Мајка Тереза

Мајка Тереза

Датум рођења:	26. август 1910.
Место рођења:	Скопље (Османско царство)
Датум смрти:	5. септембар 1997.
Место смрти:	Калкута (Индија)

Мајка Тереза, рођена као Агнеса Гонџа Бојаџи (алб. Agnesë Gonxhe Bojaxhiu; Скопље, 26. август 1910 — Калкута, 5. септембар 1997), била је часна сестра, рођена је у Скопљу y цинцарско-албанској^[1]^[2] католичкој породици, која је основала ред Мисионарке милосрђа и добила Нобелову награду за мир 1979. за свој хуманитарни рад. Мајка Тереза је водила центре за сиромашне, болесне, сирочиће и умируће Калкуте.

Биографија[уреди]

Њен прадеда се доселио у првој половини 19. века из Призрена у Скопље. Родитељи, мајка Дронда и отац Никола су јој дали име Гонџеа (ружин пупољак, на турском језику). Отац јој је био апотекарски помоћник апотеке Садика Нузета, која је основана 1907. године. Имала је брата Лазара и сестру Агушу, са којом је певала у црквеном хору. После основне школе уписала је српску гимназију.

Пресудан моменат у Гонџином животу била је смрт оца Николе. Са две другарице 1927. године одлази у Даблин, где ради као медицинска сестра, а затим у Индију, где помаже лепрозним болесницима. Тада је добила име Мајка Тереза.

Године 1950. Мајка Тереза оснива ред Мисионарке милосрђа, који је касније признат и налази се под папском контролом. Мисионарке милосрђа се посебно брину за умирућа лица, сиротињу и болесне. Обавезују се на несклапање брака, сиромаштво и послушност.

Како су Мисионарке милосрђа расле под њеним вођством, оне су прошириле свој ред и у друге земље. Ред има 3.000 сестара и 500 браће у око 100 земаља света. До 1970-их Мајка Тереза је постала позната у свету као хуманитарац и затупник сиромашних и беспомоћних, делимично захваљујући документарном филму и књизи „Нешто лепо за Бога“ Малколма Магериџа.

Отац јој је Цинцар, а мајка Албанка. Мајка Тереза се изјашњавала да је „по крви“ Албанка, по држављанству Индијка, а по вери католик. ^[3]^[4] Папа Јован Павле II ју је беатификовао и дао јој титулу „Блажена Тереза од Калкуте“. ^[5]^[6]

Поводом смрти на месту родне куће у Скопљу је 1997. откривена спомен плоча у коју је урезана њена чувена изрека: „Свет није гладан само хлеба, него још више љубави“.

Критике[уреди]

Бројни појединци, владе и организације величиле су Мајку Терезу; ипак њено дело се суочава и са бројним критикама. Критике укључују и оптужбе различитих појединаца, организација и група као што су нпр. Кристофер Хиченс, Мајкл Паренти, Аруп Чатерџи, индијска организација Вишва Хинду Паришад, протестујући против прозелитизма њене делатности укључујући и снажни став против абортуса, вера у духовну оправданост сиромаштва и наметљиво покрштавање оних који су на самрти. Медицински часописи су је такође критиковали због стандарда медицинске неге у њезиним хосписима и болницама, изражавајући забринутост због начина којим су била трошена донирана новчана средства.

Крајем њеног живота Мајка Тереза освим признања, привукла је и пажњу западних медијума у негативноме смислу. Новинар Кристофер Хиченс био је један од њених најактивнијих критичара. Он је био овлашћен да буде коаутор и наратор документарца о Мајки Терези — „Анђео пакла„ припремљеног за британски ТВ канал Channel 4. Хиченс је проширио своје критике у књизи Мисионарска поза (The Missionary Position) која је била издата 1995. године. ^[7]

Индијски лекар Чатерџи пише да је за време живота, Мајка Тереза и њени званични биографи одбили сарадњу с његовим истраживањима и да самим тим није успела да демантује критике у западној штампи. Као примере наводи извештаје Гардијана (The Guardian) у Британији чији „уверљив и врло детаљан“ напад на стања њених сиротишта ... [укључује] оптужбе озбиљног запостављања као и физичке и емоционалне злоупотребе„, ^[8] и други документарац Мајка Тереза: Време за промену? емитованог у неколико европских земаља.

Немачки часопис Штерн (Stern) објавио је критички чланак поводом прве годишњице смрти Мајке Терезе. Чланак између осталога садржи тврдње у вези нетранспарентних финансијских послова и трошења донација. Медицинска штампа такође је објавио критике о њој који произлазе из погрешне поделе приоритета и потреба који су пацијенти имали. ^[9] Даље критике долазе од Тарика Алија, члана уредништва „Њу Лефт Ривјуа„ (New Left Review), као и критике ирског истражног новинара Доналда Макинтајера.^[7]