Црква Светог Николе у Новом Пазару
Црква Светог Николе налази се у центру града Новог Пазара, у градској четврти званој Варош-мала. Подигнута је и опремљена у другој половини XIX века. Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве.
Изградња[уреди | уреди извор]
Црква је грађена од 1871. године. Познати су подаци који говоре о градитељима из Македоније, Дебранима, који су били ангажовани на изградњи цркве. Архитектонски концепт припада архитектури романтичарског[1] историзма,[2] која је карактеристична за крај XIX и почетак XX века. Конципирана је као монументална, подужна, базиликалнаграђевина, са тробродно решеним унутрашњим простором, куполом, галеријом на западу и троструком апсидом на истоку. Иако једноставне структуре, димензије цркве и целокупна архитектура остављају утисак монументалности.
Унутрашњост[уреди | уреди извор]
Одмах по изградњи цркве, приступило се њеном опремању и украшавању. Утисак монументалности употпуњује раскошни иконостас који доминира читавим унутрашњим простором храма. Израда иконостаса поверена је породичној тајфи Ђиноски из дебарског краја.[3]
Иконостас[уреди | уреди извор]
Иконостас је нарочито значајан део новопазарске цркве, који доприноси величајности простора храма и доминира ентеријером. Ово је аутентична преграда чији су сви делови сачувани су и налазе се на истим местима на којима су се првобитно налазили. Дуборезбарија иконостаса и иконе које су на њега постављене задржали су изворни изглед, а захваљујући обнови[4] повратили су првобитни сјај. Дуборезни украс на прегради изведен је у виду позлаћене вегетабилне орнаментике, која уоквирује сваку икону понаособ.
Конструкција иконостаса је дрвена, резбарена и обојена. У потпуности раздваја простор наоса од олтара. Има три зоне икона. Првој зони припадају: старозаветне представе у најнижем реду, престоне иконе, архитрав са медаљонима и три улаза са дверима. Следећу зону представљају три реда са иконама Великих празника, проширеним Деизисом и пророцима. Завршни део сачињавају велико Распеће и пратеће иконе.
Судећи по натписима на иконама, иконостас је завршен 1876.године и плод је активности браће Даскаловић Ђиноски: Теофила, Алексе и Василија.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Кадијевић, А. Један век тражења националног стилау српској архитектури (средина XIX – средина XX века). Грађевинска књига, Београд, 2007.
- ^ А. Кадијевић, О проучавању и вредновању градитељског наслеђа новијег доба у Новом Пазару, Новопазарски зборник 19, Нови Пазар, 1995
- ^ Макуљевић Н., Полимље – Стари Влах – Санџак: црквена обнова и визуелна култура у другој половини XIXвека, Милешевски записи, 9, Пријепоље, 2012. 211-226.
- ^ Рестаурацију иконостаса извршио Завод за заштиту споменика културе Краљево. Више о томе: Душко Јовановић, Гласник друштва конзерватора Србије 35, 2011
- ^ Капичић А., Браћа Ђиновски – Иконописци и живописци, Гласник одељења умјетности 14, Црногорска академија наука и умјетности,1995.
