Жил Делез

С Википедије, слободне енциклопедије
Жил Делез
Жил Делез
Лични подаци
Датум рођења(1925-01-18)18. јануар 1925.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти4. новембар 1995.(1995-11-04) (70 год.)
Место смртиПариз, Француска
Филозофски рад
ЕпохаФилозофија 20. века
Регијазападна филозофија
Школа филозофијеКонтинентална филозофија,
Постструктурализам[1]
Утицаји одАнри Бергсон, Хорхе Луис Борхес, Дејвид Хјум, Барух Спиноза, Сигмунд Фројд, Чарлс Сандрес Перс[2], Алфред Норт Вајтхед[3], Жан Вал[4]
Утицао наМишел Фуко, Брајан Рејнолдс, Мануел ДеЛанда, Брајан Масуми, Мишаел Хардт

Жил Делез (франц. Gilles Deleuze; 18. јануар 1925 — 4. новембар 1995) био је француски филозоф који је почетком шездесетих година двадесетог века, па до своје смрти, писао о филозофији, књижевности, ликовној уметности као и о филму. Био је један од најутицајнијих филозофа друге половине двадесетог века. Његова најпопуларнија дела су два тома Капитализма и шизофреније: Анти-Едип (1972) и Хиљаду платоа (1980), оба написана у сарадњи са психоаналитичарем Феликсом Гутаријем. Његова метафизичка расправа Разлика и понављање (1968), сматра се његовим ремек делом[5]. А. V. Мур након навођења Бернард Вилијамсових критеријума за квалификацију као великог мислиоца, рангира га међу највеће филозофе.[6]

Живот[уреди | уреди извор]

Делез је рођен у породици средње класе у Паризу и тамо је живео већину свог живота. Почетак његовог школовања обухватао је период Другог светског рата, а за то време је присуствовао лицеју Лазара Карнота. Он је такође провео годину дана у кхâгни, на лицеју Хенрија IV. Током нацистичке окупације Француске, Делезов старији брат, Георгије, бива ухапшен због учешћа у француским отпорима, а умро је док су га транспортовали у концентрациони логор.[7]1944. године Делез одлази да студира на Сорбони. Међу његовим професорима налази се неколико познатих стручњака историје филозофије као што су Жорж Кангилем, Жан Иполит, Фердинанд Алкве, Маурис де Гандилак, и они су заслужни за Делезов животни интерес за канонске фигуре модерне филозофије. Поред тога, Делез је сматрао рад Жан Пол Сартра примамљивим.[8]

Делез је прошао агрегацију у филозофији 1948.године, а предавао је на различитим лицејима, (Амиес, Орлеанс, Луис ле Гранд) све до 1957., када је преузео положај на Сорбони. Године 1953. објавио је његову прву монографију Емпиризам и субјективитет. Ова монографија је заснована на његовим ДЕС тезама, које су спроведене под руководством Хиполита и Кангуилхема.[9] Оженио се са Дениз Паул "Фани" Гранђоуан 1956.године. Од 1960. до 1964. године био је на позицији у француском Националном центру за научна истраживања. Током овог периода објавио је семинални Ниче и филозофија (1962) и спријатељио се са Мишел Фукоом. Од 1964. до 1969. године био је професор на Универзитету у Лиону у Француској. Године 1968. објавио је две дисертације, Разлика и понављање (под надзором Гандилака) и Експресионизам у филозофији: Спиноза (под надзором Алкуие).

Године 1969. именован је на Универзитету Париз VIII или Универзитет Винсенс у Сент-Денизу, експериментална школа организована да спроведе реформу образовања. Овај нови универзитет је произвео велики број талентованих научника, укључујући Фукоа (који је предложио Делезово запошљавање), као и психоаналитичар Феликс Гутари. Делез је предавао на Винсенсу све до његовог пензионисања 1987.године.

Делез, који је боловао од респираторних обољења од малих ногу[10], 1968.године бива погођен туберкулозом која је напредовала и на крају резултирала уклањањем плућа[11]. Током остатка свог живота он је претрпео све озбиљне респираторне симптоме[12]. Последњих година свог живота, једноставни задаци као што су писање рукописа захтевали су тежак напор и велики труд. Он је 1995. године починио самоубиство, бацивши се кроз прозор његовог стана[13]. Пре његове смрти, Делез је исказао своју намеру да напише књигу под насловом Марксов сјај, а иза себе је оставио два поглавља недовршеног пројекта под називом Ансамбли и мултиплицитет (оба поглавља су објављена као есеји Иманенција: Живот и Реални и виртуелни[14]) Сахрањен је на гробљу у селу Сент Леонард де Ноблат.

Делез себе није сматрао интересантним за састављање аутобиографије. Кад је једном био питан да прича о свом животу, он је одговорио: "Животи академаца су ретко занимљиви"[15] Када је критичар био дирнут Делезовим необично дугим, неисеченим ноктом на прсту као показатељем екцентричности, он је одговорио: "Немам нормалне заштитне пршљенове, тако да додиривање било чега, нарочито тканине, проузрокује такву иритацију, да ми је потребан дуг нокат да би их заштитио."[16] Делез завршава свој одговор на ову критику овако: "Шта ви знате о мени, обзиром да верујем у тајности? Ако се држим ту где јесам, ако не путујем около као сви други, ја правим моја унутрашња путовања тако да могу мерити само по мојим емоцијама и изражавају веома укосо и обилазно у оно што пишем. Аргументи из сопственог привилегованог живота су лоши и назадни аргументи".[17] Као и многи од његових савременика, укључујући Сартра и Фукоа, Делез је био атеиста.[18][19]

Филозофија[уреди | уреди извор]

Делезов рад спада у две групе: са једне стране, монографије тумаче рад других филозофа (Барух Спиноза, Готфрид Вилхелм Лајбниц, Имануел Кант, Дејвид Хјум, Фридрих Ниче, Анри Бергсон, Мишел Фуко) и уметника (Марсел Пруст, Франц Кафка, Франсис Бејкон), а са друге стране разноврсним филозофским књигама организованих од стране концепата (на пример: разлика, смисао, догађаји, шизофренија, биоскоп, филозофија). Међутим, без обзира на тему, Делез доследно развија варијације на сличним идејама.

Метафизика[уреди | уреди извор]

У Делезовом раду главни филозофски пројекат, пре његове сарадње са Гутаријом, може се без околишања сумирати као инверзија традиционалног метафизичког односа између идентитета и разлике. Према традицији, разлика се види као дериват идентитета: на пример, да кажемо да је "X различито од Y", претпоставља се да су неки X и Y најмање релативно стабилни идентитети (као у Платоновој форми). Напротив, Делез тврди да су сви идентитети ефекти разлике. Идентитети нису ни логички ни метафизички приор разлике. Делез доказује да "постоје разлике у природи између ствари које су исте врсте".[20]. То значи не само да не постоје две исте ствари, него да категорије које ми користимо да идентификујемо појединце на првом месту произилазе из различитости. Очигледни идентитети као што је "X", су састављени од бескрајног низа разлика, где је "X"="разлика између x и x", и "x"="разлика између...", и тако даље. Разлика, другим речима, иде скроз доле. Да би се суочили са стварношћу искрено, Делез тврди, ми морамо схватити бића управо онаква каква јесу и концепте идентитета (форме, категорије, сличности, јединственост у схватању, предикате...) све док не постигнемо оно што он назива "разлика у себи". "Ако филозофија има позитиван и директан однос према стварима, то је само утолико што филозофија тврди да схватити саму ствар, према ономе што јесте, у својој разлици од свега што није, другим речима у својој унутрашњој разлици".[21]

Као Кант и Бергсон, Делез сматра да традиционално мишљење простора и времена њих види као обједињене форме од стране субјекта. Он стога закључује да је чиста разлика не-просторно-временски; то је идеја коју Делез назива "виртуелни". Овај изум упућује на Прустову дефиницију шта је константно и у прошлости и у садашњости: "стваран, а да не буде актуелан, идеалан, а да не буде апстрактан".[22] Док Делезове виртуелне идеје површно подсећају на Платонове форме и Кантове идеје чистог ума, оне нису оригинали или модели, нити су надмашили постојеће искуство; уместо тога, оне су услови стварног искуства, унутрашње разлике у себи. "Концепт њихове реформе је идентичан њиховом објекту."[23] Делезова идеа или концепт разлике није привиђање, апстракција неке искуствене ствари, то је стваран систем диференцијалних односа који стварају актуелан простор, време и сензације.[24]

Стога, Делез понекад упућује на његову филозофију као на трансцедентални емпиризам, циљајући на Канта и Фридриха фон Шелинга. У Кантовом трансцеденталном идеализму искуство има смисла само када је организовано облицима сензибилитета (то јест, простором и временом) и интелектуалним категоријама (као што је узрочност). Ако претпоставимо да ће садржај ових форми и категорија бити својство света као што оно постоји независно од нашег перцептуалног приступа, према Канту, рађа заводљива али бесмислена метафизичка уверења (на пример, проширење концепта узрочности могућег искуства резултата неповерљивог размишљања о првом узроку). Делез обрће Кантовске аранжмане: искуство превазилази наше концепте кроз представљање новина, а то сирово искуство разлике остварује идеју, неометано од стране наших пређашњих категорија, терајући нас да измислимо нове начине размишљања.

Истовремено, Делез тврди да идеја да речима описиване особине Бога, означавају исту ствар када се користе код ствари или људи (енг. Унивоцитy оф беинг), односно да су сва њена чула потврђена у једном гласу. Делез позајмљује доктрину онтолошке наведене идеје од средњовековног филозофа Дунс Скота. У средњем веку спорове око природе Бога, многи угледни теолози и филозофи (попут Томе Аквинског), сматрају да када се каже "Бог је добар", божија доброта је само аналогна људској доброти. Скот тврди супротно, да када се каже "Бог је добар", наведена доброта је идентична као кад би рекли "Јана је добра". Што значи, да се Бог разликује од нас само у степену и особинама као што су доброта, моћ, памет и многе друге. Делез сумира ову онтологију у парадоксну формулу плурализам = монизам.[25]

Његово дело Разлика и понављање (1968), је најдоказивији и најсистематичнији покушај да разради детаље метафизике, али и његови остали радови садрже сличне идеје. Ниче и филозофија (1962), је на пример реална представа снага; у Анти-Едипу (1972), износи своју чувену концепцију „тело без органа”, у којој описује однос са сопственим литералним телом; у Шта је филозофија? (1991), садржи концепцију „иманентна раван”, која говори да постојеће или оно што опстаје унутар, обично нуди релативан отпор транседенцији, тј. ономе што је изнад или испод.

Епистемологија[уреди | уреди извор]

Делезова необична метафизика захтева подједнако атипичну епистемологију, или како је он зове трансформација "слике мисли". Према Делезу, традиционална слика мисли, спомињана од стране филозофа попут Аристотела, Рене Декарта и Едмунда Хусерла погрешно разуме размишљање као најнепроблематичнији посао. Истина може бити тешка за открити - може да захтева живот чистог теоретисања, ригорозног прорачуна или систематичне сумње - али размишљање може да, макар у начелу, исправно схвати чињенице, форме, идеје итд. Може бити практично немогуће да постигне Божје око, неутралну тачку гледишта, али то је идеал приближног: незаинтересована потрага која резултира детерминантом, устаљеном истином; уредно проширење здравог разума. Делез одбацује овај поглед као облагање метафизичког тока, уместо тврдње да је истинско размишљање насилно суочавање са стварношћу, невољни прекид установљених категорија. Истина мења оно што мислимо; преправља оно што мислимо да је могуће. Стављајући са стране претпоставку да размишљање има природну способност да препозна истину, Делез каже, ми постижемо "мисао без слике", мисао увек детерминисану проблемима, а не решавањем истих. "Све ово, међутим, представља кодове или аксиоме који не резултирају случајно, веч немају ни унутрашњу рационалност. То је баш попут теологије: све у вези са њом је поприлично рационално ако прихватите грех, беспрекорну замисао и оваплоћење. Разум је увек регион исклесан из ирационалног - не склоњен од ирационалног, већ испреплетан истим и дефинисан једино одређеном врстом везе међу ирационалним факторима. Испод разума лежи делеријум и заношење".[26]

Делезово јединствено штиво историје филозофије потиче из ове необичне епистемолошке перспективе. Читати филозофа више није са намером да се нађе једина, исправна интерпретација, већ да би се представио филозофов покушај да се ухвати у коштац са природом проблематике стварности. "Филозофи представљају нове концепте, објашњавају их, али нам не говоре, макар не у потпуности, којим проблемима ови концепти представљају одговор. [...] Историја филозофије, пре него што понавља шта филозоф говори, мора да каже шта је узео здраво за готово, шта није рекао, али је поред тога присутно и у ономе што јесте рекао." [27]

Исто тако, пре посматрања филозофије као безвременске потраге за истином, разумом или законитостима. Делез дефинише филозофију као творевину концепата. За Делеза, концепти нису услови или предлози идентитета, већ метафизичка конструкција која одређује спектар размишљања, као што су Платонове идеје, Декатов цогито или Кантова доктрина моћи, филозофски концепт "постављања себе и своје објекте у исто време када је креиран".[28] Из Делезове перспективе, онда, филозофија приближније личи на практичну или уметничку продукцију него на додатак дефинитивном научном опису већ постојећег света (као што је обичај код Џона Лока или Виларда Ван Ормана Квина).

У његовом каснијем раду (од приближно 1981. па надаље) Делез одсечно истиче уметност, филозофију и науку као три посебне дисциплине, свака анализирајући стварност на свој начин. Док филозофија ствара концепте, уметност ствара нове квалитативне комбинације сензације и осећаја (која Делез назива "перцептима" и "афектима"), и науке стварају квантитативне теорије засноване на фиксним тачкама упућивања као што су светлосна брзина и апсолутна нула (које Делез назива "функтивима"). Према Делезу, ниједна од ових дисциплина не ужива првенствено у односу на друге:[29] оне су различити начини организовања метафизичког тока, "одвојене мелодичне линије у константном узајамном дејству".[30] На пример, Делез не третира филм као уметност која представља спољашњу стварност, већ као онтолошку праксу која ствара различите начине, начине организовања покрета и времена.[31] Филозофија, наука и уметност су подједнако и у суштини креативне и практичне. Стога, уместо постављања традиционалног питања идентитета као што је "да ли је истинито?" или "шта је?", Делез предлаже да би питања требало да буду функционална или практична: "шта ради?" или "како ради?".[32]

Вредности[уреди | уреди извор]

У етици и политици, Делез опет одјекује Спинозом, иако оштрим Ничеанским кључем. У класичном либералном моделу друштва, моралност потиче из индивидуа, који носе апстрактна природна права или обавезе одређене од стране њих самих или Бога. Пратећи његово одбацивање било које метафизике базиране на идентитету, Делез критикује појам индивидуе као привлачан или колебљив део диференцијације (као што етимологија речи "индивидуа" сугерише). Вођен етичким натурализмом Спинозе и Ничеа, Делез настоји да разуме индивидуе и њихове моралности као продукте прединдивидуалних жеља и снага. У два тома ''Капитализма и шизофреније'', Делез и Гутари описују историју као замрзавање и дисциплиновање „жељене продукције” (концепт који комбинује Фројдове нагоне и Марксов пролетеријат) у модерну индивидуу (типично неуротичну и потиснуту), природно стање (друштво континуиране контроле) и капитализам (анархија припитомљена у инфатилну комодификацију). Делез, пратећи Карла Маркса, дочекује капиталистичку деструкцију традиционалне друштвене хијерархије као ослобађајућу, али је осуђује због њене хомогенизације свих вредности тржишних циљева.

Али како Делез усклађује своје песимистичке дијагнозе са својим етичким натурализмом, Делез тврди да су стандарди вредности интерни или иманентни: добро живети је у потпуности исказати снагу, ићи до граница потенцијала пре него осуђивања постојећег неемпиријским, трансцеденталним стандардима. Модерно друштво још увек сузбија разлике и отуђује људе од онога што могу да учине. Како би смо потврдили реалност, ток промене и разлика, морамо обрнути утврђене идентитете и постати све што можемо постати - иако не можемо знати унапред шта је то. Врхунац Делезове праксе је, онда, креативност. "Овде, можда, лежи тајна: увести постојање и неосуђивати. Ако је тако одвратно осуђивати, то није зато што је све једнаке вредности, већ насупрот зато што вредност може бити направљена и истакнута од стране пркосећег суда. Шта експерт суђења, у уметности, може поднети у послу који долази?".[33]

Делезове интерпретације[уреди | уреди извор]

Делезове студије индивидуалних филозофа и уметника су намерно јеретичке. У ''Ниче и филозофија'', на пример Делез тврди да је Ничеов ''Родослов моралности'' (1887) покушај да преради Кантову ''Критику чистог ума''(1781),[34] иако Ниче нигде не спомиње Прву критику у Родослову, и иако је предмет морала Родослова далеко удаљен од епистемолошког фокуса Кантове књиге. Исто тако, Делез тврди да је недвозначност уређујући принцип Спинозине филозофије, упркос потпуног одуства појма у Спинозиним радовима. Делез је једном славно описао свој метод тумачења филозофа као "содомија", скривајући аутора и производећи потомак који је препознатљиво његов, али истовремено монструозан и другачији.[35]

Разне монографије према томе нису покушаји да покажу шта су Ниче и Спиноза строго намеравали, већ поновно извођење њихових идеја на другачији и неочекиван начин. Делезово јединствено штиво циља да донесе креативност за коју се верује да је врхунац филозофске праксе.[36] Паралела у осликавању Делезовог указивања је Франсис Бејконова ''Студија по Веласкезу'' - поприлично је мимо суштине рећи да Бејкон "разуме Веласкеза погрешно".[37] Слична разматрања се примењују, из Делезове перспективе на његову властиту употребу математичких и научних термина, темпом критичара попут Алана Сокала: "не говорим да Резни и Пригожин, или Годар и Том раде исту ствар. Указујем, пре, да постоје изванредне сличности између научних твораца, функција и синематских твораца слике. Исто важи за филозофске концепте, с обзиром да постоје различити концепти ових простора."[38]

Одзив[уреди | уреди извор]

У шездесетим годинама двадесетог века, Делезов опис Ничеа, као метафизичара разлике пре него као назадног мистика, допринео је у великој мери веродостојности и популарности "левог крила ниченизма" као интелектуалном ставу. Његове књиге ''Разлике понављања'' (1968) и ''Логика смисла'' (1969), навеле су Фукоа да изјави да "једног дана, можда, овај век зваће се делезовским"[39] (Делез, са своје стране, рекао је да је Фукоов коментар био "шала намењена да насмеје оне којима се допадамо, а све остале учини модрим"[40]). У седамдесетим годинама, ''Анти-Едип'', писан наизменично у вулгарном и езотеричном стилу[41], нудећи далекосежну анализу породице, језика, капитализма и историје уз помоћ еклектичних позајмица Фројда, Маркса, Ничеа и десетине других писаца, примљен је као теоретско отелотворење анархичног духа маја 1968. године. 1994. и 1995., ''Абецеда Жила Делеза'', осмочасновна серија интервјуа између Делеза и Клер Парнет, емитована је на француском Арте каналу.[42]

Осамдесетих и деведесетих година, скоро све Делезове књиге преведене су на енглески. Делезов рад често је навођен на енглеско-говорећој академији (2007. био је 11. најчешће цитиран аутор у енглеским публикацијама хуманистике, поред Фројда и Канта).[43] Као његови савременици Фуко, Дерида и Жан-Франсоа Лиотард, Делезов утицај највише се осећао у северноамеричким одељењима хуманистике, делом у књижевној теорији, где су Анти-Едип и Хиљаду платоа често сматране као значајан израз постструктурализма и постмодернизма,[44] иако ни Делез ни Гатари нису описали своје радове у тим периодима. Исто тако, у енглески-говорећој академији, Делезов рад типично је класификован као континентална филозофија. Филозоф А. V. Мур, након навођења Бернард Вилијамсовог критеријума за квалификовање великих мислилаца, рангирао га је међу "највеће филозофе".[45]

Делез је такође привкао и критичаре. Филозоф Винсент Декомб доводи у питање Делезову употребу термина "концепт разлике", пишући да "ако постоји концепт разлике између концепта и интуиције, онда мора постојати потпуно логичан пролаз од схватљивог до разумног, или од универзалног до партикуларног". Декомб такође говори да је Делезова анализа историје у Анти-Едипу "апсолутан идеализам", критиковајући реалност за подбацивање непостојећег идеала шизофреног постојања.[46] Филозоф Манфред Френк тврди да Делезова теорија индивидуације као процеса недостижне диференцијације не успева да објасни јединство свести. Филозоф Паскал Енгел осуђује Делезову мисао. Према Енгелу, Делезов метафилозофски прилаз онемогућује разумно неслагање са филозофским системом, и тако уништава значење, истину и саму филозофију. Енгел резимира Делезову метафилозофију овако: "Када се суочлите са прелепим филозофским концептом, требало би само да се опустите и дивите му се. Не би требало да га доводите у питање."[47] Филозоф Стенли Розен протестује Делезову интерпретацију Ничеовог вечног повратка.[48]

Филозоф Алан Баду тврди да Делезова метафизика очигледно само обухвата мноштво и разноликост, остављајући на дну немилосрдни монизам. Баду даље говори да у практичном питању, Делезов монизам захтева аскетски, аристократски фатализам сродан средњовековном стоицизму.[49] Политички филозоф Тод Меј говори да Делезова тврдња да је разлика онтолошки примарна, на крају се супротставља његовом загрљају иманенције, на пример његов монизам. Ипак, Меј верује да Делез може да одбаци тезу примарне различитости и прихвати Витгенштајнов холизам без значајног мењања његове практичне филозофије.[50]

У Модерној бесмислици (1997), физичари Алан Сокал и Жан Брикмонт оптужују Делеза за злоупотребу математичких и научних термина нарочито клизећи између прихваћених техничких значења и његове властите идиосинкратичке употребе тих термина у својим радовима, као што је већ споменуто раније у тексту. Сокал и Брикмонт тврде да се они не окрећу метафоричком расуђивању, укључујући математичке концепте, али математички научни термини су корисни само толико колико су прецизни. Они дају пример "злоупотребе" математичких концепата тако што их извлаче из намењеног значења, полагајући идеју у свакодневном језику, сводећи је на очигледну истину или којештарију. Према њиховом мишљењу, Делез користи математичке концепте при чему типичан читалац можда није едукован, и на тај начин служи за приказ ерудиције пре него просветљења читаоца. Сокал и Брикмонт говоре да се они баве само са "злоупотребом" математичких и научних концепата и експлицитно суспендују осуду о Делезовим ширим доприносима.[51]

Филозоф Славој Жижек тврди да Делезова онтологија осцилује између материјализма и идеализма[52], и да Делезов Анти-Едип ("вероватно Делезова најгора књига")[53], "политичка страна Делеза" под лошим утицајем Гатарија, завршава упркос противљењу супротном, као "идеолог касног капитализма".[54] Жижек такође позива на одговорност Делеза због наводног смањивања субјекта на само још једну грађу и тиме не успевајући да схвати ништавило које, према Лакану и Жижеку, дефинише субјективност.[55] Политички филозоф Питер Халвард говори да Делезово инсистирање да је биће неминовно кретивно и вечито диференцирајуће захтева да његова филозофија не може да обезбеди увид, и крајње је равнодушан према материјалном, правом стању постојања. Према томе, Халвард тврди да је Делезова мисао буквално ванземаљска циљајући ка пасивном размишљању о распуштању свих идентитета у теофанију природног само-стварања.


Библиографија[уреди | уреди извор]

У сарадњи са Феликсом Гутаријем

У сарадњи са Мишел Фукоом

  • Интелектуалци и моћ: Дискусија између Делеза и Фукоа: Журнал ТЕЛОС (1973)

Документарци[уреди | уреди извор]

  • L'Абéцéдаире де Гиллес Делеузе у сарадњи са Кларом Парнет

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цолеброок, Цлаире (2005). Пхилосопхy анд Пост-струцтуралист Тхеорy: Фром Кант то Делеузе. Единбургх Университy Пресс. 
  2. ^ Гиллес Делеузе, Цинема 1: Тхе Мовемент-Имаге, А&C Блацк. 2001. стр. 69.
  3. ^ Гиллес Делеузе анд Цлаире Парнет, Диалогуес II]], [[Цолумбиа Университy Пресс. 2007., стр. вии.
  4. ^ Гиллес Делеузе анд Цлаире Парнет, Диалогуес II. . Columbia University Press. 2007. pp. 57–58. , транс. Хугх Томлинсон анд Барбара Хабберјам: "Апарт фром Сартре, тхе мост импортант пхилосопхер ин Франце wас Јеан Wахл." Делеузе гоес он то цредит Wахл фор интродуцинг хим то Енглисх анд Америцан тхоугхт. Wахл wас амонг тхе верy фирст то wрите абоут Алфред Нортх Wхитехеад анд Wиллиам Јамес—ботх аргуаблy верy импортант то Делеузе—ин Френцх. Тхе идеа оф Англо-Америцан плуралисм ин Делеузе'с wорк схоwс инфлуенце оф Јеан Wахл (сее алсо Марy Францес Замберлин, Рхизоспхере (Неw Yорк: Роутледге. (2006). стр. 47.) анд Симоне Бигналл, Сеан Боwден, Паул Паттон (едс.), Делеузе анд Прагматисм, Роутледге. (2014). стр. 2.)
  5. ^ "Гиллес Делеузе". Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Приступљено 17 Фебруарy 2011. Сее алсо: "Дифференце анд Репетитион ис дефинителy тхе мост импортант wорк публисхед бy Делеузе." (Едоуард Морот-Сир, фром тхе бацк цовер оф тхе фирст едитион оф тхе Енглисх транслатион), ор Јамес Wиллиамс' јудгмент: "Ит ис нотхинг лесс тхан а револутион ин пхилосопхy анд стандс оут ас оне оф тхе греат пхилосопхицал wоркс оф тхе тwентиетх центурy" (Јамес Wиллиамс, Гиллес Делеузе'с Дифференце анд Репетитион: А Цритицал Интродуцтион анд Гуиде [Единбургх Университy Пресс. 2003.]. стр. 1)
  6. ^ А. W. Мооре, Тхе Еволутион оф Модерн Метапхyсицс: Макинг Сенсе оф Тхингс. Тхе Еволутион оф Модерн Метапхyсицс: Макинг Сенсе оф Тхингс. Цамбридге Университy Пресс. 2012. стр. 543. ИСБН 9780521616553. .: 'интеллецтуал поwер анд дептх; а грасп оф тхе сциенцес; а сенсе оф тхе политицал, анд оф хуман деструцтивенесс ас wелл ас цреативитy; а броад ранге анд а фертиле имагинатион; ан унwиллингнесс то сеттле фор тхе суперфициаллy реассуринг; анд, ин ан унусуаллy луцкy цасе, тхе гифтс оф а греат wритер.'
  7. ^ Франçоис Доссе, Гиллес Делеузе анд Фелиx Гуаттари: Интерсецтинг Ливес, транс. Деборах Глассман. . New York: Columbia University Press. 2010. pp. 89. 
  8. ^ Dialogues, стр. 12: "At the Liberation we were still strangely stuck in the history of philosophy. We simply plunged into Hegel, Husserl and Heidegger; we threw ourselves like puppies into a scholasticism worse than that of the Middle Ages. Fortunately there was Sartre. Sartre was our Outside, he was really the breath of fresh air from the backyard."
  9. ^ Daniela Voss, Conditions of Thought: Deleuze and Transcendental Ideas. . Edinburgh University Press. 2013. pp. 76. 
  10. ^ François Dosse, Deleuze and Guattari: Intersecting Lives, trans D. Glassman, Cambridge University Press. 2010. стр. 98.
  11. ^ François Dosse, Deleuze and Guattari: Intersecting Lives, trans D. Glassman, Cambridge University Press. 2010. стр. 178.
  12. ^ „Gilles Deleuze et les médecins”. Архивирано из оригинала 05. 05. 2019. г. Приступљено 03. 06. 2016. 
  13. ^ "Gilles Deleuze". Encyclopædia Britannica. Приступљено July 8, 2009.
  14. ^ François Dosse, Gilles Deleuze and Felix Guattari: Intersecting Lives. стр. 454–455. "Immanence: A Life" has been translated and published in Pure Immanence and Two Regimes of Madness, while "The Actual and Virtual" has been translated and published as an appendix to the second edition of Dialogues..
  15. ^ Negotiations, стр. 137.
  16. ^ Negotiations, стр. 5.
  17. ^ Negotiations, стр. 11–12.
  18. ^ Bryden, Mary (4. 1. 2002). Deleuze and Religion. Routledge. стр. 157. ISBN 978-1-134-55185-9. 
  19. ^ Shults, F. LeRon (12. 2. 2015). Iconoclastic Theology. Edinburgh University Press. стр. 103. ISBN 978-0-7486-8415-1. 
  20. ^ "Bergson's Conception of Difference", in Desert Islands. стр. 33.
  21. ^ CDesert Islands. стр. 32.
  22. ^ Proust, Le Temps Retrouvé, ch. III.
  23. ^ Desert Islands. стр. 36.
  24. ^ See "The Method of Dramatization" in Desert Islands, and "Actual and Virtual" in Dialogues II
  25. ^ A Thousand Plateaus. стр. 20.
  26. ^ Desert Islands. стр. 262.
  27. ^ Negotiations, стр. 136.
  28. ^ What Is Philosophy?. стр. 22.
  29. ^ Negotiations, стр. 123.
  30. ^ Negotiations, стр. 125. Cf. Spinoza's claim that the mind and the body are different modes expressing the same substance.
  31. ^ Cinema 1: The Movement Image
  32. ^ Negotiations, стр. 21: "We're strict functionalists: what we're interested in is how something works".
  33. ^ Essays Critical and Clinical. стр. 135.
  34. ^ Nietzsche & Philosophy. стр. 88
  35. ^ Negotiations, стр. 6. See also: Daniel W. Smith, "The Inverse Side of the Structure: Zizek on Deleuze on Lacan", Criticism (2004): "Deleuze's all-too-well-known image of philosophical "buggery," which makes thinkers produce their own "monstrous" children"; Robert Sinnerbrink (in "Nomadology or Ideology? Zizek’s Critique of Deleuze", Parrhesia . 1 (2006): 62—87.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)) describes the "popular topic" of Deleuze's "notorious remarks"; Donald Callen (in "The Difficult Middle", Rhizomes 10 (Spring 2005)) describes "intellectual buggery" as "what Deleuze himself famously said about his encounters with the works of other philosophers." Deleuze's buggery analogy is also cited by, among many others, Brian Massumi, A User's Guide to Capitalism and Schizophrenia (MIT Press) (1992). стр. 2.; Slavoj Žižek, Organs without Bodies (Routledge) (2003). стр. 48.; Ian Buchanan, A Deleuzian Century? (Duke UP) (1999). стр. 8.; Jean-Jacques Lecercle, Deleuze and Language (Macmillan) (2002). стр. 37.; Gregg Lambert, The Non-Philosophy of Gilles Deleuze (Continuum, 2002), p. x; Claire Colebrook, Understanding Deleuze (Allen & Unwin) (2003). стр. 73.; and Charles Stivale, Gilles Deleuze: Key Concepts (McGill-Queen's). 2005. стр. 3.
  36. ^ Desert Islands. стр. 144.
  37. ^ Francis Bacon: The Logic of Sensation. стр. 46f: "[Bacon] let loose ... presences" already in Velázquez's painting. Cf. the passage cited above, from Negotiations. стр. 136: "The history of philosophy, rather than repeating what a philosopher says, has to say what he must have taken for granted, what he didn't say but is nonetheless present in what he did say."
  38. ^ Negotiations, стр. 124–125.
  39. ^ Foucault, "Theatrum Philosophicum", Critique 282. стр. 885.
  40. ^ Negotiations, стр. 4. However, in a later interview, Deleuze commented: "I don't know what Foucault meant, I never asked him" (Negotiations. стр. 88).
  41. ^ Sometimes in the same sentence: "one is thus traversed, broken, fucked by the socius" (Anti-Oedipus. стр. 347).
  42. ^ „An English language summary can be found here”. Архивирано из оригинала 17. 06. 2016. г. Приступљено 03. 06. 2016. 
  43. ^ "The most cited authors of books in the humanities". timeshighereducation.co.uk. 2009-03-26. Приступљено 2010-07-04.
  44. ^ See, for example, Steven Best and Douglas Kellner, Postmodern Theory (Guilford Press. 1991.), which devotes a chapter to Deleuze and Guattari.
  45. ^ A. W. Moore, The Evolution of Modern Metaphysics: Making Sense of Things. The Evolution of Modern Metaphysics: Making Sense of Things. Cambridge University Press. 2012. стр. 543. ISBN 9780521616553. .: 'intellectual power and depth; a grasp of the sciences; a sense of the political, and of human destructiveness as well as creativity; a broad range and a fertile imagination; an unwillingness to settle for the superficially reassuring; and, in an unusually lucky case, the gifts of a great writer.'
  46. ^ Descombes, Vincent (1998). Modern French Philosophy. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 155—6, 175—8. ISBN 978-0-521-29672-4. 
  47. ^ Barry Smith (ed.), European Philosophy and the American Academy. стр. 34.
  48. ^ Rosen, Stanley (1995). The Mask of Enlightenment. Cambridge: Cambridge University Press. стр. ix—x. ISBN 978-0-521-49546-2. 
  49. ^ Badiou, Alain: Deleuze: the clamor of being. . Minneapolis, MN: University of Minnesota. 2000. ISBN 978-0-8166-3139-1. 
  50. ^ Маy, Тодд (1997-07-01). Рецонсидеринг Дифференце: Нанцy, Деррида, Левинас, анд Делеузе. . Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-01657-3. 
  51. ^ Алан Сокал; Јеан Брицмонт (29 Оцтобер 1999). Фасхионабле Нонсенсе: Постмодерн Интеллецтуалс' Абусе оф Сциенце. Ст Мартинс Пресс (нy). Сокал, Алан D.; Брицмонт, Јеан (29. 10. 1999). Фасхионабле Нонсенсе: Постмодерн Интеллецтуалс' Абусе оф Сциенце. Мацмиллан. стр. 22—25, 154—169. ИСБН 978-0-312-20407-5. 
  52. ^ Славој Жижек, Органс wитхоут Бодиес. стр. 19–32, есп. стр. 21: "Ис тхис оппоситион нот, yет агаин, тхат оф материалисм версус идеалисм? Ин Делеузе, тхис меанс Тхе Логиц оф Сенсе версус Анти-Оедипус." Сее алсо пп. 28 фор "Делеузе'с осциллатион бетwеен тхе тwо моделс" оф бецоминг.
  53. ^ Жижек, стр. 21.
  54. ^ Жижек, стр. 32, 20, анд 184.
  55. ^ Жижек, стр. 68: "Тхис брингс ус то тхе топиц оф тхе субјецт тхат, аццординг то Лацан, емергес ин тхе интерстице оф тхе 'минимал дифференце,' ин тхе минимал гап бетwеен тwо сигнифиерс. Ин тхис сенсе, тхе субјецт ис 'а нотхингнесс, а воид, wхицх еxистс.' ... Тхис, тхен, ис wхат Делеузе сеемс то гет wронг ин хис редуцтион оф тхе субјецт то (јуст анотхер) субстанце. Фар фром белонгинг то тхе левел оф ацтуализатион, оф дистинцт ентитиес ин тхе ордер оф цонститутед реалитy, тхе дименсион оф тхе 'субјецт' десигнатес тхе реемергенце оф тхе виртуал wитхин тхе ордер оф ацтуалитy. 'Субјецт' намес тхе униqуе спаце оф тхе еxплосион оф виртуалитy wитхин цонститутед реалитy."

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Жил Делез на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žil_Delez&oldid=27755598”