Раде Кончар

Из Википедије, слободне енциклопедије
РАДЕ КОНЧАР
Rade Končar.jpg
Раде Кончар
Датум рођења (1911-08-06)6. август 1911.
Место рођења Кончарев Крај, Лика
 Аустроугарска
Датум смрти 22. мај 1942.(1942-05-22) (30 год.)
Место смрти Шибеник
 Краљевина Италија
Супруга Драгица Кончар
Професија електро механичар
Члан КПЈ од 1933.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
секретар ЦК КПХ
Период 19401941.
Претходник Ђуро Шпољарић
Наследник Андрија Хебранг
Народни херој од 7. августа 1942.

Раде Кончар (Кончарев Крај, Лика , 6. август 1911Шибеник, 22. мај 1942), секретар ЦК КПХ и члан ЦК КПЈ, један од организатора НОБ-а у Хрватској и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен 6. августа 1911. године селу Кончарев Крај поред Плитвичких језера у српској породици,као једно од дванаесторо деце од оца Геце и мајке Стаке. После завршене основне школе као питомац Српског привредног друштва Привредник отишао је 1922. године у Лесковац где је учио занат за механичара[1].

Радио је као браварски помоћник у Лесковцу и Грделици од 1925. до 1926, те од 1927. до 1934. године као монтер у београдској Дирекцији трамваја и осветљења. Тамо је постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије 1932. и члан Комунистичке партије Југославије 1933. године. Од те године, водио је ћелију СКОЈ-а те огранак Савеза металских радника Југославије (СМРЈ)[2].

За време војне службе, 1934. године, био је ухапшен и осуђен на годину дана затвора због комунистичког деловања. После одслужене казне, одлази у Загреб, где се запошљава у локалној радионици „Сименс АГ“. Ту је организовао партијску ћелију и штрајкачки одбор. Због тих активности, брзо је напредовао у Партији[1]. Поновно је био ухапшен крајем 1937. године, но у октобру, београдски Државни суд за заштиту државе ослободио га је због недоказане везе с комунистима.

Године 1938, постао је члан загребачког Обласног комитета КПХ и Централне управе СМРЈ. Као поузданик Тита и Централног комитета КПЈ, био је главни ослонац њихове политике преустроја КПХ. Лета 1939, постао је члан њеног привременог вођства, од јесени члан Политбироа ЦК КПХ, те неформални секретар партије. Крајем исте године, постао је и члан ЦК КПЈ[2].

Од јануара 1940. године, живео је у илегали у Загребу, осим кад је између јануара и априла 1941. деловао у Србији. Априла 1940, постао је организациони секретар КПХ, а у августу је на Првој конференцији КПХ био изабран за секретара њеног Централног комитета. У октобру исте године, постао је члан Политбироа ЦК КПЈ[2].

Стрељање Раде Кончара и другова у Шибенику 22. маја 1942. године.

После Априлског рата, био је активан на организовању акција против окупационе војске и њених колаборациониста. Током друге половине јула, боравио је у Карловцу и на Кордуну био координатор напада на усташке јединице и учествовао у оснивању партизанских одреда. Током августа и септембра, у Загребу је био организатор и координатор више оружаних акција. Септембра 1941. године учествовао је на војно-политичком саветовању у Столицама[2]. После тога долази у Сплит, где организује покрет отпора према италијанској окупационој војсци. Његови напори резултовали су спректакуларним акцијама према италијанским војницима, локалним фашистима и колаборационистима који су страховали од самог помена Кончара.

Дана 17. новембра 1941. године, Кончара су током окршаја ранили и ухапсили Италијани. Бива мучен када одбија да ода свој идентитет. Италијанска војска сазнаје његово име после проналажења краљевских докумената од стране усташа у Загребу. Упркос настојањима партизана да га се замени за заробљене италијанске официре, односно заточене комунисте, италијански Специјални суд за Далмацију у Шибенику осудио га је на смртну казну 21. маја. Упитан да ли жели тражити помиловање, одговорио је да „милости не тражи, нити би је дао“. Стрељан је, 22. маја 1942. године, у Шибенику заједно са 25 других антифашиста[1].

Наслеђе[уреди]

Споменик Раде Кончара у кругу фабрике Кончар Сименс у Загребу.

Раде Кончар је у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији био једна од највећих партизанских икона.

У августу 1942. међу првима је добио звање Народног хероја Југославије, а неколико месеци касније, у децембру 1942. године, Тринаеста пролетерска ударна бригада Народноослободилачке војске Југославије, је добила име по њему.

Његови посмртни остаци су после рата, пренесени из Шибеника и сахрањени у Гробницу народних хероја на загребачком гробљу Мирогој.

Током Народноослободилачког рата, поред Радета погинула је његова жена Драгица (1915—1942), која је такође проглашена за народног хероја, и његов рођени брат Богдан (1920—1943). Рат је успео да преживи Радетов син - Раде, који је рођен свега пар месеци пре очеве погибије и који је добио име по оцу, кога никад није видео.

Велики број предузећа, која и данас постоје, носе име по њему. Неколико средњих школа (махом техничких и електротехничких) и неколико основних школа, на простору бивше Југославије, такође носи његово име.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Биографија на Znaci.net, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Hbl.lzmk.hr: KONČAR, Rade, Приступљено 24. 4. 2013.

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]