Црква Светог Николе у Новом Пазару

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Црква Светог Николе налази се у центру града Новог Пазара, у градској четврти званој Варош-махала. Подигнута је и опремљена у другој половини XIX века. Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве.

Црква Светог Николе у Новом Пазару 1, спољашњост

Изградња[уреди]

Црква је грађена од 1871. године. Познати су подаци који говоре о градитељима из Македоније, Дебранима, који су били ангажовани на изградњи цркве. Архитектонски концепт припада архитектури романтичарског[1] историзма[2], која је карактеристична за крај XIX и почетак XX века. Конципирана је као монументална, подужна, базиликалнаграђевина, са тробродно решеним унутрашњим простором, куполом, галеријом на западу и троструком апсидом на истоку. Иако једноставне структуре, димензије цркве и целокупна архитектура остављају утисак монументалности.

Црква Светог Николе у Новом Пазару 2, спољашњост

Унутрашњост[уреди]

Одмах по изградњи цркве, приступило се њеном опремању и украшавању. Утисак монументалности употпуњује раскошни иконостас који доминира читавим унутрашњим простором храма. Израда иконостаса поверена је породичној тајфи Ђиноски из дебарског краја[3].

Иконостас[уреди]

Иконостас je нарочито значајан део новопазарске цркве, који доприноси величајности простора храма и доминира ентеријером. Ово је аутентична преграда чији су сви делови сачувани су и налазе се на истим местима на којима су се првобитно налазили. Дуборезбарија иконостаса и иконе које су на њега постављене задржали су изворни изглед, а захваљујући обнови[4] повратили су првобитни сјај. Дуборезни украс на прегради изведен је у виду позлаћене вегетабилне орнаментике, која уоквирује сваку икону понаособ.

Црква Светог Николе у Новом Пазару 3, унутрашњост, иконостас

Конструкција иконостаса је дрвена, резбарена и обојена. У потпуности раздваја простор наоса од олтара. Има три зоне икона. Првој зони припадају: старозаветне представе у најнижем реду, престоне иконе, архитрав са медаљонима и три улаза са дверима. Следећу зону представљају три реда са иконама Великих празника, проширеним Деизисом и пророцима. Завршни део сачињавају велико Распеће и пратеће иконе. Судећи по натписима на иконама, иконостас је завршен 1876.године и плод је активности браће Даскаловић Ђиноски: Теофила, Алексе и Василија[5].

Референце[уреди]

  1. ^ Кадијевић, А. Један век тражења националног стилау српској архитектури (средина XIX – средина XX века). Грађевинска књига, Београд, 2007.
  2. ^ А. Кадијевић, О проучавању и вредновању градитељског наслеђа новијег доба у Новом Пазару, Новопазарски зборник 19, Нови Пазар, 1995
  3. ^ Макуљевић Н., Полимље – Стари Влах – Санџак: црквена обнова и визуелна култура у другој половини XIXвека, Милешевски записи, 9, Пријепоље, 2012. 211-226.
  4. ^ Рестаурацију иконостаса извршио Завод за заштиту споменика културе Краљево. Више о томе: Душко Јовановић, Гласник друштва конзерватора Србије 35, 2011
  5. ^ Капичић А., Браћа Ђиновски – Иконописци и живописци, Гласник одељења умјетности 14, Црногорска академија наука и умјетности,1995.