Правда (новине у Русији)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Правда
Газета Правда.GIF
Тип часописа излази сваки трећи дан
Формат А2

Власник Комунистичка партија Руске Федерације
Уредник Борис Комоцки
Основан 5. мај 1912.
Политичко опредељење комунизам
Језик руски
Седиште ул. Правде бр. 24, Москва
Тираж 100.000 (2012)

Вебсајт: gazeta-pravda.ru

Правда (рус. Правда; у преводу Истина) је званично новинско гласило Комунистичке партије Руске Федерације. Покренули су ју руски револуционари 1912. године, а након Октобарске револуције постала је водећа новина у Совјетском Савезу. Правда је била званично гласило Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза.

Након распада Совјетског Савеза 1991, Борис Јељцин укинуо је излажење Правде. Неколицина њених бивших новинара је само неколико недеља после покренула новине с истим именом, али је због тешког финансијског стања продана грчкој пословној породици. Коначно је 1997. године доспела у власништво КПРФ.

Предреволуционарна Правда[уреди]

Правда је покренута на иницијативу Владимира Иљича Лењина, а први број штампан је 5. маја 1912. године,[1] датум који је такође био и рођендан Карла Маркса. Међутим, њени корени сежу у 1903. годину, када ју је основао имућни железничарски радник В. А. Кожевиков.[2] Правда у почетку није била политички оријентисана. Од 1909. године, била је штампана у Бечу и затим илегално ширена у Русији; њен тадашњи главни уредник био је Лав Троцки. Након што су мењшевици коначно искључени из Руске социјалдемократске радничке партије на Шестој конференцији у Прагу јануара 1912. године, Лењин је одлучио да Правда буде званично гласило РСДРП. Уредништво је из Беча пресељено у Санкт Петербург, а њен број од 5. маја био је први легално објављени примерак. Њено излажење финансијски су помагали ЦК РСДРП, новчани прилози радника и истакнутих личности попут Максима Горког. У почетку је била штампана у тиражу од 40.000 до 60.000 примерака.[3] По почетку Првог светског рата, царистички цензори су забранили њено излажење,[4] па је због тога наредне две године мењала име осам пута због малтретирања од полиције.[5]

Лењин чита Правду (1918).
  • Радничка истина (Рабочая правда)
  • Северна истина (Северная правда)
  • Истина рада (Правда Труда)
  • За истину (За правду)
  • Пролетерска истина (Пролетарская правда)
  • Пут истине (Путь правды)
  • Радник (Рабочий)
  • Радничка истина (Трудовая правда)[6]

Правда током 1917.[уреди]

Абдикацијом цара Николаја II, односно након Фебруарске револуције, дозвољено је издавање Правде. Њени први уредници након поновне активације били су Вјачеслав Молотов и Александар Шљапников, а по повратку из егзила у Сибиру. 15. марта уредништво су преузели Лав Камењев, Јосиф Стаљин и Матвеј Муранов.[7] Док је прво уредништво било критично према новој Прелазној влади, Камењев, Стаљин и Муранов заузели су помирљивији став и позивали неке групе мењшевика да се удруже с бољшевицима. Лењин и Григориј Зиновјев су по свом повратку из Швајцарске у Русију 3. априла оштро осудили Прелазну владу и позивања на уједињење с мењшевицима у својим Априлским тезама. После тога је Правда промовисала углавном Лењинове ставове. У данима након Октобарске револуције, њен тираж био је преко 100.000 примерака.

Совјетско раздобље[уреди]

Совјетски војник чита Правду током одбране Москве новембра 1941.

Дана 3. марта 1918. године, уред Правде пресељен је из Петрограда у Москву и од тада су ове новине постале званично гласило совјетске комунистичке партије. Гласила осталих политичких организација у Совјетском Савезу била су нпр. Известја, новине које су извештавале о вестима из иностранства, Труд је био орган совјетских синдиката и остало.

Убрзо након Октобарске револуције, нови уредник Правде постао је Николај Бухарин.[8] Бухарин је након Лењинове смрти 1924, захваљујући уређивању Правде, стекао репутацију врсног марксистичког теоретичара. Бухарин је уређивао Правду све до 1929. године када је пао у немилост Стаљина.[9]

Велик број места и организација су током совјетског раздобља носили име по Правди; град Правдинск у Горкијској области (у којем се налазила фабрика папира на којем је штампана већина новинских гласила у Совјетском Савезу), те велик број улица и колхоза.

Тираж Правде је до 1975. године достигао бројку од 10.6 милиона примерака дневно.

Правда је током совјетског раздобља одликована са два Ордена Лењина (1945. и 1962) и Орденом Октобарске револуције (1972).

Постсовјетско раздобље[уреди]

Руски председник Борис Јељцин је декретом од 22. августа 1991. године укинуо Комунистичку партију и запленио све њено власништво, укључујући и Правду. Неколицина њених бивших новинара је само неколико недеља после покренула новине с истим именом. Неколико месеци после, тадашњи Правдин уредник, Генадиј Селезњев, продао је новине грчкој предузетничкој породици Јаникос. Правда је накратко била угашена 30. јула 1996. године. Коначно је Комунистичка партија Руске Федерације, која је након избора за Думу 1996. поновно ојачала, откупила Правду. Од тада је она званично гласило Централног комитета КПРФ, али за разлику од совјетског раздобља када је излазила сваки дан, сада се штампа сваки трећи дан.[10] Уредништво Правде и даље се налази у улици Правде, као и током совјетских времена. Дана 5. јула 2012. године прослављено је 100 година од издавања првог броја Правде.[11]

Главни уредници Правде[уреди]

Поштанска марка издана 1982, поводом 70 година излажења Правде.

Референце[уреди]

  1. ^ Bassow, Whitman. (February, 1954) "The Pre Revolutionary Pravda and Tsarist Censorship". American Slavic and East European Review. Vol. 13, No. 1, pp. 47-65. Приступљено 18. 12. 2013.
  2. ^ White, James D. (April, 1974). "The first Pravda and the Russian Marxist Tradition". Soviet Studies, Vol. 26, No. 2, pp. 181–204. Приступљено 18. 12. 2013.
  3. ^ Elwood, Carter Ralph. (June 1972) "Lenin and Pravda, 1912-1914". Slavic Review. Vol. 31, No. 2, pp. 355-380. Приступљено 18. 12. 2013.
  4. ^ Н. Г. Полетаев на сайте Краеведы Черноморья
  5. ^ See Tony Cliff's Lenin (1975), Chapter 19
  6. ^ А. Бадаев. Большевики в Государственной Думе. 7 издание. М.:ОГИЗ, 1941.-С.319-320.
  7. ^ Leon Trotsky, History of the Russian Revolution, translated by Max Eastman, Chicago, Haymarket Books. 2008. ISBN . pp. 209
  8. ^ Stephen F. Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938 (Oxford University Press: London, 1980) pp. 43.
  9. ^ Stephen F. Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938, pp. 311.
  10. ^ KPRF Fact Sheet
  11. ^ «Правда» на все времена. В Колонном зале Дома Союзов прошел праздничный вечер, посвященный 100-летию главной партийной газеты | KPRF.RU

Спољашње везе[уреди]