Европска мрежа међународних путева

Европска мрежа међународних путева („Европски путеви“ или „Е-путеви“) је мрежа путева и ауто-путева у Европи, означених стандардизованим ознакама које почињу префиксом Е (типа Е1, Е2 итд.). Већина таквих путева се простире у више држава. Путеви који се налазе у Европској мрежи међународних путева су у надлежности Економске комисије Уједињених нација за Европу (УНЕЦЕ). Чланице УНЕЦЕ-а су и неке централноазијске државе попут Киргистана па се Мрежа путева протеже и на територији тих држава.

У већини држава, путеви поред европских путних ознака носе и националне ознаке. Шведска и Норвешка, међутим путеве означавају искључиво европским путним ознакама, док у Уједињеном Краљевству Европски путеви нису никако означени, те их власти Уједињеног Краљевства уопште не прихватају, а Република Ирска је тек 2007. године поставила европске путне ознаке на неке путеве.

Други континенти имају сличне путне мреже, нпр. Панамерички ауто-пут у Америци, те Мрежа азијских ауто-путева у Азији.

Европске путеве треба разликовати од (Пан)Европских коридора, који обухватају и железничне и речне трасе. Такође, Европска мрежа међународних путева је „финија“, тако да је траса сваког друмског паневропског коридора покривена неким од Европских путева,^{[тражи се извор]} али основна разлика је у „намени“ односно разлогу настајања ова два система.

Систем означавања[уреди | уреди извор]

Систем означавања међународних путева који је 1975. године дефинисала комисија УНЕЦЕ, доживео је крајем осамдесетих година 20. века озбиљне измене и сада важи следеће:

1. Главни и прелазни путеви, тзв. путеви класе А, носе ознаке са двоцифреним бројевима. Огранци, повезујући и прикључни путеви, тзв. путеви класе Б, носе ознаке са троцифреним бројевима.

2. Општа правила:

Главни путеви који се простиру у правцу север-југ, имају ознаке са двоцифреним бројевима, који се завршавају цифром 5, и који се идући на исток повећавају за по 10.
Главни путеви који се простиру у правцу исток-запад, имају ознаке са двоцифреним бројевима, који се завршавају цифром 0, и који се идући на југ повећавају за по 10.
Прелазни путеви имају ознаке са двоцифреним непарним (север-југ) и двоцифреним парним (запад-исток) бројевима, са вредностима у интервалу између ознака главних путева, између којих се налазе.
Путеви класе Б имају троцифрене ознаке, код којих је прва цифра иста као прва цифра најближег севернијег главног пута, друга цифра је иста као прва цифра најближег западнијег главног пута, а трећа цифра је редни број.

3. Путеви класе А у смеру север-југ, који се налазе источно од пута Е99 имају ознаке са троцифреним непарним бројевима, од 101 то 129. I за њих важе правила наведена под тачком 2.

4. Путеви класе Б, који се простиру источно од пута Е101 имају ознаке са троцифреним бројевима које почињу на 0, почевши од 001 до 099.

Изузеци[уреди | уреди извор]

Два пута класе А, ознака Е47 и Е55, на територији Шведске и Норвешке остали су означени старим ознакама Е6, односно Е4. Ови изузеци су допуштени, да би се уштедело на великим трошковима које би донела замена ознака на овим изузетно дугим деоницама. Јужније су исти путеви означени припадајућим новим ознакама, исто као и сви други Европски путеви у Скандинавији.

Саобраћајни знак[уреди | уреди извор]

Европски путеви означавају се саобраћајним знаком правоугаоног облика, зелене боје, са написом беле боје (за разлику од знакова за „обичан“ тј. национални пут, који је жуте боје са црним знаковима и који се састоји само од цифара).

У Србији овај саобраћајни знак (према Правилнику о саобраћајним знаковима на путевима) носи ознаку III-18 - „број међународног пута“ и „означава број међународног пута“.

Стандарди[уреди | уреди извор]

Од 1975. године мрежа Европских путева је стандардизована.

Путеви морају бити асфалтирани, широки најмање 8,4 m, без оштрих кривина (погодних за брзине од најмање 80 km/h), морају заобилазити насеља итд. Морају имати такав капацитет саобраћаја којим се избегавају саобраћајне гужве, као и статус ауто-пута или брзе цесте.

У пракси се приликом додавања нових путева у мрежу Европских путева наведени стандарди стриктно не проводе.

За пример, пут Е45 у Шведској, додат у мрежу Европских путева 2006. године има велике деонице коловоза ширине 6 m уместо стандардних 8,4 m.

Пут Е10 у Норвешкој такође има велике деонице коловоза ширине 5 m.

Део Европског пута Е762 кроз БиХ, од Фоче до границе са Црном Гором је изузетно узак и без коловозног застора.

У Централној Азији у мрежу Европских путева су у недостатку бољих додати путеви са шљунчаним коловозом.