Beležnica smrti

С Википедије, слободне енциклопедије
Бележница смрти
Српско издање првог тома манге
デスノート
(Desu Nōto)
ЖанрТрагедија, фантастика, криминалистика, детективски, трилер
Манга
АуторЦугуми Оба
ИлустраторТакеши Обата
ИздавачЈапан Shueisha
Србија Darkwood
Циљна групаШонен
ШтампаJump Comics
ЧасописWeekly Shōnen Jump
Прво излажење1. децембар 2003. — 15. мај 2006.
Томови12 (списак томова)
Роман
Death Note Another Note: The Los Angeles BB Murder Cases
АуторНисио Исин
ИздавачShueisha
Година издања1. август 2006.
ТВ аниме
Књига смрти
Режисер Тецуро Араки
Продуцент
  • Тошио Накатани
  • Манабу Тамура
  • Масао Марујама
Сценариста Тошики Иноуе
Композитор
  • Јошихиса Хирано
  • Хидеки Таниучи
Студио Madhouse
Мрежа Јапан Nippon TV
Србија ТВ Ултра
Премијерно приказивање 3. октобар 2006. – 26. јун 2007.
Епизоде 37 (Списак епизода)
ТВ филм
Death Note: Relight - Visions of a God
Режисер Тецуро Араки
Продуцент
  • Тошио Накатани
  • Манабу Тамура
  • Масао Марујама
Сценариста Тошики Иноуе
Композитор
  • Јошихиса Хирано
  • Хидеки Таниучи
Студио Madhouse
Мрежа Nippon TV
Датум издавања 31. август 2007.
Трајање 130 минута
Роман
Death Note: L - Change the World
АуторM
ИздавачShueisha
Година издања25. децембар 2007.
ТВ филм
Death Note: Relight 2 - L's Successors
Режисер Тецуро Араки
Продуцент
  • Тошио Накатани
  • Манабу Тамура
  • Масао Марујама
Сценариста Тошики Иноуе
Композитор
  • Јошихиса Хирано
  • Хидеки Таниучи
Студио Madhouse
Мрежа Nippon TV
Датум издавања 22. август 2008.
Трајање 100 минута
Играни филмови и серије
  • Death Note (филм из 2006)
  • Death Note 2: The Last Name (филм из 2006)
  • L: Change the World (филм 2008)
  • Death Note (ТВ драма из 2015)
  • Death Note: The Musical (мјузикл из 2015)
  • Death Note: New Generation (мини-серија из 2016)
  • Death Note: Light Up the New World (филм из 2016)
  • Death Note (филм из 2017)
Видео игрице
  • Death Note: Kira Game (2007)
  • Death Note: Successors to L (2007)
  • L the Prologue to Death Note -Spiraling Trap- (2008)
Портал Стрип

Бележница смрти (デスノート, Desu Nōto) или Књига смрти јапански је манга и аниме серијал који је написао Цугуми Оба, а илустровао Такеши Обата. Прича прати Лајта Јагамија, ученика средње школе који открива натприродну свеску од Шинигамија (死神, Shinigami, прим. прев. „Анђео смрти“) по имену Рјук, која свом кориснику даје могућност да убије било кога чије име или лице познаје. Серијал се заснива на Лајтовим покушајима да створи и влада светом очишћеним од зла као Бог, користећи свеску и покушајима детектива познатог под именом L да га заустави.

Бележница смрти је прво серијализована у Шуеишиној манга ревији Weekly Shōnen Jump од децембра 2003. до маја 2006. године. Сто осам поглавља је сакупљено и објављено као 12 танкобона између маја 2004. и октобра 2006. године. Телевизијска адаптација анимеа приказивана је у Јапану од 3. октобра 2006. до 26. јуна 2007. године. Састављен од 37 епизода, аниме је развио студио Madhouse, а режирао Тецуро Араки. Уз то, Конами је објавио разне видео игрице овог наслова. Серијал је такође адаптиран у многе игране филмове и серије.

У Србији, лиценцу за мангу откупила је издавачка кућа Дарквуд. Преведено је свих дванаест томова; први је изашао јуна 2016, а последњи јула 2021. године. Титловану верзију аниме серије 2010. године емитовао је канал Ултра. Наслов манге преведен је као „Бележница смрти,“ док се за аниме серију користио енглески наслов (Death Note) и „Књига смрти“.

Радња[уреди | уреди извор]

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!

Лајт Јагами је натпросечни средњошколац који открива Бележницу смрти, књигу која убија сваког чије име је у њој написано, под условом да је корисник видео лице те особе. Након експериментисања са свеском, Лајт среће Шинигамија Рјука првобитног власника Бележнице који је књигу бацио на Земљу из досаде. Лајт прича Рјуку о свом плану да влада као Бог над новим светом ослобођеним од криминалаца, где само људи за које он сматра да су чистог морала, остају живи. Лајт постаје познат у јавности под псеудонимом Кира (キラ), што је изведено од јапанског изговора речи killer (срп. „убица”). Рјук, кога могу видети само корисници Бележнице, прати Лајта около и ужива у ономе што Лајт ради као Кира.[1]

Кирина убиства задобијају пажњу Интерпола и светски познатог детектива L-а. L, који је јако интелигентан, открио је да Кира може убити било кога чије име и лице зна, и надмудрује Лајта како би открио његову локацију у Канто регији Јапана. L ствара малу анти-Кира јединицу укључујући локалну полицију, која ће помоћи у откривању ко је Кира, укључујући Сојчира, Лајтовог оца, што је захтевало од Лајта да предузме све мере како би Бележница смрти била на сигурном. Лајт и L почињу игру мачке и миша у настојању да у својој игри победе.

Након што је Лајт уписао колеџ, придружује се L-у и његовој анти-Кира јединици, у нади да ће наћи начин да сазна L-ово име, не би ли могао да га убије. Лајтов план је наишао на застој због заљубљене особе која је такође себи дала име Кира, познатог модела Мисе Амане, и њеног Шинигамија Рема. Миса сазнаје да је Лајт главни Кира, и нуди му своју помоћ. Ипак, Мисина приврженост за Лајта повукла ју је ка неким стратегијскиим грешкама, дозвољавајући L-у да скупи довољно доказа да је задржи као другог Киру. L сумња да је Лајт први Кира, што је даље довело до тога да Лајт и Миса направе план да L-а скрену са трага. Лајт допушта да буде задржан, и обоје се одричу власништва над Бележницом смрти, тиме избрисавши свако сећање које су имали на коришћење исте. Док је био задржан, појављује се трећи Кира, који доказује невиност Лајта и Мисе, а L их затим отпушта на кућни притвор, у његовим базама.

Анти-Кира јединица идентификује трећег Киру као извршног члана Јоцуба групе, Кјосукеа Хигучија, који је користио Лајтову Бележницу смрти. Хигучи је притворен, а Лајт додирује Бележницу смрти, чиме је вратио сва своја сећања. Убија Хигучија да би поново добио власништво над Бележницом. Лајт затим манипулише Ремом, теравши га да убије L-а, након што је ставио Мису у животну опасност. Због тога што намерно убијање, да би се продужио животни век људске особе крши закон Шинигамија, Рем такође умире. Након што је L убијен, Лајт постаје други L, и наставља своју шараду у потрази за Киром, док своја убијања обавља сам, уз помоћ Мисе.

Прича се наставља четири године касније, када је Кира набавио велику мрежу контаката, и огромну подршку јавности. Два младића, одгајана као потенцијални наследници L-а, откривају се – Нир, детектив повезан са Организацијом уједињених нација, и Мело, члан мафије. До овог тренутка, анти-Кира јединица научила је све о Бележници смрти и томе како она функционише, као и о постојању Шинигамија који су повезани са њима.

Мело користи криминалне мере да би се приближио Кири. Један од Мелових планова резултовао је у смрти Сојчира. У међувремену, Нирова истрага у вези Кире води га до закључка да се Лајт понаша истовремено и као L и као Кира. Након Сојчирове смрти, Нир сумња у чланове своје јединице. Као одговор, Лајт наговара Мису да одустане од своје Бележнице, и одгаја још једног „Киру“, Теруа Микамија, неоспорног обожаватеља Кире. Миками ангажује Кијоми Такаду, водитељку вести, да служи као Кирин јавни глас. Схвативши да је Такада повезана са Киром, Мело је киднапује. Она га убија, а затим Лајт убија њу. Ипак, Микамијева дела као резултат киднаповања омогућавају Ниру да постави замку која доказује да су и Лајт и Миками Кира. Јединица и Ниров истражитељски тим заробљавају њих двојицу, и терају Лајта на признање. Лајт онда покушава да испише имена специјалне јединице на папиру из Бележнице смрти, што је проузроковало то да га Мацуда, члан специјалне јединице, упуца у шаку. Лајт наставља са покушајима да пише својом крвљу, док Мацуда наставља да га погађа мецима. Лајт, на корак до смрти, успева да побегне и да се сакрије у старој, напуштеној згради. Рјук га, схвативши да Лајт није више у могућности да га забави, убија.

Концепт[уреди | уреди извор]

Бележница[уреди | уреди извор]

Главни елемент радње је сама Бележница смрти, која је представљена као црна свеска са инструкцијама („Правила Бележнице смрти“), које су написане унутра. Када се правилно користи, дозвољава свакоме да почини убиство, познавајући само жртвино име и лице. Како каже режисер акционог филма, Шусуке Канеко: „Идеја да духови живе у различитим световима је древни јапански концепт... на неки начин, ово је поприлично класична јапанска прича.“[2]

Бележница смрти

Уметник Такеши Обата је на почетку Бележнице доживљавао као оне библијске „...нешто за шта бисте одмах помислили да је Бележница смрти”. Одлучивши да би овај дизајн био мукотрпан, одлучио се за приступачнију, класичну, свеску. Бележнице смрти су се на почетку мењале у зависности од локације и времена, што је осликавало списе у древном Јапану, или у Старом Тестаменту средњевековне Европе. Ипак, ова идеја никада није коришћена.[3]

Тематика[уреди | уреди извор]

Писац Цугуми Оба није имао на уму конкретне теме за Бележницу смрти. Када су га притискали са стране, рекао је: „Сви људи ће у једном тренутку умрети, и никада неће оживети, зато хајде да дамо све од себе док смо још увек живи“.[4] Додао је: „Ниједан човек нема право да осуђује другога. Нико не би требало да се игра Бога“. Рекао је да је Ниров врхунац говора о добром и злу укорењен у његовим личним веровањима.

У једном раду, 2012. године, Џољон Барака Томас рад класификује Бележницу смрти као један од каснијих и софистициранијих психолошких трилера, објављених у нападима на Токио, 1995. године, који поручује да је људска склоност да се изражава кроз „ужасне“ култове и описује негативне ефекте тих култова на њихове чланове, породице, и на друштво. Кроз моралну релативност која карактеризује целу причу, читаоци се подсећају да се њихове идеје доброг и лошег можда не разликују толико од екстремних чланова култа.[5]

Франшиза[уреди | уреди извор]

Манга[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Списак томова серије Бележница смрти
Српско издање колекције кратких прича која садржи разне једнократне приче базиране на главној манги, као и прототип манге.

Мангу Бележница смрти написао је Цугуми Оба, а илустровао Такеши Обата. Серијализовала се од 1. децембра 2003.[6] до 15. маја 2006. године[7][8] у Шуеишиној манга ревији Weekly Shōnen Jump. Поглавља су сакупљена у 12 танкобона; први је изашао 2. априла 2004.,[9] а последњи 4. јула 2006. године.[10] Пар месеци након завршетка манге, 13. октобра, објављена је „13. бележница,“ која је у ствари водич са подацима о ликовима, стварању серијала као и прототипом манге који је презентован Шуеиши пре него што је манга почела серијализацију.[11][12]

Оригиналних дванаест томова је у Србији превела издавачка кућа Darkwood. Први том изашао је 30. јуна 2016.,[13] а последњи 29. јула 2021. године.[14]

Једнократна прича под називом „Ц-Кира” (Cキラ編, C-Kira-hen) објављена је 9. фебруара 2008. године у Weekly Shōnen Jump–у.[15] Објављено је и неколико јонкома у манга ревији Akamaru Jump 2004. и 2005. године. Такође су објављене у специјалном издању Weekly Shōnen Jump-а за потребе такмичења 2005. године.[16] Манга је 2014. године репринтована у Јапану, у бункобан формату; а 2016. године свих дванаест томова, плус „Ц-Кира”, објављени су у виду једне књиге.[17][18]

У јунском издању Шуеишине ревије Jump Square, 2019. године најављено је да ће ускоро бити објављена нова једнократна прича овог наслова. Део приче нашао се на изложби 30-годишњице Такешијевог стваралаштва, која је одржана јула-августа 2019. године.[19] Цела прича од 87 страна објављена је 4. фебруара 2020. године, под називом Death Note: Special One-Shot.[20][21] Збирка кратких прича, код нас преведена као Бележница смрти: Кратке приче, објављена је у Јапану 4. фебруара 2021.,[22][23][24] односно у Србији 15. марта 2022. године,[25] и садржи ову једнократну причу (преименовану у „А-Кира“), као и причу из 2008. године („Ц-Кира“), прототип манге („Таро Кагами“), јонкоме као и приче „Л-једног дана“ и „Л-Вамис Хаус“.

Лајт романи[уреди | уреди извор]

Манга је августа 2006. године добила преднаставак у виду лајт романа. Роман, у Америци објављен као Death Note Another Note: The Los Angeles BB Murder Cases, написао је Нисио Исин.[26][27]

Један од играних филмова, L: Change the World је 25. децембра 2007. године такође адаптиран у роман, с мањим изменама.[28]

Аниме[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Списак епизода серије Књига смрти

Манга је адаптирана у аниме серијал у продукцији студија Madhouse. Емитовала се од 4. октобра 2006., до 27. јуна 2007. године у Јапану, са укупно 37. епизода.[29] У Србији, титловану верзију аниме серије 2010. године емитовао је канал Ултра.[30] За српски наслов, уместо „Бележница смрти“, коришћени су енглески наслов (Death Note) и „Књига смрти“.[31]

Прва половина анимеа је августа 2007. године емитована као специјал у трајању од 120 минута. Специјал, именован у Америци као Death Note Relight: Visions of a God, такође садржи пар оригиналних сцена.[32] Други део серијала, са ликовима Нир и Мело, добио је сличан третман. Специјал је емитован августа 2008. године као Death Note: Relight: L's Successors.[33]

Играни филмови и серије[уреди | уреди извор]

Серијал Бележница смрти адаптиран је у број играних филмова, углавном јапанских. Прва два, Death Note и Death Note 2: The Last Name, приказана су 17. јуна и 3. новембра 2006. године.[34] Спиноф ова два филма, L: Change the World, емитован је 9. фебруара 2008. године.[35]

Серијал је, невезано за филмове, адаптиран 2015. године у истоимену играну серију.[36] Емитовала се од 5. јула до 13. септембра, са укупно 11 епизода.

Септембра 2016. емитована је троделна мини-серија, под називом Death Note: New Generation, која повезује претходне филмове из 2006. са филмом Death Note: Light Up the New World који је такође изашао 2016. године.[37][38][39]

Нетфликс је 25. августа 2017. године објавио америчку адаптацију серијала.[40] Упркос лошем пријему, најављено је да се прави наставак.[41] Нетфликс је такође најавио, 2022. године, да ће серијал бити адаптиран у играну серију.[42]

Видео игрице[уреди | уреди извор]

Компанија Конами је 15. фебруара 2007. године објавила игрицу Death Note: Kira Game за конзолу Нинтендо ДС.[43] Игрица даје могућност играчу да буде L или Кира, и у зависноти од избора, треба да разоткрије L-ов/Кирин идентитет.[44] Игрица је 12. јула исте године добила наставак под називом Death Note: Successors to L, који прати део манге са Мелом и Ниром.[44]

Трећа игрица, L the Prologue to Death Note -Spiraling Trap-, објављена је 7. фебруара 2008. године, такође за Нинтендо ДС.[44][45] Прича се одвија пре него што је L упознао Киру, и прати човека који уз помоћ L-а покушава да побегне из мистериозног хотела.[45]

Ликови из Бележнице смрти се појављују у игрицама Jump Super Stars и Jump Ultimate Stars, где се боре са ликовима из других шонен франшиза.[46][47] Лајт и Рјук се такође појављују у игрици Jump Force.[48]

Мјузикл[уреди | уреди извор]

Манга је адаптирана у мјузикл, који је се у Јапану одржавао од 6. до 29. априла 2015. године.[49] Мјузикл је такође добио јужнокорејску верзију која је се одржавала од 11. јуна до 11. августа 2015. године.[50][51] Оригинално је требало да се одржи на енглескон, на Бродвеју, али пројекат никад није реализован.[52]

Пријем[уреди | уреди извор]

Закључно са априлом 2015. године, манга Бележница смрти продата је у преко 30 милиона примерака.[53] На списку компаније ICv2, Бележница смрти је била трећа најпродаванија шонен манга у Северној Америци за 2009. годину.[54] У анкети коју спроводи часопис Kono Manga ga Sugoi, серијал је заузео друго место у категорији за најбољу мангу међу мушким читаоцима 2006. и 2007. године.[55] Такође 2007. године, номинован је за награду Сеиун.[56] Исте године освојио је главну награду за најбољи сценарио на фестивалу Јапан Експо.[57] Наредне године освојио је награду Игл за омиљену мангу у Уједињеном Краљевству.[58] Министарство културе у Јапану сматра да је Бележница смрти десета најбоља манга свих времена, по процени из 2007. године.[59] Серијал је такође номинован за америчку аниме награду (2006),[60][61] културолошку награду „Тезука Осаму“ (2007),[62] стрипску награду у Ангулему (2008);[63] и Обата је номинован за награду Ајзнер 2008. године.[64]

Даглас Волк (Salon) је за гласину да су Оба и Обата били приморани да одуже мангу, рекао да „то има смисла, јер прва половина приче има јак крај“.[65] Зак Бартчи (Anime News Network) је похвалио причу, рекавши да је оригинална, напета и дубокоумна, и да се разликује од осталих шонен серијала због мрачне тематике.[66] Џули Росато (Mania Entertainment) је такође похвалила напетост и добру испланираност приче.[67] Бријани Лоренс (Anime News Network) се свидело што манга нема правог зликовца, већ да су „ликови на супротним странама, али верују у исту ствар: правду”. Иако јој се није свидела друга половина приче, сматра да је крај манге јак. Додуше, није јој се свидело што епилог не објашњава шта се десило са Мисом, и то што су Нир и Мело приказани као да су део L-а.[68] Џољон Барака Томас је рекао да је манга „тешка“ и „мрачна,“ и да се то огледа у цртежу.[5]

Утицај[уреди | уреди извор]

Објављивање серије изван Јапана је наишло на талас „имитације” криминала. Према часопису Wired, Бележница смрти је претворена у најпопуларнији јапански штампани медиј и интернационалну контраверзну тему која је родитеље натерала да се запитају да ли би требало забранити својој деци читање манги уопште. Директор Шусуке Канеко је на то одговорио: „Ако би спречавање да гледају овај филм учинило децу бољом, онда зашто им не забранимо да гледају све лоше вести?”[2]

Забране и покушаји забрана[уреди | уреди извор]

Почетком 2005, надлежни у школи у Шењангу, главном граду покрајине Љаонинг, забранили су Бележницу смрти.[69] Главни разлог је био тај што су ученици измењивали свеске да би личиле на Бележницу смрти и онда писали имена познаника, непријатеља и наставника у свеске.[70] Забрана је осмишљена да би сачувала „физичко и ментално здравље”[71] ученика од хорор материјала који је „погрешно наводио недужну децу и мењао њихов ум и дух”.[72] Џонатан Клемент је предложио да су кинески надлежни органи одреаговали делом због „сујеверја” али и против илегалног, пиратеријског публиковања Бележнице смрти.[73] Забрана је проширена на остале кинеске градове укључујући Пекинг,[74] Шангај и Ланџоу у покрајни Гансу.[75] Легално објављена кинеска верзија Бележнице смрти је објављена у Хонг Конгу.[73]

У 2007. години, образовни биро у округу Пингтунг на Тајвану је упозорио родитеље да обрате пажњу на „негативне утицаје” манге.[76]

Град Албукерки у Новом Мексику у САД, је у мају 2010. одржала састанак о забрани Бележнице смрти у школама у њиховом округу. Једногласно је одбијено.[77]

У граду Гиг Харбор, Вашингтон, један студент средње школе је избачен, а три су суспендована 14. маја 2008, због 50 имена написаних у „Бележници”, укључујући председника Џорџа V. Буша.[78]

Након што су издања Бележнице смрти нађено код петнаестогодишње девојчице која се убила у фебруару 2013. у Јекатеринбургу у Русији, локална група родитеља је започела кампању у априлу 2013. тражећи од председника Владимира Путина да регулише целокупне медије засноване на серији, уз коментар да „повећава интересовање за смрт”.[79] У марту 2014. године истражитељи су закључили да манга није могла да натера девојчицу да почини самоубиство.[80]

Злочини и имитације[уреди | уреди извор]

Било је разних „имитација” злочина широм света који су засновани на Бележници смрти. Двадесет и осмог септембра 2007. две свеске исписане латинским симболима Watashi wa Kira dess што је погрешна ромаџи транскрипција од „Ја сам Кира” (私はキラです Watashi wa Kira desu),[81] нађене су близу делимичних остатака мушкарца у Белгији. Случај је назван Mangamoord („Манга убиство”) у белгијским медијима.[82] Тек 2010. четворо људи је ухапшено због повезаности са убиством.[83]

Ученик завршне године у Френклин војној академији у Ричмонду Вирџинија, суспендован је 2007. након што су га ухватили да поседује копију Бележнице смрти са исписаним именима ученика. Директор школе је написао писмо родитељима ученика дајући линк за незваничну интернет страницу где посетиоци могу да упишу име и околности људи за које хоће да умру.[84]

У Јужној Каролини у марту 2008. школски званичници су запленили Бележницу смрти од ученика Heartsville srednje škole. Nadležni iz okruga su povezali svesku sa mangom. Sveska je sadržala imena sedam studenata. Škola je planirala disciplinarno saslušanje i kontaktirala roditelje tih sedam učenika.[85] U Gadsdenu, Alabama u aprilu 2008. dvojica dečaka šestog razreda su uhapšeni zbog posedovanja Beležnice smrti sa ispisanim imenima nekoliko zaposlenih u školi i učenika. Prema šerifu okruga Etovah, Leni Hendi, svesku je pronašao jedan od zaposlenih. Učenici, njihovi roditelji i zvaničnici škole su se sastali sa Lenijem i zvaničnikom za davanje uslovne kazne za maloletne delikvente.[86] U luci Takoma u Vašingtonu, jedan srednjoškolac je izbačen, a troje je suspendovano 14. maja 2008. zbog ispisanih 50 imena u njihovu Beležnicu smrti, uključujući i predsednika Džordža V. Buša.[87]

U septembru 2009. prijavljeno je da učenik osnovne škole u Sidneju, Australija, napravio Beležnicu smrti koja je zajedno sa imenima sadržala detaljan „plan borbe” sa mestima gde bi bombe mogle biti postavljene u školi.[88] U decembru 2009, dvoje učenika u osnovnoj školi u Oklahomi su disciplinovani zbog Beležnice smrti sa imenima i opisima smrti dve devojke koje su ih iznervirale.[89] Učenik srednje škole u Mičigenu je suspendovan u martu zbog Beležnice smrti.[90] U Avonvord školskom okrugu u Pensilvaniji je suspendovan srednjoškolac zbog Beležnice smrti sa imenima učenika i kanadskog pop pevača Džastina Bibera.[77] U februaru 2015, učenik petog razreda osnovne škole blizu Pitsburga je suspendovan zbog posedovanja Beležnice smrti i upisivanja imena učenika.[91]

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ Oba, Cugumi (2016). Beležnica smrti, 1. tom - Dosada. Obata, Takeši, 1969-, Dasukidis, Mihajlo, prev. Darkwood. ISBN 978-86-6163-357-7. 
  2. ^ а б „Death Note Manga Spawns Movie, Crime Wave”. Wired. 19. 5. 2008. Архивирано из оригинала 9. 8. 2013. г. Приступљено 9. 5. 2010. 
  3. ^ Ohba, Tsugumi; Obata, Takeshi (2008). Death Note 13: How to Read. Viz Media. стр. 149. ISBN 978-1-4215-1888-6. 
  4. ^ Ohba, Tsugumi (2008). Death Note 13: How to Read. Viz Media. стр. 69. ISBN 978-1-4215-1888-6. 
  5. ^ а б Thomas, Jolyon Baraka. „Horrific "Cults" and Comic Religion”. Japanese Journal of Religious Studies. 39 (1): 127—151. 
  6. ^ 2004年Vol.1 (на језику: јапански). Shueisha. Архивирано из оригинала 21. 12. 2003. г. Приступљено 14. 7. 2018. 
  7. ^ 2006年Vol.24 (на језику: јапански). Shueisha. Архивирано из оригинала 23. 6. 2006. г. Приступљено 4. 2. 2021. 
  8. ^ 『DEATH NOTE』12年ぶりの完全新作読切が掲載決定！ 表紙用描き下ろしイラストが公開. Famitsu (на језику: јапански). 24. 1. 2020. Архивирано из оригинала 23. 1. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2021. 
  9. ^ DEATH NOTE 1 (на језику: јапански). Shueisha. Приступљено 4. 2. 2021. 
  10. ^ DEATH NOTE 12 (на језику: јапански). Shueisha. Приступљено 4. 2. 2021. 
  11. ^ Ohba, Tsugumi (2008). Death Note 13: How to Read. Viz Media. стр. 215–223. ISBN 978-1-4215-1888-6. 
  12. ^ „Death Note 13: How to Read” (на језику: јапански). Shueisha. Архивирано из оригинала 2010-12-05. г. Приступљено 13. 6. 2008. 
  13. ^ „Beležnica smrti, 1. tom”. Darkwood. Архивирано из оригинала 18. 04. 2022. г. Приступљено 18. 4. 2022. 
  14. ^ „Beležnica smrti, 12. tom”. Darkwood. Приступљено 18. 4. 2022. 
  15. ^ „Death Note Manga to Return with One-Shot Story in Japan”. Anime News Network. 3. 2. 2008. Архивирано из оригинала 2009-06-11. г. Приступљено 7. 6. 2009. 
  16. ^ Ohba, Tsugumi (2008). Death Note 13: How to Read. Viz Media. стр. 215. ISBN 978-1-4215-1888-6. 
  17. ^ Stimson, Eric (2. 10. 2016). „All 2,400 Pages of Death Note Manga Compiled in One Really Big Volume”. Anime News Network. Архивирано из оригинала 2017-09-25. г. Приступљено 25. 9. 2017. 
  18. ^ DEATH NOTE 完全収録版 (на језику: јапански). Shueisha. Приступљено 4. 2. 2021. 
  19. ^ Sherman, Jennifer (1. 5. 2019). „Takeshi Obata Draws New Death Note 1-Shot Manga”. Anime News Network. Приступљено 1. 5. 2019. 
  20. ^ Hodgkins, Crystalyn (3. 1. 2020). „Jump SQ. Magazine Publishes Death Note Manga's New 1-Shot Chapter in February”. Anime News Network. Приступљено 4. 1. 2020. 
  21. ^ Lee, Julia (3. 2. 2020). „Death Note's Ryuk is back to assist a new Kira in a surprising new one-shot”. Polygon. Приступљено 3. 2. 2020. 
  22. ^ Davidson, Danica (28. 1. 2021). „New Death Note Book Coming Out in Japan”. Otaku USA. Приступљено 4. 2. 2021. 
  23. ^ 「DEATH NOTE」の読切集めた短編集、「プラチナエンド」最終巻と同時発売. Natalie (на језику: јапански). Natasha, Inc. 4. 2. 2021. Приступљено 4. 2. 2021. 
  24. ^ DEATH NOTE短編集 (на језику: јапански). Shueisha. Приступљено 4. 2. 2021. 
  25. ^ „Beležnica smrti: Kratke priče”. Darkwood. Приступљено 24. 5. 2022. 
  26. ^ „Death Note, XXXHOLiC Novels in the Works”. Anime News Network. 9. 5. 2006. Архивирано из оригинала 2006-11-13. г. Приступљено 7. 12. 2006. 
  27. ^ „西尾維新 × Death Note” (на језику: јапански). Shueisha. Архивирано из оригинала 5. 12. 2006. г. Приступљено 21. 12. 2006. 
  28. ^ „L change the world” (на језику: јапански). Shūeisha. Архивирано из оригинала 23. 12. 2008. г. Приступљено 4. 9. 2009. 
  29. ^ „Nippon Television Network Program Catalogue: Animation” (PDF). Nippon Television. стр. 17. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 11. 2006. г. Приступљено 12. 11. 2014. 
  30. ^ „Death Note”. Ultra TV. 6. 5. 2010. Архивирано из оригинала 06. 05. 2010. г. Приступљено 20. 11. 2021. 
  31. ^ „Death Note (2006–2007) - Release Info”. IMDb. Приступљено 20. 11. 2021. 
  32. ^ „Death Note TV Special to be Three-Hour Director's Cut”. Anime News Network. 12. 7. 2007. Архивирано из оригинала 2007-07-14. г. Приступљено 13. 7. 2007. 
  33. ^ „Second Death Note Special to Air on August 22 in Japan”. Anime News Network. 25. 7. 2008. Архивирано из оригинала 2009-06-11. г. Приступљено 7. 6. 2009. 
  34. ^ „Death Note 2 Trailer”. Anime News Network. 28. 9. 2006. Архивирано из оригинала 2009-08-14. г. Приступљено 27. 6. 2009. 
  35. ^ „Death Note's L Spinoff to Open on February 9 in Japan”. Anime News Network. 30. 7. 2007. Архивирано из оригинала 2009-03-18. г. Приступљено 27. 6. 2009. 
  36. ^ 『デスノート』初の連ドラ化 日テレ7月期より放送開始 (на језику: јапански). Oricon. 20. 4. 2015. Архивирано из оригинала 2015-06-23. г. Приступљено 17. 6. 2015. 
  37. ^ Tweet announcing the new series, Death Note film's official twitter @DeathNote_2016, 2016 August 9.
  38. ^ 2016 Death Note Film Gets 3-Episode Prequel on Hulu Japan Архивирано 2016-08-13 на сајту Wayback Machine, Anime News Network, 2016 August 9.
  39. ^ „Live-Action Death Note Films Get 2016 Sequel by Gantz Helmer Sato”. Архивирано из оригинала 2015-09-14. г. Приступљено 13. 9. 2015. 
  40. ^ Opam, Kwame (22. 3. 2017). „Watch the first trailer for Netflix's live-action Death Note movie”. The Verge. Vox Media. Архивирано из оригинала 2017-05-18. г. Приступљено 27. 8. 2017. 
  41. ^ Ressler, Karen (22. 8. 2018). „THR: Sequel to Netflix's Death Note Film in the Works”. Anime News Network. Приступљено 24. 8. 2020. 
  42. ^ Mateo, Alex (6. 7. 2022). „Death Note Gets New Netflix Live-Action Series by Stranger Things Creators”. Anime News Network. Приступљено 6. 7. 2022. 
  43. ^ „Death Note: Kira Game for DS”. GameSpot. Архивирано из оригинала 29. 10. 2007. г. Приступљено 17. 12. 2007. 
  44. ^ а б в „Official Konami Website for Death Note” (на језику: јапански). Konami. Архивирано из оригинала 2007-02-02. г. Приступљено 3. 2. 2007. 
  45. ^ а б „Promo Video for Death Note's L Prequel Game Streamed (Updated)”. Anime News Network. 17. 12. 2007. Архивирано из оригинала 2007-12-19. г. Приступљено 17. 12. 2007. 
  46. ^ „Death Note - キャラクター紹介” (на језику: јапански). Nintendo. Архивирано из оригинала 2014-08-17. г. Приступљено 15. 3. 2014. 
  47. ^ „Jump Ultimate Star – Death Note” (на језику: јапански). Nintendo. Архивирано из оригинала 2013-07-05. г. Приступљено 15. 3. 2014. 
  48. ^ „E3 2018: Jump Force's Death Note Characters Aren't Playable, But Involved For Story”. GameSpot. 14. 6. 2018. Архивирано из оригинала 2018-06-18. г. Приступљено 17. 6. 2018. 
  49. ^ „Death Note: The Musical Official English Website”. HoriPro Inc. 1. 4. 2015. Архивирано из оригинала 17. 4. 2015. г. Приступљено 16. 4. 2015. 
  50. ^ „JYJ's Junsu Cast in Musical Adaptation of "Death Note"”. Soompi. 5. 4. 2015. Архивирано из оригинала 2015-04-09. г. Приступљено 6. 4. 2015. 
  51. ^ „′Death Note′ The Musical Unveils JYJ′s Kim Junsu and More in Korean Cast”. Mwave. 6. 4. 2015. Архивирано из оригинала 2015-04-09. г. Приступљено 6. 4. 2015. 
  52. ^ „Frank Wildhorn Musical Death Note Has NYC Reading With Andy Kelso, Robert Cuccioli and Adrienne Warren Prior to Japanese Premiere”. Playbill. 17. 4. 2014. Архивирано из оригинала 2015-08-18. г. Приступљено 16. 4. 2015. 
  53. ^ DEATH NOTE ： 日テレで今夏連ドラ化決定 ニアも登場. Mainichi Shimbun Digital. 20. 4. 2015. Архивирано из оригинала 2015-04-22. г. Приступљено 20. 4. 2015. 
  54. ^ „'ICv2 Insider's Guide' #67: Top 10 Shonen”. ICv2. 30. 7. 2009. Архивирано из оригинала 2009-08-03. г. Приступљено 19. 8. 2009. 
  55. ^ 【公式発表!!】『このマンガがすごい！』歴代ランキング作品を一挙大公開!!. Kono Manga ga Sugoi! (на језику: јапански). Takarajimasha. 1. 12. 2016. Архивирано из оригинала 7. 12. 2016. г. Приступљено 21. 3. 2022. 
  56. ^ 2007年星雲賞 (на језику: јапански). Nihon SF Taikai. Архивирано из оригинала 6. 4. 2007. г. Приступљено 21. 3. 2022. 
  57. ^ „Japan Expo - Manga Awards - Les résultats.”. manga-news.com (на језику: француски). 10. 7. 2007. Архивирано из оригинала 30. 9. 2015. г. Приступљено 30. 5. 2022. 
  58. ^ „UK Fans Give Eagle Award to Death Note Manga”. Anime News Network. 14. 5. 2008. Архивирано из оригинала 2014-08-08. г. Приступљено 4. 8. 2014. 
  59. ^ „The Top 50 Manga Series”. Japan Probe. Архивирано из оригинала 2012-07-02. г. 
  60. ^ „Finalists for the American Anime Awards”. ICv2. 8. 2. 2007. Архивирано из оригинала 2009-07-07. г. Приступљено 30. 5. 2009. 
  61. ^ „American Anime Award Winners”. ICv2. 26. 2. 2007. Архивирано из оригинала 2012-04-02. г. Приступљено 13. 2. 2008. 
  62. ^ „11th Annual Tezuka Cultural Prize Winners Announced”. Anime News Network. 27. 12. 2007. Архивирано из оригинала 2015-07-25. г. Приступљено 4. 8. 2014. 
  63. ^ „Manga Nominated for Awards at Angouleme Festival”. Anime News Network. 22. 1. 2008. Архивирано из оригинала 2014-07-03. г. Приступљено 4. 8. 2014. 
  64. ^ „Manga Listed Among Eisner Award Nominees for 2008”. Anime News Network. 14. 4. 2008. Архивирано из оригинала 2014-08-23. г. Приступљено 4. 8. 2014. 
  65. ^ Wolk, Douglas (26. 7. 2007). „Death strip”. Salon. Архивирано из оригинала 2015-09-24. г. Приступљено 10. 8. 2015. 
  66. ^ Bertschy, Zac (29. 9. 2005). „Death Note GN 1”. Anime News Network. Архивирано из оригинала 2009-06-07. г. Приступљено 8. 6. 2009. 
  67. ^ Rosato, Julie (3. 11. 2005). „Death Note Vol. #02”. Mania Entertainment. Архивирано из оригинала 30. 11. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2009. 
  68. ^ Lawrence, Briana (5. 8. 2007). „Death Note GN 12”. Anime News Network. Архивирано из оригинала 2014-09-19. г. Приступљено 8. 6. 2009. 
  69. ^ „Chinese city bans Death Note” (на језику: кинески). Xihuanet. 11. 1. 2005. Приступљено 9. 5. 2017. 
  70. ^ „Death Note Stirs Controversy in China”. Anime News Network. 6. 2. 2005. Приступљено 9. 5. 2017. 
  71. ^ „Beijing bans scary stories to protect young” (на језику: енглески). Reuters. 15. 5. 2007. Приступљено 9. 5. 2017. 
  72. ^ Weifeng, Liu (26. 5. 2007). „'Death Note' days numbered”. China Daily. Приступљено 9. 5. 2017. 
  73. ^ а б Clements, Jonathan (1. 8. 2007). „Manga Pulse” (35). NEO Magazine: 19. 
  74. ^ Jie, Xiao (15. 5. 2007). „Beijing publisher to ignore Beijing's ban of its horror story”. Xinhuanet. Приступљено 10. 5. 2017. 
  75. ^ „Chinese Students Fight Back at Death Note Ban”. ComiPress. 5. 6. 2007. Приступљено 10. 5. 2017. 
  76. ^ „Taiwanese County Warns of Death Note, Others Defend It”. Anime News Network. 12. 10. 2007. Приступљено 10. 5. 2017. 
  77. ^ а б „Death Note Ban in Albuquerque High Schools Fails Vote”. Anime News Network. 10. 5. 2010. Приступљено 10. 5. 2010. 
  78. ^ „Washington Middle Schoolers Disciplined over "Death Note"”. Anime News Network. 24. 5. 2008. Приступљено 9. 5. 2020. 
  79. ^ „Parents in Russia request ban on 'Death Note'”. Japan Today. 29. 4. 2013. Приступљено 10. 5. 2010. 
  80. ^ ГОРБУНОВ, Андрей (3. 4. 2014). „Следователи решили, что "Тетради смерти" не доводили уральскую школьницу до самоубийства”. Комсомольская правда. Приступљено 10. 5. 2010. 
  81. ^ „Forest: le tueur aux mangas”. La Dernière Heure. 1. 10. 2007. Приступљено 10. 5. 2010. 
  82. ^ „Police Reaches Dead End in Belgian 'Manga Murder' Case”. Anime News Network. 27. 11. 2007. Приступљено 10. 5. 2010. 
  83. ^ „4 Arrested for 2007 Belgian 'Manga Murder' Case”. Anime News Network. 20. 9. 2010. Приступљено 10. 5. 2010. 
  84. ^ „Virginian Teen Suspended over Names in 'Death Note'”. Anime News Network. 22. 11. 2007. Приступљено 11. 5. 2010. 
  85. ^ „South Carolina Student Removed over "Death Note" List”. Anime News Network. 2. 3. 2008. Приступљено 11. 5. 2010. 
  86. ^ „2 Alabama 6th-Grade Boys Arrested for Death Note Book”. Anime News Network. 4. 4. 2008. Приступљено 12. 5. 2010. 
  87. ^ „4 Washington Middle Schoolers Disciplined over "Death Note"”. Anime News Network. 24. 5. 2008. Приступљено 12. 5. 2010. 
  88. ^ „Dark clouds of mental illness trouble young children”. The Daily Telegraph. 29. 9. 2009. Приступљено 12. 5. 2010. 
  89. ^ „Thief rips front door off station”. Oklahoma City Friday. 1. 12. 2009. Архивирано из оригинала 08. 08. 2014. г. Приступљено 13. 5. 2010. 
  90. ^ „Michigan Middle School Boy Suspended Over 'Death Note'”. Anime News Network. 26. 3. 2010. Приступљено 13. 5. 2010. 
  91. ^ „Police Investigate Pennsylvania Boy Over 'Death Note'”. animenewsnetwork.com. AnimeNewsNetwork. Приступљено 13. 5. 2010. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Beležnica smrti на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Beležnica_smrti&oldid=27245500”