Јасер Арафат

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Биографија
Јасер Арафат

Датум рођења	24. август 1929.
Место рођења	Каиро (Египат)
Датум смрти	11. новембар 2004.
Место смрти	Париз (Француска)

уреди

Јасер Арафат (24. август 1929 — 11. новембар 2004), право име Мухамед Абд 'ар-Ра'уф ел Кудва ел Хусаини (арап. محمد عبد الرؤوف القدوة الحسيني), познат и као Абу Амар) је био кооснивач и председник Палестинске ослободилачке организације (Palestine Liberation Organization - PLO) (1969 — 2004), председник Палестинска Народне Самоуправе (1993 — 2004) и један од добитника Нобелове награде за мир 1994.

Током своје дуге политичке каријере, Арафат је био контроверзна фигура. Док су га његове присталице виделе као херојског борца за слободу који симболизује националне тежње палестинског народа, противници су га често описивали као терористу са дугом историјом подршке насиљу. Други су га пак оптуживали за политичку корупцију, или да је слаб вођа који је начинио превише уступака израелској влади током покушаја да се разреши израелско-палестински сукоб.

Рани живот [уреди]

Јасер Арафат рођен је 1929. године као пето од седмеро деце палестинског трговца текстилом који је пословао у Египту. Тачан датум и место Арафатовог рођења предмет су спора његових биографа, иако се у неким његовим биографијама као место рођења наводи град Јерусалим, по свој прилици Јасер Арафат је рођен на подручју Египта, могуће у Каиру. Арафат по очевој страни има египатске крви док су мајчини угледна јерусалимска фамилија. У детињству се Јасер Арафат сели између Јерусалима и Каира. Избијањем првог Израелско-арапског рата 1948. године, тада деветнаестогодишњи Арафат придружује се лоше наоружаним арапским добровољцима које је египатска војска вратила са ратног подручја прије него су добили прилику борити се. Након рата се млади Арафат уписао на Каирски универзитет где је 1956. године стекао диплому инжењера грађевинарства. У Египту је Арафат развио интерес за политику те се придружио Муслиманском братству и деловао као активан члан палестинске Студентске уније. Током Суецког рата 1956. године Арафат је служио као официр у египатској војсци но није директно суделовао у борбама с Израелцима и англо-француским снагама.

Поткрај педесетих година двадесетог века Јасер Арафат напушта Египат и одлази у Кувајт где ради као грађевинар. У Кувајту је 1957. године Арафат један од оснивача покрета Фатах — палестинске скупине која је прихватила борбу против Израела војним средствима. Фатах је идућих година с јорданског територија извео бројне упаде у Израел, с бројним цивилним жртвама, због чега је постао посебно озлоглашен међу Израелцима. У једном од израелских осветничких напада 1968. године, мета напада израелских командоса била је база Фатаха у јорданском селу Ал Кувајта у којем је погинуло више од 150 палестинских герилаца. Упркос великим губицима у окршају с израелском војском, сраз у Ал Куваити је, захваљујући одлучном палестинском отпору, претворен у Арафатову победу. Исте године Јасер Арафат уводи покрет Фатах у Палестинску ослободилачку организацију а у фебруару 1969. године замењује Ахмада Шукеирија на челу извршног већа ПЛО-а. Две године касније постаје и врховни војни заповедник организације.

Неспорни палестински вођа [уреди]

Бројне палестинске избеглице након израелско-арапских ратова своје су уточиште већином пронашле у суседном Јордану. До почетка седамдесетих година ПЛО је створио паралелну државу у Јордану, међутим након серије палестинских отмица страних авиона у септембру 1970. јорданском је стрпљењу дошао крај. Јордански краљ Хусеин је заповедио напад на базе ПЛО-а у Јордану и тешко их поразио, а Јасер Арафат је био присиљен напустити Јордан. Током седамдесетих година, неколико америчких извештаја говори о Арафату као организатору терористичких акција које су раних седамдесетих извели Палестинци, укључујући бомбашки напад на саудијску амбасаду у Судану и егзекуције неколико страних дипломата. У септембру 1972. палестинска организација „Црни септембар“, која је повезана с Арафатовим Фатахом, изводи терористичку акцију на Олимпијским играма у Минхену у којој је убијено једанаест израелских спортиста. Иако се Арафат оградио од свих терористичких акција, а 1974. године издао забрану о нападима ПЛО-а изван територија Израела, Западне обале и Газе, трагови његове повезаности с међународним тероризмом су остали.

Важан корак у етаблирању Јасера Арафата као неспорног палестинског вође је дошао 1974. године када Арапска лига признаје ПЛО као јединог представника палестинског народа, након чега Арафат постаје релевантна политичка фигура и у међународним оквирима. Убрзо потом услиједио је позив Уједињених народа Арафату да се обрати Главној скупштини ОУН. У обраћању светској јавности преко говорнице УН-а, Арафат је — с пиштољем око кајша — позвао на стварање палестинске државе и обећао наставак рата не буде ли решено палестинско питање. Једна од Арафатових реченица изречених пред УН-ом остала је до данас парадигма палестинске борбе; „у једној руци држим маслинову грану а у другој пиштољ. Немојте допустити да ми маслинова грана испадне из руке“.

Након протеривања палестинских герилаца из Јордана, главни штаб ПЛО-а премештен је либански град Бејрут где герилци ПЛО-а учествују у либанском грађанском рату. До краја седамдесетих година ПЛО је из Либана извео бројне нападе на израелски териториј. Израелска војска 1978. године у операцији Литани и поновно 1982. у операцији Мир за Галилеју упада на либански териториј са сврхом уништења ПЛО-а. Након војног пораза палестинских герилаца и примирја које су организовали Американци, ПЛО и Арафат се извлаче из Бејрута и трећи пут селе, овај пут у две хиљаде километара источније у Тунис. Пораз у Либану је ослабио Арафатов утицај међу Палестинцима но он ипак задржава статус палестинског вође. Покољи у палестинским избјегличким камповима Сабра и Шатила које су починили хришћански Фалангисти је изазвао симпатије света за палестинско питање што је Арафат вешто искористио.