE WIESEL TO DELIVER INAUGURAL PRESIDENT'S LECTURE AT THE CITY COLLEGE OF NEW YORK”. City College of New York. 25. 3. 2008. Архивирано из оригинала 3. 10. 2008. г. Приступљено 5. 2. 2012. 
  120. ^ „Elie Wiesel and Martin J. Whitman Among Notable American Recipients of TAU's Highest Honor”. American Friends of Tel Aviv University. 20. 5. 2008. Архивирано из оригинала 28. 01. 2014. г. Приступљено 5. 2. 2012. 
  121. ^ „Honorary Doctorates of the Weizmann Institute of Science”. Архивирано из оригинала 25. 1. 2012. г. Приступљено 4. 2. 2012. 
  122. ^ „Honorary Degrees” (PDF). Bucknell University. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 8. 2012. г. Приступљено 5. 2. 2012. 
  123. ^ „2010 honorary degree recipients announced”. Lehigh University. 26. 3. 2010. Приступљено 3. 2. 2012. 
  124. ^ „Holocaust survivor, human rights activist Wiesel to deliver Commencement address”. Washington University in St. Louis. 5. 4. 2011. Приступљено 5. 2. 2012. 
  125. ^ "Nobel laureate Wiesel holds hope for future", The Post and Courier, Sept. 26, 2011
  126. ^ „Professor Elie Wiesel awarded the University of Warsaw Honorary Doctorate”. University of Warsaw. 2012. Архивирано из оригинала 16. 7. 2012. г. Приступљено 6. 7. 2012. 
  127. ^ „Nobel laureate Elie Wiesel receives UBC honorary degree”. University of British Columbia. 2012. Приступљено 10. 9. 2012. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 47. ISBN 86-331-2112-3. 
  • Berenbaum, Michael (1979). The Vision of the Void: Theological Reflections on the Works of Elie Wiesel. Middletown, CT: Wesleyan University Press. ISBN 978-0-8195-6189-3. 
  • Burger, Ariel (2018). Witness: Lessons from Elie Wiesel's Classroom. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-1328802699. 
  • Chighel, Michael (2015). „Hosanna! Eliezer Wiesel's Correspondence with the Lubavitcher Rebbe” (online book). Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 27. 05. 2019. 
  • Cockburn, Alexander (1. 4. 2006). „Did Oprah Pick Another Fibber?: Truth and Fiction in Elie Wiesel's Night: Is Frey or Wiesel the Bigger Moral Poseur?”. CounterPunch. Приступљено 2. 2. 2012. 
  • Davis, Colin (1994). Elie Wiesel's Secretive Texts. Gainesville, FL: University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-1303-9. 
  • Doblmeier, Martin (2008). The Power of Forgiveness (Documentary). Alexandria, VA: Journey Films. Архивирано из оригинала 8. 9. 2008. г. 
  • Downing, Frederick L. (2008). Elie Wiesel: A Religious Biography. Macon, GA: Mercer University Press. ISBN 978-0-88146-099-5. 
  • Fine, Ellen S. (1982). Legacy of Night: The Literary Universe of Elie Wiesel. New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-590-4. 
  • Fonseca, Isabel (1996). Bury Me Standing: The Gypsies and Their Journey. London: Vintage. ISBN 978-0-679-73743-8. 
  • Friedman, John S. (пролеће 1984). „Elie Wiesel, The Art of Fiction No. 79”. The Paris Review. Spring 1984 (91). 
  • Hitchens, Christopher (1. 2. 2001). „Wiesel Words”. The Nation. Приступљено 3. 2. 2012. 
  • Rota, Olivier. Choisir le français pour exprimer l'indicible. Elie Wiesel, in Mythe et mondialisation. L'exil dans les littératures francophones, Actes du colloque organisé dans le cadre du projet bilatéral franco-roumain « Mythes et stratégies de la francophonie en Europe, en Roumanie et dans les Balkans », programme Brâcuşi des 8–9 septembre 2005, Editura Universităţii Suceava, 2006, pp. 47–55. Re-published in Sens, dec. 2007, pp. 659–668.
  • idiș Un di velt hot geshvign („Și lumea a tăcut”) (Tsentral-Farband fun Poylishe Yidn in Argentine). 1956. ISBN 978-0-374-52140-0..
  • (језик: француски)LA Nuit (Noaptea, nuvelă), 1958;
  • Шаблон:Fi iconYö, Heikki Kaskimies, 1958;
  • (језик: енглески) Night (tr. de Marion Wiesel), Hill and Wang. 2006. ISBN 978-0-553-27253-6.. (језик: енглески)The Night Trilogy: Night, Dawn, The Accident. New York: Hill & Wang, 1987
  • (језик: француски)L'Aube („În zori”, nuvelă), 1960;
  • Шаблон:Fi iconSarastus, Heikki Kaskimies, 1960;
  • (језик: енглески)Dawn (tr. de Frances Frenaye), Hill and Wang. 2006. ISBN 978-0-553-22536-5.
  • (језик: француски)LE Jour („Ziua”, nuvelă), Heikki Kaskimies, 1961;
  • (језик: енглески)Day, (titlu anterior, "The Accident", tr. de Anne Borchardt), Hill and Wang. 2006. ISBN 978-0-553-58170-6.
  • (језик: француски) La Vielle de la Chance, 1962;
  • (језик: енглески)The Town Beyond the Wall(tr. de Stephen Becker), Atheneum, 1964.
  • (језик: француски)Les Portes de la Forêt (Porțile pădurii, roman), 1964;
  • (језик: енглески)The Gates of the Forest (tr. de Frances Frenaye), Holt, Rinehart and Winston, 1966.
  • (језик: француски)Les Juifs du Silence (Evreii tăcerii), 1966;
  • Шаблон:Fi iconHiljaisuuden juutalaiset, Juhani Kaakinen, 1966;
  • (језик: енглески)The Jews of Silence(tr. de Neal Kozodoy), Holt, Rinehart and Winston. 1966. ISBN 978-0-935613-01-8..
  • (језик: француски)Les Chants des Morts (Cântecele Morților), 1966.
  • (језик: енглески)Legends of our Time, (memorialistică), Holt, Rinehart and Winston 1968.
  • (језик: француски)Le Mendiant de Jérusalem(nuvelă), 1968;
  • (језик: енглески)A Beggar in Jerusalem, Random House, 1970.
  • (језик: француски)Entre Deux Soleils, 1970;
  • (језик: енглески)One Generation After(tr. de Lily Edelman și de autor), Random House, 1970.
  • (језик: француски)Célébration Hassidique 1972;
  • (језик: енглески)Souls on Fire (tr. de Marion Wiesel - prima carte de portrete și legende hasidice). . Random House. 1972. ISBN 978-0-671-44171-5. .
  • (језик: енглески)Night Trilogy, Hill and Wang, 1972.
  • (језик: француски)Le Serment de Kolvillàg, 1973;
  • (језик: енглески)The Oath (tr. Marion Wiesel). . Random House. 1973. ISBN 978-0-935613-11-7. .
  • Шаблон:He iconAni Maamin („Credul”), Random House, 1973. (musică de Darius Milhaud)
  • (језик: француски)Zalmen; ou, La Folie de Dieu 1968;
  • (језик: енглески)Zalmen, or the Madness of God (tr. de Nathan Edelman), Random House, 1974.
  • (језик: француски)Célébration Biblique, 1975;
  • (језик: енглески)Messengers of God (tr. Marion Wiesel - Portrete biblice). . Random House. 1976. ISBN 978-0-671-54134-7. 
  • (језик: енглески)Dimensions of the Holocaust, 1977.
  • (језик: француски)Un Juif Aujourd'hui (eseuri despre identitatea iudaică), 1977;
  • (језик: енглески)A Jew Today (tr. Marion Wiesel). . Random House. 1978. ISBN 978-0-935613-15-5. .
  • (језик: француски)Four Hasidic Masters-and their struggle against melancholy (Portrete ale înțelepților hasidici). . University of Notre Dame Press. 1978. .
  • (језик: француски)Le Procès de Shamgorod (piesă), 1979;
  • (језик: енглески)The Trial of God (tr. Marion Wiesel), Random House, 1979.
  • (језик: енглески). Images from the Bible. The Overlook Press. 1980. .
  • (језик: француски)Paroles d'Étranger, 1980.
  • (језик: енглески)Iside a Library, 1980.
  • (језик: енглески)The Stranger in the Bible, 1980.
  • (језик: француски)Le Testament d'un Poéte Juif Assassiné(„Testamentul unui poet evreu asasinat”), 1980;
  • (језик: енглески)The Testament (tr. Marion Wiesel), Summit, 1981.
  • (језик: енглески)Five Biblical Portraits (Portrete biblice). . University of Notre Dame Press. 1981. .
  • (језик: француски)Contre la Mélancolie, 1981;
  • (језик: енглески)Somewhere a Master, (Portrete hasidice, o continuare a cărții "Souls on Fire", tr. Marion Wiesel, Summit, 1982.
  • The Haggadah (cantată), 1982.
  • (језик: француски)Le Cinquiéme Fils, 1983;
  • (језик: енглески)The Fifth Son (tr. Marion Wiesel);
  • Шаблон:Fi iconViides poika, Heikki Kaskimies.
  • (језик: енглески)The Golem (o carte cu legende evreiești pentru copii, ilustrată de Mark Podwal), Summit. 1983. ISBN 978-0-671-49624-1..
  • (језик: енглески)The Fifth Son, Summit, 1985.
  • (језик: француски)Signes D'Exode, 1985.
  • (језик: енглески)Against Silence: The Voice and Vision of Elie Wiesel. ed. Irving Abrahamson. 3 vols. New York: Schocken, 1984.
  • (језик: француски)Job, ou, Dieu dans la Tempête, 1986.
  • (језик: енглески)A Song for Hope, (cantată, musica de David Diamond), 1987
  • (језик: француски)Le Crépuscule, au Lion (Crepuscul la Lion), 1987;
  • Шаблон:Fi iconPalavat ikkunat, Heikki Kaskimies;
  • (језик: енглески)Twilight (tr. Marion Wiesel), Summit, 1988.
  • (језик: енглески)The Six Days of Destruction (co-author Albert Friedlander, ilustrată de Mark Podwal). . Paulist Press. 1988. .
  • (језик: француски)Silences et Mémoire d'Hommes, 1989.
  • (језик: енглески)A Journey of Faith (împreună cu John Cardinal O'Connor), Donald I. Fine, 1990.
  • (језик: енглески)From the Kingdom of Memory, Summit, 1990.
  • (језик: енглески). Evil and Exile. University of Notre Dame Press. 1990. ISBN 9780268009229. .
  • (језик: енглески)Sages and Dreamers (Portretistică biblică, talmudică și hasidică), Summit, 1991.
  • (језик: енглески)In Dialogue and Dilema with Elie Wiesel, 1991.
  • (језик: енглески)Nine and One-Half Mystics, 1992.
  • (језик: француски)L'Oublié (nuvelă), 1989;
  • Шаблон:Fi iconTuuleen tatuoitu, Heikki Kaskimies;
  • (језик: енглески)The Forgotten (tr. Stephen Becker) Summit. 1992. ISBN 978-0-8052-1019-4..
  • Шаблон:He icon(језик: енглески)A Passover Haggadah (Cartea de rugăciuni pascale comentate, în ebraică și in engleză, ilustrată de Mark Podwal). . Simon and Schuster. 1993. ISBN 978-0-671-73541-8. .
  • (језик: енглески)All Rivers Run to the Sea (Memorii, Vol. I, 1928-1969), Knopf. 1995. ISBN 978-0-8052-1028-6..
  • (језик: француски)Memoire a Deux Voix, (comversații cu François Mitterrand), Arcade, 1996;
  • (језик: енглески)Memoir in Two Voices, tr. Richard Seaver și Timothy Bent, 1996.
  • (језик: енглески)Children of Job (with Alan L. Berger), 1997.
  • (језик: енглески)Ethics and Memory, 1997.
  • (језик: енглески)And the Sea is Never Full (Memorii Vol. II, 1969), Knopf. 1999. ISBN 978-0-8052-1029-3..
  • (језик: енглески)King Solomon and his Magic Ring (ilustrată de Mark Podwal), Greenwillow, 1999;
  • (језик: француски)Le Roi Salomon et sa Bague Magique, 2000.
  • Шаблон:He iconConversations with Elie Wiesel, Schocken, 2001.
  • (језик: француски)D'ou Viens-Tu?, 2001.
  • (језик: енглески)The Judges, Knopf, 2002.
  • (језик: енглески)After the Darkness: Reflections on the Holocaust, 2002.
  • Шаблон:He iconWise Men and Their Tales, Schocken. 2003. ISBN 978-0-8052-4173-0..
  • (језик: француски)Et Ou Va-Tu?, 2004 (Portretistică biblică, talmudică și hasidică).
  • (језик: енглески)The Time of the Uprooted, Knopf, 2005.
  • (језик: француски)Un desir Fou de Danser, 2006;
  • (језик: енглески)A Mad Desire to Dance, tr. Catherine Temerson, 2009.
  • (језик: француски)Le cas Sondenrberg, 2008.

Говори и интервјуи[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]


Литература[уреди | уреди извор]

  • Patai, Raphael (1996). The Jews of Hungary:History, Culture, Psychology. 590: Wayne State University Press. стр. 730. ISBN 978-0-8143-2561-2. 
  • Finkelstein, Norman G. The Holocaust Industry. Verso. стр. 56. 
  • Wiesel, Elie (2000). And the Sea Is Never Full: Memoirs, 1969–. Random House Digital, Inc. ISBN 978-0-8052-1029-3. 
  • Sternlicht, Sanford V. (2003). Student Companion to Elie Wiesel. Westport, Conn.: Greenwood Press. стр. 7. ISBN 978-0-313-32530-4. 
  • Niven, William John (2007). The Buchenwald Child: Truth, Fiction, and Propaganda. Harvard University Press. стр. 49. ISBN 9781571133397. 
  • (језик: енглески)Fine, Ellen S., Legacy of Night: The Literary University of Elie Wiesel. Albany, NY State University of New York Press (1982).
  • (језик: енглески)Brown, Robert McAfee, Elie Wiesel: Messenger to all Humanity. South Bend, Ind.: University of Notre Dame Press (1984).
  • (језик: енглески)Encyclopedia of World Literatuire in the 20th Century, ed. by Steven R. Serafin, vol. 4 (1999).
  • (језик: енглески)Stern, EN: Elie Wiesel: A Voice for Humanity (1996).
  • (језик: енглески)Silberman, SP: Silence in the Novels of Elie Wiesel (1995).
  • (језик: енглески)De Saint Cheron, PM: Elie Wiesel (1994).
  • (језик: енглески)Davis, C: Elie Wiesel's Secretive Texts (1994).
  • (језик: енглески)Lazo C: Elie Wiesel (1994).
  • (језик: енглески)Patterson, David: In Dialogue and Dilemma with Elie Wiesel (1991).
  • (језик: енглески)Ritter, C: Elie Wiesel: Between Memory and Hope, ed. (1990).
  • (језик: француски)Cohen, B-F: Elie Wiesel - Qui êtes-vous? (1987).
  • (језик: енглески)Brown, RM: Elie Wiesel: Messanger to All Humanity (1983).
  • (језик: енглески)Stern, EN: Elie Wiesel: Witness for Life (1982).
  • (језик: енглески)Estess, TL: Elie Wiesel (1980).
  • (језик: енглески)Rosenfeld, AH and Greenberg, I: Confronting the Holocaust, ed. (1978).
  • (језик: енглески)Langer, L: The Holocaust and the Literary Imagination (1975).
  • (језик: енглески) Berenbaum, Michael (1979). The Vision of the Void: Theological Reflections on the Works of Elie Wiesel. Middletown, Connecticut: Wesleyan University Press. ISBN 978-0-8195-6189-3. 
  • (језик: енглески)Fonseca, Isabel: Bury Me Standing: The Gypsies and Their Journey, London, Vintage (1996).
  • (језик: енглески)Fine, Ellen S. (1982). Legacy of Night: The Literary Universe of Elie Wiesel. State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-590-4.  (paperback)
  • (језик: енглески)Wiesel, Elie. All Rivers Run to the Sea: Memoirs. New York: Knopf (1995).
  • (језик: енглески)Wiesel, Elie. And the Sea is Never Full: Memoirs 1969-. New York: Schocken (1999).
  • (језик: енглески)Vishniac, Roman: A Vanished World, Publ. by Farrar, Straus and Giroux. 1986. ISBN 9780374520236. (Album memorial de fotografii ale vieții evreilor est-europeni din anii 1930, prefațat de Elie Wiesel).
  • (језик: енглески)Sternlicht, Stanford: . Student Companion to Elie Wiesel (Student Companions to Classic Writers). Greenwood Press. 2003. ISBN 978-0-313-32530-4.  (O analiză critică a operei lui Wiesel).
  • (језик: енглески)The Boys of Buchenwald – A documentary about the orphanage in which he stayed after the Holocaust
  • (језик: енглески)God on Trial – film, BBC, WGBH Boston (2008), (dramatizaea cărții The Trial of God, despre un grup de deportați la Auschwitz care Îl judecă pe Dumnezeu pentru că și-a întors fața de la poporul evreu).
  • (језик: енглески)"Elie Wiesel Goes Home" film biografic regizat de Judit Elek și comentat de William Hurt. ISBN 978-1-930545-63-2..

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ели Визел на Викимедијиној остави.
  1. ^ „Elie Wiesel — Photograph”. United States Holocaust Memorial Museum. Архивирано из оригинала 19. 7. 2013. г. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ели_Визел&oldid=27675517”