Ричард Талер

С Википедије, слободне енциклопедије
Ричард Талер
Ричард Талер
Лични подаци
Датум рођења(1945-09-12)12. септембар 1945.
Место рођењаИст Оринџ, Њу Џерзи, САД
ОбразовањеCase Western Reserve University, Универзитет у Рочестеру
Научни рад
Пољеекономија
Познат потеоретичар бихевиоралне економије
Награде Нобелова награда за економију (2017)

Ричард Талер (енгл. Richard Thaler; Ист Оринџ, 12. септембар, 1945) амерички је економиста и добитник Нобелове награде за економију 2017. године.

Ричард Талер је професор бихевиорализма и економије на Универзитету у Чикагу. Талер је 2015. био председник Америчког економског удружења.[1]

Талер је теоретичар бихевиоралне економије и више пута је сарађивао са Даниелом Канеманом, Амосом Тверским и другима. Године 2018. изабран је за члана Националне академије наука.

Године 2017. добио је Нобелову награду из економије за допринос економији понашања.[2] У својој објави Нобелове награде Краљевска шведска академија наука изјавила је да су његови „доприноси изградили мост између економске и психолошке анализе индивидуалног одлучивања. Његова емпиријска открића и теоријски увиди били су кључни у стварању новог и брзо растућег поља бихевиоралне економије. “ [3] [4]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Талер је рођен у Ист Оринџу у држави Њу Џерзи у јеврејској породици. [5] Његова мајка била је учитељица, а касније агент за промет некретнина, [6] док је његов отац био актуар. [7] Одрастао је са два млађа брата.

Из првог брака има троје деце, а сада је ожењен Франце Лецлерц, бившом професорком маркетинга на Универзитету у Чикагу и страственим фотографом. [8] [9]

Образовање[уреди | уреди извор]

Талер је дипломирао на Неварк Академији у Њу Џерзију [10], магистрирао 1970, и докторирао 1974. године на Универзитету у Рочестеру, написавши своју тезу на тему "Вредност спашавања живота: процена тржишта".[11]

Академска каријера[уреди | уреди извор]

По завршетку студија, Талер је започео каријеру као професор на Универзитету у Рочестеру.

Између 1977. и 1978. године, Талер је провео годину дана на Универзитету Станфорд сарађујући и истражујући са Даниелом Канеманом, Амосом Тверским, који су му пружили теоријски оквир како би одговарао многим економским аномалијама које је идентификовао, попут ефекта задужбине . [12]

Од 1978. до 1995. године Талер је члан тима на Пословном факултету на Универзитету Корнел. [13]

Привукао је пажњу писањем колумни у угледном "Часопису економских перспектива" који је објавила Америчка економска асоцијација, те му је понуђена позиција на Универзитету у Чикагу 1995. године, где је од тада предавао.

Списи[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Талер је написао низ књига намењених читаоцима лаицима на тему бихевиоралне економије, укључујући Квазирационалну економију и Победничко проклетство, од којих последња садржи многе његове колумне "Аномалије" ревидиране и прилагођене широј публици.

Талер се залаже за либертаријански патернализам, који описује јавне и приватне социјалне политике које воде људе до доношења добрих и бољих одлука путем "гуркања", а да им се притом не одузме слобода избора или значајно промене њихови економски подстицаји. [14] Пример за то се може видети у Нудге-у - "Побољшање одлука о здрављу, богатству и срећи", кроз подразумеване вредности давања органа. У Сједињеним Државама грађани морају да се одлуче за донирање својих органа, док у Аустралији грађани морају да се одлуче ако не желе да донирају. Сходно томе, Аустралија има много веће стопе донирања органа од Сједињених Држава. [15]

Године 2015. Талер је написао "Лоше понашање: Стварање бихевиоралне економије" (историју развоја бихевиоралне економије), "део мемоара, делимични напад на расу економиста која је доминирала академијом - посебно на Чикашку школу која је доминирала економском теоријом на Универзитету у Чикагу - током већег дела другог половине 20. века". [16]

Остали списи[уреди | уреди извор]

Талер је привукао одређену пажњу на пољу економије објављивањем редовне колумне у "Часопису економских перспектива" од 1987. до 1990. године под називом Аномлије [17] у којој је документовао појединачне случајеве економског понашања за које се чинило да крше традиционалну микроекономску теорију. [18] [19] [20]

У раду из 2008. године, [21] Талер и колеге су анализирали изборе такмичара који су се појавили у популарној ТВ емисији Договор или не, и пронашли подршку за тврдње бихевиоралиста о ставовима ризика који зависе од пута. Такође је проучавао сарадњу и преговарање на британским играма "Златне лопте" и "Подељене". [22] [23]

Као колумниста Њујорк тајмса, Талер је започео серију економских решења за неке америчке финансијске невоље, почев од "Продаја делова радио-спектра могла би да помогне у смањењу америчког дефицита", позивајући се на идеје Томас Хазлета за реформу америчке Федералне комисије за комуникације. [24]

Нобелова награда[уреди | уреди извор]

Ричард Х. Талер током конференције за штампу Нобелове награде у Стокхолму, децембар 2017

Талер је 2017. године добио Нобелову меморијалну награду за економију за "уграђивање реалистичних психолошких претпоставки у анализе економског одлучивања. Истражујући последице ограничене рационалности, социјалних преференција и недостатка самоконтроле, показао је како ове људске особине систематски утичу на појединачне одлуке као и на тржишне исходе". [25]

Одмах након проглашења награде за 2017. годину, професор Бјорн Петер Гарденфорс, члан Одбора за награде за економске науке, рекао је у интервјуу да је Талер "економију учинио хуманијом". [26]

Након сазнања да је добио Нобелову награду, Талер је рекао да је његов најважнији допринос економији "признање да су економски агенси људи и да то морају да укључују економски модели". [27] У знак климања понекад неразумном понашању које је толико опширно проучавао, такође се нашалио да је награду намеравао да потроши „што нерационалније“. [28]

Међутим, Талеров избор није наишао на универзално признање; Роберт Џемс Схилер (један од лауреата за 2013. годину) приметио је да неки економисти још увек виде Талерову инкорпорацију психолошке перспективе у економски оквир као сумњив предлог. [29]

У хронологији Талеровог пута до нобеловца, Џон Касиди примећује да, иако Талерова теорија "гурања" можда неће превазићи сваки недостатак традиционалне економије, она се барем ухватила у коштац с њима "на начине који су дали важне увиде у областима од финансија до међународног развоја". [30]

Остале почасти и награде[уреди | уреди извор]

Поред добијања Нобелове меморијалне награде за економске науке, Талер има и многе друге почасти и награде. Члан је Националне академије наука, Америчке академије уметности и наука, члан Америчког удружења за финансије и још много тога. [31]

Бихевиоралне финансије и друге примене у политици[уреди | уреди извор]

Таалер је такође оснивач компаније за управљање имовином, "Фулер и Талер Менанџмент", [32] која верује да ће инвеститори искористити когнитивне пристрасности као што су ефекат задужбине, аверзија према губицима и пристрасност статус куо-а . [33] Од 1999. године био је директор поменуте фирме [34] чији је суоснивач 1993. године. Расел Фулер, задужен за свакодневно пословање фирме, рекао је да је Талер променио економску професију тиме што "не пише радове који су препуни математике. Пише радове који су пуни здравог разума". [12]

Од 1991. године Талер је такође био и ко-директор Националног бироа за економска истраживања Пројекат бихевиоралне економије. [35]

Таалер је такође био укључен у оснивање тима за увид у понашање, који је првобитно био део кабинета британске владе. [36]

Занимљивост[уреди | уреди извор]

Талер се појавио као он у филму Опклада века из 2015. године, који говори о колапсу кредитног и стамбеног балона који је довео до глобалне финансијске кризе 2008. године . [37] Током једне од излагачких сцена филма, помогао је поп звезди Селени Гомез да објасни "заблуду врућих руку", у којој људи верују да ће се све што се сада догађа и даље дешавати у будућности. [38]

Публикације[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Талер, Ричард; (1992); Проклетство победника: парадокси и аномалије економског живота
  • Талер, Ричард; (1993); Напредак у бихевиоралним финансијама
  • Талер, Ричард; (1994); Квази рационална економија
  • Талер, Ричард; (2005); Напредак у бихевиоралним финансијама, том II (серија округлог стола у економији понашања)
  • Талер, Ричард и Кес Сунштајн (2009);(ажурирано издање); Нудге: Побољшање одлука о здрављу, богатству и срећи
  • Талер, Ричард; (2015); Лоше понашање: Стварање бихевиоралне економије

Објављени радови[уреди | уреди извор]

Талер је објавио преко 90 радова у разним изворима, у финансијским, пословним и економским часописима.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „American Economic Association”. www.aeaweb.org (на језику: енглески). Приступљено 2017-11-05. 
  2. ^ Appelbaum, Binyamin (9. 10. 2017). „Nobel in Economics Is Awarded to Richard Thaler”. The New York Times. Приступљено 11. 10. 2017. 
  3. ^ Pollard, Niklas; Ringstrom, Anna (9. 10. 2017). „We're all human: 'Nudge' theorist Thaler wins economics Nobel”. Reuters. Приступљено 11. 10. 2017. 
  4. ^ Carrasco-Villanueva, Marco (2017-10-18). „Richard Thaler y el auge de la Economía Conductual”. Lucidez (на језику: шпански). Приступљено 2018-10-31. 
  5. ^ „Jewish American wins Nobel Prize in economics”. The Jerusalem Post. 
  6. ^ „Roslyn Melnikoff Thaler Obituary”. Legacy. 1. 10. 2008. 
  7. ^ „Alan M. Thaler's Obituary on The Arizona Republic”. The Arizona Republic. Приступљено 11. 10. 2017. 
  8. ^ „About - france leclerc”. france leclerc (на језику: енглески). Приступљено 2018-02-28. 
  9. ^ Harford, Tim (2. 8. 2019). „Richard Thaler: 'If you want people to do something, make it easy'. Financial Times. Приступљено 3. 8. 2019. 
  10. ^ „Lumen”. бр. Spring 2016. Newark Academy. 2. 6. 2016. Приступљено 11. 10. 2017. 
  11. ^ „Richard H. Thaler” (PDF). Booth School of Business CV. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 10. 2017. г. Приступљено 11. 10. 2017. 
  12. ^ а б „Profile: Richard Thaler, University of Chicago Booth School of Business professor”. tribunedigital-chicagotribune (на језику: енглески). Приступљено 2018-02-28. 
  13. ^ „A 'playful' Nobel Prize winner laid groundwork for his field at Cornell”. news.cornell.edu (на језику: енглески). Приступљено 2018-02-28. 
  14. ^ „Richard Thaler-American Economist”. Приступљено 12. 11. 2019. 
  15. ^ Thaler, Richard; Sunstein, Cass (2008). Nudge: Improving Decisions on Health, Wealth, and Happiness. Yale University Press. 
  16. ^ Knee, Jonathon A. (5. 5. 2015). „In "Misbehaving," an Economics Professor Isn't Afraid to Attack His Own”. The New York Times. Приступљено 11. 10. 2017. 
  17. ^ „Anomalies”. Архивирано из оригинала 29. 8. 2006. г. Приступљено 26. 4. 2008. 
  18. ^ Thaler, Richard (1988). „The Winners Curse”. Journal of Economic Perspectives. 2 (1): 191—202. CiteSeerX 10.1.1.404.8606Слободан приступ. ISSN 0895-3309. doi:10.1257/jep.2.1.191. 
  19. ^ Thaler, Richard (1988). „The Ultimatum Game”. Journal of Economic Perspectives. 2 (4): 195—206. ISSN 0895-3309. JSTOR 1942788. doi:10.1257/jep.2.4.195. 
  20. ^ Kahneman, Daniel; Knetsch, Jack; Thaler, Richard (1991). „The Endowment Effect, Loss Aversion, and Status Quo Bias”. Journal of Economic Perspectives. 5 (1): 193—206. ISSN 0895-3309. doi:10.1257/jep.5.1.193Слободан приступ. 
  21. ^ Post, Thierry; van den Assem, Martijn J.; Baltussen, Guido; Thaler, Richard H. (март 2008). „Deal or No Deal? Decision Making under Risk in a Large-Payoff Game Show” (PDF). American Economic Review. 98 (1): 38—71. ISSN 0002-8282. SSRN 636508Слободан приступ. doi:10.1257/aer.98.1.38. 
  22. ^ van den Assem, Martijn J.; van Dolder, Dennie; Thaler, Richard H. (јануар 2012). „Split or Steal? Cooperative Behavior When the Stakes Are Large” (PDF). Management Science. 58 (1): 2—20. ISSN 0025-1909. SSRN 1592456Слободан приступ. doi:10.1287/mnsc.1110.1413. 
  23. ^ van Dolder, Dennie; van den Assem, Martijn J.; Camerer, Colin; Thaler, Richard H. (мај 2015). „Standing United or Falling Divided? High Stakes Bargaining in a TV Game Show”. American Economic Review. 105 (5): 402—407. ISSN 0002-8282. SSRN 2344422Слободан приступ. doi:10.1257/aer.p20151017. 
  24. ^ Thayer, Richard (28. 2. 2010). „Selling parts of the radio spectrum could help pare US deficit”. Taipei Times. Приступљено 11. 10. 2017. 
  25. ^ „The Prize in Economic Sciences 2017” (Саопштење). Royal Swedish Academy of Sciences. 9. 10. 2017. 
  26. ^ „The Prize in Economic Sciences 2017 - Prize Announcement”. www.nobelprize.org. Приступљено 2018-02-28. 
  27. ^ Isaac, Anna (9. 10. 2017). „'Nudge' guru Richard Thaler wins the Nobel prize for economics”. The Daily Telegraph. Приступљено 11. 10. 2017. 
  28. ^ Partington, Richard (9. 10. 2017). „Nobel prize in economics awarded to Richard Thaler: Pioneer of behavioural economics is best known for 'nudge' theory, which has influenced politicians and policymakers”. The Guardian. London. 
  29. ^ Shiller, Robert (11. 10. 2017). „Richard Thaler is a controversial Nobel prize winner – but a deserving one”. The Guardian. London. 
  30. ^ Cassidy, John (2017-10-10). „The Making of Richard Thaler's Economics Nobel”. The New Yorker (на језику: енглески). ISSN 0028-792X. Приступљено 2018-02-28. 
  31. ^ „Richard H. Thaler” (PDF). Приступљено 12. 11. 2019. 
  32. ^ „Behavioral Investing”. Fuller & Thaler Asset Management. Приступљено 11. 10. 2017. 
  33. ^ „About Us”. Fuller & Thaler Asset Management. Приступљено 11. 10. 2017. 
  34. ^ „Fuller & Thaler Asset Management, Inc. | The Behavioral Edge ®”. Fuller & Thaler Asset Management, Inc. | The Behavioral Edge ® (на језику: енглески). Приступљено 2018-02-28. 
  35. ^ „Richard H. Thaler”. www.nber.org. Приступљено 2018-02-28. 
  36. ^ Halpern, David (10. 10. 2017). „'Behavioural economics' may sound dry – but it can change your life”. www.theguardian.com. Guardian News and Media Limited. Приступљено 11. 10. 2017. „Thaler was instrumental in the creation of the UK's Behavioural Insights Team (BIT), originally a No 10 unit, back in 2010. 
  37. ^ Watercutter, Angela (11. 12. 2015). „The Big Short Somehow Makes Subprime Mortgages Entertaining”. Wired.com. Приступљено 10. 10. 2017. 
  38. ^ Richard Thaler, Selena Gomez (2015). The Big Short movie - explanation of the "hot hand fallacy". Paramount Pictures, Plan B Entertainment. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]