Станко Опачић Ћаница
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
станко опачић ћаница | |||
---|---|---|---|
Лични подаци | |||
Датум рођења | 11. децембар 1903. | ||
Место рођења | Брезова Глава, код Карловца, Аустроугарска | ||
Датум смрти | 6. мај 1994.90 год.) ( | ||
Место смрти | Шабац, Србија, СР Југославија | ||
Деловање | |||
Члан КПЈ од | 1939. | ||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
Служба | НОВ и ПО Југославије | ||
Чин | пуковник | ||
У току НОБ | члан Главног штаба НОВ Хрватске члан Председништва АВНОЈ-а | ||
Одликовања |
|
Станко Опачић Ћаница (Брезова Глава, код Карловца, 11. децембар 1903 — Шабац, 6. мај 1994) је био учесник Народноослободилачке борбе, политички представник Срба у Хрватској, заточеник Голог отока и сакупљач народног културног блага.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 11. децембра 1903. године у Брезовој Глави, код Карловца на Кордуну. Основну петогодишњу школу завршио је у Тушиловићу. До 1941. године бавио се земљорадњом и дрводељским занатом. Био је активан у земљорадничком задругарском покрету. Био је члан Странке самосталних демократа до 1936. године, а од 1939. године је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и секретар партијске ћелије у Тушиловићу. Од 1941. године је члан Которског комитета КПЈ и касније члан Окружног комитета КПЈ за Карловац.
Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]
После окупације Краљевине Југославије и стврања усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), 1941. године, на Кордуну су, као и у другим деловима НДХ, отпочела масовна убиства и прогони Срба. Станко Опачић Ћаница је тада као члан илегалне КПЈ, био један од организатора устанка на Кордуну. Био је учесник састанка у шуми Абез код Вргинмоста, 19. јула 1941. године, ком су присуствовали Раде Кончар и Јосип Краш и на ком је донета одлука о дизању устанка на Банији и Кордуну.
У току Народноослободилачке борбе био је први командир Партизанског одреда „Дебела Коса“, затим командант Првог батаљона, члан Команде партизанских одреда за Кордун и Банију, командант Групе одреда Кордуна и члан Главног штаба Хрватске. Био вјећник Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, на ком му је припала част да отвори ово заседање. Такође је био вијећник и члан Председништва Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, новембра 1943. године. Био је члан Земаљског антифашистичког веијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) и Српског клуба вијећника ЗАВНОХ-а, члан Председништва те повереник за обнову и саобраћај.
Био је прави „народни трибун“ и један од најпопуларнијих личности Народноослободилачког покрета (НОП) на Кордуну и Банији. Јавно је протестовао што у руководству КП Хрватске „има мало Срба“, због чега је дошао у сукоб са лидерима Централног комитета КП Хрватске, најпре са Андријом Хебрангом, а касније са Владимиром Бакарићем.
Из рата је изашао са чином пуковника Југословенске армије. Носилац је Партизанске споменице 1941, а Секција бораца Осме кордунашке дивизије из Београда прогласила га је „Јунаком Кордуна“.
Послератни период[уреди | уреди извор]
Од оснивања Владе Народне Републике Хрватске, 1945. године, Станко Опачић Ћаница је био министар грађевина, па дрвне индустрије и шумарства до 1950. године. Тада је без суђења, послат на Голи оток. Чин пуковника му је одузет, а касније враћен по повратку из затвора.
У више сазива је био народни посланик у Народној скупштини Југославије и Сабору Хрватске. По повлачењу из јавног живота, од 1954. године живио је као пензионер у Тушиловићу. После избијања сукоба у Хрватској, 1991. године, стар и сам, био је принуђен да напусти Кордун и пређе у Шабац, код ћерке, где је 6. маја 1994. године умро и сахрањен.
Културни рад[уреди | уреди извор]
Станко Опачић Ћаница је био потпредседник Српског културног друштва „Просвјета“ у Загребу и председник Српског пјевачког друштва „Обилић“. Од 1954. године, по повлачењу из јавног живота, па до краја живота бавио се сакупљањем народних песама и приповједака и описивањем живота и обичаја Кордунаша.
Као резултат тога рада СКД „Просвјета“ из Загреба штампала је две књиге под насловом „Народне пјесме Кордуна“. У другој књизи описани су народни обичаји и приложен знатан број пословица. Са истом грађом сарађивао је у „Расковнику“. Осим тога сарађивао је у „Српској ријечи“, Љетопису СКД „Просвјета“, те у зборницима Хисторијског архива у Карловцу са прилозима о ратним догађањима на Кордуну. У својој кући у Тушиловићу створио је етнографску збирку са много докумената, фотографија, разних предмета из свакодневног живота Кордуна.
Објавио је три књиге:
- Народне пјесме Кордуна, прва књига, СКД „Просвјета“ Загреб 1971. година.
- Народне пјесме Кордуна, друга књига, ИП „Просвјета“ Загреб 1987. година.
- Србин у Хрватској, КИЗ „Литера“ Београд 1989. година.
Године 2008. улица Нова 14. у Бусијама, приградском насељу Београда, добила је име по Станку Опачићу Ћаници.
Литература[уреди | уреди извор]
- Миломир Марић Деца комунизма. „Младост“, Београд 1987. година.
- Чедомир Вишњић Кордунашки процес. СКД „Просвјета“, Загреб 1997. година.
- Чедомир Вишњић Партизанско љетовање. СКД „Просвјета“, Загреб 2005. година.
- Мићо Ловрић Ћаница, јунак и народни трибун легендарног Кордуна. Секција бораца Осме дивизије, Београд.
- Рођени 1903.
- Умрли 1994.
- Карловчани
- Кордунаши
- Срби у Хрватској
- Политичари из Краљевине Југославије
- Комунисти Хрватске
- Југословенски партизани
- Официри НОВЈ
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Носиоци Ордена народног ослобођења
- Кордун у Народноослободилачкој борби
- Већници АВНОЈ-а
- Политички затвореници (Информбиро)
- Посланици Народне скупштине ФНРЈ (први сазив)