Демократска партија социјалиста Црне Горе

С Википедије, слободне енциклопедије
Демократска партија социјалиста Црне Горе
ПредседникДанијел Живковић
ОснивачиМомир Булатовић
Мило Ђукановић
Светозар Маровић
ПотпредсједникИван Вуковић, Јевто Ераковић, Александра Куч Вуковић, Абаз Диздаревић
Генерални секретарАлександар Обрадовић
СлоганСигурним кораком!
Основана22. јун 1991.
ПретходникСавез комуниста Црне Горе
СедиштеЈована Томашевића бб, Подгорица
 Црна Гора
Млади огранакСавјет младих ДПС
Идеологијапопулизам
црногорски национализам
неолиберализам
атлантизам.
Политичка позицијавелики шатор
Религијаатеизам,
црногорско православље
Међународно чланствоПрогресивна алијанса и Социјалистичка интернационала
Европска странкаПартија европског социјализма
Скупштина Црне Горе
17 / 81
Локалне скупштине
246 / 786
Застава странке
Веб-сајт
www.dps.me

Демократска партија социјалиста Црне Горе (ДПС) јесте највећа опозициона политичка странка у Црној Гори. Настала је средином 1991. године, трансформацијом дотадашњег Савеза комуниста Црне Горе. Током своје историје, пролазила је кроз неколико развојних фаза. Први предсједник ДПС био је Момир Булатовић, а бивши предсједник странке је Мило Ђукановић, који је ту функцију обављао од 1998. до 2023. године.[1] Председник странке је Данијел Живковић.

Иако је првобитно била дефинисана као грађанска странка љевичарског усмјерења, која се након страначког раскола из 1997. године и формално залагала за плуралистичку варијанту црногорског грађанског национализма, током наредних година се у пракси показало да политика ДПС све више скреће ка афирмацији црногорског етничког национализма, што је до пуног изражаја дошло након проглашења државне независности Црне Горе (2006). ДПС-ова политика практичног фаворизовања етничких Црногораца и промовисања њихових интереса показала се већ приликом усвајања новог Устава Црне Горе (2007), чиме је означен почетак интензивне црногоризације у свим областима друштвеног живота. [2]

Са таквом националистичком преоријентацијом странке није се слагала грађанска струја, коју је унутар ДПС предводио Филип Вујановић, али то није имало већег утицаја на вођење страначке политике.[3][4] Коначна побједа националистичке струје најављена је приједлогом новог страначког програма, који је представљен у октобру 2019. године, а којим се одустало од одржавања дотадашњег привида о грађанском усмјерењу ДПС. Та појава је дошла до посебног изражаја у новим програмским одредбама о залагању за стварање аутокефалне православне цркве у Црној Гори, чиме је и формално прекорачена граница између политике и религије.[5][6] Након парламентарних избора у Црној Гори 2020. одлазе у опозицију након скоро 30 година непрестане владавине том земљом.

Историја[уреди | уреди извор]

Мило Ђукановић, предсједник ДПС
Симбол коалиције Европска Црна Гора (2012)

ДПС је настала средином 1991. године, трансформацијом дотадашњег Савеза комуниста Црне Горе. На првом (оснивачком) конгресу ДПС, који је одржан 22. јуна 1991. године у Подгорици, за првог предсједника ДПС изабран је Момир Булатовић, дотадашњи предсједник Централног комитета СКЦГ, који је у то вријеме био и предсједник Предсједништва Црне Горе. Пошто је већина посланика у тадашњој Скупштини Црне Горе учествовала у трансформацији СКЦГ у ДПС, странка је од свог настанка била владајућа, а у најужем руководству странке налазио се и Мило Ђукановић, тадашњи предсједник Владе Црне Горе.

Недуго по оснивању, ДПС се суочила са првим великим искушењем, пошто је већи дио страначког руководства у октобру 1991. године одустао од дотадашњег залагања за очување Југославије, прихвативши приједлог Европске заједнице о признавању пуног државног суверенитета и независности свих југословенских федералних јединица. Усљед негодовања и подјела у страначкој бази, руководство ДПС се вратило на претходне позиције, али мањи дио страначких функционера је и након тога наставио да се залаже за суверенистичку опцију.[7][8][9][10][11]

Пошто се знатна већина грађана Црне Горе у то вријеме залагала за опстанак заједничке државе, руководство ДПС је почетком 1992. године подржало идеју о преуређењу преосталог дијела Југославије, што се у пракси свело на Црну Гору и Србију. На референдуму о државном статусу Црне Горе који је одржан 1. марта 1992. године, ДПС је подржала останак Црне Горе у заједничкој држави са Србијом, што је 27. априла исте године довело до стварања Савезне Републике Југославије. Међутим, у вријеме преговора о уставном уређењу заједничке државе, руководство ДПС се залагао за што снажнију позицију Црне Горе, а један од главних заговорника такве политике је био Мило Ђукановић, тадашњи предсједник Владе Црне Горе, око кога је већ у то вријеме почела да се окупља суверенистичка струја у оквиру ДПС.

На првим предсједничким изборима, који су одржани крајем 1992. године, ДПС је кандидовала свог предсједника Момира Булатовића, који је након изборне поједе постао постао први Предсједник Републике Црне Горе, а на ту дужност је ступио почетком 1993. године.[12] Почетком 1994. године, за потпредсједника ДПС изабран је Мило Ђукановић, чиме је његова позиција у странци додатно ојачана.

Страначки раскол (1997)[уреди | уреди извор]

Милица Пејановић-Ђуришић предсједница ДПС (1997-1998)
Момир Булатовић, први предсједник ДПС (1991-1997)

Највећи потрес у историји ДПС догодио се током 1997. године, усљед избијања отвореног сукоба између двије групације, од којих је прва стајала уз Момира Булатовића, а друга уз Мила Ђукановића. Овај сукоб се из руководства пренио на цијелу странку, што је довело до њене подјеле на два супротстављена крила: Булатовићево и Ђукановићево.[13][14] На предсједничким изборима, који су у Црној Гори одржани у октобру 1997. године, оба крила ДПС истакла су своје посебне кандидате: Булатовића и Ђукановића.[15] Иако је однио побједу у првом кругу, Булатовић је изгубио у другом кругу, тако да је за новог Предсједника Црне Горе изабран Ђукановић, који је на ту дужност ступио почетком 1998. године.[16]

Пошто је Ђукановићево крило, на чијем се челу формално налазила Милица Пејановић-Ђуришић (1997-1998), успјело да се избори за право на задржавање страначког имена, Булатовићево крило се у прољеће 1998. године трансформисало у нову странку под називом Социјалистичка народна партија Црне Горе (СНП). На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани крајем маја 1998. године, ДПС је наступила у оквиру коалиције Да живимо боље (ДПС-НС-СДП), која је однијела побједу на изборима. Недуго потом, крајем 1998. године, за предсједника ДПС изабран је Мило Ђукановић, који је на тој функцији остао до данас.

ДПС као суверенистичка странка[уреди | уреди извор]

Непосредно по окончању НАТО агресије на СРЈ (1999), у вријеме тешке унутрашње кризе, ДПС је иступила са захтјевом да се СРЈ трансформише у унију конфедералног типа, најавивши доношење посебне политичке декларације. Након договора између странака које су чиниле тадашњу владајућу коалицију у Црној Гори (ДПС, НС, СДП),[17] Влада Црне Горе је 5. августа 1999. године усвојила политичку декларацију под називом Основи нових односа Црне Горе и Србије, чиме је означен почетак новог раздобља у политичкој дјелатности ДПС, која се од тог времена отворено декларисала као суверенистичка странка.[18][19]

Крајем 2000. године, руководство ДПС је одлучило да одустане од дотадашњег залагања за конфедерални модел односа између Црне Горе и Србије, након чега су ДПС и СДП предложиле да Влада Црне Горе усвоји нову програмску декларацију, засновану на концепту државне независности Црне Горе, али са тим се у оквиру владајуће коалиције није слагало руководство НС, које се и даље залагало за раније дефинисани модел.[20][21] Пошто се испоставило да компромис о том питању није могућ, Влада Црне Горе је 28. децембра 2000. године већином гласова усвојила нову политичку декларацију, засновану на концепту државне независности Црне Горе. За усвајање тог документа гласали су министри из редова ДПС и СДП, док су министри из редова НС најавили напуштање владајуће коалиције. Та одлука је реализована почетком јануара 2001. године, када је НС и званично раскинула коалицију са ДПС и СДП, што је потом довело до пријевремених избора.[22][23]

На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у прољеће 2001. године, ДПС је заједно са СДП наступила у оквиру коалиције под називом "Побједа је Црне Горе", која је освојила највише гласова, али не и апсолутну већину посланичких мандата, након чега је усљедио период политичке нестабилности, током кога је Црну Гору водила мањинска влада ДПС и СНП. Управо у то вријеме, у рјешавање питања о преуређењу односа у тадашњој СРЈ укључила се и Европска унија, под чијим је покровитељством био постигнут Београдски споразум, који је потписан 14. марта 2002. године од стране највиших представника власти у Црној Гори и Србији. Овај споразум је предвиђао трансформацију СРЈ у лабаву државну заједницу Црне Горе и Србије, тако да је ДПС подржала његово усвајање у Скупштини Црне Горе, док је коалициона СДП гласала против, тако да је споразум на крају био усвојен гласовима посланика ДПС и Коалиције за Југославију (СНП, НС, СНС).[24]

На новим скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у октобру 2002. године, ДПС је учествовала у оквиру коалиције под називом "Демократска листа за европску Црну Гору", која је успјела да освоји већину посланичких мандата. Након конституисања новоизабраног сазива Скупштине Црне Горе, Мило Ђукановић је 25. новембра 2002. године поднио оставку на функцију Предсједника Црне Горе, ради преласка на функцију предсједника Владе Црне Горе, на коју је изабран 8. јануара 2003. године. На предсједничким изборима, који су у Црној Гори одржани у мају 2003. године, ДПС је заједно са својим коалиционим партнерима кандидовала Филипа Вујановића, који је однио побједу, поставши нови Предсједник Црне Горе.[25]

Дјелатност након 2006. године[уреди | уреди извор]

Насловна страна дневног листа „Побједа“ од 22. маја 2006. године

Кандидат ове партије на председничким изборима 2008. године био је Филип Вујановић, који је тада по други пут победио. Њихов слоган гласи: „Без дилеме“.

На изборима за предсједника Црне Горе 2013. године, Филип Вујановић осваја свој трећи заредом мандат предсједника Црне Горе.

На последњим парламентарним изборима у Црној Гори (одржаним 16.10.2016), самостално је освојила 35 од 81 мандата, док један мандат припада Либералној Партији како се кандидат те партије нашао на њиховој изборној листи, те је формирала владу са дотадашњим коалиционим партнерима — мањинским странкама Бошњачком странком, Хрватском Грађанском Иницијативом и коалицијом Албанци Одлучно али и Социјалдемократама.

Осми конгрес[уреди | уреди извор]

На VIII конгресу Демократске партије социјалиста, који је одржан 30. новембра 2019. године у Подгорици, најавио је да ће та партија са позиција власти, наставити са процедуром доношења Закона о слободи вјероисповијести, чији је главни циљ да успостави Црногорску православну цркву.[26]

Демократска партија социјалиста, вођена доследним опредјељењем за заштиту и афирмацију права и слобода сваког грађанина, дакле и вјерских слобода, има разумијевање за очекивање једног дијела наше јавности да у процедурама утемељеним у грађанским и канонским прописима и правилима обнови историјски неупитну Црногорску православну цркву

— Мило Ђукановић

Гости на конгресу су били премијер Северне Македоније Зоран Заев, председник Српског покрета обнове Вук Драшковић и председник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак.[27]

Као реакцију на партијско мешање у црквена питања, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је 2. децембра најавио Свеправославни сабор у Никшићу за 21. децембар.

Девети конгрес[уреди | уреди извор]

На IX конгресу ДПС-а, потврђен је партијски курс и за председника је поново изабран Мило Ђукановић. У свом говору, Ђукановић је оптужио Српску православну цркву да је подстрекач геноцида[28]:

На политички терен у Црној Гори, брутално је уведена и Српска православна црква, као доказано најопакији инструмент великосрпског национализма. Подстрекач, јатак и адвокат најмонструознијег геноцида у Европи новога доба. (...) Српска православна црква је наводно бранила угрожене светиње, иако је заправо провидно покушавала да задржи незаконито присвојену имовину коју су градили црногорска држава и грађани, а која је уз то и културно-историјска баштина Црне Горе. Дакле, наш идентитет, наше име и презиме.

— Мило Ђукановић

Учеснике конгреса је путем видео линка поздравила и Латинка Перовић[28]:

Удаљили сте се од великосрпске политике коју је симболизовао Слободан Милошевић, обновили државности, али знали сте зашто вам је потребна обнова. Изгубили сте убиством Зорана Ђинђића партнера у Србији, али ваши су односи са свим земљама у региону добри, успешни, на истом трагу модернизације друштава. Поставили сте обнову државности као циљ, ушли сте у обнову суверенизма, али са оријентацијом да се очува антифашистички, мултинационални, мултиверски карактер Црне Горе и мислим да сте то у највећој мери успевали. Окренули сте се Европи, ушли у НАТО…

— Латинка Перовић

Одлазак у ппозицију[уреди | уреди извор]

Током 2022. године, ДСП је био у опозиција у 20 од 25 општина Црне Горе. Бијело Поље, Бар, Плав, Гусиње и Петница бил есу општине у којима је странка остала на власти.[29]

Као предсједник Скупштине Црне Горе, Андрија Мандић је у свој кабинет поред заставе Црне Горе поставио и заставу Књажевине односно Краљевине Црне Горе. Демократска партија социјалиста, Социјалдемократе, Хрватска грађанска иницијатива и Демократска унија Албанаца су тврдили да је поставио „заставу Србије” и поднијели су кривичну пријаву против њега.[30]

Изборни резултати[уреди | уреди извор]

Парламентарни избори[уреди | уреди извор]

Избори Вођа странке Резултат Коалиција Место Стање
Гласови % Мандати +/–
1990. Момир Булатовић 171.316
56,18%
83 / 125
 / / 1. Власт
1992. 126.083
42,66%
46 / 85
 Пад 37 / 1. Власт
1996. 150.237
49,92%
45 / 71
 Пад 1 / 1. Власт
1998. Милица Пејановић 170.080
48,87%
32 / 78
 Пад 13 ЕЦГ 1. Власт
2001. Мило Ђукановић 153,946
42,04%
30 / 77
 Пад2 ЕЦГ 1. Власт
2002. 167.166
48,00%
31 / 75
 Раст 1 ЕЦГ 1. Власт
2006. 164.737
48,62%
32 / 81
 Раст 1 ЕЦГ 1. Власт
2009. 168.290
51,94%
35 / 81
 Раст3 ЕЦГ 1. Власт
2012. 165.380
45,60%
32 / 81
 Пад 3 ЕЦГ 1. Власт
2016. 158.490
41,41%
35 / 81
 Раст 3 / 1. Власт
2020. 143.548
35,06%
29 / 81
 Пад 6 / 1. Опозиција (2020—2022)
Подршка власти (2022)
Опозиција (2022—2023)
2023. Данијел Живковић 70.292
23,26%
17 / 81
 Пад 12 Заједно 1. Опозиција

Председнички избори[уреди | уреди извор]

Година Кандидат 1. круг — гласови Проценат од важећих 2. круг — гласови Проценат од важећих
1990. Момир Булатовић 1. 170.092 42,22% 1. 203.616 76,1%
1992. Момир Булатовић 1. 123.183 42,8% 1. 158.722 63,4%
1997. Мило Ђукановић 2. 145.348 46,71% 1. 174.745 50,79
2003. Филип Вујановић 1. 139.574 64,2% Н/Д / /
2008. Филип Вујановић 1. 171.118 51,89% Н/Д / /
2013. Филип Вујановић 1. 161.940 51,21% Н/Д / /
2018. Мило Ђукановић 1. 180.274 53,90% Н/Д / /
2023. Мило Ђукановић 1. 119.693 35.37% 2. 154.769 41.12%

Досадашњи председници[уреди | уреди извор]

Бр. Име и презиме Почетак мандата Завршетак мандата Трајање мандата
1 Момир Булатовић 22. јун 1991. 19. октобар 1997. 6 година, 119 дана
2 Милица Пејановић 19. октобар 1997. 31. октобар 1998. 1 година, 12 дана
3 Мило Ђукановић 31. октобар 1998. 5. април 2023. 24 године, 156 дана
- Данијел Живковић
(в.д) 		5. април 2023. Тренутно 1 година, 12 дана

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Predsjednik Demokratske partije socijalista Crne Gore: Milo Đukanović
  2. ^ Раковић 2019, стр. 135.
  3. ^ Политика (2011): Вујановић: Нападају ме црногорски националисти
  4. ^ Slobodna Evropa (2011): Ima li crnogorskog nacionalizma u Crnoj Gori
  5. ^ Вечерње новости (2019): Нови програм ДПС: Миловa партијска црквa
  6. ^ Вечерње новости (2019): Предлог новог Статута ДПС-a: Радићемо на обнови Црногорске православне цркве
  7. ^ Јовић 1995.
  8. ^ Bulatović 2004.
  9. ^ Morrison 2009.
  10. ^ Vijesti (2018): Vlast u CG i Mirovna konferencija u Hagu
  11. ^ Vijesti (2019): Momir "Haški" i medijska haranga
  12. ^ Vijesti (2019): Predsjednički izbori u Crnoj Gori 1992/93. godine: Prve pukotine u vlasti i biranje manjeg zla
  13. ^ NIN (1997): Crnogorski rulet: Razlaz Mila i Momira
  14. ^ Naša borba (1997): Kraj prve faze raskola Demokratske partije socijalista Crne Gore
  15. ^ Naša borba (1997): Predsednički izbori u Crnoj Gori
  16. ^ Vijesti (2019): Dani optimizma i propuštenih šansi
  17. ^ Glas javnosti (1999): Drecun: Platforma za novu državu uglavnom spremna
  18. ^ Osnovi novih odnosa Crne Gore i Srbije (1999)
  19. ^ B92 (1999): Platforma stigla u crnogorski parlament
  20. ^ „AIM (2000): Dogovora ni na vidiku”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2019. г. Приступљено 06. 09. 2019. 
  21. ^ B92 (2000): GO Narodne stranke u nedelju odlučuje o predlozima DPS
  22. ^ B92 (2001): Šoć: Ministri iz NS podneli pismene ostavke
  23. ^ „AIM (2001): Povratak narodnjaka u prazninu”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2019. г. Приступљено 06. 09. 2019. 
  24. ^ B92 (2002): Skupština Crne Gore usvojila polazne osnove
  25. ^ B92 (2003): Nezvanični rezultati: Vujanović predsednik Crne Gore
  26. ^ „Govor predsjednika DPS-a Mila Đukanovića na VIII Kongresu partije”. Demokratska partija socijalista. 30. novembar 2019. 
  27. ^ „Đukanović najavio provjeru vlasništva crkvenih objekata i obnovu CPC”. Mondo. 30. novembar 2019. 
  28. ^ а б „Đukanović: Zamro je živi kontakt sa biračima, bilo je nedovoljno sluha za pritužbe na korupciju”. Vijesti. 23. 1. 2021. 
  29. ^ П.О. „ДПС је опозиција у 20 од 25 црногорских општина”. Politika Online. Приступљено 2024-02-15. 
  30. ^ „Четири опозиционе странке поднеле кривичну пријаву против Андрије Мандића”. Politika Online. Приступљено 2024-02-15. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Икона за клице

Овај чланак везан за политику је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Демократска_партија_социјалиста_Црне_Горе&oldid=27554421”