Несторијанство
Део серије о хришћанству |
Хришћанство |
---|
Портал Хришћанство |
Несторијанство је назив за скуп теолошких учења која је заједно са својим истомишљеницима и следбеницима заступао Несторије, свргнути цариградски патријарх (428—431). Његова учења у области христологије и мариологије саборно су осуђивана у више наврата, како за његовог живота тако и касније.[1]
Несторијанска учења
[уреди | уреди извор]У области мариологије, Несторије се супротстављао увођењу назива „Богородица“, за Марију, мајку Исусову, и уместо тога је предлагао назив „Христородица“. Тим поводом је наглашавао став о потпуној раздвојености Исусових божанских и човечанских својстава. Због овога су га његови противници оптужили да подразумева две личности у Христу, божанску и човечанску. Његов главни противник био је патријарх Кирил Александријски, који је 431. године, на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу издејствовао да Несторијево учење буде проглашено за јерес. Несторије је тада свргнут са цариградског патријаршијског трона, лишен је свештеничког чина, проглашен јеретиком и убрзо затим прогнан у манастир, где је остао до краја живота.
Несторијево учење у области христологије, по којем у Исусу постоје две личности (грч. πρόσωπον / prosopon), божанска и човечанска, изнова је разматрано и одбачено 451. године на Четвртом васељенском сабору у Халкидону. Тада је усвојен и чувени Халкидонски Орос односно исповедање вере, у којем је изричито назначена јединственост Исусове личности.[1]
Упркос званичним осудама, Несторијева учења су остварила значајан утицај на поједине теолошке кругове, првенствено у источним областима римско-византијског Оријента, а потом су стекла упориште и међу хришћанским заједницама у суседној Персији. Током времена, несторијанство је преовладало у сирско-персијској Цркви Истока, а несторијанске традиције су задржале свој значај и у савременој Асирској цркви Истока.
Током раног средњег века, сирско-персијска Црква Истока је остварила значајну мисионарску делатности, ширећи хришћанство широм азије, све до удаљених области Индије и Кине. Самим тим, у поменутим областима се ширило и несторијанство. Поглавар несторијанске сирско-персијске цркве носио је наслов „католикос-патријарх“ и столовао је у месопотамском граду Селеукији (Ктесифон), а касније се преселио у оближњи Багдад око 762. године. После монголског освајања 1258. године патријаршијски престо је померен на север Ирака. Почевши од средине 16. века, део несторијанаца се покатоличио, чиме је постављен темељ за стварање такозване Халдејске католичке цркве. Преостали несторијанци, који су задржали своја традиционална учења, реоргаизовали су се у данашњу Асирску цркву Истока, која званично поштује Несторија као светитеља.
Види још
[уреди | уреди извор]- Несторије
- Ефески сабор (трећи васељенски)
- Халкидонски сабор (четврти васељенски)
- Црква Истока
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ а б Meyendorff 1989.
Литература
[уреди | уреди извор]- Baum, Wilhelm; Winkler, Dietmar W. (2003). The Church of the East: A Concise History. London-New York: Routledge-Curzon.
- Vine, Aubrey R. (1937). The Nestorian Churches. London: Independent Press.
- Jugie, Martin (1935). „L'ecclésiologie des Nestoriens”. Échos d'Orient. 34 (177): 5—25.
- Klein, Wassilios (2000). Das nestorianische Christentum an den Handelswegen durch Kyrgystan bis zum 14. Jh. Turnhout: Brepols Publishers.
- Labourt, Jérôme (1908). „Note sur les schismes de l’Église nestorienne, du XVIe au XIXe siècle”. Journal asiatique. 11: 227—235.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Rücker, Adolf (1920). „Über einige nestorianische Liederhandschriften, vornehmlich der griech. Patriarchatsbibliothek in Jerusalem” (PDF). Oriens christianus. 9: 107—123.
- Saeki, Peter Yoshiro (1937). The Nestorian Documents and Relics in China. Tokyo: Academy of oriental culture.
- Seleznyov, Nikolai N. (2010). „Nestorius of Constantinople: Condemnation, Suppression, Veneration: With special reference to the role of his name in East-Syriac Christianity”. Journal of Eastern Christian Studies. 62 (3–4): 165–190.
- Stewart, John (1928). Nestorian Missionary Enterprise: A Church on Fire. Edinburgh: T. & T. Clark.
- Tisserant, Eugène (1931). „Église nestorienne”. Dictionnaire de théologie catholique. 11. стр. 157—323.
- Chabot, Jean-Baptiste (1902). Synodicon orientale ou recueil de synodes nestoriens (PDF). Paris: Imprimerie Nationale.
- Chapman, John (1911). „Nestorius and Nestorianism”. The Catholic Encyclopedia. 10. New York: Robert Appleton Company.