Историја Ирака
Садашња територија модерне државе Ирак је дефинисана Англо-ирачким споразумом из 1922 који је произашао из Ирачког устанка из 1920. против британске окупације. Она је центрирана на Доњој Месопотамији (што кореспондира историјској Вавилонији, касније исто тако познатој као ʿIrāq-i ʿArab), али исто тако обухвата део Горње Месопотамије, као и Сиријске пустиње и Арабијске пустиње. Историја ове области је осведочила неке од најранијих писама, литературе, наука, математике, закона и филозофија;[1] стога носи устаљени епитит колевка цивилизације.
Древна Месопотамија[уреди | уреди извор]
Подручје сувременог Ирака је било скоро истовјетно подручју прве цивилизације у Месопотамији.[2] Месопотамска равница, смештена између Тигриса и Еуфрата (арапски Дијла и Фурат), је део Плодног полумесеца. Тим подручјем су владале многе династије и царства као што су Сумер, Акад, Асирија и Вавилонија.
Сумерани и Акађани[уреди | уреди извор]
У Месопотамији се сумерска култура развила око 3000. п. н. е. Живот сумерске културе је био обележен с два важна фактора: непредвидљивост две река, које су у сваком часу могле поплавама уништити комплетно становништво, као и богатство речних долина, изазвано вековима натапања тла.
Такво стање ствари је створило економску основу за цивилизацију, али и потребу за чврстом друштвеном организацијом ради обране од поплава. Сумери су такође били присиљени да се бране од суседних народа, као што су Еламити у данашњем западном Ирану.
Сумерску доминацију над Месопотамијом су први успешно изазвали Акађани, семитски народ пореком с Арабијског полуострва. Године 2340. п. н. е. велики акадски владар Саргон је освојио Сумер и створио Акадско царство које је завладало већином сумерских градова-држава и проширило се све до Либана.[3]
Саргоново царство није дуго потрајало. Године 2125. п. н. е. сумерски град Ур у јужној Месопотамији се побунио, а Акадско царство је пало и било замењено обновљеним сумерским градовима-државама.
Вавилонци, Митанни и Асирци[уреди | уреди извор]
Сумерска цивилизација је у 21. и 20. веку п. н. е.. доживела ренесансу захваљујући граду-држави Ур и њеној Трећој династији. Међутим, сумерски карактер Месопотамије је већ био промењен са досељавањем све већег броја семитских Аморита, а чије ће државе након еламског освајања Ура 1940. п. н. е. почети да доминирају тим подручјем. Почетком 2. миленијума пне. за превласт су се борили Исин и Ларса, али се на крају као главни град наметнуо Вавилон. Његов владар Хамураби је у 18. веку п. н. е.. успоставио царство које се простирало од Персијског залива до Медитерана, односно државу која ће касније бити позната као Вавилонија.
Почетком 16. века п. н. е.. Вавилонија је пала под власт каситских освајача, док су на северу Асирци створили властиту државу која се сматрала својеврсним баштиником Акадског царства. Асирци ће се с временом ослободити доминације државе Митани са запада те почети да продиру на југ, како би сами доминирали Вавилонијом. Асирску власт су Вавилонци успели да свргну крајем миленијума.
Калдејци и Неовавилонско царство[уреди | уреди извор]
Око године 800. п. н. е. на подручју Месопотамије се насељава семитски народ зван Калдејци, који ће с временом добити важну улогу у културном развоју Ирака и античког света, али и политичким сукобима Асирије и Вавилоније.
На њих је важан утицај имао нови успон Асирије, која ће с временом постати позната као велико тзв. Новоасирско царство. Оно се с временом проширило на Вавилонију, иако су Вавилонци томе вековима пружали жестоки отпор и дизали устанке. Асирија се с временом проширила на Сирију, делове данашње источне Турске, потом на Палестину да би свој врхунац добила средином 7. века п. н. е.. Тада је под Асархадоном освојен Египат, а под Асурбанипалом данашњи југозападни Иран. Та се држава сматра првим светским царством у историји, али је кратко потрајала.[4]
Одмах након смрти Асурбанипала, Вавилонци и Калдејци под Набополасаром су 626. п. н. е. дигли устанак, отерали Асирце, а потом напали њихову земљу уз помоћ медијских савезника. Године 612. п. н. е. је уништена асирска престолница Нинива, а пет година касније Египћани поражени у бици код Каркемиша којом је успостављена вавилонска доминација над највећим делом некадашњих асирских подручја. Под дугом и успешнпм владавином Набукодоносора Великог је створена држава позната као Нововавилонско царство.
Месопотамија у античком периоду[уреди | уреди извор]
За време Набукодоносорових наследника је вавилонска држава ослабила, а што су најбоље искористили њени источни суседи Персијанци. Они су под водством династије Ахеменида створили државу и године 539. п. н. е. под водством Кира Великог освојили не само Вавилон, него и целу територију данашњег Ирака. Она се тако нашла у средишту још већег царства које се на свом врхунцу простирало од Дунава до Индије, односно од Нила до Централне Азије. Месопотамија је делила судбину те државе све до 331. п. н. е. када је Ахемениде срушио македонски краљ Александар Велики који је Вавилон учинио средиштем своје државе.
Године 323. п. н. е. Александар је умро, а његово големо царство се распало због амбиција и свађа међу његовим генералима (дијадосима). Међу њима је Селеук I Никатор до 305. п. н. е. успео да освоји највећи део, који је укључио Ирак, те да створи властиту државу која ће касније бити позната као Селеукидско царство.[5][6] Та је, држава, међутим у 2. веку п. н. е.. ослабила у ратовима с Римљанима на западу, како и у унутарњим сукобима.
То су најбоље искористили Парти, ирански номадски народ из Централне Азије који су продрли на Иранску висораван, а потом крајем 2. века п. н. е.. успели да Селеукиде истерају из Месопотамије. Тако је створено Партско царство које је своју престолницу имало у Ктесифону. Парти ће се с временом почети да се сукобљавају са Римљанима, а данашњи Ирак ће повремено долазити под римску власт, као за време цара Трајана.
У 3. веку је Парте збацила локална иранска династија Сасанида те је држава, исто као и Ирак, постала ново Сасанидско царство. Оно је било административно подељено на четири велике целине, од којих је Ирак покривала област позната као Кварваран. Сасаниди, исто као и Парти, су водили честе ратове са Римљанима при чему су делови Ирака често прелазили из руке у руку. Од 4. века, пак, ти сукоби нису више били само последица супарништва две светске силе, него имали и карактер верског сукоба - Сасанидска Персија, у којој је службена вера био зороастризам, није хтела да дозволи да се из римских подручја шири хришћанство.
Арапска Месопотамија[уреди | уреди извор]
Ти су се сукоби наставили и након што је Римско царство подељено, односно његов источни део постао Византијско царство. Дуготрајни ратови Византијаца и Персијанаца су ескалирали у 7. веку, довели до пустошења Блиског истока и прекида најважнијих трговачких рута између Истока и Запада.
Као алтернативна трговачка рута се наметнула Арабија, а и тамошње становништво - Арапи - се постепено почело насељавати у опустошена подручја, укључујући Ирак. Појава ислама у Арабији је Арапима дала и идеолошку основу да заузму та подручја. У одлучујућој бици код битци код ал-Квадисијаха 636. године Арапи су поразили Персијанце те је данашњи Ирак пао под арапску контролу и постао део, а касније и средиште првог арапског, односно исламског калифата који ће свој врхунац имати под династијом Абасида године 750.
Уз арапске досељенике, који су изпочетка саградили властите тврђаве, а касније градове као Басра, локално становништво се релативно брзо исламизовало. Некадашњи израз Кварваран је све више почео заменивати израз Ирак, арабизоване персијске речи Ерак која је означавала „доњи Иран”.
Период од 8. до 13. века се често назива Златно доба ислама, а управо тада је Багдад као абасидска престолница био и главно економско и културно средиште, односно највећи и најважнији град на свету.
Иако Ирак није био непосредно погођен крсташким ратовима, хаос у регији се с временом одразио и на то подручје. Инвазија Монгола 1258. године и уништење Багдада су Ираку задали ударац након кога је то подручје почело да губи своју културну и економску важност.[7]
Месопотамија под турском влашћу[уреди | уреди извор]
Хаос који су иза себе оставили Монголи су најбоље искористили разни турски номадски народи. Крајем 14. века делове северног Ирака је заузела туркменска држава Кара Којунлу. Њу је године 1466. потукла туркменска Ак Којунлу држава. Њих је поразила и из Ирака отерала персијска династија Сафавида 1508. године.
Сафавиди се, међутим, нису могли носити с још моћнијом турском државом - Отоманским царством. Ирак је под њихову власт дошао 1533. године, иако је на неким подручјима та власт била номинална, односно сводила се на симболични ауторитет отоманског калифа над локалним племенима. Ирак је наставио да губи своју економску важност, поставши граничним упориштем према Сафавидима, који су га у 17. веку накратко успели заузети.
Слабљење отоманске власти се у 18. веку одразило и на Ирак. Године 1747. је дата аутономија мамелуцима, да би године 1831. Порта поновно преузела директну власт.[8]
Ирак добија на економској и стратешкој важности почетком 20. века због налазишта нафте те се за њега почињу занимати како Британска империја тако и Немачко царство. Отоманско царство се настојећи да задржи контролу над тим подручјима, одлучило окренути Немачкој те је започет пројекат Багдадске жељезнице који неки историчари сматрају једним од главних узрока избијања првог светског рата.
Неколико месеци по избијању рата, Турска се прикључила Централним силама. Због тога је Ирак постао бојиште, а британски продор у Месопотамију је године 1916. заустављен поразом код Кута. Британске снаге су се прегрупирале и годину дана касније освојиле Багдад. У међувремену су Британија и Француска споразумом Сајкс-Пикота одредиле да ће Ирак потпасти у британску сферу утицаја. Године 1918. је Отоманско царство капитулирало и тиме је престала турска власт над Месопотамијом.
Краљевина Ирак[уреди | уреди извор]
Мировни споразум у Севрсу је године 1920. одредио да подручје данашњег Ирака постаје мандатно подручје Лиге народа, а Британија је овлаштена да њиме привремено управља док се не стекну услови да Ирак постане самостална држава. Ти су догађаји у Ираку довели до краткотрајног устанка који је крваво угушен. Године 1921. на конференцији у Каиру је одређено да ће хашемитски поглавар Фејсал I од Ирака постати номинални поглавар нове државе.
Британски мандат у Месопотамији је формално окончан 1932. када је Краљевина Ирак стекла независност и ушла у Лигу народа. Међутим, та је држава низом уговора била чврсто везана уз Британију, а у Ираку су постојале бројне британске војне базе. Такво је стање ствари било узрок све већег незадовољства међу арапским националистима.
Национализам се проширио и у ирачку војску. За време Другог светског рата, у тренутку највеће слабости Британског царства, група официра је 1. 4. 1941. на власт државним ударом довела националистичког премијера Рашида Алија. Његов покушај да уз помоћ Сила осовине отера Британце довео је до краткотрајног англо-ирачког рата и британске окупације која је завршила 1947. године.[9]
Иако окупиран, Ирак је 1945. ушао у УН и Арапску лигу. Године 1948. је учествовао на страни других арапских држава у рату против Израела.
Године 1956. је Британија, настојећи створити противтежу панарапском покрету Гамала Абдала Насера подстакла стварање Багдадског пакта, чији је члан био и Ирак. То је изазвало дубоко незадовољство прозападном политиком премијера Нурија ал-Саида и младог краља Фаисала II. Дана 14. 7. 1958. у Ираку су националистички официри на челу с пуковником Абдул Каримом Кассимом извршили државни удар, те убили Фаисала и краљевску породицу.
Ирак као република[уреди | уреди извор]
Касимов пучистички режим је Ирак прогласио републиком и извукао га из Багдадског пакта. Годину дана касније последње британске трупе су се повукле из Ирака и нова држава је коначно била суверена у пуном смислу речи.
Касимови републиканци су се, међутим, оштро поделили на две фракције - панарабисте и комунисте, а проблем за нови режим су представљале и све јаче тежње ирачких Курда за аутономијом или независном државом.[10][11] Док је Касим настојао да балансира између тих свих фракција, војска је све више била под утицајем панарабистичке партије Баас. На Касима су чланови Бааса већ године 1959. покушали атентат, а 1961. је Касимов режим дестаблизован када је Кувајт - британски протекторат који је Ирак сматрао делом своје територије - прогласио независност, а Касим није могао ништа да учини да то спречи.
Баасисти су се у фебруару 1963. осетили довољно јаким да изврше државни удар. Касим је свргнут и након краћег суђења погубљен. Нови басистички председник Ахмед Хасан ал-Бакр је на положају остао тек неколико месеци. Већ у новембру је фелдмаршал Абдул Салам Ариф извршио контраудар. Његову политику, усмерену према саадњи с комунистима и Совјетском Савезу, након смрти у хеликоптерском удесу 1966. је наставио брат Абдул Рахман Ариф.
Арифов просовјетски режим је, уз дискретну помоћ ЦИА-е, у јулу 1968. године у бескрвном пучу срусила странка Баас, а ал-Бакр је поновно постао председник. То је био последњи државни удар у историји Ирака, а нови режим је, користећи бруталне методе обрачуна с политичким противницима, успе да државу учинити стабилном.
Иако су баасисти на власт дошли уз америчку помоћ, национализирали су поседе страних нафтних компанија почели балансирати између Запада и Истока. Нафтни шок је Ираку донео је велике приходе, а које је Баас уложио како би што више модернизовао земљу и подигао животни стандард становништва. Период 1970-тих година, односно ал-Бакрова владавина се често у Ираку због тога сматра златним добом, иако је и у то доба власт заправо држао ал-Бакров рођак и десна рука Садам Хусеин.
Ирак под Садамом Хусеином[уреди | уреди извор]
Ал-Бакр је у јулу 1979. поднео оставку те је Садам Хусеин и формално преузео власт. Већ на самом почетку су његову владавину обележили догађаји у суседном Ирану, односно исламска револуција која је претила да инспирише сличан покрет међу већинским ирачким шијитима.
Хусеин је сматрао како се та опасност може решити превентивним ратом који би Ираку омогућио да анектира нафтом богате територије југозападног Ирака, где је живела арапска етничка мањина. Хусеин је такође сматрао да ће у том подухвату уживати подршку Запада, као и да ће захваљујући револуционарном хаосу лако победити.
Када је у септембру 1980. рат започео, испоставило се да не само Запад, него и СССР и НР Кина подржавају Ирак. Међутим, Иран се показао претврдим орахом за ирачке снаге, које су након почетних успеха не само избачене из Ирана, него и присиљене да бране сам Ирак којег је Иран настојао да освоји и тамо инсталира исламистички режим.[12] Крвави је рат потрајао осам година и потпуно исцрпео обе земље.[13] Последње је године обилежила побуна Курда, коју је Садам Хусеин угушио користећи бојне отрове при чему је убијено између 100.000 и 200.000 људи. На крају су Ирак и Иран потписали примирје, прихвативши status quo ante bellum.
Иако се Садам прогласио победником, Ирак је био финанцијски исцрпљен и у дуговима, а истовремено опскрбљен једном од највећих војски на свету. У лето 1990. је Хусеин одлучио да вишегодишњи спор са Кувајтом решити кроз инвазију. Кувајт је окупиран и анектиран, али је то изазвало згражање у међународној заједници. Ирак је проглашен агресором и подвргнут међународним санкцијама, а одбијање да се повуче је године 1991. довело до краткотрајног заливског рата у коме је коалиција на челу са САД десетковала ирачку војску и присилила је да се повуче из Кувајта.
Након склопљеног примирја Ирак је подвргнут оштрим економским санкцијама, које су тешко погодиле цивилно становништво, изазавши несташицу хране и лекова. У међувремену је Садам Хусеин након пораза у рату успео брутално угушити побуне шијита и тзв. мочварних Арапа. Такође је угушена побуна Курда, али су Американци на крајњем северу Ирака успоставили тзв. сигурносну зону у којој су Курди остварили де факто независност.
Упркос свих тих искушења - укључујући и ЦИА-ине покушаје подстицања државног удара - Хусеинов режим је прежевио. Ирак се 1990-их постепено опорављао, а увођење УН програма нафте за храну је делимично ублажило ефекте санкција те омогућило Ираку да деломично разбије своју дипломатску изолацију.[14][15]
Проблем који Хусеин није могао да реши била је криза изазвана одбијањем да се подвргне систему УН-ових инспекција у сврху заустављања програма развоја оружја за масовно уништење чије је постојање признао 1991. године.[16] Недостатак сарадње са УН-овим инспекторима је године 1998. чак довело до краткотрајне кампање зрачних напада.
Инвазија и окупација Ирака[уреди | уреди извор]
Након напада 11. септембра 2001. године у америчкој администрацији је завладало мишљење како је постојање Хусеиновог режима који отворено пркоси САД неприхватљиво, као и да ће његове залихе оружја за масовно уништавање послужити терористичким организацијама као што је Ал-Каида за нове нападе. Због тога је америчка дипломатија покренула нову иницијативу у сврху изгласавања нове резолуције Већа сигурности УН, којом би се одобрила војна акција с циљем да се Ирак коначно разоружа.
Иако та иницијатива није уродила плодом, САД и њихови савезници су почетком 2003. закључили како су створени политички услови да се крене у оружану акцију рушења Хусеиновог режима. Уследио краткотрајни рат у којем су америчке снаге за месец дана успеле да овладају територијом Ирака и свргну Хусеина, који је отишао у илегалу.
Међутим, уз Хусеинов режим је истовремено колапсирала и државна управа, а почела се распадати здравствена, образовна, енергетска и водоводна и друга инфраструктура ирачког друштва. Савезничке окупацијске снаге, које су формално преузеле власт као Коалицијска привремена управа показале су се неспособнима да реше те проблеме, а низ неспретних потеза уперених према особама и институцијама бившег режима је изазвао широко незадовољство, поготово међу сунитском заједницом.
Ти су услови омогућили да се створи широки покрет отпора који је започео герилске нападе на коалицијске снаге и Ирачане који су с њима сурађивали. Тај је покрет испочетка своје жариште имао у тзв. Сунитским троуглу и међу највернијим Хусеиновим присташама. Америчка војска се показала неспособном да угуши тај покрет.
Наде да ће герилска активност згаснути са хватањем Хусеина у децембру 2003. су се изјаловиле. Већ у прољеће 2004. године су против коалицијских снага оружје дигли шијити, а у великим деловима Ирака су побуњеници преузели власт. Најпознатији је био случај града Фалуџе која је месецима пружала отпор, и коју су Американци успели да пацифирају тек након великих жртава крајем 2004. године.
Коалицијска привремена управа је формално престала с радом 28. 6. 2004. када је Ирак номинално добио суверенитет, а послове цивилне управе преузела привремена влада на челу с Ијадом Алавијем. У јануару 2005. су одржани парламентарни избори које су сунити углавном бојкотирали. Новостворена скупштина је донела устав, и темељем њега нове изборе у децембру исте године. Новостворена скупштина је након тешких преговора за премијера изабрала Нурија ел Маликија.
Почетком 2006. је бомбашки напад сунитских милитаната на шијитско светилиште ал-Аскари довео до крваве одмазде Шијита према сунитским цивилима, те кампање међусобног етничког чишћења, због чега је ситуација у Ираку добила обележја грађанског рата. Насиље је добијало све веће димензије и свој врхунац имало почетком 2007. године. Америчка администрација је тада променила стратегију, односно повећала број својих војника уз истовремено настојање да се политичким средствима умире сунитске побуњеничке групе. Ти су напори након неколико месеци дали одређене резултате, те се за годину дана количина насиља умањила.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Милтон-Едwардс, Беверлеy (мај 2003). „Ираq, паст, пресент анд футуре: а тхороугхлy-модерн мандате?”. Хисторy & Полицy. Унитед Кингдом: Хисторy & Полицy. Архивирано из оригинала 08. 12. 2010. г. Приступљено 9. 12. 2010.
- ^ „Багхдад'с Треасуре: Лост То Тхе Агес”, Тиме, 28. 4. 2003, Архивирано из оригинала 27. 08. 2013. г., Приступљено 4. 5. 2010
- ^ Деутсцхер, Гуy (2007). Сyнтацтиц Цханге ин Аккадиан: Тхе Еволутион оф Сентентиал Цомплементатион. Оxфорд Университy Пресс УС. стр. 20—21. ИСБН 978-0-19-953222-3.
- ^ „Блацк Обелиск, К. C. Хансон'с Цоллецтион оф Месопотамиан Доцументс”. К.C. Хансен. Приступљено 23. 11. 2014.
- ^ Хаусе, Стевен C. Wиллиам С. Малтбy (2004). Wестерн цивилизатион: а хисторy оф Еуропеан социетy. Тхомсон Wадсwортх. стр. 76. ИСБН 978-0-534-62164-3.
- ^ Глубб, Сир Јохн Багот (1967). Сyриа, Лебанон, Јордан. Тхамес & Худсон. стр. 34. ОЦЛЦ 585939.
- ^ Тхомас Т. Аллсен Цултуре анд Цонqуест ин Монгол Еурасиа, пп. 84
- ^ Ираq. (2007). Ин Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 15 Оцтобер 2007, фром Енцyцлопæдиа Британница Онлине.
- ^ Лyман, Роберт (2006). Ираq 1941: Тхе Баттлес Фор Басра, Хаббаниyа, Фаллујах анд Багхдад. Оспреy Публисхинг. стр. 12—17.
- ^ Г.С. Харрис, Етхниц Цонфлицт анд тхе Курдс, Анналс оф тхе Америцан Ацадемy оф Политицал анд Социал Сциенце, пп. 118–120, 1977
- ^ „Интродуцтион : ГЕНОЦИДЕ ИН ИРАQ: Тхе Анфал Цампаигн Агаинст тхе Курдс (Хуман Ригхтс Wатцх Репорт, 1993)”. Хрw.орг. Приступљено 28. 12. 2010.
- ^ Молави, Афсхин (2005). „Тхе Соул оф Иран”. Нортон: 152.
- ^ Фатхи, Назила (14. 3. 2003). „Тхреатс Анд Респонсес: Бриефлy Нотед; Иран-Ираq Присонер Деал”. Тхе Неw Yорк Тимес.
- ^ Ираq сурвеyс схоw 'хуманитариан емергенцy' Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2017) УНИЦЕФ Неwслине Аугуст 12, 1999
- ^ Рубин, Мицхаел (децембар 2001). „Санцтионс он Ираq: А Валид Анти-Америцан Гриеванце?”. 5 (4). Миддле Еаст Ревиеw оф Интернатионал Аффаирс: 100—115. Архивирано из оригинала 28. 10. 2012. г.
- ^ „УН Сецуритy Цоунцил Ресолутион 687 -1991”. www.мидеастwеб.орг.
Литература[уреди | уреди извор]
- Криwацзек, Паул (2010). Бабyлон : Месопотамиа анд тхе Биртх оф Цивилизатион. Атлантиц Боокс. ИСБН 978-1-84887-157-1.
- Роуx, Георгес (1992). Анциент Ираq. Пенгуин Боокс. ИСБН 978-0-14-012523-8.
- Гаурy, Гералд Де (2008). Тхрее Кингс ин Багхдад: Тхе Трагедy оф Ираq'с Монарцхy. Блоомсбурy Ацадемиц. ИСБН 978-1-84511-535-7.
- Трипп, Цхарлес Р. Х. (2002). А Хисторy оф Ираq. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-87823-4.
